Дејан Дамњановић

Гето

Уз илустрације Бобана Савића

Текст из каталога за изложбу илустрација Бобана Савића; Дом културе "Студентски град", Београд, 18-30. септембар 1997.

Опус илустрација Бобана Савића могуће је третирати феноменолошки – но то би, чини се, ипак представљало остајање у области форме, и значило би недовољно слојевит приступ овом аутору. Оно што је код Бобана Савића неупоредиво важније, а што истовремено одређује крајњи производ његовог рада је мотивација. При овоме мислим на разлоге за помак од онога што се означава као "чиста уметност" ка конкретном, примењеном, а то је у овом случају бављење стрипом и илустрацијом. Који су разлози условили отклон једног несумњиво талентованог (опус), а истовремено формално завршеног и образованог (студије Факултета ликовних уметности у Београду, те несумњиво "жанровско" образовање видљиво кроз складну уклопљеност многих битних референци које су извршиле утицај на цртеж Бобана Савића) аутора од тзв. "чисте уметности" ка одређеним примењеним формама?

Изгледа да је Бобан Савић пример који ће за једно релативно кратко време постати парадигма за мислећег, читај: онога-који-комуницира-са-контекстом уметника са краја двадесетог века. Типичност примера Бобана Савића односи се на спознају неопходности престанка бављења нечим што је обесмишљено, што је имплодирало, при чему се мисли на уметност, прецизније – на ову текућу етапу модернистичко-постмодернистичког циркуса. Еволуција уметности у тренутку који живимо, наставља да се одвија само на нивоу форме, суштина је постепено ишчезла. Ова депримирајућа ситуација барокне форме, појавности уметности, но њена истовремена сведеност на Бодријаров симулакрум, условљава оно што у овом контексту можемо означити као "двоструко генерисање". На једној страни се групишу они који недовољно јасно виде, они "тупи". Они здушно настављају учешће у циркусу одређеном као уметност. При томе, од себе стварају на мах тужне, на мах комичне и забавне карикатуралне фигуре "уметника", "критичара", "галериста", "револуционара", "иноватора", "неуротичних, аутодеструктивних стваралаца", итд. На другој страни, постоји генерисање оних који јасније виде или, пак, само осећају ово велико урушење и доведеност до бесмисла појма уметности. Овај значајно мањи број схвата сву бесмисао останка у уметности, но истовремено поседује одређени унутрашњи садржај који, на овај или на онај начин, ваља артикулисати. Следствено, њихови путеви "изласка из уметности" су различити. Неки престају, други потпуно мењају област артикулације, трећи остају унутар визуелног но придају свом чину други смисао, четврти чине нешто четврто... Групи која остаје унутар визуелног, али која истовремено сопственој артикулацији придаје неки нови, не више "чисто уметнички" смисао, припада Бобан Савић. Он се и даље ликовно артикулише, но напушта лешину уметности у ужем смислу, и улази у нешто конкретно, практично смисаоно. Почиње да се бави стрипом и илустрацијом. Садржај и форму самих илустрација Бобана Савића немогуће је третирати појмом – нужна је визуелна комуникација. Дакле, о томе даље неће бити речи...