Јован Јовановић Змај
[1833-1904]

Несрећна Кафина

Чика-Јовина смешно-жалосна игра
за лутке, коју могу играти и деца.

Лица:

РИТИБИМ, краљ, на острву Лулупунији.

КАФИНА, његова кћи

КОЗОДЕР, харамбаша под именом Зодокер, Кафинин младожења

ЈЕДАН РОБ

Радња прва

КРАЉ (пун задовољства)
Весео сам, вес'о! Моју драгу кћер
Долази просит принц Зодокер.
Чим скупим свате, биће част и маст;
после ћу му предат моју целу власт.
Срећан сам, срећан, пев'о бих ко кос,
да није тако велики мој нос.

РОБ (улази и носи писмо)
Ево ти писма, светли Ритибим, -
ал' само марке на њем' не видим.

КРАЉ (срдито отвара писмо)
Шта, марке нема, и то ми казат смеш!
Бежи, јер сад ћеш сместа бити леш!

КРАЉ Стани, робе, још нешто оствари,
натакни ми на нос наочари!

РОБ (доноси наочари)

КРАЉ (чита адресу)
Светломе краљу Лулупуније

(гребе печат с писма)
Тај нешто проси нема сумње!

(чита писмо)
Онај што ти ћерку проси,
срећи твојој пропаст носи;
он намере нема ине,
него да ти главу скине
и да отме ово двоје:
ћерку твоју, благо твоје.
Јер он није Зодокер,
већ харамбаша Козодер.

(у јарости)
То ј' ужасно, то је грозно,
то је страшно што сам дозн'о!
Ал' нек дође, нек похити, -
Одмах ћу га затворити!

Ал' шта да кажем мојој драгој кћери,
која хтеде постат жртвом такве звери?
Она се њему радује и нада,
а шта ће сада, - ох, а шта ће сада?

Ух, боже, боже, - несреће моје!
- Ту нема добра, зло је, па зло је!

(хуче и удара мавом у сто; исправи се и премишља)
Ал' зашт' то чиним, зашт' лупам главу?
Боље да легнем овде на траву. -
Лежем да мало успавам ране,
па шта ми у сну што на ум па'не.

Радња друга

КАФИНА (улази)
Где је он? Оче! Ох, ево спава!
Брижна је то и уморна глава.
На њему ј' терет државе целе,
- зато му власи сребрне, беле.
Одавно су ме жеље гониле
имати прамен те косе миле.
Па ево згода сад ме позива -
(ишчупа му из маве прамен косе и метне је у недра)
о, чуваћу је док год сам жива!

КРАЉ (пробуди се)
Неко ме пробуди - де да видим ко је.

КАФИНА

Ја сам, тата, ја сам.

КРАЉ

Ти си, паче моје!

КАФИНА

Ја тебе тражим, оца и краља.

КРАЉ

Добро си дошла, - баш како ваља.
Ал' сад ћеш чути немиле гласе,
чућеш страхоту, чућеш ужасе,
ох, стегни срце, - јер биће бола! -
Та он је хуља, та он је лола.

КАФИНА
За кога, оче, за ког то велиш?

КРАЉ

За оног за ког ти поћи желиш.
Туђе је име уз'о Зодокер.
Његово ј' право име Козодер.
Ох, и он да узме моју кћер!

КАФИНА

Не веруј, оче, то није тако.
То си ти снев'о може бит лако,
или си можда чашицу вина...

КРАЉ

Чашицу вина! Зар ја - Кафина!
Не, не, он ради мени о глави
да ме покраде, зличина худа,
тебе да одведе, - ох, богзна куда.
Шта велиш на то?

КАФИНА

Грозим се, тато!
Ја јоште сумњам да ли је тако,
али те молим, чувај се јако!

КРАЉ (пољуби је)

Радња трећа

КАФИНА

Ох, веља туго, ох, вељи јаде!
Ако је тако, - ох шта ћу саде! -
Можда је само потвора клета; -
у двору има и злобна света.
Бацају мреже паклене своје. -
Ал' ко то иде, - гле, ево он је!

КОЗОДЕР (улази)
Да л' си ме жељна, светла Кафино?
Ох, истина је, сад сам баш ки'но.
Уморио сам коња жерава,
дођох да видим јеси л' ми здрава,
и да ми сада одговор дате,
могу ли скоро купити свате.

КАФИНА (коракне натраг)
Стани, ох, стани, јадна ти мати,
ја морам прво истину знати!
Јеси л' ти прави Зодокер,
или разбојник - Козодер!

КОЗОДЕР
А шта да кријем, вајде ми није!
Дознати мораш после ил' прије.
К'о што ме видиш, твој заручник,
он је Козодер - разбојник.

КАФИНА
Боже, ох боже - зар тако баш!

КОЗОДЕР
Тако је, Кафо, - ето, сад знаш.

КАФИНА (падне у несвест)

КОЗОДЕР
О, мене луда, што нисам чек'о?!
Зашт', сам јој рек'о, зашт' сам јој рек'о!
Кафино, драга, устани, бре!

КАФИНА
Бежи од мене, диндушмане!
Ја сам хтела бити твоја верна друга.
- А сада ће цео свет да ми се руга.
Ја сад идем, идем -

КОЗОДЕР
Идеш? Али куда?

КАФИНА
Да у Дунав скочим.

КОЗОДЕР
Ваљда ниси луда.

КАФИНА (очајна оде)

КОЗОДЕР (сам)
Гладим браду гладим, -
не знам шта да радим.
Идем да се шетам мало око двора,
а што да се шетам, - крви бити мора!

Радња четврта

КОЗОДЕР (сам са голим мачем у руци, улази с десне стране)
Све је спремно да се крв пролива,
моја чета ту се близу скрива.
Сад ћу мога мача да наквасим,
сад ћу старцу живот да угасим,
отећу му и сребро и злато -
отимати, то је мени дато.
П' онда ћу му дворе да запалим,
тим освету своју да разгалим.

КРАЉ (улази такође с голим мачем. гледа)
Сабљо моја од бабајка мога,
верни друже краља несрећнога,
сад покажи какова си кова
па прободи овога ниткова.

КОЗОДЕР
Ево, ту сам, пржибабо стара!
Нек се ђорда с ђордом разговара!
Јер ја донде нећу имат мира
док не срубим
гвожђем грубим
ту главурду твоју од кромпира.

КРАЉ
Гле, како ме и речима пецка.
Сад ћеш видет ти, наказо светска,
да ми срце од тебе не зебе, -
да не стрепим од те твоје кебе.

КОЗОДЕР
Нос ти оде!

КРАЉ
Јаој, каква срећа!
Носина је моја била већа
него ротква или шаргарепа.
Сад сам, гледај, ја старина лепа!
Тај мач баци, добротворе мили...
Што бисмо се, драги зете, били?

КОЗОДЕР
Драги зете?! Варају л' ме уши!?

КРАЉ
Разбојник си, који пали, руши,
ал' ниједан принц ми није дражи,
ни милији, Козодере враж'и.
Све нек ти је од небеса просто,
без носине кад сам само ост'о.'
Ко награду ја ћу теби дати
ћерку своју! Нек се купе свати!

Радња пета

КАФИНА (улази)
Малочас мишљах: несрећа иде,
а гле шта моје очи виде!
Је л' то Козодер, разбојник клет,
или принц коме клања се свет?

КРАЉ
Козодер беше, ал' садје он
наследник коме остављам трон.
Он ме је спасао моје грдобе!
Пружи му зато ручице обе!
Буди му жена, јер га волиш, знам...

КОЗОДЕР (вади из груди срце од цвекле}
Ево ти срце и мог срца плам!

КАФИНА (исто тако)
И ја ћу теби срдашце да дам.

КОЗОДЕР
Нек одсад срце њено куца ту!
У мојим груд'ма, ал' само за њу!

КАФИНА
Срце ми даде! Ал' сам срећна ја!

КРАЉ
Концем зашијмо ова срца два!

КОЗОДЕР
У оном жару, у оној сласти
смео сам с ума још нешто каз'ти
утехе ради, рад вашег мира:
срца су од цвекле, а нос од кромпира.
Ми нисмо слике баш сасвим праве,
ако сам слагао, ево вам главе!
(Баци своју главу у публику.)

ЗАВЕСА

// Пројекат Растко / Драма и позориште //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]