Српска ћирилица на прелазу са писаће машине и типо-штампе на рачунар и Интернет: могућности, судбина

Научно-стручни скуп "Интернет и ћирилица: Српски језик, писмо и култура у савременим информационим технологијама", организују : Вукова задужбина, Народна библиотека Србије и Одбор за стандардизацију српског језика.
Београд, 11–12. фебруар 2002, Амфитеатар Народне библиотеке Србије

Иако је назив овога скупа “Интернет и ћирилица”, наслов моје расправе покушава да на самом почетку одреди целу једну епоху на коју ћу се осврнути, проблеме и тешкоће које је она створила нашему писму, као и оптимизам, наду да ће скуп са озбиљношћу рада и закључака означити почетак новог препорода наше ћирилице који рачунар и Интернет нуде. Пошто се моје познавање рачунара и Интернета своди на владање основама потребним за свакодневни рад: писање, истраживање (читање) и дописивање, у техничку страну проблема се нећу много упуштати, док ћу највећи део расправе посветити управо опису стања у српском језику и писму, узроцима тога стања и могућим решењима.

Свако ко покуша да се служи рачунаром као средством писања и Интернетом као медијем размене порука и извором информација који на радни сто корисника може сервирати све националне библиотеке света, установиће, када се ради о српскоме језику, неколико битних и занимљивих појединости. Иако их сви знамо па ипак ‘не опажамо’ јер су толико уобичајене, укратко ћу их описати. Прва се тиче писања и лакоће са којом рачунар и његов систем, који је у основи англо-амерички и латинички, омогућује прелазак на систем српског језика и његова писма – ћирилице. Ми који смо расли у пре-компјутерском времену и служили се писаћом машином знамо како је то било када су се могле купити једино латиничке “Олимпија-травелер" или “Ерика” и када смо, нешто касније, могли само сањати увозне електричне “Олимпије”, “Оливетије” и “Бродерсе” са лепезама – и ћириличким, произведеним за наше тржиште у Немачкој, Италији, Јапану. Друга се тиче писма којим је писана велика већина порука на српском језику које шаљемо и примамо од својих српских пријатеља и сарадника, као и највећи део српских текстова на свим могућим базама података на Интернету – то је латиница, хрватска или енглеска, упркос погодности коју нуди рачунар за писање српском ћирилицом. По томе се овај медиј и не разликује битно од наших осталих, традиционалних медија на којима већ одавно има све мање српске ћирилице – довољно је погледати стање на телевизији, филму, рекламама, у штампи, издаваштву, уметности, спорту, играма на срећу, естради, кичу… Стање је чак и горе, јер се и листови и часописи који се штампају ћирилицом (НИН, Политика, на пример) на Интернету могу читати само на латиници, за разлику од руских, грчких или јапанских публикација које и ту поштују писма тих језика. Ово оповргава постулат, олак и проблематичан, да је ‘прво и главно српско писмо ћирилица а друго латиница’ – евидентно је да је, упркос ‘позитивним законима’ српског језика (правопису, граматици, речнику), заправо латиница све више ‘прво српско писмо’. Трећа констатација се односи на основну идеју српског вуковског правописа и азбуке: користећи латиницу наместо своје ћирилице, српски корисници рачунара и Интернета најчешће изневеравају ту идеју и не поштују важећа правила писања (законик!), па се може читати: “pisem ti u zurbi” или “posalji mi sto pre”. Не ретко и све више се не поштује ни друго једно правило (које мислим правопис није чак ни предвидео, јер је то било незамисливо, иако прописује једно друго – да се у једном тексту не могу мешати два српска књижевна изговора: ијекавски и екавски): један текст или једна текстуална целина не може се писати са два писма, ћирилицом и латиницом. Стање на Интернету, као и у свим реченим традиционалним медијима, показује да је то заправо могуће и да постаје уобичајена, такорећи нормална ствар.

Да покушамо сада да сагледамо који су узроци оваквоме стању и таквим девијацијама. Полазни узрок, можемо га назвати оперативним или узроком праксе, је чињеница да данашњи српски језик, а по томе је он јединствен у великој породици свих језика света, његови говорници данас пишу са два писма: ћирилицом и латиницом, још тачније: а) или ћирилицом или латиницом, б) и ћирилицом и латиницом, в) а све више латиницом-као-ћирилицом. Упркос изворној и скоро хиљадугодишњој ћириличкој писмености српској, такву праксу су омогућиле, иако је никада нису у правоме смислу озакониле, немуште формулације о “равноправности писама” у правописима “српскохрватског” и српскога језика од новосадског договора наовамо и у разним уставима и законима из истога времена.^[1] Интересантно је и симптоматично констатовати да се та пракса, иако је резултат и драго чедо српске понизности и саможртвовања (достојних највећих хришћанских идеала!) у преданом раду на остварењу ‘унутар-југословенског комунистичког интернационализма’, прелива свом снагом и у овај десетогодишњи прелазни период “транзиције”, без обзира на разнородност идеолошке боје и воље његове две фазе, и прети, сад више него икада раније, да у тој ‘равноправности писама’ хрватска латиница постане заправо прво српско писмо, а српска ћирилица споредно и сведена на знак и амблем. (На пример, само скраћени назив - знак нових ЈЖ је ћирилични, све друго, возне карте, возни редови, информације, све је штампано латиницом. Или, НИН и Политика на Интернету имају само називе ћирилицом, све је друго латиница. Или, најновије, у брошури Интернет ПТТ Србије, све је штампано латиницом, сем знака наше поште.) Јер, већ постоје новине, телевизије, дистрибутери, издавачке куће, системи формулара и исправа или њиховог испуњавања попут пасоша или разних уверења, разне карте, честитке – чак и за славе, Божић или Васкрсење, пропагандни и рекламни материјали, чији власници, уредници, издавачи, новинари, испуњивачи, штампари, наручиоци, “потрошачи”, користе латиницу не само као своје прво него као једино писмо: Дуга, Време, Република, Телеграф, Блиц, Данас, подгоричке Вијести, Монитор, бањалучки и београдски Репортер, Новосадски недељник, Војводина, Грађански лист, поново Темпо, Грађанин, Национал (sic!), Профил, Јефимија (sic!), Студио Б, Б92, Пинк, Yu info канал, све више и БК, Телеком Србија, већина домаћих и сви страни филмови, ХХ век, Паидеа, новинске агенције и прес-центри, речници страних језика, уџбеници српског за странце, већина службеника државних служби, већина банака, осигуравајућих друштава, рекламне агенције, плоче и касете, производи за децу и играчке, лутрија, неке странке (као ЈУЛ, ЛСЦГ, ЛСВ), невладине организације (Одбор за људска права – Лесковац тако штампа поводом 10. децембра свој Буквар људских права), Институт Г 17, поједини културни центри као ‘комунистички’ Сава Центар и ‘грађански’ Биоскоп Рекс, представништва страних финансијера као Фонд за отворено друштво (конкурси и публикације), OSCE (кампања плаката у децембру 2001.) или Европска заједница (панои испред школа које је помогла у кампањи “Помоћ за демократију” и огласи по штампи), на пример. Мада звучи као анегдота, подсећам да је књига једног нашег познатог психијатра која је доживела више издања под насловом Какви смо ми Срби? штампана – латиницом! С друге стране, добар део разних институција, државних и приватних, новац и материјали НБЈ, поштанске марке, имају натписе и штампају проспекте и ћирилицом и латиницом. Исто тако, Отпорови плакати и пароле, као и наше дневне новине Вести, које се штампају у Немачкој, имају ћириличко и латиничко издање. (Да ли је то због тога што се није сигурно да сви грађани српских земаља и сви говорници српског језика знају и “прво српско писмо”, или је то да би се било “интернационално” – како би и евентуални странци могли читати те називе – странци који са једнаком тешкоћом читају и изговарају и хрватску латиницу и нашу ћирилицу?). Такво стање ствари оправдавају поред појединих политичара и српски лингвисти и покушавају да му дају норму, да га озаконе, иако, као зналци језичке материје, њене логике и њених закона, по свој прилици имају и свест о свим ризицима нормирања таквог стања.^[2]

Констатовати чињенично стање није довољно да би се схватила пракса која га успоставља. Треба покушати показати историјске, психолошке и идеолошке мотиве који оправдавају описану праксу и видети ваљаност њихове утемељености. У историји културе појединих народа у свету познати су случајеви замене писама, прелаза са једног на друго писмо: са ћирилице на латиницу код Румуна средином 19. века, са арапског писма на латиницу код Турака почетком 20., прелаз на латиницу Вијетнамаца крајем 19., прелаз са арапског писма на ћирилицу у прошлости и са ћирилице на латиницу недавно код туркофонских народа бивших совјетских република. Сваки од ових прелазака је мотивисан прецизним разлозима културолошког или политичког карактера. Румуни су напустили ћирилицу и прихватили латиницу да би се писмом приближили другим језицима латинског порекла а удаљили од словенских. Прелазак на латиницу код Турака је била једна од Ататуркових мера модернизације царства на заласку и приближавања европским културама. У Вијетнаму су латиницу почели уводити католички мисионари а дефинитивно је наметнуле француске колонијалне власти, али је њено прихватање и тежња да се измакне кинеској културној доминацији. Но, ни у једном случају, ниједан од народа који је прихватао неко друго писмо није задржао “и једно и друго”. Откада онда и због чега код Срба потреба и покушаји да пишу не само својим већ и туђим писмом, откада и откуда потреба да имају два а не једно писмо, као ниједан други народ на свету?

Први и незаобилазни историјски мотив је заправо сам Вук. Вук који је одбацио један стандардни језик, нормирао и увео други, реформисао и поједноставио српско ћириличко писмо и урадио све што је урадио да српска култура и књижевност, са таквим језиком и писмом, уђу на широка врата у породицу модерних европских култура и књижевности. Због чињенице да је радио на зближавању књижевних језика Срба и Хрвата и да се потписао латиницом испод латиницом писаног “Бечког договора”, неки сматрају да је управо он своме народу ‘подарио’ то друго писмо. У том смислу је карактеристична једна узгредна констатација уваженог историчара Милорада Екмечића: “Ми се одвећ затварамо у себе. У друштву наших истомишљеника се потпис латиницом доживљава као национална издаја. Заборавили смо поруку Вука Караџића из 1850. да је и то српско писмо.”^[3] Ту могућност, као хипотезу, допушта и Миодраг Поповић у поглављу “Вук и латиница” своје студије Јота: "Бечки Књижевни договор написан је Даничићевом руком (…) латиницом. Сви потписници, мећу њима и Срби Вук Караџић и Ђура Даничић, ставили су свој потпис на Договор латиницом. Да ли је видовити Вук, свестан своје мисије, пишући латиничким словима име испод значајног историјског документа, већ тада симболично најавио латиницу као друго, посвојено српско писмо, паралелно са ћирилицом? Можда. Вук сам о томе, додуше, ништа не говори.”^[4] У наставку М. Поповић констатује да ће Вук и после тога све своје текстове и књиге писати и штампати ћирилицом, а да ће само својим хрватским пријатељима писати писма њиховом латиницом. Тек ће, каже Поповић, почетком 20. века Јован Скерлић покренути идеју да Срби одбаце ћирилицу и прихвате латиницу, “што Вуку и његовим сарадницима није ни на памет падало.”^[5] Из овога се да закључити да се Вук и у једном и у другом случају служио латиницом из куртоазије, како би угодио својим пријатељима Хрватима, који су пак за свој књижевни језик прихватили и његов језик (дијалекат) и његов правопис, па му се никако не може импутирати увођење латинице као другог српског писма. (Гојко Николиш у својим мемоарима наводи пример кад Хрват Србину пише ћирилицом и даје факсимил писма Стјепана Радића његовом оцу чија му је подршка потребна у наступу пред Мађарима.)^[6] Уосталом, још у Српском рјечнику из 1818., у првој реченици Предговора Вук јасно каже: “Већ има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика!” Та слова, то је наравно само ћирилица. Додуше, на крају истог предговора, у упоредној табели азбука 10 европских језика, Вук даје поред српске ћирилице и “српску латиницу”, а посебно хрватску латиницу од које се она разликује^[7], што је било по свој прилици последица, тад још свежих, непрестаних притисака на Србе у Хабсбуршкој царевини да, поред уније, прихвате латиницу као своје писмо. Те ‘српске латинице’ нема у упоредној табели девет азбука на почетку Српског рјечника из 1852. (објављеног дакле после бечког договора!), него су ту српска ћирилица и хрватска латиница^[8]. Бечки договор осим тога није ниучем променио Вуково поимање Срба и Хрвата као два посебна народа а не као Србо-Хрвата, што сведочи његов чланак “Срби и Хрвати” из 1861. године. Могло би се још аргументовати у истом смислу, али је и ово довољно да се схвати да је депласирано грех и заблуде каснијих генерација приписивати Вуку – њему су ствари биле савршено јасне и стављао их је на њихова права места.^[9]

У српској средини се писање латиницом заговара почев од једног текста објављеног 1885. г. у 7. броју Шабачког гласника. Идеју прихвата и лист Звезда 1912, а значај и тежину ће јој дати Јован Скерлић у предавању “Источно или јужно наречје”, одржаном новембра месеца 1913. у Друштву за Српски Језик и Књижевност, а објављеном тек 1918. латиницом, у брошури Есеји о српско-хрватском питању, у “Југословенској библиотеци” Југословенског накладно-деоничарског друштва у Загребу, приређивач и уводничар В. Ћоровић. Основни мотив за такав став код сва три аутора је воља за неизоставно културно и политичко јединство Срба и Хрвата – у то се време говори радо о Србо-Хрватима и српско-хрватском језику. Образложење аутора текста из Звезде, Боривоја Поповића, је најинтересантније и представља “бисер” који и данас има сву своју вредност и сјај, јер је у основи логике и данашњих српских заговарача латинице: “Ја се нимало не устежем одмах рећи да сам за један правопис, и то за латиницу. Прво због тога, што тим правописом и иначе пише већи део нашега народа (sic!). Друго зато, што и ћирилица није ни српска ни чисто словенска (sic!) него је грчког порекла. И треће, латиница је правопис који ће олакшати улаз нашега језика у књижевну заједницу целога културнога света. Нека се због тога ништа не брину предани поборници православља и одушевљени заточници национализма” ^[10](подвукао М. Р.).

Скерлић у свом, на свој начин богато аргументованом предавању предлаже за заједнички језик, за разлику од Вука, источно, екавско наречје, којим би писали и Срби и Хрвати и закључује: “То је природан процес који се не може зауставити. А пре или после источно наречје постаће опште наречје српско-хрватско, као што је извесно да ће кроз тридесет, четрдесет или педесет година када српско-хрватски народ буде национално обезбеђен, као што је био случај код православних Румуна, латиница постати општа књижевна азбука.” ^[11] Скерлић наравно није доживео да види политичко и културно заједништво на делу, али се показао као визионар, барем што се тиче латинице. Но, као што се из наведеног види, а то је заправо све што је у тексту од 32 стране речено о латиници, он се и не залаже за замену ћирилице латиницом, него то види као нужан исход “књижевног и народног јединства” српског и хрватског. Треба подсетити да у то време, упркос таквим мишљењима и заносом уједињења које потврђују и други српски писци у анкети Српског књижевног гласника, скоро да нема књига ни часописа на српском језику који се штампају латиницом, осим оних које се издају у Хрватској и за хрватске читаоце и имају едукативан или идеолошки карактер (уједињење), попут Новије српске лирике Богдана Поповића, или часописа “Књижевни југ”, или наведене брошуре Ј. Скерлића. Да су и у том времену заноса целе једне генерације ствари око језика и поготово писама биле веома јасне, показују и Основи граматике српскога језика, коју на француском у Паризу издају 1916. Француз Пјер де Ланикс и Хрват Августин Ујевић, тад близак сарадник српске дипломатије у Француској, па српске владе на Крфу и у Солуну. У њој су све српске речи и сви примери штампани ћирилицом а лична имена у преводу на француски транскрибована. На почетку је дата упоредна табела “Српске азбуке или ћирилице”, “Хрватске абецеде или латинице” и “изговора”, а у дефиницији језика се каже да “Срби и Хрвати пишу и говоре исти језик” и да су “само писма различита”.^[12]

Скерлићеву идеју о екавици и “пророчанство” о латиници прихватиће у жару победе и уједињења млади ‘напредни’ писци Срби и Хрвати, па ће први почети писати и објављивати латиницом (браћа Мицићи и “Зенит”, Драган Алексић, на пример) а други екавицом (А. Цесарец, М. Крлежа, Тин Ујевић). Крајем двадесетих година хрватски писци ће напустити ту праксу, док ће је српски појачати. Прва провала латинице у српски језик и културу почиње управо тада у окриљу покрета блиских или унутар КПЈ, као што су социјална књижевност и издавачка кућа Нолит, надреалисти и њихова издања. Учинило се тада још једном да Скерлићева идеја поново добија маха: М. Ристић и М. Крлежа у уводном тексту првог броја свога часописа Данас кажу да се опредељују за латиницу како би ишли “уз длаку” Београду, а екавицу да би ишли “уз длаку” Загребу. Но само накратко, јер је заживело и преживело само “уз длаку” Београду, за што Хрвати свакако не сносе никакву одговорност. (Неки ће схватити заблуде младалачких заноса, попут злосрећног генија Љубомира Мицића, који ће у веома плодном али “неуспешном” међуратном егзилу у Паризу, а поготово у поратном изгону из живота у вољеној Србији и Београду, ћирилицом исправљати и преправљати своје младалачке, латиницом штампане текстове, покушавајући бар тако да допринесу успоравању и заустављању процеса што је већ био узео маха.)

Како су је од почетка међу Србима заговарали лево оријентисани појединци и листови, латиница је коначно озваничена као друго српско писмо тек у комунистичкој, Титовој Југославији. У складу са званичним ставовима КПЈ и Коминтерне, код доброг дела Срба комуниста развијала се, између два рата, током и после рата, свест кривице за “реакционарност” и “унитаризам” режима претходне Југославије и њене “српске династије и буржоазије”, као и цркве, још православне. Требало је, у име братства и јединства, одбацити све оно што је знак националне и “реакционарне” прошлости (како “гуслање” тако и гусле и ћирилицу!) и прихватити оно што се лако дели са другима. С друге стране, грађански интелектуалци – писци и научници - из генерације која је активно радила на првом уједињењу, у поратном иако идеологизованом ентузијазму новог заједништва виде могућност остварења оног зашто су се и сами борили. Отуд је лако објаснити зашто Иво Андрић или Александар Белић (видети његову књигу Србија и јужнословенско питање из 1915.) брзо прихватају нову ,“народну власт”. Уосталом, Белић ће написати текст поводом стогодишњице Бечког договора у коме ће рећи: “Јединство књижевног језика остварено је у оном смислу како га је замишљао Караџић. (sic!) Две азбуке, ћирилица и латиница, два изговора: источни и јужни, и поред тога што би Вук више волео да је остао као једини – јужни. Истина, код других народа обично је и једно писмо и један изговор, али сваки народ има право да оствари своје уређење, и политичко и културно, онако како то најбоље одговара његовој природи и основама његова развитка.”^[13] Иако је јасно да Белић има на уму и полази од Вуковог језичког јединства са различитостима (писма), јасно је такође да то јединство он сматра коначним – отуд и примедба о неуобичајености за један језик да има и два писма и два изговора. То вероватно одаје ипак Белићеву сумњу у могућност потпуног јединства са таквим различитостима, иза којих су дубљи историјски и цивилизацијски разлози, а које идеолошки императив или амбиција тренутка нису могли уједначити.

Отуд је и нађено решење да се, како је то Скерлић сугерисао за “источно наречје”, “не нагли и присиљава”, него да се свим говорницима понуде оба изговора и поготово оба писма. И пре озваничења, српски издавачи штампају све више књига и часописа латиницом. А озваничење је дошло са закључцима Новосадског договора из 1954., којем је претходила анкета Летописа Матице српске међу лингвистима, писцима и научницима “ о питањима српско-хрватског језика и правописа”. Закључци су достављени извршним већима федерације и република, универзитетима, матицама и академијама на спровођење и формирана је комисија за израду новог, заједничког правописа. Најважнији је трећи став Закључака тог договора који гласи: “Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом."^[14](Подвукао М. Р.)

Припадам генерацији, као и добар део присутних овде, чије школовање почиње применом тих закључака и правописа и која је пролазила, учећи, студирајући и радећи, кроз све фазе “уравноправљивања” латинице у српском – српскохрватском језику и простору. Полазећи 1967. на студије у Нови Сад, писао сам ћирилицом за разлику од већине мојих невесињских школских другова: учење латинице већ у другом разреду, па стално наизменично писање ћирилицом и латиницом дају заправо код већине ученика предност и прави континуитет латиници. Своје опредељење за ћирилицу које сам сматрао природним, наставио сам и на факултету са још више уверења, док нисам почео да сарађујем па радим у студентском листу Индекс (заправо Index) који је штампан латиницом, као и на Трибини младих и у Пољима чији су називи, сви плакати, програми, каталози, књиге и сам часопис такође штампани само латиницом. Све писаће машине у све три редакције, осим једне предратне у канцеларији главног уредника Индекса, биле су латиничке, а лист Индекс, часопис Поља, као и све публикације Трибине младих, штампани су у штампарији Форума а не Дневника. Београдски Студент, Видици, Младост, Идеје, сарајевски Наши дани и Лица, које смо добијали у редакцијама и читали, такође су штампани латиницом, као и загребачки Студентски лист или Питања, љубљанска Трибуна. Од српских књижевних часописа још и Дело, Савременик, као и Уметност, Трећи програм, каталози МСУ, плакати и програми БИТЕФ-а, све значајније библиотеке (код свих српских издавача сем СКЗ) теоријских дела из лингвистике, књижевности, уметности, филозофије. Тако студирајући, радећи, пишући, креирајући, усавршавајући се, почео сам и сам да пишем латиницом и да то сматрам природним. Тим пре, мада ме је то револтирало, што нисам никако успео да нађем и купим, када сам то финансијски могао, ћириличку писаћу машну. И она друга, коју сам купио када сам први пут пошао у Француску, такође је била латиничка из Бугојна; био сам нашао ћириличку јединог југословенског произвођача – са руском ћирилицом, али не и српском.

Потискивање ћирилице у име “равноправности писама” у том периоду могло се уочити и пратити у свим областима: телевизија, дистрибуција филмова, многе гране науке, амбалажа, проспекти и упутства за употребу, произвођачке декларације свих роба широке потрошње. Неколико примера: у то се време на аутобусима могло видети ПУТНИК и PUTNIK, на амбалажи и на етикетама се могло читати МЕРИМА и MERIMA, ПРОКУПАЦ и PROKUPAC, МАНАСТИРКА и MANASTIRKA, ТАКОВО и TAKOVO (са “V” стилизованим у облик српске шајкаче!), да би се потом свело на само PUTNIK, MERIMA, PROKUPAC, MANASTIRKA, TAKOVO. (А у почетку је било само ПУТНИК, МЕРИМА, ПРОКУПАЦ, МАНАСТИРКА, ТАКОВО.) И ту се стање знатно погоршало у последњих десет година. Раније су прехрамбени производи имали произвођачке декларације штампане ћирилицом – српскохрватски-екавица и македонски, латиницом – хрватскосрпски-јекавица и словеначки. Данас су те декларације најчешће штампане само латиницом и екавицом. А ако је производ намењен извозу, као на пример “Некс” сокови, онда је српски текст штампан латиницом - екавицом за Србију и Црну Гору - јекавицом за РС-БиХ, руски и македонски њиховим ћирилицама, енглески њиховом латиницом; значи, не поштује се само српска ћирилица.

Последице прихватања латинице као другог писма за српски језик уочљиве су и у иностранству. У свету се српски језик више не представља као језик који се пише ћирилицом него латиницом. На пример, у документима и на картама које издаје ОУН, називи СР Југославије, Републике Србије и Републике Црне Горе, Косова, пишу се, као и у време СФРЈ, нетранскрибовано, као да се изворно пишу латиницом. Исти је случај и са личним именима и презименима и географским појмовима: исписивање имена и презимена и места рођења и адреса у пасошима хрватском латиницом а не у транскрипцији како је то рађено у Краљевини Србији и Краљевини Југославији, навело је иностране администрације а потом и речнике и енциклопедије да почну тако писати српска имена и топониме. (На овај проблем сам скренуо пажњу у излагању на научном скупу “Етнографија и пропаганде”, одржаном 1998. У Нансију.)^[15] Тако је до почетка седамдесетих година у Француској Андрић био Аndritch, Караџић - Каradjitch, Његош - Nyegoche, Цвијић - Tsviyitch, Koсово - Kossovo, Сопоћани - Sopotchani, Студеница - Stoudenitsa, а од средине седамдесетих: Andric, Karadzic, Njegos, Cvijic, Kosovo, Sopocani, Studenica. Још један пример: на плакату урађеном за екуменски састанак свих цркава 1998. у Грацу, реч “помирење” је било исписано на свим европским језицима и писмима – осим српском ћирилицом. Ствари нимало чудне, ако нам није чудно да у практично свим речницима, и у најновијим, страних језика (па чак и у грчком, руском, кинеском или хебрејском) српске речи штампамо латиницом. Стање са уџбеницима српског језика није ништа боље.

Распад заједничке државе и све лабавијег заједништва српскохрватског-хрватскосрпског језика, коме је претходио распад партије чији су комитети у сарадњи са лингвистима покушавали да нађу модусе опстанка тог заједништва, затекао је српски језик у стању које бих назвао стањем “виртуелности”, у том смислу што му се могло одузети и одузима оно што му природно припада и додати оно што му не припада. Овде не мислим само на отцепљивање нових “новоштокавских језика” него и на покушаје одузимања (математичког, јер лингвистичко не може бити) целог Вуковог српског језика, то јест “јужног говора” па тиме и народа. На пример: “Језик који он (Вук) дефинише као ‘српски’ био је у ствари говор херцеговачких сељака. Тако су писали одавно словенски писци из Дубровника и дела млетачке Далмације, католички писци који су се сматрали Хрватима. Уз помоћ језика (који је постао језик кнежевине Србије тек 1868.), Вук је нашао средство да ‘посрби’ Хрвате Босне и Херцеговине и јадранске обале."^[16] То исто, мало другачије, у једном скоријем делу.^[17] А у истом правцу иду и тежње садашњих сарајевских политичара и лингвиста да уз помоћ страних намесника озваниче и наметну у целој бившој Босни и Херцеговини тзв. “босански језик”. Што се тиче додавања, ради се пре свега о латиници. И када је дефнитивно разорено јединство српског и хрватског језика и народа који их говоре, када су престали да постоје сви они разлози због којих је Вук хтео језичко јединство и због којих су Скерлић, српски напредни покрети, српски комунисти, српски писци и лингвисти видели и хтели у српском писму и латиницу, у име чега се и даље додаје латиница? Према моме сазнању и честим мини-анкетама мећу интелектуалцима и обичним људима, то се ‘додавање’ наставља или из навике, или из намере да се буде “напредан”, “отворен”, “толерантан”, “демократа”, "европски”, или пак из тежње “да нас странци лакше читају и разумеју”. У сваком случају задржавање латинице као (другог, равноправног) српског писма одобравају и стручњаци, и народ , и политичари, а неки чак као првог и јединог.

То непромењено стање санкционише и нови Правопис Српскога језика Матице српске, објављен 1993, заправо мења га нагоре, јер, полазећи од двоазбучја као од већ готове ствари, он нормира у правопису само српског језика оно што је било норма у правопису српскохрватског-хрватскосрпског језика политичке заједнице два (тј. четири) народа, и једино као такво имало смисла, дајући му заправо статус који пракса и будућност могу само да ојачавају, тј. погоршавају за ћирилицу.^[18] Стање два писма и однос према њима од објављивања тог правописа до данас, у потпуности оправдавају такво предвиђање.

У једном интервјуу из 1997., поводом оснивања Одбора за стандардизацију српског језика, покојни професор, Академик Павле Ивић, највећи стручњак и ауторитет за српски језик друге половине 20. века, је на питање “За какав однос ћирилице и латинице се залажете?” одговорио: “Разуме се, ћирилица је основно српско писмо и као такву треба да је чувамо. Чувајући њу, чувамо свој идентитет, своју баштину, своју везу са прошлошћу, а надам се и будућношћу. Што се тиче латинице, она је накнадно постала српска азбука, али се у тој функцији потпуно учврстила. Током дугих година Југославије, за латиницу су врата била отворена, а у другој Југославији је била и форсирана. Чврсто је ушла у праксу писања српских маса и нарочито српског пословног света. Контакти тог света са иностранством најчешће иду преко латинице. Осим тога, напустити латиницу значило би одрећи се безброј српских књига досад писаних латиницом. И најзад, велики део наших људи просто би одбио да одбаци ту азбуку. Све нас то упућујемо да негујемо обе азбуке, знајући да тиме добијамо много, а не губимо, у ствари, ништа.” ^[19]– подвукао М.Р. Зналачки прецизно, без вишка иједне речи је изнесена сва проблематика око идеје и реалности ‘два српска писма’ (ситуација је заправо још гора, јер српски пословни свет, и не једино он, не контактира преко латинице само са иностранством него и између себе и са нама потрошачима), коју и ова моја скромна расправа покушава да изложи, али уз одсуство оптимизма у могућу коегзистенцију, на дужи рок, два писма у једном језику.

Да бих свој песимизам поткрепио ваљаним аргументима, у помоћ ћу позвати једног другог стручњака у питањима језика и његовог функционисања. У свом приступном предавању на катедри у Француском Колежу 7. јануара 1977. године, Ролан Барт је између осталог рекао: “Говорни језик је законодавство, стандардни језик је његов законик. Не видимо принуду која је у стандардном језику, јер заборављамо да је сваки стандардни језик класирање, а свако класирање је опресивно: ordo значи истовремено расподелу и претњу. Јакобсон је показао да се један идиом дефинише мање оним што дозвољава да се каже него ли оним што обавезује да се каже.” А затим, поводом једног Ренановог исказа да ‘француски неће никада бити језик апсурда, нити ће икада бити реакционаран’: “Ренанова грешка је била историјска а не структурална; он је веровао да француски језик, обликован, како је мислио, умом, обавезује на изражавање политичког резоновања које, по свом духу, може бити само демократско. Али, стандардни језик, као параметар сваког језика, није ни реакционаран, ни прогресиван; он је једноставно: фашистичан; јер фашизам није онемогућавати да се каже, него приморавати да се каже.”^[20] Мада је резоновање Бартово многозначно и покрива како законе тако и функције и значења језика, указаћу на два елемента који могу бацити мало светла на већ указане проблеме у вези са нашим актуелним двоазбучјем. Први је у природи свакога законског прописа, па и у нормама писања неког стандардизованог језика: они који се служе тим језиком морају се придржавати правила која од тог језика чине систем који функционише и представља “индивидуу”, и по коме је он јединствен у односу на друге, макар и блиске језике. Алтернативна правила (или-или, и-и) су ретка јер су немогућа зато што временом једно буде потиснуто. На нека од њих се у наведеном разговору и осврће покојни Павле Ивић, а у српском је најважније “диглосија” која је природно стање српског књижевног језика још од Вука. (А могућност да се у српском говору и писању може бирати између екавице и ијекавице је предност какву Барт, у поменутом предавању, жели у француском: “Да сам ја законодавац, (…) – далеко од тога да намећем унификацију француског, била она буржујска или народска, охрабривао бих напротив упоредно учење више француских језика, различитих функција, који би били равноправни.”^[21] Јасно је да Барт заговара у једном стандардном језику више “језика” али не и писама.) Међутим, ако “законски прописи” српског језика и закони српских земаља озаконе као дефинитивно стање “равноправност ћирилице и латинице”, онда ће српски језик у не тако далекој будућности дефинитивно изгубити своје изворно и “прво” писмо као писмо комуникације и стваралаштва. Свешће се, као што сам већ указао на ту тенденцију, на знак, украс, евентуално симбол. Други битан елемент из Бартовог закључивања је онај који одузима сваки смисао негдашњем и данашњем “резоновању” разметних синова српског језика (и писма) који одбацују ћирилицу а прихватају латиницу у име демократичности, толеранције, отворености, грађанства, европејства, неклерикализма (јер, често, у немару, хитњи, претераној идеологизираности, културолошком дилетантизму, демократској скоројевштини, осећању супериорности у односу према традицији и-или идеолошким неистомишљеницима, националној и идентитетској дезоријентисаности, непотребној снисходљивости пред иностраним идеолошким или културолошким узорима, замењују тезе): сваки стандардни језик је као систем правила опресиван, “фашистички”, како каже Барт, јер обавезује да се пише тако и тако, како се не би писало било како. То се односи и на писмо. Битно је да оно што се пише на неком језику (и писму) нема “реакционарну” садржину и да говорници тог језика, појединачно и колективно, нису “реакционарни”. Да није тако, ако не сви Немци, онда би барем они у бившој Источној Немачкој били прихватили и руску ћирилицу, или се чак сасвим одрекли своје латинице коју су били “укаљали” нацисти. Или би Грци-левичари у време диктатуре почели да пишу неким другим писмом а не својим грчким. И не верујем да је Грцима икада, и иучијим главама, њихово писмо, које се разликује од доминирајуће латинице у Европској унији барем колико и наша ћирилица, било отежавајућа околност њихове интеграције у поменуту заједницу. А да је предност и богатство имати не једно него два писма, да је број писама мерило толеранције, отворености, демократичности, интегрисаности, колико би онда писама имали стандардни језици великих и богатих нација и демократија?

Садашње стање у нашем језику може се упоредити са оним у пред-Вуково и Вуково време. После рускословенско-славеносербске фазе од једног века која је дала двојезичје, требали су нам трагични Мркаљ и победоносни Вук да се стандардизује један од два језика. Из скоро вековне идеологизоване српско-хрватске политичке и језичке заједнице, српски језик и писмо излазе са још једним, ‘другим’ писмом које прети да потисне и угуши, као имела воћку, нашу вековну ћирилицу. Сада можемо да бирамо, или ћемо сви заједно бити заиста Вук а не клети се у његово дело држећи се само принципа (“пиши као што говориш…”) али не и садржине, суштине Вуковог принципа – српске ћирилице, или ћемо пак сачекати време да се роде други Мркаљ и други Вук. Ако већ не буде касно. Што се тиче дела и свега другог што је писано и штампано латиницом, то неће бити никако искључено из српске културе и књижевности нити изгубљено за њу, као што се то није десило ни са делима писаним и штампаним на славеносербском језику. Све вредне књиге се ионако поново издају.

Зато предлажем и организаторима и учесницима овог скупа да се на крају рада формулишу закључци у облику захтева, и Одбору за стандардизацију и свим научним установама и свим владама и министарствима као и скупштинама и председницима СРЈ, Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске, да се српској ћирилици, кроз правопис и уједначена законска акта, врати статус јединог писма српског језика. Тим пре што су Премијер и Влада Србије успоставили контакте са Микрософтом и предузели прве кораке са системску информатизацију Србије, и што се припремају нови устави и закони СРЈ и Републике Србије. На то нас све обавезују, јер су упозоравајући, како наведено писмо Одбора за стандардизацију Скупштини Републике Србије и његов повод,^[22] тако и споменути текст који заговара, у функцији рачунара и Интернета, измене у ћирилици али и задржавање латинице, објављени у броју 13 “Језика данас”.

Напомене

1 На пример, у члану 8. Устава Републике Србије из 1990. се каже: “У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.” (Устав Републике Србије, С.А., Београд, 1995, с. 6); на овом ставу је заснован и важећи Закон о службеној употреби језика и писма. Уочава се, с једне стране, мањкавост и Устава и тог Закона, јер из свог видокруга “испуштају” широко поље јавне употребе језика и писма која је неодвојива од службене употребе, а, с друге стране, да се ни такви законски прописи какви су сада не поштују, нису обавезујући, као уосталом ни већина наших законских прописа!

2 Видети: Б. Брборић, Традиционално и модерно у српској графији (Могућност и нужност реформе двају писама), Језик данас, бр. 13, Нови Сад, 2001, 15; Писмо Народној скупштини Републике Србије и Одлука бр. 17 Одбора за стандардизацију српског језика, Idem, 31

3 М. Екмечић, Србија између средње Европе и Европе, Београд, 1992, с. 47

6 Г. Николиш, Коријен, стабло, паветина, (лат.), Загреб, 1980.

7 Сабрана дела Вука Караџића, Српски рјечник 1818, фототипско издање, приредио Павле Ивић, Београд 1966. с. LXIX

8 Сабрана дела Вука Караџића, Српски рјечник, фототипско издање, приредио Јован Кашић, Београд, 1986, т. 1. с. 11

9 Исто тако, не треба приписивати ни Ђури Даничићу ’заслугу’ за увођење латинице у српски језик: он јесте аутор коначног облика слова “đ”, али за хрватску латиницу.

10 Др Јован Скерлић, Есеји о српско-хрватском питању, (лат.), Загреб, 1918, с. 32

12 Pierre de Lanux et Augustin Ouyevitch, Grammaire elementaire de la langue serbe, Paris, 1916, с. 6

13 А.Белић, Око нашег књижевног језика, СКЗ, Београд, 1951, с. 322-323

14 Правопис српскохрватскога књижевног језика, МС МХ, Нови Сад, Загреб, 1960, с. 7

15 M.Rаdoyitchitch, Evenement historique et mythe dans la culture et la propagande nationales. La bataille du Kossovo et l attentat de Sarajevo, in Ethnographie et propagandes, PUN, Nancy, 2000, с. 271

16 M.Grmek, M.Gjidara, N.Simac, Le Nettoyage ethnique. Documents historiques sur une ideologie serbe, Fayard, Paris, 1993, с. 39

17 Miro Racic, Le Croate et le Serbe, Histoire d une falsification, Paris, 2000.

18 Правопис српскога језика, Матица Српска, Нови Сад, 1993, с. 17-45

22 Предлог закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама, који је припремила Скупштина АП Војводине, а по коме би у Аутономној Покрајини Војводини у равноправној службеној употреби били ћириличко и латиничко писмо.

Предлог закључака скупа:

С обзиром на актуелно стање у српском језику, тачније у српском писму, које је последица вишедеценијске небриге о изворном писму српскога језика - српској ћирилици, једној од тековина хиљадугодишње наше културе и једном од битних елемената и обележја националног идентитета, обраћамо вам се са овим захтевом да учините све да се томе и таквоме нашему писму врати оно место које је оно имало у нашој вишевековној пред-југо-комунистичкој историји.

Наиме, неодговорношћу српских политичара, културних посленика и институција у титоистичкој Југославији, у сада такозваном заједничком српскохрватском језику уведена је, у име језичког и пре свега идеолошко-политичког јединства са Хрватима, хрватска латиница као друго и равноправно писмо српскога језика. За разлику од хрватско-српског, то јест хрватскога језика, где српска ћирилица ни у временима најближе сарадње политичких и културних институција те културних радника два народа није никада ни прихваћена нити сматрана као друго а још мање као равноправно писмо него је чак затирана код српског живља у њиховој надлежности, у српском језику је латиница уистину имала равноправан положај, чак и привилегован, јер је била подстицана и наметана као израз и носилац напредних идеја и намера. (Треба ли подсетити да за то нису баш нимало одговорни други.) У минулом десетогодишњем периоду коначног и политичког и језичког разједињења и удаљавања, значи у времену поновно само српског језика, то исто писмо има званично исти статус другог и равноправног српског писма, а у суштини је постало прво, доминирајуће и једино писмо у многим областима. То само показује да је у једном језику немогуће имати два писма и да је, ако се нешто не учини, ћирилица осуђена на нестајање.

Српски језик и писмо у XXI веку

Мирко Радојичић Универзитет Нанси 2, Француска

Српска ћирилица на прелазу са писаће машине и типо-штампе на рачунар и Интернет: могућности, судбина

Напомене

Предлог закључака скупа:

Мирко Радојичић
Универзитет Нанси 2, Француска