Наше писмо, али и наше ријечи

Научно-стручни скуп
"Интернет и ћирилица: Српски
језик, писмо и култура у савременим информационим технологијама"
организују : Вукова задужбина, Народна библиотека Србије и Одбор за стандардизацију српског језика.

Звучни увод (односи се на CDиздање)

Уводне напомене

Не раздвајајмо нераздвојиво

Ипак, није све тако црно како би се из наведених примјера могло претпоставити. Има и оних који се на Интернету представљају српском ћирилицом. Има и оних који бесплатно нуде савјете или разне потрепштине. Једно од таквих одредишта је „http://www.srpsko-pismo”. Одете ли тамо, угледаћете наслов „Ћирилица на Интернету” и моћи ћете уживати гледајући како ћирилица и Интернет живе у слози. Одатле ћете моћи учитати (или, ако баш хоћете – потчитати, само не downloadovati) доста тога што вам може корисно послужити. „Ово је презентација Радне групе за српску ћирилицу на Интернету. Циљ радне групе је да пружи подршку коришћењу српске ћирилице на Интернету и на рачунарима уопште.” – пише одмах на почетку. Нажалост, чак ни они нису уочили да српској ћирилици никако не треба презентација. Српска ћирилица се мора представљати. Мада не помињу компјутере, него рачунаре (што показује да су о томе водили рачуна), ипак су им се провукле разне непотребне стране ријечи (локација, апликација, транслитерација, конверзија…) па чак и „архива руских њузгрупа”), а понуђено вам је и да кликнете на линкове за ћирилицу. Ето у каквом нам је стању језик када и поред најбоље воље нисмо у стању ослободити се свег тог силног непотребног труња.

Борба за српски језик мора укључивати и српско писмо (а то је првенствено ћирилица), али и настојање да својим ћириличним словима исписујемо своје, српске ријечи. То двоје, слова и ријечи, нераздвојиво су једно и сваки покушај раздвајања цјелине је сакаћење оба саставна дијела. Ћирилично слово Ж, на примјер, није само слово, а поготово није само ASCII character. То је слика међу словима, то је слово које се не исписује, него исцртава, то је слово за које сви који пишу ћирилицом знају да се не може тек онако исписати, да се код њега мора мало застати, да се његовим ждракама (како у крају у којем сам рођен кажу за зраке) мора посветити посебна пажња. То и такво ћирилично слово сија пуним сјајем само у ријечима као што су живот, житије, жито, жетва, жрвањ, жар, жарач, жерава, жишка, жижа, жижак и сл. У ажурираном жовијалном пежоративу од тог иконословника остаје тек блиједа сјена, остаје тек угарак, тек беживотна мрља на папиру налик спљацканом комарцу.

Ћирилицом треба писати на Интернету и то је неоспорно, али морамо се ослободити и свих непотребних страних ријечи које су продрле у све слојеве српског језика па и у подручје рачунарства. Они који заговарају другачији став, редовно „пречују” оно непотребних па сваки покушај чишћења српског језика од непотребних страних ријечи покушавају исмијати питајући чиме бисмо то замијенили ријечи као нпр. атом, електрон, драма, опера, музика… и онда настојање да се језик очисти и очува „окрсте” апсурдном квазинационалистичком тенденцијом, пуристичким нонсенсом аналфабетских лаика или неком сличном интернационалном експертском терминологијом, наглашавајући како стране ријечи богате наш језик. Само онима који не мисле док слушају то може зазвучати прихватљиво. Права природа те „мудрости” показује се врло једноставно. Ако стране ријечи заиста богате српски језик, онда то значи: што више страних ријечи, то богатији српски језик. Коначни закључак се сада још јасније види: српски језик ће бити најбогатији када у њему све ријечи буду стране, тј. када не преостане ни једна једина српска ријеч! Или другачије: српски језик ће бити најбогатији када више не буде српски! Очито, стране ријечи не богате српски језик, оне га богаље.

Има и другачијих покушаја. Једна жена чије име нисам запамтио покушала се у ТВ разговору супротставити наговјештајима „ишћеравања” страних ријечи из области рачунарства. Бранећи толико јој драго четовање, покушала је „доказати” неопходност тог термина. Као, када кажемо да смо ћаскали, нико не зна да ли је то било ћаскање „уз пићенце” или можда преко Мреже (то бисмо морали посебно наглашавати), а када кажемо да смо четовали – све је јасно. Колико је то „јасно” можемо установити тако да некоме ко не користи рачунар (а таквих је доста) кажемо да смо читаву ноћ четовали. Питаће нас (полугласно, у повјерењу) колико нас има, ко нам је четовођа и шта се то кува. Енглеско chat означава ћаскање (чаврљање, ћеретање, брбљање) и када један Енглез каже другом Енглезу: „We were chatting yesterday” – није јасно да ли је то било преко Мреже или можда уз five o’clock tea. И они то морају посебно наглашавати, а ми ћемо бити већи Енглези и од њих самих?! Бесмислено је то, а и гадно.

Препустимо енглески језик и све друге стране језике онима којима они припадају. Станимо чврсто на земљу, на своју српску земљу и држимо се свога језика – својих ријечи и свога писма. Желимо ли нешто сазнати о језику, немојмо виркати „преко”, у туђа дворишта. Подигнимо поглед, загледајмо се у плаветнило над главом – у Небеску Србију. Сви они којима сам помен Небеске Србије изазива пробавне сметње и бујице „експертско-реалистичног” празнословља, никада ништа о језику сазнати неће. Они који неће ни да чују, а камоли да се загледају у Небеску Србију, никада неће моћи ни наслутити оно изнад – Српско Наднебесје, оне Доментијанове небопарне орловске висине, а управо тамо станује језик. Све ријечи и сва слова су тамо горе, изнад наднебесја. Подсјетимо се:

– У почетку бијеше ријеч.

– И ријеч бијеше у Бога.

– И Бог бијеше ријеч.

Није ово никакво „србовање” у значењу које се најчешће тој ријечи придаје у посљедње вријеме. Израз „Небеска Србија” годинама је вучен по приземном и подземном политичком блату, али тако су се могли облатити само они који су то радили. Политиком се не бавим и о политици не говорим. Говорим о језику. Мом, матерњем, српском језику. Претходни редови не наговјештавају „закључак” да је Бог – Србин. Не. Сви који Бога прихватају знају да је Бог био и да јесте Све. Није, дакле, Бог Србин, али (ако већ говоримо на такав начин) Бог јесте – и Србин.

Онај код којег бијеше ријеч и онај који бијеше ријеч, имао је мудру и лијепу ријеч за све, за сваког човјека и за све људе. За Србе је имао српску ријеч. Србима је и упутио српску ријеч, једину коју разумију. Да је апеловао на Србе да акцептирају теистичке прокламације и декламације, који би Србин пошао његовим путем? Који би га разумио?

Ученици или мученици?

Тврдња појединих лингвиста да су „неки страни термини неопходни јер прецизније одређују значење и смисао неког појма, нарочито у области науке” звучи као позив за јавно погубљење српског језика. Мада у суштини тачна, ова тврдња је оно „неке стране ријечи” претворила у поплаву, у потоп. Колико ту има „науке”, показаћу на примјеру. Наша дјеца, учећи о свјетлости, уче појмове рефлексија и рефракција. Шта су рефлексија и рефракција, морају знати као оно најмање што би морали научити за неку кржљаву двојчицу. И они „уче” оно што се најчешће налази уоквирено (дакле, важније од осталог) у својим уџбеницима. Муче се, јадничци, не би ли некако „набубали” (о разумијевању нема ни говора) барем те најважније, уоквирене, велеучене (веле им да су учене) реченице. Покушавају запамтити да је рефлексија – „одбијање свјетлости од површине између двије различите средине”, а рефракција – „преламање свјетлости при преласку из једне средине у другу”. Сатима се (м)ученици преслишавају и као папагаји понављају: „Рефлексија – одбијање. Рефракција – преламање.” Мислећи да уче о свјетлости, не виде да се само муче са страним ријечима. Како су им поменуте стране ријечи потпуно неразумљиве, а по звучности сличне, често се збуњују па их мијешају, што за собом повлачи и лоше оцјене.

Употријебимо ли, умјесто рефлексије и рефракције, наше ријечи одбијање и преламање, од „науке” у поменутим велеученостима неће остати ништа. Како вам звучи научно одређење које каже да је одбијање свјетлости – одбијање свјетлости, а преламање свјетлости – преламање свјетлости?! Шта би то могло бити одбијање свјетлости него појава када се свјетлост одбија? Шта би то могло бити преламање свјетлости него појава када се свјетлост прелама? Па то би знали (без икаквог учења!) и они из „магарећих клупа”! И то наши врли експерти називају науком?! Од мудре изреке да се нико није научен родио, они су успјели нашој дјеци (нашој будућности) утувити у главу да се нико није намучен родио! Умјесто да наша дјеца нешто заиста науче, да схвате, да разумију и себе и свијет око себе, она само усвајају орвеловски паткоговор, само попут робота увјежбавају да на подражај, нпр. „рефлексија”, без размишљања истресу „као из рукава”, да одгачу, да поврате оно чиме су их накљукали, а ми очекујемо да од њих постану врсни стручњаци?

Кад смо већ код кљукања и гакања, присјетимо се „Пачије школе”, пјесмице коју смо учили као дјеца. Шта смо то могли, још као дјеца, научити из чика Јовиних стихова? Па то да за пачиће није школа, свакако не она прилагођена људима. Они имају своју, пачију. За њих – најбољу. За њих – једину која има смисла. И шта су пачићи научили у њима непримјереној школи? „Ништа више не научи пачурлија та, него што је и пре знала – га, га, га, га, га…”, а то „га, га, га…” је њихов пачији, њихов матерњи језик. Пачићи из пјесме га нису затровали, остали су му вијерни, остали су вијерни свом пачијем, свом матерњем гакању. Оном истом гакању којим су дозивали своју мама-патку. Оном истом гакању којим их је дозивала њихова мама-патка. На жалост и на несрећу, нашу дјецу, наше мале ђачиће-пачиће, многи „стари патак са наочарима” је успио накљукати разно-разним рефлексијама и рефракцијама. Само још мало и наша дјеца више неће дозивати мајку да им отпјева успаванку. Апеловаће за сонг. Неће се више успављивати. Неће уснивати. Транзитираће у stand-by. Шта ли ће и да ли ће ишта сањати, Бог свети зна.

Рефлексија и рефракција, које сам узео као примјер, нису никакве изнимке, него правило. Број сличних примјера је стравично велик. Пожелите ли, рецимо, сазнати како то ваша „емајлирана” писма путују до одредишта па се обратите за помоћ некој „стручној” књизи, пронаћи ћете нешто овако: „Трансмисиони медијум је физички пут између емитера и ресивера у систему трансмисије података.” Јасно? Идемо даље: „Трансмисиони систем се може класификовати као hardwire и softwire”. Када и то савладате, добићете „компарационе карактеристике hardwire и softwire медијума”, а онда ће се на то силно стручно знање начандрчити (тј. суперпонирати) пропагације, фреквенције, интерфејси (понекад и интерфејсови), линкови, конекције, резонанције… Нешто ћете научити? Како да не! Трансмисиони медијум звучи као нека „велика памет”, а то је само једна обична, најобичнија преносна средина. Не треба учити шта је то. Преносна средина је, очито, средина кроз коју се нешто преноси (у поменутом случају – подаци). Ресивер (често и рисајвер) није ништа друго до један обичан пријемник. Емитер је један обичан предајник (одашиљач). Пропагација је једно обично простирање. Фреквенција је једна обична учесталост. Интерфејс је један обичан међусклоп. Линк је једна обична веза. Конекција је један обичан спој. Резонанција је једна обична сатреперивост. И тако даље, и тако даље…

Суштински значај

Значај залагања да се српски језик очисти од непотребних страних ријечи многи не разумију у потпуности. О разлозима који су довели до стања у каквом се данас српски језик налази нећу овом приликом говорити, али хоћу о разлозима због којих бисмо се морали вратити својим ријечима.

Основни разлог је веза са стварношћу. Живимо у доба потпуно измијењеног појмовника, доба у којем чак и добро познате ријечи добијају друга значења, доба у којем се ријечи више не изричу, него користе, а то нам само олакшава сурвавање у обесмишљени свијет привидне стварности (да, то је она чувена виртуелна реалност). У таквим околностима очување осјећаја за стварност је основни услов опстанка, а схватање и разумијевање стварности, мишљење о свему што нас окружује могуће је само на језику којим смо задојени. Запитајмо се шта се то дешава у нашим главама док о нечему размишљамо, док мислимо. Мишљење се (сасвим једноставно, а довољно тачно) може описати као разговор са самим собом. Када о нечему размишљамо, заправо сами себи постављамо питања и покушавамо пронаћи одговоре. Тражећи одговоре често ослушнемо и звук ријечи које, неизговорене, измјењујемо сами са собом. Управо то ослушкивање ријечи, то трагање за свим оним што ријеч са собом носи, пут је ка мудрости.

Чак и када би сви знали значење неке туђице, она се тиме не би одомаћила, ипак би била туђа јер ријеч нема само значење. Важна је и њена звучност, као и разгранатост њеног препознатљивог коријена. Туђицама можемо знати значење и то је све. Оне ништа не изазивају у нама. Нема одјека, нема призвука, нема мириса, нема укуса, нема слике, нема ничега. Када изговоримо, на примјер: „Шумско лишће шушти”, сасвим јасно чујемо и видимо лишће на гранама које шушка док га помјера вјетар развигорац. Или, када смо се већ нашли у шуми, ослушнимо ријеч – дрво. Та наизглед сасвим обична ријеч може нас одвести на пут кроз простор и вријеме боље од било каквог Science Fiction-а. Покушајмо: дрво, дерво, дервно, древно; или дрво, дерво, дерв, ђерв… А тек ријеч – слово! Слово, чије се значење протеже и на ријечи као што су: ријеч, бесједа или говор – отвориће нам широке видике. Слово, словкати, ословити, словити, Словени, Словаци, Словенци, али и Славени, Славонци, слава… Слово, словоода, словода, слобода… Слово, слогво, слог, слога, сложеност… Слог нас упућује и на лог, а са тог мјеста се може назријети топла лога у родноме лугу која нам приближава и Лугано и Мали/Велики Мокри Луг, и Лужичане (Лужичке Србе) и Ужичане; али се може назријети и путоказ на којем сија логос којим су и стари и млади древни Грци ословљавали: ријеч, бесједу, говор, језик (једном ријечју – слово), али и поредак, закон (једном ријечју – усложеност), и ум (словесност).

Оваква и слична путовања могућа су само на крилима језика који је урођен (а не само научен). Можда ћемо успут лутати, можда и залутати, можда ћемо пронаћи одговоре и на непостављена питања, можда ће нас тај пут одвести и на странпутицу, али ћемо путујући сигурно мислити, а то је једини начин да нешто и смислимо, да избјегнемо бесмисао и да покушамо допријети до каквог-таквог смисла. Когнитивна лингвистика нас никуда неће одвести, али спознајно језикословље… (Да се послужим једним рекламним слоганом: „Мислите о томе!”)

Шта једна страна ријеч направи када је пустимо да се „разбашкари” тамо гдје јој није мјесто? Ево, погледајмо једну врло интелектуалну ријеч – интелект. Раскоровила се та ријеч у интелектуалце, у интелектуалност, у интелектуализацију, распарложила се у интелигенцију, у интелигентност, у коефицијенте интелигенције… За глумицу Уму Турман многи Срби чуше, добро запамтише и шта је када облачила (свлачила), и шта је јела или пила, а ум – заборавише. Ум, свету ријеч коју народи који више држе до свога јаства не заборављају. Ум, који вијековима одјекује тибетанским висинама и којег наши новотарчићи, по савјетима оних који их уче да се „морају опустити” (?!), папагајски понављају као: „Ом, омм, оммм…” Све нам изгледа ближе, боље и мудрије од оног што је наше, од оног што смо ми, од сопства. Куда смо се то упутили? Шта ли смо то наумили? Хоћемо ли умјети опстати у таквом безумљу? Не. Без ума ништа нећемо умјети, без ума неће бити ни умјетности, без ума неће бити никаквих умотворина, без ума се нећемо моћи чак ни умити, а нећемо моћи ни наслутити шта значи ŷмити…

Језик се не може (како то неки лингвисти тврде) обранити сам. Постоје мртви језици, зар не? Постоје и мртви народи, зар не? А српски језик се може сам обранити? А српски народ може и без језика опстати? Нема ту може или не може. Опет се ради о већ поменутом – хоћемо или нећемо.

Мрежа је неопходна – пауку!

Све је изгледније да ћемо ускоро бити свједоци нечега што се одавно требало десити, што многи појединци већ дуго прижељкују, а што је и Одбор за стандардизацију српског језика на својој другој сједници (18. 12. 1998. године) уобличио у првој препоруци Закључка бр. 6:

Заиста, било би крајње вријеме да (ако већ не можемо бирати произвођача) умјесто Windowsa и Worda барем добијемо Прозоре и Ријеч. Претпостављам да ће то укључивати и подршку за рачунарско дописивање (Outlook Express) и претраживање мреже (Internet Explorer). Ипак, ваља бити опрезан. Изговоримо ли умјесто нет – мрежа, лакше ћемо се сјетити да је она неопходна – пауку. Мушице би морале размишљати на другачији начин.

Било би исплативије за Микрософт направити јединствен превод за све балканске земље које користе српски језик, ма како га називале. У том случају ћирилица не би дошла у обзир јер „остали” на то никако не би пристали. Почне ли прича о некаквом договору, о међусобном разумијевању и попуштању (то је онај чувени компромис), није тешко погодити како ће завршити. Не би нам било први пут. Но, чак и ако добијемо своју ћирилицу, лако се може десити да то ипак буде ћирилично ругло. Веома је важно ко ће, тј. како ће преводити. Буде ли тај превод налик на преписивачине разних стручних књига или приручника који ми годинама тјерају сузе на очи, добићемо ћирилично-српски превод жедних преко бистре воде који ће од options направити опције, од file – фајл, од break – брејк, од symbol – симбол, од footnote – фуснота, од Control Panel – Контролни Панел, од Volume Control – Контрола Волумена… Осим што су неподношљиво ружни, такви назовипреводи су често и нетачни, из барем три разлога: преписивачи не познају енглески језик довољно добро, немају осјећаја ни за свој матерњи (иначе не би преводили ријеч по ријеч задржавајући поредак ријечи својствен енглеској реченици, а потпуно стран српској), а ни рачунарство им, без обзира што им је то често струка, није јача страна. (Енглеско control, на примјер, од преписивача готово увијек добијамо као контролу, мада контрола у српском језику означава провјеравање, надгледање, надзирање, а control у енглеском најчешће нешто сасвим друго – управљање. Стручњак би морао непогрешиво разликовати склопове који нечим управљају од оних који нешто провјеравају, надгледају, надзиру.)

Чак и летимичним погледом на досадашње превођење из области рачунарства доћи ћемо до суштинског питања јер, премда препорука Одбора (која је само уобличени вапај многих који користе рачунаре) обзнањује захтјев за оним што је неопходно, питање је да ли смо за то спремни? Тражи се „хитно превођење”, а нико се не пита како ћемо преводити. Имају ли чак и врсни преводиоци оруђе за такав подухват? Имамо ли добре рјечнике? Понављам јер је важно: Шта бисмо то добили „преводом” налик на поменуте примјере? Па само бисмо „запечатили” постојећи језички јад и чемер. У избору између двије лоше могућности, мање је лоше ништа и не преводити.

Нашим тржиштем, додуше, круже многобројни рјечници који се баве и рачунарским изразима, и компјутерским терминима (што јасно показује изражену потребу за њима), али још увијек немамо довољно добар, озбиљан рјечник који би могао бити основа за стално допуњавање које је, због вртоглавих промјена у рачунарству, неопходно. У такав подухват се морају, осим рачунарских стручњака, укључити и језички стручњаци, као и сви други који желе и могу помоћи. Нажалост, сарадњу са рачунарцима многи језикословци избјегавају па један од њих чак сасвим јасно рече: „Они обично нису ни заинтересовани за прилагођавање и превођење термина са којима се сусрећу у раду, а када нису заинтересовани они који би требало да буду заинтересовани, тешко је очекивати да неко са стране ту нешто промени. То, наравно, не важи само за програмере, него за све струке. На страну чињеница да многе термине није могуће преводити из различитих разлога, а најчешће зато што темпо живота и бројност нових речи то не дозвољавају.” Заиста, сасвим јасно. Прво, „бројност нових речи” је таква да наговјештава велики посао, а њему се са тим не петља – нека буде како буде. Друго, он је језикословац, бави се језиком, језик му је струка, али језик свих струка није његов посао. (Љекар би, ваљда, требао закључити да болесник који се не може излијечити сам „није заинтересован” за властито изљечење па зашто би се ту мијешао „неко са стране”?!) Он ће се башкарити у свом лингвистичком миљеу, тамо гдје све пршти од акцената, плурала, номинатива, генитива, вокатива, вокала, лексема, дијакритика, дублета, деминутива, епитета, презената, инфинитива, футура, транскрипција, консонантности, стридентности, сонорности…

Рачунарски рјечник

На крају, прилажем и „опипљив” допринос ономе о чему сам говорио. Поштујући ограничење дужине овога записа, из још недовршеног Рачунарског рјечника пробирем само неке од непотребних туђица које се свакодневно користе (неке које су неоспорно лако замјењиве и неке за које се можда може наћи и боље рјешење од предложеног). Како многобројне скраћенице (за које, у основи, важи већ изнесено, али то је нешто дужа прича) нисам ни помињао, нећу их ни овдје наводити.

адаптер – прилагођивач

адреса – одредиште

адресирати – упутити на одредиште

адресни – одредишни

апгрејд – доградња

апгрејдовати – доградити

апдејт – осавремењавање

апдејтовати – осавременити

апликација – примјена

апликативан – примјенски

аплицирати – примијенити, додати

аутпут – излаз; излазни

бафер – међупамћење

бекап – подршка

бекаповати – подржати

бекграунд – позадина

болд – подебљана слова, масна слова

браузер – пребирач

виртуалан – привидан

врајт протектшн – заштита од уписивања

врајт протектид – заштићен од уписивања

дабл денсити – двострука густоћа

дабл сајдид – двостран

декрементација – умањење

декрементирати – умањити

делимитер – одјељивач, одјелник

едитирање – уређивање

едитор – уредник

екстензија – проширење

излоговати се – одјавити се

и мејл – рачунарска дописница; рачунарско дописивање

индикатор – показивач

инкрементација – увећање

инпут – улаз; улазни

инсерт – уметак

инсталација – постављање, поставка

инсталациони – постављачки

инсталирати – поставити

инструкција – упутство

интерапт – прекид

интерфејс – међусклоп

италик – коса слова

јузер – корисник

карактер – знак

карактер сет – скуп знакова

каунтер – бројач, бројило

клок – часовник

компјутер – рачунар

компјутерски – рачунарски

конверзија – претварање, претворба

конвертовати (тирати) – претворити

конвертор – претварач

конектовати – спојити

конектор – спојник

конекција – спој

контролер – управљач

контрол панел – управљачко поље

команда – наредба

компатибилност – усклађеност

компатибилан – усклађен

линк – веза

линковање – (по)везивање

линковати – (по)везати

локација – мјесто

лоудовање – учитавање

лоудовати – учитати

мадерборд – матична плоча

медиј(ум) – средина, средство

меморија – памћење

меморијски – за памћење (нпр. меморијска јединица – јединица за памћење)

меморисати (ирати) – запамтити, упамтити

мултијузер – вишекориснички

нет(ворк) – мрежа

оверфлоу – претек

опција – избор

опциони – изборни

паблик домеин – доступно јавности

пагинација – страничење

пагинирати – страничити

паралелан – у(с)поредан

пасворд – лозинка

пиксел – јединица слике

резолуција – разлучивост

рибон – трака

сервер – опслуживач, услужник

сервис – услуга

серијски – редни

сет – скуп; поставити

сингл сајдид – једностран

спејс – размак (између ријечи)

спејс бар – размакница

статус – стање

тастатура – словиште

тач сензитив – осјетљив на додир

улоговати се – пријавити се

флоутинг поинт – покретни зарез (запета)

хедер – заглавље

хифенација – растављање (ријечи на крају реда)

// Пројекат Растко / Филологија и лингвистика //
[ Промена писма| Претрага | Мапа | Контакт | Помоћ ]