NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko English
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

Српски језик и писмо у XXI веку

Бранислав Брборић (Београд)

Одбор за стандардизацију српског језика: задаци и учинци

Научно-стручни скуп
"Интернет и ћирилица:
Српски језик, писмо и култура у савременим информационим технологијама"

организују : Вукова задужбина, Народна библиотека Србије и Одбор за стандардизацију српског језика.
Београд, 11–12. фебруар 2002, Амфитеатар Народне библиотеке Србије

 

Уводне напомене

Одбор за стандардизацију српског језика основан је 12. 12. 1997. године. Иницијативу за његово оснивање дале су три академије наука и ум(ј)етности (САНУ, ЦАНУ и АНУРС) у рано пролеће 1997. године, а међу оснивачима се налазило осам универзитета (Нови Сад, Београд, Крагујевац, Ниш, Приштина, Подгорица, Српско Сарајево и Бања Лука), односно осам филолошких/филозофских факултета који имају катедре за научно-стручно проучавање свих аспеката српског језика, те Матица српска, Српска књижевна задруга и Институт за српски језик.

Основни циљеви Одбора утврђени су у оснивачком акту, у Споразуму о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика, и они овако гласе:

- обједињавање људи од науке и струке као и њихових институција на целокупном говорном простору српског језика како би програми истраживања стандарднојезичке и комуникацијске проблематике били што плодотворнији;

- систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свеобухватно и у појединостима, и израда одговарајућих докумената и приручника, као и доношење аката који би обезбеђивали проходност меродавних иновација у нормативистици и језичкој пракси;

- доприношење међународној сарадњи домаћих институција и стручних појединаца са странима и уклапању српског језика и србистике у међународне пројекте и стандарде, терминолошке, комуникацијске и информатичке, а, када је неопходно, и оглашавање у међународним форумима, агенцијама и институцијама;

- унапређивање сарадње с државним органима како би србистика, и материјално, и кадровски, и програмски, могла јачати и оспособљавати се за адекватно реаговање на нове изазове, процесе и програме који се, и зависно од технолошких (р)еволуција и независно од њих, намећу или се могу наметати на домаћој и међународној сцени.

Велику улогу у оснивању Одбора и постављању темеља његовом раду играо је академик Павле Ивић, први лингвиста српски у другој половини ХХ века и први председник Одбора (све до смрти, 19. 09. 1999. године).

Како је одбор замишљен и из чега је проистекао

Одбор није замишљен као нова институција што би замењивала или потискивала постојеће, него као тело што би координирало рад оних које имамо како би се на пољу стандардизације за што краће време постизало што више - и у језикословним ситницама и у магистралним деоницама језичким. Истог дана основано је осам комисија за поједине нивое стандарднојезичке проблематике (за фонологију; за морфологију и творбу речи; за синтаксу; за лексикологију и лексикографију; за праћење и истраживање правописне проблематике; за историју језичког стандарда; за односе с јавношћу и решавање неодложних питања; за стандардни језик у администрацији, школству, издаваштву и јавним гласилима). У међувремену, основана је и Комисија бр. 9 (за корпус).

У обављању стручно-административних послова Одбор се ослања на капацитете јединога Института за српски језик, а Одборове резултате објављују Матица српска и/или Институт за српски језик, којима се, у складу с Пословником, кад год је корисно и нужно, кад год је то у интересу језичке стандардизације, ,,као кооперанти или суорганизатори, односно суиздавачи, могу придружити и други оснивачи, односно друга правна лица”.

Одбор је проистекао из сазнања, из спознаје многих људи, односно из свести људи од струке и науке да је нужно савремени српски језик опремити одговарајућим модерним приручницима за све нивое језичке организације, односно језичке структуре, а истовремено се сучелити, и теоријски и практично, с низом језикословних ситница које заслужују сасвим одређену стандардолошку и социолингвистичку обраду. Распад српскохрватске стандарднојезичке заједнице - више формални и номинални него фактички и системски - захтевао је ваљано суочавање струке и политике с извесном запуштеношћу српског језика. Ту запуштеност нужно је смањити и уклонити не би ли се српски језик - као невелик словенски и европски језик - уклопио у међународне стандардизацијске, културолошке и научне процесе. Једноставно, ваља се жилаво и промишљено борити за културни идентитет корисника нашег језика, и индивидуалних и колективних, али не на аутистички и ксенофобични начин, који би нас насукивао на изолационистичке спрудове и доводио на споредни колосек европске интеграције, лишавао нас развојних перспектива и онеспособљавао да се носимо с изазовима европеизације и глобализације.

Одбор је убрзо, већ крајем 1998. године, усвојио и Програм рада, а све његове комисије, с мање или више успеха, програмирале су свој рад и успевају, или су већ успеле, да постигну сасвим опипљиве резултате.

Шта је постигнуто

За четири године рада Одбор је усвојио 23 одлуке, а с обзиром на то да је прва одлука садржала три засебне целине, три одвојене одлуке, може се слободно говорити и о 25 одлука, које су решиле већи број језикословних ситница што представљају меродавно одређење струке према појединим значајним питањима и изазовима. Разуме се, Одбор нема управних и/или наредбодавних моћи. Његове се одлуке, заправо, упућују јавности као савети, препоруке, закључци, мишљења, реаговања, упозорења, исправке и сл., да не кажем, попут патријарха СПЦ, као ,,молитве и молбе”.

Допустите ми да укратко укажем на садржај тих одлука:

Одлука бр. 1 тицала се терминолошког одређења Одбора према: варијантама заједничког језика трију разлучених нација, особито према оној која је свој језик назвала ,,босанским језиком”, а не бошњачким, што би био усклађен с новопрокламованим етнонимом Бошњаци; према сату и часу и према хебрејском језику, старом и новом (фебруар 1998), које нема разлога засебно именовати.

Одлука бр. 2 бавила се одбраном достојанства српске језичке културе, суочене с безочним налетом ,,Слова о српском језику”, једнога културолошко-политичког памфлета, у којем је група писаца и језикословаца помешала дијахронију и синхронију, покушавајући да српски језик уплете у кучине дневнополитичких борби и ратничких поклича (август 1998).

Одлука бр. 3 представља одговор на допис компаније Дунав осигурање а. д., у којој је уочено да се у пракси сучељавају са три термина истог значења (акционарско друштво, деоничко друштво и деоничарско друштво), па је тражено мишљење Одбора о томе шта је ту боље. Одбор се определио за термин деоничарско/дионичарско друштво (август 1998).

Убрзо потом, одлукама бр. 4 и бр. 5, Одбор је реаговао на репове кампање коју су против њега организовали творци Слова о српском језику, међу којима је био један члан Одбора, који је без извињења или подношења оставке, Одбор за стандардизацију српског језика назвао ,,одбором за сатанизацију српског народа и српског језика”, подгревајући тешке политичке напетости с којима смо тада живели (септембар и октобар 1998).

Наредне године, 1999, Одбор је донео шест одлука:

Одлуком бр. 6 (децембар 1998) тражено је превођење најраширенијег оперативног система Windows и најраширенијег програма за обраду текста Word, затим успостављање једног распореда слова на тастатури компјутера, обавезног и за добављаче и за кориснике, те, најзад успостављање одговарајућег кодног распореда и за ћирилицу и за латиницу.

Одлуком бр. 7 (децембар 1998) захтевано је од Филозофског факултета у Српском Сарајеву да именује другог свог представника у Одбору уместо онога који је Одбор назвао ,,одбором за сатанизацију”, док је одлуком бр. 8 (октобар 1999) одбијена молба земунског ИП ,,Нијанса” да се њен правопис, чији је приређивач Милорад Дешић, препоручи за коришћење у школама. Одлуком бр. 9 (такође октобар 1999) препоручено је, с примерима и образложењем, разлучено коришћење црте и цртице, а одлуком бр. 10 (опет октобар 1999) понуђени су јавности преводи неколико енглеских термина с подручја маркетинга. И, најзад, крајем новембра те године поново је било речи, овог пута на молбу Генералног конзулата СРЈ у Стразбуру, да се да меродавно стручно мишљење о стандарднојезичком тројству (српски, хрватски, бошњачки) у терминолошком и фактолошком смислу како би се наша дипломатија знала поставити с тим у вези. Годину 1999. завршили смо доношењем Картотеке језичких недоумица као Одлуке бр. 12, у којој је понуђена ничим неомеђена основа за ваљано решавање стандардолошких недоумица у лексици, морфологији, творби речи, синтакси, акцентуацији и превођењу, али и у погледу употребе двају писама у српском језику.

Следеће године, 2000, Одбор је донео само 4 одлуке (бр. 13 - бр. 16), од којих су прве две опет посвећене реповима оне језичке оријентације коју је оличавало Слово о српском језику и његов тада најгорљивији заступник Милош Ковачевић, члан Одбора и представник Филозофског факултета у Српском Сарајеву. Ти су репови (у марту и априлу 2000) названи Ружењем српске језичке културе (1-2).

Одлука бр. 15 посвећена је неким терминолошким проблемима у хомеопатији за децу, а одлуком бр. 16, донетом на четвртој седници Одбора (јануар 2001), озваничено је капитално дело српске језичке културе, Обратни језик српскога језика, чији је аутор Мирослав Николић, члан Одбора. Тај пројекат био је утемељен пре оснивања Одбора, али се појавио под његовим окриљем и уз припомоћ снажно мотивисаних државних органа СРЈ, РСб и РСп, као и неких других спонзора, који су јединствено оверили највећи речник тог типа у словенском свету, са 163.000 лексичких јединица (лема). Тај речник је основа многих предстојећих лексиколошких и творбенолексичких истраживања, а с обртањем речи да стоје однапред, уз малу дораду, и основа будућег акценатског речника.

У тек минулој, 2001, години донето је пет одлука (бр. 17 - бр. 21), док су на самој годишњој седници Одбора (25. 01. 2002) утврђене још две одлуке (бр. 22 и бр. 23).

Од тих седам одлука, неколике су, стицајем прилика, биле посвећене азбучним питањима, које их доводе у непосредну везу с нашим данашњим скупом Интернет и ћирилица. То су одлука бр. 17 (фебруар 2001), у којој је Одбор предлог Скупштине АПВ да се изједначе ћирилица и латиница у службеној употреби означио као ,,нарушавање уставних оквира статуса српског језика” и настојање да се настави потискивање ћирилице, критикујући још неке захтеве за самостално вођење језичке политике у Војводини. У Одлуци бр. 18 (мај 2002) Одбор се критички осврнуо на један потез Владе Србије, заправо на њену брошуру Сто дана Владе Републике Србије, која је, супротно језичком закону, објављена на латиници, а у Одлуци бр. 20 (јул 2001) на издаваче и уредништво Књижевног гласника што су, већ после првог броја, прешли на латиницу, на Књижевни гласник.

Одлуком бр. 19 (јун 2001) обзнањен је довршетак правописног пројекта започетог још 1989. године (Прилозима Правопису, ономе из 1960), који је српској култури донео шест правописних књига у три верзије (за научно-универзитетски, средњошколски и основношколски ниво) и у по три редакције (три књиге на екавици и три књиге на ијекавици). Одлуком бр. 21, на упит Народне банке, Одбор се изјаснио о српској адаптацији назива европске валуте, који има гласити евро, а не еуро, дакле онако како гласи у Грка и словенских народа источнога културно-цивилизацијског круга. На самој седници Одбора (25. јануара 2002) утврђене су одлуке бр. 22 и бр. 23, од којих је прва посвећена предлогу да се обавезни примерак сваке публикације - у складу с одговарајућим законима у Србији, Црној Гори и Српској - чува и у електронској форми, а потоњом одлуком, бр. 23, озваничен је нови правописни пројекат, који ће нашој култури, у 2004. години, донети пречишћену верзију Правописа српскога језика, поједностављено стилизовану и ослобођену сувишних дублета.

Велики пројекти и њима примерена достигнућа

На овогодишњој седници Одбора - слично прошлогодишњој, на којој је обнародован излазак Обратног речника српскога језика - обзнањен је излазак на свет прве (једне од двеју предвиђених) књиге Творбе речи у савременом српском језику, чији је аутор Иван Клајн, председник Одбора. Друга књига интензивно се пише. Сасвим је блиска припремљености за штампу Синтакса савременог српског језика, чији је главни редактор академик Милка Ивић а коаутори су неколики лингвисти, чији рад координира Предраг Пипер. Сувишно је и напомињати да су сви коаутори чланови Комисије за синтаксу Одбора за стандардизацију српског језика. Додамо ли томе да се Драгољуб Петровић латио посла на припреми Основа српске фонологије а да је, најзад, блиска окончању припрема 1-томног речника, Речника савременог српског језика, групе аутора, с главним редактором М. Николићем, добиће се овлашна слика светлијих страна Одборових задатака и учинака, намера и достигнућа.

Тамније стране ових прегнућа

Тамнија страна јесте и даље неповољан социолингвистички контекст, у који се уселила и претња о црногорском стандарднојезичком осамостаљењу, које је, очевидно ,,с ума сишавше”, реално немогуће, али виртуелно јест могуће, као и све оно што нам је донело оно раздобље наше историје које је, ослонивши се на Дрезденски конгрес КПЈ, отпочело 1941, а окончано и репризирано 1991. године, али још не и рашчишћено и разбистрено.

,,Српски језик се отреса од срама / враћа се кући из дугог изгнанства/, Сит довијања, гмизања, поданства/, Ледену грбу са себе одлама” - написао је Матија Бећковић 1990. и унео у своју књигу Од-до (1999). Ледена грба се топи, понешто захваљујући и раду Одбор за стандардизацију српског језика, који би могао радити и више и боље кад не би било кадровске суше, кад би било више новца и више полета код оних који сачињавају његов матични састав и састав његових комисија, али и више разумевања државних органа, који би морали знати важност стандардног језика и његове уставне и законске позиције. И кад би било ведријег обзорја у нашем државном, друштвеном и националног животу, који се извлачи из великих ломова, големих нереда и страшних несрећа.

Томе извлачењу може помоћи сваковрсна модернизација нашег друштва у земљи/земљама српског језика и културе и нашег народа код куће и у расејању. Суверенитети, идентитети и интегритети губе на снази због посвемашњих процеса глобализације; њихово упориште јесте и биће у националном језику, култури, књижевности и здравој самооријентацији наше историје, тј. историографије, и националне политике - у свету какав заиста постоји и какав настаје. Нажалост, Одбор је досад био слабо виђен на Интернету.

Остаје нам да се око тога више потрудимо.

У Београду, 8. фебруар 2002. године


// Пројекат Растко / Филологија и лингвистика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа | Контакт | Помоћ ]