Садржај

Милка Ђуретић

САНВИЛA

Слободан Ракитић

ЛИРСКИ РАЗГОВОРИ СА ЗАВИЧАЈЕМ

Има нечега племенитог у напору Милке Ђуретић да стиховима изрази не само своја осећања већ и да, попут летописца, проговори о свом времену. Њене песме, сабране у збирци Санвила, одликује дубока проживљеност, било да казују о темама из далеке прошлости или о садашњости, о удаљеним догађајима и стварима или пак о непосредном окружењу. У Санвили прошлост и садашњост су међусобно испреплетане, као што су испреплетани митско и историјско, светло и тамно, добро и зло. Књига уосталом и почиње митском причом о Санвили, односно Косовки девојци.

Изгон метохијских и косовских Срба са њихових вековних станишта једна је од незаобилазних и готово опсесивних тема Милке Ђуретић. Косовска песма, у континуитету, постоји колико и косовска драма. У Санвили - лирским разговорима са Метохијом и завичајем - има и бола и протеста, слутње и наде, али и свега другог што је сам живот у својим безбројним облицима.

Милка Ђуретић се не устеже да у своје песме унесе догађаје и личности из сопствене биографије, из биографија својих најблискијих. Неке песме су у облику тихе тугованке, а неке у облику похвале и посланице. Неке су, попут старих српских записа, белег о злим временима и зулумима. Опште и лично су у дубоком јединству, а жудња за метохијским просторима и завичајним поднебљем провлачи се кроз читаву збирку Санвила као златна нит. Завичај је заштитни знак ове поезије.

Лирски пев Милке Ђуретић је спонтан, неконвенционалан, романтичарски узнесен, изразито личан. Он је личан и кад је песникиња загледана у тмине историје и туробну збиљу, кад пева о општим темама као и о својој интими. Њен песнички језик, са примесама архаичних речи и завичајног миљеа, одликује се свежином и бистрином. Чак и местимичне неспретности и гомилање њој драгих речи, из завичаја, делују самосвојно. Готово да нема теме ни мотива који, по схватању песникиње, не могу да буду предмет песме. Она и саму аутобиографску белешку даје у стиховима.

Локални језички идиоми и неологизми, грађени по архаичним моделима, обезбеђују песничкој збирци Милке Ђуретић и извесну документарност. Уносећи у своје песме неке старе речи, из свог краја, она као да жели да их врати у живот или да их бар сачува од заборава. И Милка Ђуретић поезију схвата као памћење. Јер поезија подједнако сведочи и о прошлости и о садашњости. зато збирка Санвила делује и као својеврсни лирски дневник.

Снежни врхови Проклетија и Паштрика, воде Бистрице и Дрима, царски Призрен и косовско-метохијске светиње, дубоко урасле "у ту земљу и нас саме„ - како је то исказала Десанка Максимовић у својој "Грачаници„ - основни су источници песничке збирке Милке Ђуретић. На тим међама и са тим знаменима она је сплела своју Санвилу.

Милка Ђуретић је опчињена значењима и зрачењима језика, који је за њу прави завичај. На путу до свог лирског венца, који оличава Санвила, као митски симбол, не знам да ли је песма водила песникињу или песникиња песму. Санвила и песникиња, као две дружбенице, нашле су се на истом путу. Њихова заједничка кућа је језик.

О Духовима 20001. године

Митска прича

У случајном сусрету, непозната жена упита ме: "Одакле сте?„ Одговорих: "Из Метохије„. Осмехну се и рече: "Мој деда је на Косову и Метохији службовао као учитељ„. Помену и то да је он од неке старине чуо да се, по предању, Косовка девојка звала – Санвила.

"Своју унуку даривао је тим именом„, заврши причу непознаница.

Да заборав име не затури, Косовка девојка спојем два значења лепоте: сан и вила митски се усели у вечност.

Иконе

Санвила

У Самодрежи
Чекала га је
Одевена раскошно
Кошуља бела од призренске свиле
Срмом извезена
Златна нит упредена
Јелек и зубун опточила
У народној ношњи
Свечана
Санвила
Погледом осветли стазу
Којом ће доћи
Дошао није
Крик са разбојишта
Црквена звона
Покрену
Болом неутешним
Букет белих божура
Уз вино и нафору
На олтар положен
Поче да вене
Дошао није
Занеме
Олтар црквени напусти
Санвила
Угледа поље широко
Зелен бор
Токе олуја отреса
Заметке крши
Стабло повија
Корен поткопава
Бор у сушењу
Грозу намаче
Немоћан прати
Како туђе сабље земљу
Међаше
Развлаче
Над разбојиштем
Тугом тужи вереника
Коласту аздију похрани
Вином беле божуре попрска
Црвено цветају од свадбеног вина
Од бола неутешног
Санвила
Скрхана клекну
Пред сени српских витезова
Капима освешталим
Рањене напоји
У нади да ће је преживели чути
Свечаним гласом прозбори
Сахраните ме под покровом
Одсечених крила
На простирци
Косе одрезане
Крст окитите увелим божурима
Са олтара црквеног
На ђерђефу девојачком
Суза ороси конац свилени
Извезе
Кад крв се људска од воде разлучи
По камену студеном
Лаб и Ситница
Нек причу нашу
Сребром разлију

Свети Врачи

И чу се црквено звоно
У земљи рашкој
Последњи пут
Надомак Врачана
Из скровишта
Шапатом
Зборовање
Свети Врачи
И земља српска
Плачу
У парохији
Зочишта и Велике Хоче
Дана четрнаестог септембра
1999. године
Нестаде у тами
Светлост
У диму
Векова осам
Иконе у пламену
Ореол гори
Ужарени олтар
Филигранске посуде
Растапа
Тамјан по ћивоту
Окна прозорска
У бојама дуге

Распада се све

Камење
Под конац слагано
Од зидина се одваја

Очи светаца
Козме и Дамјана
Грешнике у процепу
Посматрају
Прате
Стићи ће их
Ненадано
Векова осам

Завет старог Призренца

Икону славску под пазухо
Кандило запалите

Родослов деци у повојак
Колевку тканицом прекријте

Дуката ниске понесите
Јелеке пригрните

Пред полазак
Троножац уз огњиште
Прислоните

Кућна врата оставите
И прозорче отворено
Ласта да улети
Настани гнездо
Сачува дом


Ја остајем
Гробове да чувам

Упамтите

Родослов деци у повојак задените
А прозорче
Разданак
Нек чека

12. јун 1999. год.

Коначиште жеђи

Манастир Дечани
Наслоњен
На рубове неба
Бисерне капи јутра
Купају уморну ноћ
Прилеглу уз извориште
Дечанске Бистрице
Намерник
Глас фруле
Стопи са жубором
Росу сабра
Утоли жеђ светом водицом
Законачи с благошћу
Испод прозирног свода
Манастирско коначиште
Прострло ћилим
Саткан од маховине и белутака
Сребрна река
Жубором буди уснуле

Пртине

Мом сину Андреју

Да си само један дан
Био међу орловима
У маглини
Да си се до недођије
Пео козјом стазом
Разликовао би
Убрађене главе
Од оних
Које само носе вео

Да си само један дан
Ношен вихором
Заглувљен риком дивљачи
Хуком потока
Дочекивао зоре
У дивљини
И шипражје планинско
Уплитао у подглавље

Да си
Окусио прозукле плодове
Прелетао бездане
Свом ширином ума и погледа
Уживао у лепотама врлетним
Суочавао се са ћудима
Зимске непредвидивости
Да си само један дан
Жедан сањао
Винарске подруме Ораховца
Велике и Мале Круше
Летео преко Раче
Ђаковице
Призрена
Драгаша
Све до Шар планине

Да си се до недођије ћудљиве
Пео козјом стазом
Разликовао би
Убрађене главе
Од оних
Које само носе вео

Враћање

Вратићу се
Свом родишту
Праотаца семенику
Клици мог зачетка
Метохијском стаблу родослову
Разгранатом исписом имена
Спој годова одише временом
Тврдохрастне свијне гране
Олистале изданцима
Вијоносни полен круне
Бира стране свог станишта
Судбом наметнутог
Сви размини враћају се
Теби Метохијо
Неподвојној
Суживотној
Титрајима хуја и промина
Траже опрост
Напуштених хумки

Белег

Мом куму Слободану Павловићу

Извор
Плаветног бескраја
Сабир вечни
У очима

Валан
Хучан
Дрхтај точни
У зеници

У проходу
Белег стопа
Век усеком
Оцртава

2. април 1995.

Капља

Мојој куми, др Александри Павловић

Озорјем се буди
И росом стасава
Кап видраста
Лахорна отопа

Мајка капља
Чедо капи
Капљице у лати
Листком обитава

Бакар у плодовљу разливен
Као пламна жишка
У тролисту рајском
Искра капље
Отрајава

22. август

Иконопис

Мом кумчету Стефану Павловићу
- Србину из Швајцарске

Ореол искона сјаји
Анђели искре над њим
Бележник живота
Прати помно порозе времена

На дашчаној плочи
Таворе векови
Окађено твориште тамјаном
Благост лика у позлати
Дуговечност похрањује

10. децембар 1995.

Прихват тканица

Бљеску зоре
Искри трајања

Дарује мајка
Прихват тканицу
Везену надом

Да умном ће потком
Доткати круну
Метохији светлост вратити

Мајчина душица

Заглушна тишина
У зидинама камене порте зарасла
Олтару у помен
Самоникло цвеће дугом обојено
Мајка је драгуљима сузним
Заливала
Душом неговала
Сетом груписала
Буни се Метох
Глоговим коцима ограђен
Забраном оивичним
Да нога некрсти
Никада више
На светилиште
Раче Ђаковичке
Не закорачи

Бор би хтео

Весо, теби

Бор би хтео
Шишарка да будем
И у себи семенике носим
И хтео би
Четина да будем
Не пристадох
Четина опада

Бор би хтео
Кора да му будем
Не дадох се
Да ме корубају

Бор би хтео
Стабло да му будем
Да својим се
Узрастањем винем
Према крову
Васцелога света

Вис да будем
Соколовог лета
И хтео би
Корен да му будем
Да заједно
Стабло учврстимо
Круни века
Ослонац створимо

Тада сам се
Бору приклонила
И његову
Круну
Прихватила

Време за памћење

Постојим у ожиљцима

Ако иког
На раскршћу
Видиш
Неодлучно да стоји
Реци да сам ту
У врзини заклоњена
Маховином огрнута
Притајена
На очним капцима
Иње
Обрве у леду
Праменови
Снежног човека

Реци да сам ту
Од склањања
И повлачења
У ожиљцима
Постојим

Ереник , Терзијски мост, Бојана

Венци Проклетија подупрли небо
Увртложени извор Ереника отима се
Дивљином креће у ток
У Ђаковичкој котлини застајкује
Хтео би да сачува
Наклон дивљења жалосне врбе
И сеновите зелене вирове
И руже дивље што свежином одишу
Док се семене у пупољцима
Црвених шипурака
И звезде окрупњене
Што ноћи одањују

Чистина неба двери одшкринула
Пенушаве реке шапат да чује

Уморан од дугог тока и преметања
Дремљив кривуда

Рачвама примиче се утоку
Дримцом до Бојане
Претаче постојање
Увир премошћује

Споменик времешни
Са засвођеним мемљивим луковима
Украшен каменом огрлицом
Вековима одолева

Призренска капија

Терзијска ћуприја

Огранци

Сила неприродна
Покрену чудо огњено
Кровну нам грађу запали
Преко угарака пређе
Настави да снагом се надмеће

Не осврну се

Огранци
Глас изустише

Ако све и брзо
Заборавимо Србијо
Суварак ћемо постати
За потпалу

Непокор

Земљо моја у вртешци
Оџачнице сељачка
Круне те

Не осврћи се
Остани каква јеси

Знам
Налик ниси на друге
Што душу хране
А напој траже
У туђој земљи силом

Не осврћи се

У корену твојем
Клица непокора
Заметак здрав

На бистроречју напајали
Са поља твојих хранили се преци
Не осврћи се

Придигни се бремена
Потомци ће те усправити
Мудрошћу
Изворе и ток чувати

Вечна Ватра

Кућо
Стазо темељна
Поплочана

Браником
Светиња
Заштићена

Плаштом
Вечне ватре
Неугасла

У притаји
Поносита
Старина

Са земљом срасла

Вековници

Кућа на ћувику

Спојем измучених сени
У вртлогу
Спазих само тебе
Препелице дивља

Облећеш
Са зебњом и сетом
Испражњену кућу на ћувику
У слемену
Гнездиште орлово
Настањено
Олујним налетом

Ти стамена
Појмити не можеш
Ту похлепу за туђим оџаком
Ни грактањем
Песму потиснуту
Са доксата куће на ћувику
Ослоњене на станац
Темељни

Занос у вртлогу

Беше стабљика
Укорењена трајањем
Плодом оснажена
Моћна

Заносом крену
Да се у бистроречју огледне
Ковитлац је подхвати
Хук намаче замку
Немир покрену сећања
У болу

Док се од себе одваја
Сакупља снагу
Избављење иште
За ђердане метохијске
У пенушавом огледалу вртлога
Расуте

Крчевина у рачи Ђаковичкој

Под велом тајни
Стрменом крчевином
Мили
Усамљена жена
Преплашена

Пита се
Тихо
Куд сам кренула
Слутим
Сачекаће ме
На прелазу у нови свет
Чопори паса
Разланчених
И мешкољење
Злослутница

Корача
Не одмиче
Спутана недоумицом
Поглед упире
У извориште Рачице

Чини се
Да хук
Песму преноси
Из рушевина

Прекид направи
Уврежи заокрет
Остаде у крчевини
Манастира Раче
Нема
И свечана

Вековници

Век сабијен
Коштица живота

Трен разасут
Црнилом копрена

Трсно иње пробада векове

Горостас се опире молитвом
И услишним бдењем проходника

Под њим судар
Тамнила и свића

Мајчин бивак
Подоји година

Сновиђење икона на небу

Жетвено поље

Очева опомена

Сина твога син
Зачет прогнаник
Мача се маши
Уклеса име у забран

Не мачем синови

Мудар се само узвиси
И понизан се не понизи

Немојте мачем синови

Прозукли плодови

Воде подивљале
Снагом се размећу
Страх уносе
Хитају
Премећу врпце корене
Срасле у утроби

Гране од рода отежале
Прозукли плодови

Берача нема

Плод безумника

Минули век
Патњом
Осемени крај
Ниче страх
Плод
Безумника

Час
Клатно
Помери
Откуца
Безнађе

Фрула окамењена

Проклињем
Бездушнике
Када се из похода врате безумних
Уз пратњу таламбаса
Молим да их сачекају:
Гајеви бездрвни
Врзине без живине
Изворишта понорна
Бунари безводни
Корита сува
Испаше без стада
Јасле празне
Обронци неми
Фруле окамењене
Пастири у избеглиштву
Пољане без житишта
Домови без оџака
Огњишта хладна
Светиње похабане
Развршја

Мај 1999. године

Узан проход

На туђим путевима
И узан проход
Оставља
Привид ширине

Мамац лаковернима

Онима
Који лако у туђе закораче
Прилази дому
Биће сужени

Жетвено поље

На искласалом жетвеном пољу
Туђинским срповима
Жњевени

Стасавали како смо могли
А не хтели

На речним сливовима напајани
Храњени са истих поља
Надгледани врховима
Метохијских планина

Стасавали како смо могли
А не хтели

На заједничком путу

Бусен за спас

Светлост измиче
Ноћ скраћује дан
Накропљен сузама
У страху ћути троножац

Жар на огњишту
Врућ од трајања
Не да се таћи
Искром проговори
У бусену нађе спас

Пртенице

Невреме расука пртенице

Обезвијали
Трагом праведника

Пастири траже испашу
Растиње суша сажегла
Заждила

Обронци оголели

Млечни поток усахнуо

Трагаоци
На стене уклесаше
Сећање
Злог времена

Час тишине

У пролазу два света

Живела си тежачки
У процепу два света

Између сна и јаве
Поспану од ћутања
У коначишту
Чекају те
Постеља од прућа
Трпеза запретана

Заветрина туђину
Без предаха на међи

Трпња кипти

Дамара срце
Искочиће
Савијам се
Куд ћу
Шта бих без срца
Оно је мање од памети
Али ако застане
Памет ће у ропцу
Заједно с њим
Савијам се
У ишчеку
Трпња
Кипти

Сутон

Ветар развеја
Уобразиљу сумње

Сатерана остаде истина
Излаз да тражи
У веровању

Час тишине

Проговори
Одмори тишину
Нек и она
У свету свом
Поживи дуже

Чијом тишином
Тргујете
Мислите

Изгубила је свој глас

Не слутите
Да ће вам једног дана
Одржати
Час тишине

Трн

Што трн
Ружа
И
Песник

У времену
Загрљени тишином
Дубоку старост
Доживеше

Баш зато
Рече трн

Најдужа Песма

Исплетеница
Најлепше гнездо свија
Трен времена

Печат

Чемерика

Лек тражећи
Натрапа
На нетражено

Укус опор
Горак
Отрован

Чемерика

Привид

На трему
Старина седи
Премишља

Свећа упаљена

Плам
Правац мења

Жишка
У теснацу
Оставља
Привид моћи

Вододелница

И вода у неслободи
Потмуло жубори
Каскадни камењар
Претаче је
Котрља
Вирове ствара
Дотура

И не слути
Где ће је
Замајац срџбе
Разлити

Где ће засужњена
Само протицати
А где свраћати
И жеднима
Појило
Спаса бити

Дозивање

Звоници дозивају
Занети походом не чују
Клепала им одјек
Лево-десно
Десно-лево
Измрцвареним
Данак рђа узима

Храброст

Чувати себе
Од носача мисли
Храброст је

Кретати се сам
Бити свој
А привидно туђ

Њиховим оруђем
Крчити пут

У крчевинама
Корене сачувати

Привидно бити туђ
А остати свој
Храброст је

Окласина

Шишарку окрунио
Зрна сабрао
Окласину бацио

Послужила би

Није мислио

Печат

У твојој побуни
Није гнев
Већ мој спас
Копча
Печат
У глави
У утроби

Жал шумова

Зима Под Паштриком

У одори белој
С бројаницом снежном у рукама
Студен ниска
Ура и подвоја
Двогласима
Ветра и молитве
Тихопојно
Бездан оглашава

Векове васкрсава

Луна над њим
Луч звездана
Плам огњени
Ко ореол

Збуњене Птице

Тумарају збуњене птице
Где ће им боље бити не знају
Која им шума може понудити
Слободан лет
И место сигурно за гнездо
У непредвидивој врлети
Неком далеком непознатом свету

Пометене

Жал Шумова

Немерник греје прозебле мисли
Жељом да се домогне пречицом
Омотане у сукна даљине
Од дивљих ветрова заштићене

Развршју тишине

Прилаже слику жала шумова
Који умилно добују

Уранак

Када уранак повеже конце
И сретне се с мало журбе
У тескоби
Нешто се креће

Ројеви звезда
Напуштају небо

Скривају се

Негде
Далеко
У смени

Мисли озебле
Склониште траже

Негде у мени

Ледени пупољак

На ружином грању
Пупољак
Зиму чека
Шепури се

Надмеће
У врту
Краљице цвећа
Са онима
Које само
У пролеће живе

И не знају
За чари
Очуваног
Пупољка у леду

Бисерна кућишта

Белина
Амбари сити ћуте
Напајалишта слеђена
Стада
Пахуље уторене
Гране на дрвећу
Бисерна кућишта
Олуја
Сметове снежне
Озидала
Бедеми непрохода
Трагови затурени
Поља одмарају
Голомразица
Пртина блиста
Под леденим кристалом
Глас тишином песму проноси
Дах се леди у теснацу

Пролеће чекамо

Мећава надире

Распети
Пањеве крчимо
До плодне земље
Тешко је доћи

Јесен лишће отреса

Мраз стеже
Трнокоп се спотиче
О смрзнуто корење

Пролеће
И уморне селице
Мећавом отргнуте из јата
Чекамо

Бодље у врзини

У врзини
Цвет раскошан
Замери се

Природа се наљути
Казни га
Оте му мирис

Бодље исклицаше
Срџба притајена

Поредак без реда

Вековно стабло засечено

Из целине отргнуто
Ожиљак оставља

Цвили рана отворена

У јаму раздора
Пре или касније
Упашће они
Који су је ископали

Залудништво

Сат откуцава
Ми у његовом кругу
У плотовима
Уплетнице свеже
Не знамо
Да л постоји теже
Ипак
Чекамо да проговоре
Они што ћуте
Испод забратка тмушна

Залудништво
Да признају

Плитак поток

Узеше
Темељ
И брод
Чаробници фрули
Божански тон
Звездано коло
Затанцова блудно
Само нам
Загади свод
Прегазише нас
Ко плитак поток

Ти ниси птица

Налик си на птицу
Глас имаш
На крилима твојим
Ветрови се ломе
У твојој утроби
Коте се гвоздене свирале
Из њих пламени језик палаца
Куља
Летеће аждахе гараве чистину
На птицу некад могли су личити
Недодири
Твоја сличност
Птицу боли

Недођија

Слобода је благост
И терет
Изазива страх
Она сама за себе ништа не значи
Слободни су они
У недођији
Па шта

Завидници

Као да грех предака
Живи у њима
Нити у увеску
Чворновате
Дубоко сплетене у навиљку
Боја очију измењена
Усне очврсле
Скупљене у растегу
Чело намрскано
Фигура издиличена
Руке у покрету
Глас ситничаво груб
Речи извлачи из пакла

Ко се на путу
Завидника нађе
Ако поклекне
Утамничиће га
Оковратник свилени
Оставиће траг

На ломачи

Оптужују нас
Док нарамке
За ломачу
Потпаљују
Потмуло
Кажу
Криви сте за све
И опет криви
Што сте нарамак
Нагорео
Отаџбинским жаром
Запретали
Што стешњени
Стрепњом безизлаза
Сузе гутате
А дичите се
У грех нас бацисте
Криви

Мајчице словенска

На коленима
У ожиљцима

Драгуље расу по свету

Лаковерна

Бескрајни простори
Плачу

Мајчице словенска

Сокак

На крају села сокак

Црномислић по њему тапка
Кал је почетак
Где ли је крај

Утрина жбуњем обрасла
Калдрма разрована
Видно
Био је пут

Брегови сањају
Сокак-несмир
Што луталица је постао

Зловреме

Време зла
Изроди
Жртве и џелате

За жаљење су
И једни и други

Жртве од трпње
Једва померају главу

И џелати уморни
Постадоше полумртве
Сопственог лудила
Жртве

Непролазност

Дивљи ветрови
Скупили сву зебњу
Довејаше нам судилиште
Не заувек
Ништа није вечно
Сем осећања непролазности
Нашег постојања
На прадедовском тлу
Неуништивог прага и оџака
Метохијског

Жалост за братом

Никакав огањ тако не може опећи
Ничије сузе толико потећи
Кад сестра плаче
Валови се подигну
Кад сестра тужи
Бол досеже небо
Изнемогли јецај се чује
Док сестра постоји
Брату се
Вечно
Место обезбеђује

Понорница

Зар извор
Довољно није јак
Да ти снагу подари
У прескакању
Бездана
Зар ток спречити
Не може
Бескорисност твоју
Да белег остављаш
Камење опрано
Као да је на час
У притајеном стрпљењу
У ишчеку повратка твог
Обукло свечано одело
Зар извор
Довољно није јак
Да ти снагу подари
У прескакању
Бездана

Сам

Ноћ са даном састављао
Самоћу природи отимао
У отмици
Остао
Сам

Престоно место

Прогутај зловољу гневних
Зарад лепоте
За коју време стоји
Оази се врати
Памћења
Вредних
И помињања

Чигра

Товар сенки
Зароби котлину
Грозу намаче

Хтела је
Да их претекне
Али како
Кад мора бирати
Место стопи
Котрљању вична није
Умрежиће је
Ако направи
Корак опреза

Сенке траже онога
Ко може бити
Чигра
Окретан
Трпељив у игри
Спутан
Па приручан
Језа
У товару сенки

Пометња

Може ли век заборавити
Тужни крај
Може ли небо одржати
Безброј сурих птица
У прелету
Са огњеном задршком
Може ли земља опростити
Снопље положено
Може ли бујица суза
Огањ угасити
Згаришта недогледна
Може ли српски народ
Окове издржати
Све изнети
Истрпети
А опстати
Непометен

Подсетница

И када те ноћ зароби
До освита туђих зора
И када те ветар носи
Преко неког туђег мора
И када ти вали буду у подножју
И када ти душа лебди у беспућу
И када ти цвеће крене у опоје
Нек те тада туђи мирис
Не омами
Осврни се на шипражје
Рода свога
У коме си одрастао
Које ти је снагу дало
И вазда је намернике
Невољнике прихватало
А тегобно
Усамљено
Остајало
Осврни се

Селидба

Отишао је уморним кораком
У слави
Истрошеног ума
Задржавао се
Више од трена није
Селио се дуже
Од једног живота
Замршен
Настањивао се
Без задршке
Селио
И нико се њега сетио не би
Да не осташе аманетне речи
Да опроштај тражи
Он оних
Који се на његовом путу
Нађоше
У брзини

Гласну се отац

Урвина

Брвно под теретом
Попусти
Скрши се прелаз
Урвина
Поправка остави траг
Нагрди целину

Скровна места

Поред старог винограда
Кућа
Мемла креч је прогутала
Док је била настањена
Сви су у њој уживали
Чак постоје скровна места
Где су старци умирали
Са осмехом на уснама
Јер ни роду
Нити дому
Дужни нису остајали

Гласну се отац

Брату Михаилу, братанцима Александру и Милошу

Одох млада
Успомене носећи
На родитељски дом
Двобојна кућа
Стогодишња
Под доксатом степениште
Ограда токарена
Врата улазна тешка
Оивичена металним окивцима
Звекир
У предвечерје реза се намиче
Зором се отварају

У сну кући прилазим
Западна страна
Литица без прозора
Олуцима оивичена
Протрнух
Два прозирна светлуцава слапа
Са крова оросише ме
Зној провиђења
Из собе празне оробљене
С места врх софре
Гласну се отац
Цигару запали
Једина жишка
У дубокој дводеценијској тами
Како си кћери, упита
Где је мама
Ту је где би
Сваке године
На Савин-дан
Излази
Дружи се са својима и враћа теретна
Ти знаш
То јој је девојачка слава
И дан починка
Још једанпут се гласну
Заустих
Не сачека одговор
Зарони у тмину
Са изразом покајника
Већ једном је отишао
Што се враћа
Да види темеље обурдане
Камење и цигле растурене
И пепео куће изгореле
У овом истребном рату

У тами очева жишка
Глас

Ко се усуди
Да дубоки сан омете

Пред дубоким сном

Поштуј ми самоћу

Надахнутој у природи
Међу дрворедима
Јабланова

Међу цветовима
Разнобојног јоргована

У ружичњаку мирисном

На тргу
Усред вреве

Усамљеној

Поштуј ми самоћу

Каним се

Страницу исписујем
Именом твојим

Речи тражим
Да напуклине живота
Попуне

Каним се
Запету стављам

Времена још има
За тачку

Љубав у паперју

Кунем љубав
У паперје безнађа
Одевену

Кунем немиром
Покренуту жељу

Растрзајем створену
А отргнуту

Налик на нечију
А ничију
Само моју
Сузама обливену
Љубав

Неостварену

Последње острво је вечно

Када сви бродови потону
И нађеш се сам
Незнано где
Потражи ме
Ту ћеш мир наћи
Отпочинути
Чекам те тамо
Где те последњи
Талас бацио
Да проживимо
Часове
Оне
Којима си нас делио
У низу
Острво последње
Је вечно

У свему јеси

Тамо где реч се твоја корени
Тишина миросна обитава
Напојем твојим
И суварак жедни оживљава

Топлота твоја куд допире
Вртови раскошем бујају
Очи што светле и у тами
Путоказе затурене
Померају

У свему јеси

Необуздана дивљина

Талас осваја пешчани спруд
Усахле дивљине
Узбуркан тражи
Дрењине ужагрене

Ум лутајући
Недосег
Побрђа изнад домашаја наноса
Она ту Љиљо,
Ти себе нађе у овој песми

Траг

Не певај ми песму
У којој тавори сета
Не покрећи жустро одумрле жиле
Не шири лепезу својине
Токове не вртложи мирне
Не пиши ми писмо
Не померај праг
Наум не кажи до краја
Наслути остави да осенчи траг

Жар

Како да вежем
Расуте мисли
Одакле да почнем
Кад почетак не знам

Где год кренем
Удаљење веће

Уморна од хтења
Моја жеља кадра
Услишна љубави
Као мала искра
Према теби ходи

Прихвати благодет
Речи и топлину
Откровење жара
Који небом лута

Тајна

Отирем време
Заклањам те
Тамо
Где те нико дотаћи не може
Одводим далеко
Закопавам дубоко
Тамо
Где допрети може
Тајноносац само

Вир

Књига
Бордо корица
Унутра
Муком грубом
Ограђен
Вир
Смеђа ноћ
Белину наткрила
Чудни зов
Трепери
Отвори корице
Жубори
Између
Ограђен
Вир

Ти имаш

Ти имаш
Стас јасена
Покрет одлучан
Руке мачеваоца
Корак оштар

Ти имаш
Глас лавине
Поглед смео
Реч снажну

Ти вером си
Оденуо живљење

Ти смисао си
Сваком бесмислу

Искапано бисерје

Брежуљка цветни ћилим
Опста
У сећању
Да поникао си из сржи
Који у себи носи
Споменак
Накапан бисерјем

Ожиљци говоре

Зашто ми тле помераш

Крхка
Спотичем се о твоје речи

Зашто ми мисли мрсиш

Ћутаћу

Ожиљци
Нека говоре

Размеђа тишине

У ноћи дужој
Од века живљења

Време заборав
Досуди

На размеђи тишине
Можда ћемо се срести
Заувек
Туђи и далеки

У ноћи дужој
Од живота

Песак уплашен

Зароних у уплашени песак
Вода ме једва дотиче

Како избећи гледање твоје
Кад још нисам напустила
Законе стида

Песак ме гута
Уплашен

Писмо

Пишем
А ти не мариш
За сенке што прелећу
Док прелазиш нехатно преко моста
Који саградих изнад вртлога
Усплахирене реке

Не осврћеш се

Пишем ти

Застани
Прочитај писмо до краја
У њему смештен век

Животе опрости

Кротила сам мисао
Да беспућима не лута
Гутала дах
Маглу да не ствара
Вољу сабијала у окове
Поглед кротила
Да све не види
Реч ћутала да ме не изда
Прозрелу намеру
Претворила у исказ неисказни
Корак спутала у непомично трајање
А ипак животе опрости
Намет сам ти била

Сенка

Устава истеку суза
Чуварка самоће и тајни

Сенка
У трпњи и праштању

Не тражи узврат
Мајка

Врежа

Уморна гарава ноћ
Прилегла у долини
Бисерне капи јутра
Умише је
Ветар покупи расуте капље
Прели их теби у напојницу
У онај росни гутљај
Који покреће дамар
А жестином чвршће веже
Од ма какве подивљале вреже

Опрост грехова

Сећања из живота
Исприча

Занеме
У ћутању

Одјезди да чека
Опрост грехова

Утрина младости

Ивки

Одсудна одлука
Мећави младост предаде

Пузећи
Грумен плодне земље тражи
Испод давно усахлог дрвета

У протеку
Немиром чека сусрете

Сагнута

Исписа живот утрине

У судби траг
Непребола

Стожер

Чежњом те призивам
Речи ти у говор уграђујем
Слогове у твоје име слажем

Уздржано

Жалобно

Као опуштено растиње
Пред сменом

Мислима те денем
Оно што изрекла не бих
Стожеру поверавам

Он зна да ћути

Плетенице

Срете га у зору
Несаницом ослушкује дату реч
Прсти од чекања промрзли
Заблуда
Вртешци је предаде
Кани се да бежи
Пут из себе заобилази
Сумраком заласку хрли
Оста у процепу
Шапата дате речи
Иње да уплиће
У плетенице сна

Трзај последњи

Прегршт каменчића
Сабирам
Слажем

А ти
Не брзај

Заузврат пошаљи ми
Жудњу
Да стигне
До краја
Тај
Живота
Трзај
Последњи

Жеља отиснута

Теби, Љиљо

Кад би времена било
Жеља би ме отиснула
Тамо где тле измиче стопи
Тамо где зора не помера време
Тамо где траг се губи у измаглици

У наручју заточени

На капији

Празнословим већ

Шипражје у глави
Трње у срцу

Тражите више
Но што посегнути могу

Заборављате
На капији сам
Ближе
Крају
Но почетку

Празнословим

Горски ветар

Дивљи ветар
Даљине омотава
Под горским ударима
Успомена
У сламци ношена
Заустави се на путу
Стрепња притајена
Уграби жељу
Задржа је на трен
Одахну
Био је њен

Ветром ношена
Изгуби траг
Ковитлац је спусти
На непознату хладну ледину
Поново постаде плен
Немоћи своје

Настрешница

Тишина слутње

Ноћ страхом снове искрза

Путеве завеја
Језиком леда прозбори

Настрешница живота

Жалобни Лет

У одбљеску сунца
Љубав букну
Усхићењу у вихору
Сви су сем њих знали
Спаса да јој нема
И ћепенци стари
И птице у жалобном лету
Почетак и крај
Љубави несуђене
Ожалише

Напрсла надања

Опраштамо се
За свагда
Не слутиш

Таштина меру затурила
Састав опарала
Надања напрсла

Не слутиш
Буђење у туђој зори

Осврт

Чежњом
Сећање призвала
У сузама
Бојала се заточеница
Неосврта

Пркосила неверици
Поветарцу
Тајну
Дошапнула

Надања
Залудна

Сан у омоту

Измаглица
Жеђ у мени
Коначи
Недосањан сан
Освит чека
Трзај зрневље просипа
Дивљина зебњу грудви
Плодове тражи
Да ли шипражје
Или бокор цветни
Жудње неисказане
Трептај ока
Сузу следи
У омоту сна
Недочеканог

Рам слике младости

Покретана немиром
Коса са одсјајем дивљег кестена
Ширила је рамена крила
Журбом пратила му стас
Заточеник постала
И више од тога
Сачувала му изглед
У раму слике младости

Ноћ дужа од века

Време заборав досуди
У развршју тишине
Можда ћемо се срести
Туђи и далеки
У ноћи дужој
Од века живљења

Последња кап среће

Када твоји кораци
Испуне узлазну путању
Грешно је не сетити се оне
Којој и последња капља среће
Исклизну као вода између прстију
Док се кретала
У ритму твојих корака

Купине дивље

Док шапућемо
Дах преноси
Поленов прах
Пут нас наведе
У непроход
Купине дивље
Украдоше нам ноћ
Отеше дан
А кренули смо
Да одсјајем
Са локвањима
Се њишемо
И док слушамо
Тишину зоре
Уронимо у сан
Купине дивље
Украдоше нам ноћ
Отеше дан

Запретан жар

У завежљају
Писма
Запретан жар

И трептаји
Неутољени
Жедни узврата

Шаљем ти
Потхрану
Поглед ужагрен
Жељу уснулу
Сном
Непрекинуту

У завежљају
Писма
Запретан жар

Заклон

Могу ли те
Наочитог
Заклонити од погледа
Сачувати од насртаја

У вечност твоју
Настанити се
Неокрзнута

Могу ли те од заборава отети

Остати у твојој баштини
Могу ли

1961. год.

Резе

Душа
У ћудљивом трагању
Испила последње капи
Небеске плавети

Резе се навлаче

Тајна ноћи
Усамљене повезује
Искушава неслућено
Почетак
И крај

Пред дубоким сном

Мећави ме не препуштај
Док ледена киша
Поледицу ствара
На простору
Без настрешнице
Поред окованих напојница
Не остављај ме
Ни док подивљале реке
Снежне санте носе
Хуком
Праћене до увира
Под погледима
Снежних планина

У пролеће
Не остављај ме
Док пупољци одевају гране
Нежна маховина
Док помаља се
У лето
Не остављај ме
Док сунце ужарено
Поља житна
Боји у зрењу
Док реке пред жегом
У поноре беже
Снагу скупљају
За нови почетак

У јесен
Не остављај ме
Док се гране отежале

Од плодова опраштају
Лишће док боју мења
Буни се шушти
Док га ветар
Са грана отреса
Онемоћалог

Не остављај ме
Ни када
Зажмурим
Пред дубоким сном

Провлачим живот кроз теснац

Теглим савест најтеже бреме
Спотичем се
Изнемогло померам време
У ишчеку
На олтар потурам немоћ своју
Подстичем молбом даровност
Провлачим живот кроз теснац
Батргам се
У замајцу мисли немам
Опрезним кораком истрошеног хода
Пред милошћу клечим
У ишчеку
Да ми снаге да
Ваља ми стићи још за дана
Који утапа у ноћ светлост своју
Да не залутам у мрклини
Коју осама ствара
Клечим пред тобом

Читаоче

Раздиру ме сумње
Неспокоји
Помози ми да изађем из кошмара
Трагам
Бирам место речи у времену
Којим путем ићи
Отвори ми мајдан
Да утолим жеђ напојем

Наук

Сенима бабе Милице

Саденута снопља у очима небобојним
Праћена из рода
Сјајем Обилића медаље
У дому дочекана светлошћу
Са златотканих еполета
Краљевог официра
Поглед није спуштала
Испоснички витка
Жустра
Ћутањем је језик у бездане затварала
Кад би дамар срца осетила
Отпучила би се
Хрлила би тада једвачеком
Ка њеном скуту
Док би ми плетенице преплетала
Заустила би онако горњачки
Де причај ми нешто
Кренула бих замајно
Да што пре и више кажем
Упуштала сам се да оцењујем
Поступке старијих
Заборавих се
Бојажљиво
По први пут
Пренесох њихово мишљење о њој
Пре но што заврших наум
Збаци ме
Отресе травезу
Остави згучену
Недоплетену
Стидом покопану

Чу се ледени глас
Светогрђе је бити неверан
Завађати робље није мањи грех

То што оне причају
Доконима свашта пада на ум
У обор им се не може ући

Погледом покоси
Оне што су се разрадиле
И потмуло сиктале претњама

Немојте је кажњавати
До издига јој много треба
Но не бојим се
Да ће остати приземљуша

Платила је !
Ако нисам научила писат
Читат јесам

Ти, запамти:
Мишљење не пресипај на нетражено

Учи се да разликујеш
Жубор изворнице
Од клокотања умировљене доточнице

Не додаји потку основи која губи нит

Тешким речима немој се товарити
Нема тога ко их лако
И до краја може изнети

Док одмичу трошни сати
Враћам се науку
Јектим
Тумарам по кршу
Тражим присој
И давно затурену травезу
Моје бабе Милице
Прах са истрошених страница
Видике засипа

Векови у нама

Векови у нама

Међе
Обронци немира
Са усана утекла реч

Невреме да оћути

Векови у нама

Вековна стража над белезима

Румија раширених крила
Стражари над вековима

У Горици
Црква Преображења
У којој столова
Зетска владарка Јелена

Град Жабљак Црнојевића
На стрмину налегао
Куће камене са волтовима
Дивљином појасном
Ветар витла гране храстове шуме
Крошње кестенова постељу изаткале
Гувно на сред села
Село Годиње
Са покретним делом
Планинским потоцима
Силази
Заплиће се
Опијено вранцем Црмничке лозе
Кривуда обалом питомине
До Вир Пазара

Дотоком планинских извора
Језерске очи сабрале водене капи
Касароње напајају

По која рибарска барка
Опрезно се њише
Да не окрзне целине део
Алге што зелено боје
Оне на обронцима смокве модре
Незадрживе видике
До острва Морачник
На коме пркоси белег времешни
Црква задужбина и почивалиште
Зетске владарке и песникиње
Јелене Хребељановић-Балшић
Скадарско језеро
Господари зетском равницом
Миром одише
Очима звездани одсјај прати
Отима заборав српских белега

Београд

Породици Николић: Александри, Небојши, Душану и Данилу

Жив као мисао
Као реч
Зубља истрајна
Купа се у рајским рекама
Израња из дубина
Време у лету
Проноси
Истрајност бремену
И видике непомућене
Кроз скровите дубине тајни

Кренух теби дрхтава
Огрну ме
Сном звоника дотаче
Небо затрепери
Филигрански заискри
Чудесни пој ваздиже ме
Над саставом два речна протока
Оденута непрозиром тајни

Косовка

Гоцо, теби

Прамајко
Косово ти је вида и слуха почетак
Камен узглавље и постеља
Тамјаном времена окађена

Затиру ти памћење
Векове бестрагају
Чедо са подоја отимају
Затурају траг

У наслагама зла
Хумке предака
Гробља преорана
Оранице посејане
Не сојним семеном
Жетву чекају

Порушене цркве и конаци
Каменова бдења у молитви

Грачаница сунцу завештана
Светолика
Траје и опстаје

Прамајко
Косово ти је вида и слуха почетак

Колико им векова треба
Да те извреже из свете земље

Академик Жарко Ђуровић

Доживљајна слојевитост

Ову поезију пише обдарена и осјећајна личност. Пише је у традицијском кључу који има право на употребу ако се домогао постојане стваралачке визије. Милка Ђуретић је испунила тај захтев, што значи да се њој као пјеснику може вјеровати.

Она у стих уноси фине лирске одсјаје и засањења, држећи се гледишта да се у таквој препознатљивости израза најпотпуније исказује властити унутрашњи свијет. Осјећање постаје основни фактор који покреће мисао, обогаћујући њена дејства и изражајне визуре.

Пјесникиња с лакоћом барата стихом. Осјећајност је ту лакоћу условила. Она је природна, јер долази из дубине душе, уносећи у пјев меку мелодијску тоничност.

Поезија Милке Ђуретић углавном се веже за три тематска круга: родољубиви, завичајни и интимистички. И теме друкчије тематске заснованости препуштене су брижљивој лирској кристализацији, што морамо узети за особену врлину.

Своја лирска осјећања пјесникиња пропушта кроз неку врсту неоромантичарске призме. Ријеч је о пјесништву које није истрошило исказане и чувствене потенцијале.

Ова збирка је саздана од чежњиве и горке устрепталости, у исти мах. Горко је преовлађујуће – видици сна нијесу подударни са истинама живота. Истине живота прати облачје живота. Отуда обиље резигнантних тонова у стиховима. Да није завичаја који кријепи и наде у коју вјерује, песимизам би довео у питање и саму виталност борења са "силама немјерљивим„. Поетеса узноси завичај, његове колором застрте слике, које на раздаљини постају ближе и присније! Јарки метохијски пејзаж прекриле су тамне боје и невиђени зулум. Како остати спокојан код слика ужаса? Оне остављају дубоке засјеке у људском срцу.

Ипак бих рекао да сјета којом је пјесникиња обузета представља неку врсту посебне енергије. Ако се духовно оснажи, сјета постаје виши облик животних вриједности. Пјесникиња те вриједности амалгамира кроз слике благог и рустикалног руха и уочљиве ликовности. Посебно кад ретроспектива богато духовно наслеђује тле са којег је поникла и са којим је срасла душом и језиком. Сада то тле беспоштедна рука зла скрнави и руши.

Милка Ђуретић није могла да остане мирна према толикој сили зла. Она поетски реагује на њих. Реагује не толико осудом колико својом припојеношћу за своје тле. А припојеност је својеврсна осуда тираније. Онај биљег који ће силу наџивјети. То тумачимо по пјесмама које навјешћују обрисе земљишног футура. Дивљи ветрови / Довејаше нам судилиште / Не заувек / Ништа није вечно / Сем осећања непролазности / Нашег постојања / На прадедовском тлу / Неуништивог прага и оџака / Метохијског.

Ја бих ову поезију назвао поезијом туговања. Кад се човјеку отме нешто драго, завичај рецимо, са њиме је и срце отето. Пјесникиња тугује над пролазношћу свијета и над властитом осамом. Она и тишину схвата као специфичну врсту говора. Тиме њене пјесме добијају на дубини, јер је једино с другим у вези и прожимају: и општа драма и лични немир!

Рећи ћемо да је ово поезија камерних сањарија, без обзира што се у њих удијевају слике тамних тонова. Ријеч је о поезији која се ослања на богатство народног предања. Тај ослонац није само примјетан у нарацији него и у језику. У смјени ритма. Тај ритам из жустрог набоја прелази у благо баладичне изливе.

Висок квалитет Милка Ђуретић је постигла у интимистичкој поезији. Обично се мисли да је то лакши пут до пјесме. Није. Ако је спонтано настала и ако је ухватила суштинско у доживљају, према њој се мора показати респект. Зашто? Зато што се пјесма твори на назначеним основама. Тога принципа држао се и аутор. Подарио нам је поезију редукованог облика и спонтаног надахнућа. Никад без наглашеног субјекта. Уосталом, субјект и схвата доживљај. Диктира типологију исповједности.

Ова поезија може некима изгледати пригодном, с обзиром на њен тематски склоп. Неке пјесме садржавају актуелност тренутка у коме су настале па се може помислити да су због тога пригодне. Она понире у драму живота, не искључујући из ње биографске елементе. За нас је важно да је та драма дијаграмирана пјесничким језиком. И биографска црта овдје је добила доживљајну слојевитост. Дакле, пригодност је искључена!

Истина је да у овим стиховима налазимо и неке узорке општости, али њих пјесникиња потиска доминацијом успјелих слика и симбола, који се роје попут пчелињег јата. Такве су пјесме "Сан у омоту„, " Жал шумова„, "Купине дивље„ и многе друге. Милка Ђуретић је свјесна да поетску визију кондензује осјећање, а њене пјесме зраче таквом особином. Тако се овај узорак општости губи пред налетом непосредне осјећајности и имагинитета!

Треба истаћи ауторову врлину живог сликања природе. Оне у Метохији и у Црној Гори. Она има два завичаја, који су присно доживљени. Пјесникиња је у тренуцима стапања са природом задржала мекоћу и етеричност.

Та мекоћа карактерише цијелу збирку. Тој мекоћи доприноси емотивни слој и слика завичајног поднебља. Мекоћа је примјетна и кад се пјева о животним искушењима која су уједно и искушења историје. Пјесникиња веома успјело увлачи историју у исповиједне еквиваленте. За то је било потребно умијеће и дар. Милка Ђуретић посједује обје врлине.

Академик Жарко Ђуровић

Речник мање познатих речи

• Ћувик - највиша тачка на узвишици
• Доксат - веранда, тераса
• Прозукли плодови - опори, подивљали плодови
• Струга - врата на тарабној огради
• Пртенице - торбице ткане у којима чобани носе ужину
• Мешкољење - подмукла припрема за зао чин
• Заждити - запалити
• Дамарање - лупање мимо контроле
• Бремена - натоварена, под теретом
• Натрапа - налете, наиђе случајно
• Отпочинути - одморити, одахнути
• Тимарење - седлање
• Дамарна одлука - на пречац донета одлука
• Касароњи - назив растиња налик на лотос без цвета, расте само по Скадарском језеру
• Издиличити - неко ко затури меру свог моралног статуса па би да гледа са висине (без подлоге)
• Хуји и промини - прохујала, минула времена
• Бакар у плодовљу разливен - црвенкасти одсјај на биљкама после кише
• Мајдан - налазиште, рудник
• Травеза - кецеља

Захвалница

Посебно захваљујем спонзорима који својом подршком оживотворише настанак ове збирке.

Осећање привржености извору мог песничког надахнућа, мојој породици: Веселину, Андреју и Гордани, који су ми разумели реч и стих и дали снагу да омеђим песнички набој.

//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]