Др Драгољуб Петровић
(Нови Сад)

Ћирилички рачунарски програми као услов опстанка српске писмености и културе

Излагање на научно стручном скупу "Интернет и ћирилица" у Београду, 11. 2. 2002.

Кратак садржај: У овом прилогу аутор указује на систематско вишедеценијско потискивање ћирилице и на све изразитију ‘латинизацију’ српског језика и српске културе, али и на небригу највиших државних и културних чинилаца и институција да се српски национални суноврат заустави. На то указује свођење ћирилице на симболичне проценте у свим оним случајевима у којима је Закон о службеној употреби језика и писама одредио њен приоритет у односу на латиницу, а посебно је то изразито у уџбеничкој литератури на високим школама (потоп ћирилице тамо је потпун и показује се да се на универзитету дефинитивно потапају и српски језик и српска култура). Да би се то зауставило и ћирилици вратило место које је имала у десетовековној писмености српског народа, неопходно је дисциплиновати државу и од ње захтевати да обезбеди увођење српског језика и српске ћирилице у све битне рачунарске програме и да уради оно што су већ урадиле све озбиљне државе које воде рачуна о судбини својих језика и култура.

Кључне речи: српски језик, култура, ћирилица, латиница, рачунарски програми, штампа, уџбеници.

Тема коју сам предложио за учешће у овим разговорима прилика је да се судбина српског језика, у свим видовима његове реализације, осмотри у склопу судбине српског народа уопште, али пре него што се приступи разматрању назначених проблемских комплекса ваља поменути две полазне чињенице:

1) Модерни српски језик утемељен је напором Вука Караџића током друге деценије 19. века, а после 1847. било је само питање дана када ће он и службено бити прихваћен као опште средство комуникације у српском народу (у Србији то се догодило 1868, а у Војводини три године касније);

2) Поткрај 19. века, захваљујући Даничићу и „хрватским вуковцима” (пре свих, Ивану Брозу, Томи Маретићу и Франу Ивековићу), вуковски језички модел прихватили су и Хрвати, али под другом етикетом – хрватски или српски.

Та је друга чињеница јасно наговестила каснија посртања српског језика: током много следећих деценија он се појављивао и под другим етикетама: у својој граматици на немачком језику (1914) Лескин га је одредио као српско-хрватски, једно време између два светска рата он је био српскохрватскословеначки (при чему никад нисам покушао да утврдим како је изгледала његова граматика), до Новосадског договора био је накратко и српски, а после њега српскохрватски и хрватскосрпски, у Војводини и Босни и Херцеговини био је и српскохрватски/хрватскосрпски, али међу Хрватима тај језик најчешће је био једино хрватски. Уз све то, да би се замрачила српска („вуковска”) основа тога језика, он је одређиван и као „новоштокавска фолклорна коине”, у Босни и Херцеговини (у којој се инсистирало на „неутрализовању” српских и хрватских варијантних разлика) он је бивао и „стандарднојезички израз”, а томе списку из новијега времена могу се додати и „бошњачки/босански” и „црногорски језик".

У основи свих поменутих појединости, извесно је, налази се настојање Ватикана и Великих сила, нарочито после уједињења Италије, да се онемогући уједињење Срба и формирање јаке православне државе на Балкану. На то су били усмерени сви политички потези у Хрватској с циљем да се отуд Срби протерају или униште (формирање правашке странке, деловање католичке цркве и њених великодостојника, Штросмајера, на пример), а исто се догодило и у Босни после Берлинског конгреса када је иза свега о чему говоримо „стала и језичка наука", тј. када је В. Јагић подржао Калајев предлог да се српски вуковски језик тамо назове босанским. (Јагићевом схватању да је тај назив „најпогоднији да препријечи распру" могао би се додати још један детаљ којим се у Босни додатно „забашурује” српско име: тамо је један старији варијетет ћирилице ‘преименован’ у босанчицу.)

Уз све то, међутим, не може се испустити из вида ни појединост да данашњи „кумови бошњачког/босанског језика" не могу замислити никакву спољашњу везу са језиком „невјерника” (ако засад не могу порећи природу његове супстанце) и да ће бити занимљиво пратити његов даљи „развој". У тренутку ослободилачког одушевљења, наиме, они су тај језик назвали „бошњачким”, али су се брзо предомислили и преименовали га у „босански". Већ сама чињеница да се један језик може називати и „овако” и „онако”, била би у нормалним националним и/ли социокултурним срединама довољна да покаже да он може бити само некаква локална реализација другог језика (у том смислу управо је карикатуралан случај са хрватским језиком који је у својој прошлости имао више десетина имена^[1]), али у муслиманској Босни „враћање на Калајево кумство” има и нека дубља стратешка значења. Када тако говоримо, имамо на уму чињеницу да се данас у свету не може наћи ниједна мултиетничка и мултикултурна држава с исламском већином (или са њеним изразитим процентом) у којој нема жестоких сукоба заснованих на верској нетрпељивости и тешко је веровати да ће у том правцу Босна моћи (п)остати изузетак, а увођење босанског језика само је први корак према некој будућој босанској муслиманској држави у којој ће и Хрватима и Србима убрзо постати тесно.

Када је, међутим, реч о осамостаљивању „црногорског језика”, на анимозитет неких црногорских научних и културних кругова према српском језику може се гледати као на неизлечиву менталну девијацију, а она је најжешће погодила неке „чудне лингвисте” и „дукљанске академике" који за лингвистичку науку никад нити су чули нити из ње ишта научили, али су однекуд „научили” да су Његош, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша и краљ Никола вазда били „Дукљани” и да никад нису ни могли чути ни за Србе ни за ћирилицу, а камоли да су томе народу икад могли припадати. Тај су „језик”, наиме, средином тридесетих година први лансирали комунисти (заједно с идејом о црногорској нацији), што су после прихватили талијански окупатори („lingua montenegrina”), да би у време „хрватског пролећа” он поново оживео и у наше дане постао „службени језик" Матице црногорске и Дукљанске академије наука и умјетности, с изгледима да тамо убрзо стекне и „статус државног језика", при чему се то сада поставља као „питање свих питања” црногорске будућности.^[2]

Деструкција српског језика почела је, дакле, крајем 19. века, а током 20. могло би се рећи да је завршена: одлуке Католичког конгреса 1900, франковачки терор 1902. и Велеиздајнички процес 1909. утрли су пут хрватским покољима Срба у Мачви 1914. и непрекинутим злочинима муслиманских милиција по Босни и Херцеговини током Првога светског рата и представљали увод у оно што ће се са Србима уопште догађати за време Другога светског рата, али и после њега, све до наших дана, захваљујући, пре свега, деловању Комунистичке интернационале и њених домаћих експозитура. Њихова је заслуга, наиме, што су Срби систематски уништавани, почев од Јадовна и Јасеновца, преко Неретве, Сремског фронта, Кочевског рога и Голог отока до онога што се са њима догодило током последње деценије и што се са њима и даље догађа и у Хрватској, и у Босни, и на Косову и Метохији, и у Црној Гори.

Сва настојања да се деструира српски етнички простор и српски етнички корпус почињала су, дакле, од деструкције српског језика и његовог писма и тај посао у наше дане може се сматрати завршеним: Дејтонски споразум, сетимо се, потписан је на хрватском, српском и босанском језику, с једне, и само на енглеском, с друге стране, и у томе треба видети дефинитиван резултат стратегије коју су за разарање Срба припремили они креатори новога светског поретка који су се некад називали фашистима или комунистима, а сада се називају мондијалистима или глобалистима. То су, наиме, исти они мајстори који су из руског језика издвојили украјински и белоруски, из румунског молдавски, а најуспешнији, ипак, били у разарању српскога језика: осим већ помињаних његових „заперака”, ускоро би се из српског етничког простора могло очекивати осамостаљивање „влашког” и „шопског” (при чему бисмо се око идентитета онога првог „договарали” са Румунима, а око онога другог са Бугарима), а неће бити изненађење ако се дугом списку „српских језика” у догледно време прикључе и „војвођански” и „шумадијски” и можда још покоји. (И занимљиво је да за све то време никоме у свету није пало на памет да би се по истој логици из енглеског могао издвојити „амерички”, „канадски” или „аустралијски”, из шпанског „мексички”, из немачког „аустријски”, из арапског „египатски” или „либијски”, као што се ни Швајцарци још никако не досећају да живе без „националног” језика; толико „лингвистичке памети", наиме, могло се срести једино међу источнохришћанским народима.)

Степен до којега је стигло растакање српског језика најбоље се огледа у вишедеценијском систематском потискивању ћирилице као писма на коме је заснована десетовековна српска културна традиција. Ако се присетимо да је, уз остале разлоге, Вуковој реформи деценијама пружан жесток отпор и због тога што је у азбуку увео само једно слово из латинице, јер се у томе видела опасност од почетака унијаћења Срба, и ако сада осмотримо прилике у којима се нашла ћирилица као „српско свето писмо" (како га је назвао, рецимо, Лазо М. Костић), показаће се да страх пред оним што је нудио Вук није био безразложан, али силина са којом је латиница последњих деценија преовладала у српском језику сведочи о томе да Срби, у наше дане, практично остају и без писма и без језика, као што су већ остали и без етничког простора и без националног идентитета. Такав суд заснивам на неколиким простим чињеницама до којих је у својим истраживањима дошло Удружење за заштиту ћирилице:

1) у најужем новосадском градском језгру јавни натписи исписани су ћирилицом у 18,5%, а латиницом у 81,5% док су у Београду одговарајући проценти тек нешто повољнији (31,8% : 68,2%);

2) од 160 наслова прегледаних у једном киоску за продају штампе 27 их је штампано ћирилицом (око 17%), а 133 латиницом (око 83%), при чему се међу онима првим налазе углавном новине са вишедеценијском традицијом, док се латиницом штампа све оно што нема такву традицију и што је намењено тзв. „широкој" читалачкој публици, а у тим оквирима и деци и омладини (забавна литература, љубавни романи, еротски романи, крими-приче, вестерн романи, стрипови, енигматика, електроника, забавна музика, аутомобилизам);

3) у књижари Завода за уџбенике и наставна средства од 155 уџбеничких наслова за основну и средњу школу распоређених на једној полици само је 17 штампано латиницом; друкчија је слика у универзитетској књижари Stylos, у којој се ћирилица појављује често у безначајним односима: на полици са речницима ћирилицом је штампано 8 наслова, латиницом 58; за архитектуру и грађевину тај је однос 6 : 102; на електротехници/електроници/енергетици – 16 : 142;^[3] на хемији – 2 : 24; на медицини – 3 : 80; на математици – 17 : 100, из чега би се могао извести закључак да се на високим школама налазе најуспешнији разарачи ћириличког писма и српскога националног идентитета;

*

Такво је, дакле, стање у коме су се данас нашли и српски језик и ћирилица, а неке чињенице у вези са њим имају много далекосежнији значај. Међу њима могле би се, на пример, издвојити следеће:

1) „У међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО-а, не постоји одредница српски језик-латиница”^[4] и већ се годинама све што је икада и игде написано и штампано тим писмом аутоматски уписује у хрватску културну баштину;^[5]

2) Хрвати су после распада Југославије „етнички очистили” своје библиотеке на исти начин као и недавно Шиптари, при чему се не зна ко је од њих у таквом послу био „успешнији": Шиптари су, истина, били мање селективни па су спалили преко два милиона и српских и хрватских књига, а Хрвати су спаљивали само ћириличке. Симптоматично је, међутим, да се Хрвати током последњих година почињу „досећати” да је ћирилица и њихово писмо и да је, рецимо, Мирослављево јеванђеље споменик „њихове писмености” (при чему ваља очекивати да ће се са Црногорцима као „Црвеним Хрватима” лако споразумети да им је то „заједничка културна тековина", а небитно је у чијој ће се „националној витрини" она налазити).^[6]

3) Дода ли се свему томе и чињеница да Бугари већ више од једног века својом језичком територијом сматрају сав појас источне и јужне Србије (тј. све призренско-тимочке говоре) и да Јужну Мораву зову Бугарском Моравом (Западна Морава по њима је Српска Морава),^[7] а да је српска власт деценијама више водила рачуна о очувању комунизма него о судбини српске државе и српског народа, постаће јасно да таква „брига" српском народу није могла донети боље резултате од оних које је донела.

Све што је досад наведено упућује само на један закључак: деструкција српског језика послужила је као основа за деструкцију српског етничког простора али и за деструкцију српског националног идентитета. Срби се, како знамо, одавно не помињу ни у Уставу Републике Србије („Србија је држава грађана"), а изгледа да им тамо неће бити места ни надаље. Наиме, експерти који припремају нови нацрт тога највишег државноправног акта имају „јединствен став” да се Србија не може дефинисати као „етнонационална држава” јер „не можете имати мултиетничку демократску државу ако кажете: ово је држава српског народа у којој остали уживају права као мањине”. Да те речи не би изазвале било какву недоумицу, предводник те експертске групе разјашњава: „Свима који нас оптужују да смо угрозили српске националне интересе поручујем: ово је наше читање српских националних интереса".^[8] Српски национални интерес, дакле, своди се на то да се српско име нигде не помиње, тј. да Срба нема ни у Србији – као што их више нема ни у Хрватској, ни у великом делу Босне ни на Косову и Метохији (а и другде их већ темељито проређују).

Судбину Срба током историје одређивали су туђински окупатори,^[9] али треба рећи да су у томе комунисти били успешнији од свих њих заједно разарајући им језик и потискујући писмо, најпре преко администрације, па преко латиничких писаћих машина (које су једино могле стизати из Бугојна!), па преко војске, па преко телевизије, па преко школе. И српски народ, како рече песник, довели – „довде”. Можда је зато последњи тренутак да се Срби освесте и покушају нешто учинити да своје писмо заштите од нестајања и да одлуку о његовој даљој судбини узму из руку оних који су намерили да га, заједно са српским народом, одвуку у суноврат.

Две су могућности да се то покуша, иако нисам уверен да ће оне донети неке далекосежније резултате, али ако се сада нешто не учини – касније неће имати много смисла почињати.

Прва од њих могла би се свести на захтев да се Windows у целини, са свим релевантним рачунарским програмима, преведе на српски језик и ћирилицу јер би свако друго решење значило продужавање агоније српског језика и само потврдило његов дефинитивни слом. (Ако се, уз то, зна да је Хрватска Мајкрософту већ платила превођење на „српску латиницу”, чинити то поново било би са становишта будућности српске културе и неразумно и – погубно.) Као човек који „из свега рачунарства” зна једино да „укључи машину” и припреми текст, мислим да ће они који знају како се то може учинити формулисати битне услове чије ће испуњавање надлежни државни органи тражити у преговорима са светским рачунарским фирмама.^[10] А основни је услов за то да све оне могућности које рачунар „има” на енглеском језику треба, напросто, преуредити и ускладити са правилима структуре српског језика и његовог актуелног правописа,^[11] што значи да он треба да буде опремљен комплетном граматиком српског језика, свим правописним правилима и правописним речником^[12], репрезентативним лексичким инвентаром (тзв. „тезаурусом”^[13]), речником синонима итд., тј. свим оним инструментима који ће рачунару омогућити да аутоматски „реагује” на све евентуалне грешке у току уобличавања текста. Уз све то, мора се размишљати и о успостављању сталне службе за праћење иновација, за припрему приручника и за израду речника рачунарске терминологије.^[14] Та би се служба могла организовати као стручни орган у коме би се, по природи посла, налазили експерти из области рачунарства и језика (с тим што би у њу могли бити укључени и други специјалисти), налазила би се на старању Министарства за науку, технологије и развој (или у каквом друкчијем статусу који би јој одредили Влада или Министарство), а њени предлози обавезивали би Владу на сталну бригу о положају српског језика и ћирилице у свим иновираним рачунарским програмима.

Други је услов „нејезички” и он се своди на неопходност сталне државне бриге о јавној употреби српског језика и ћириличког писма – што се мора много прецизније законски дефинисати него што је то учињено 1991 (уп. нап. 4). Тим се законом, наиме, мора јасно одредити да се језик зове српски, да је његово писмо ћирилица и да се сви јавни натписи (називи предузећа, установа, улица, тргова, путних праваца и сл.) морају истицати тим писмом, у национално мешовитим срединама (уколико задовољавају утврђени законски цензус) такви би се натписи доносили и на језику одговарајућих националних заједница (испод ћириличког или десно од њега), а на магистралним путним правцима испод ћириличког назива могла би се наћи и латиница (или, можда још боље, назив на енглеском језику). Срби се, наиме, морају одрећи „комунистичке науке” да је латиница „друго српско писмо” и вратити се темељима своје писмености и културе.^[15] Ако у свету нема ниједног „двоазбучног” језика, не би се том привилегијом морао хвалити ни српски – утолико пре што знамо да му је таква „ексклузивност” отворила – пречицу до беспућа.

Посебан проблем у том смислу представља статус ћирилице у штампи и свеколикој издавачкој делатности. Ако се, наиме, све оно што је досад штампано „српском латиницом” прекњижује на хрватски језик и одређује као допринос хрватској култури, све издаваче који и даље буду штампали своја издања латиницом треба упозорити на ту чињеницу и порески их третирати као издаваче страних књига или стране штампе. Српски етнички простор, српски језик и српска култура, пред територијалним и културним претензијама суседа удружених са домаћим мондијалистима, могу се одбранити једино ћирилицом и тога су, коначно, постали свесни и Срби у Хрватској и, засад можда нешто мање, и Срби у Српској, а заслуге за то припадају њиховим новим господарима.^[16]

Да то и Срби у Србији не би прекасно схватили, добро их је на последице њиховога понашања макар упозорити, а ако им се учини да је инерција лагоднија од разума, иновираним Законом о језику (чије би одредбе биле прецизније и ригорозније се спроводиле него што је то чињено током протекле деценије) требало би их на разум енергичније подсећати.

1. Уп. Драгољуб Петровић, Хрватски испод Вукове штуле. – Дуга, бр. 406, 16. до 29. септембра 1989, 81–82.
2. О мери црногорске „лингвистичке памети” сведоче и неки „бисери” са међународног научног скупа Штокавски језици у породици словенских стандардних језика, одржаног крајем новембра 2000, на коме, изгледа, поред неких „дукљанских академика”, нико од лингвиста није могао доћи до речи. А они су тамо, између осталога, „открили” да је „језик тамо ђе је народ”, да је „Нови завјет првобитно преведен на чисти црногорски језик” и да је то био знак да им је „језик зрио”, а да је „Библија преведена на српски језик тек прије неколико година” итд.
3. Ти су односи двоструко варљиви, најпре зато што се на полици нашло више томова изабраних дела Николе Тесле и Михаила Пупина из великих колекција Завода за уџбенике и наставна средства (које се штампају ћирилицом), али и зато што се касније показало да су у једној серији приручника ћирилицом штампане само корице!
4. У томе систему, да будемо прецизнији, српскога језика нема уопште јер се он још назива српскохрватским, а тај термин није, практично, напуштен ни у Закону о службеној употреби језика и писама (Службени гласник РС, 45/1991): „У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком." Таква формулација, како видимо, има крупне последице и на положај српског језика у међународној библиотечкој номенклатури, али и за однос највиших српских националних институција и према српском језику уопште и према његовом имену посебно, што се нарочито огледа у чињеници да САНУ није дозволила да се промени наслов њеног великог Речника српскохрватског књижевног и народног језика и тиме остала и иза имена које су сви напустили и иза језика којега нема.
5. На те чињенице већ годинама указује др Србислав Букумировић, али његова упозорења још нису наишла на примерену реакцију надлежних државних институција. Уп.: Последице раздвајања језика. – „Политика”, 23. новембар 1994, 10 (с поднасловом: У бази података Америчког института за геологију наведено је да су радови Матице српске, ЦАНУ, Геозавода из Београда написани хрватским језиком). На основу разговора са др Букумировићем на то упозорава и Тамара Спаић, Крађа по – писму. – „Новости”, Београд, 27–30. новембар 1995, 19 (наднаслов: УНЕСКО одузео право српском језику на латиницу). Накнадно „прекњижавање српске латинице” у хрватски језик почело је пре десетак година и зауставиће се на 1892. години – када је објављен правопис И. Броза (др Србислав Букумировић, Игнорисање вишевековне традиције. – „Политика”, 27. мај 2001, 18).
6. Помињем тај детаљ зато што је он непосредно везан и са још једном хрватском претензијом према српском етничком простору: у Павелићево време Хрвати су свој етнички простор доводили до Дрине, а сада га проширују до Драгачева, Краљева (или бар до Мрчајеваца) и преко Такова и ваљевске околине до Тршића, при чему о томе не питају ни Бошњаке ни Црногорце (а на Србе ионако више нико не рачуна).
7. Драгољуб Петровић, Школа немуштог језика, Нови Сад, 1996, 109–113. Текст у коме је на то скренута пажња понуђен је НИН-у 1979, али тада није објављен, вероватно зато што су комунисти сваки знак бугарских претензија према Македонији доживљавали као удар „на темеље југословенске државности и интегритет земље" док је такве претензије према Србији увек било добро макар забашурити – ако се већ нису могле отворено подржавати. (Сличне аршине они су примењивали и према „угрожавању" права Словенаца у Корушкој или у Италији, али се о судбини Срба у Румунији и Мађарској није могла чути ни реч, као ни о Србима на Косову и Метохији или у другим крајевима Југославије.)
8. Лидија Баста-Флајнер у разговору са новинарком Биљаном Чпајак („Политика”, 27. септембар 2001, 7).
9. Срби се никако не успевају освестити и схватити зашто им непријатељи, кад год им се за то укаже прилика, најпре насрћу на ћирилицу. Тако су Аустријанци поступили после освајања Београда 1915. када су поскидали све јавне ћириличке натписе и заменили их латиничким; тако су они поступили и у Босни и Херцеговини (Glasnik zakona i naredaba za Bosnu i Hercegovinu, Komad XLIX, 11. novembra 1915); тако је поступила и усташка власт у НДХ када је њен министар унутрашњих послова др Андрија Артуковић, као једну од својих првих „проведбених наредаба”, потписао ону о забрани ћирилице „у јавном и приватном животу” (Narodne novine, Zagreb, br. 11, 25. travnja 1941).
10. Занимљиво је да је српска јавност досад обавештена о двама разговорима председника Владе Републике Србије са власником Мајкрософта, али ништа није речено о чему су се они договарали (или договорили?). Можемо се једино надати да се нису договорили да српски језик преведу – у хрватски.
11. Правопис би морао бити применљив у свим појединостима, међу којима би се нашле и такве као што су писање великог и малог слова, сложеница и полусложеница, употреба „црте” и „цртице”, различити типови наводника (‘полунаводници’), а у неким случајевима и аутоматизован (нпр. преламање речи на крају реда).
12. То би се могло учинити са једном од трију верзија Правописа српског језика Матице српске који су приредили М. Пешикан, Ј. Јерковић и М. Пижурица.
13. За ту сврху могао би бити употребљен Речник српскога језика Милоша Московљевића и/или „преокренути” Обратни речник Мирослава Николића.
14. Припрема речника рачунарске терминологије један је од приоритетних научних и општекултурних задатака, на његовој изради били би ангажовани добри зналци и енглеског језика и рачунарства и проверени посленици из области српске лексикографије, а сви би они у току посла одлучивали за коју се реч може наћи добар преводни еквиваленат, а која ће се, по невољи језика, морати оставити и у којем гласовном лику. (У томе послу, разуме се, речи се не би смеле „ковати” по оним обрасцима по којима се то чини „за потребе хрватског језика”.)
15. Латиница, неспорно, јесте била и српско писмо, али само до онога времена док је било и Срба-католика; кад су они, међутим, „отишли” у Хрвате или друге нације, треба разумети да су са собом „однели” и латиницу, а Србима оставили оно што је вазда било њихово.
16. Хрватске претензије према српским ијекавским просторима (уп. нап. 6), и према ијекавском књижевнојезичком изразу уопште, иду толико далеко да је, рецимо, надлежни орган хрватске државне управе одбио да потврди Статут Општине Двор на Уни зато што је у њему писало да се сва акта доносе на ијекавском изразу српског језика и ћирилицом. Тај документ је одбијен зато што Хрвати сматрају да је српски једино екавски изговор, а да је ијекавски у целини „њихов”.