Митрополит Црногорско - приморски и Скендеријски и чувар Пећког трона, Амфилохије Радовић

Стид и срам на образу хришћанске Европе

Ваша Светости, ваша преосвештенства, драга браћо и сестре,

Наш умни епископ, негде у јуну мјесецу, рече једну мудру ријеч. Ми водимо, рече он, нови Косовски бој, међутим, овога пута водимо га без честитога Кнеза и без часнога Крста. Намјесто честитога Кнеза - невјера, а у невјере нема вјере, то је народ знао од памтивјека. Намјесто часнога Крста - "таргет", самоубилачки знак бога Шиве, кога сам нашао у јуну мјесецу у пустој Патријаршијској улици која води према Пећкој Патријаршији. На његовом мјесту сад се налази на првој кући, најближој Патријаршији, по први пут послије Косовске битке, албанска застава.

И очевидно да се по некој логици историјској, по неком дубљем моралном закону, али и по неким неиспитивим путевима Божјим, друкчије није могло догодити. Јер све што се догодило на Косову од 1941. године, оно је водило ономе што се данас догађа. А догађа се нешто што се на Косову и Метохији није догодило у току 600 година. Овај Видовдан је несумњиво најстрашнији Видовдан на Косову и Метохији и најстрашнији Видовдан за Српски народ.

Уочи видовданске Литургије коју смо иза олтара храмова древних наших архиепископа и патријарха служили у Пећкој Патријаршији уз благослов Његове Светостисахранили смо Милеву Вујошевић - жену од 50 година, убијену метком, просут јој је мозак, у који сам угазио улазећи у њен дом - и Марицу Марић, ретардирану дјевојку, која је силована у својој сиротињској кући у Белом Пољу. Нашли смо је на проваљеном каучу. Мртву, унакажену. Њих двије смо сахранили уочи Видовдана и служили Литургију на Видовдан у Пећкој Патријаршији и осетили да је то заиста најстрашнији Видовдан у последњих 600 година за нас и за наше биће на Косову. И осетили да је владика Раде, заиста био пророк, када је рекао: "Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио."

Косово је данас, ако нам је то утјеха, заиста "судилиште грдно". Судилиште на коме се суди нашем народу, судилиште на коме се суди шиптарском народу, судилиште на коме се суди Европи и цивилизованом свјету. Данас је суд овоме свјету записан у јеванђељу пред Христово распеће. Имам утисак да је продужење тога суда, пред Христову голготу, управо оно што се данас догађа на Косову и Метохији. И оно што се ту догађа не тиче се само нас, тиче се модерног свјета, тиче се хришћанске цивилизације, тиче се човјека као таквога на крају двадесетога вијека и на почетку двадесет и првог вијека. Понављао сам више пута, можда ми је то неко замјерио, приликом разговора са многим значајним људима из Европе и Америке, приликом боравка у Пећкој Патријаршији, да то што се догодило и што се догађа, да је то прво стид и срамота мога народа, једног дјела мога народа. То сам понављао и поново понављам. Да је то и стид и срамота албанског народа - једног часног народа, који је Божји народ и који треба да има своје мјесто под сунцем, и да има своје вријеме и свој простор на коме ће да доноси своје плодове. Оно што је урадио и што ради у његово име један део тога народа, то је стид и срам на образу тога народа. То што се догађа на Косову, што се догодило, нарочито за вријеме бомбардовања, али и што се данас догађа, то је стид и срам на образу хришћанске Европе, то сам понављао, то и сада понављам. За хришћанску Европу, за америчку цивилизацију, стид и срам да се двадесети век завршава бомбардовањем једног грешног - Његова Светост некад у молитвама каже свегрешног, не без разлога - али часног, древног и хришћанског европског народа. Тиме Европа обележава јубилеј две хиљаде годишњицу хришћанства и тиме улази у трећи миленијум. Нешто најтрагичније и најапсурдније, нешто над чим треба да се замисли сваки разуман човјек, без обзира ком народу и којој идеологији припада.

Један дио те несреће и тога стида и срама је записан и насликан и у књизи под називом "Распето Косово". Ту је наведено преко педесет храмова. У међувремену у току последњих петнаест дана, још двадесет храмова и манастира је сравњено са земљом. Последње саопштење које смо добили јесте да је сравњен и манастир Зочиште, у непосредној близини Велике Хоче - древни средњовјековни манастир, мјесто целебно и исцелитељско, не само за православне Србе, него за сав живаљ који је живео око тог манастира. Последњих година су више муслимани и Шиптари долазили код Светих Врача неголи Срби, нарочито у вријеме опаке и отровне болести, грозоморе која је по много чему породила ово стање у коме се данас налазимо. Данас је тај манастир и храм његов, зграде око њега потпуно сравњено са земљом. То се догодило, постоји сведочанство, и са храмом у Мушутишту Светог краља Милутина. Већ кад смо код њега, морам да наведем нешто што сам чуо на Косову, а пред Богом морамо да кажемо шта се догађало. Дошао је у вријеме бомбардовања неки шеф полиције да каже свештенику да су спремни да сруше џамију. Он им каже: "Кумим вас Богом, немојте да рушите џамију, срушићете тиме и наш храм". Полицајац је окренуо главу, отишао је и срушио џамију. И сада, ко би могао да очекује да ће они - чијих је дошло пет минута - да поштеде било који храм, а будите увјерени, то можемо да посвједочимо ми који смо били ових месеци на Косову и Метохији, да није присуства међународних снага, на Косову, у овом тренутку Пећка Патријаршија би била претворена у прах и пепео, Дечани исто тако, Грачаница исто тако. Не би више било једног јединог Србина на косово - метохијском простору. Стање је онакво какво јесте. Ова књижица је један мали инсерт који нам указује на ситуацију у којој се налазимо.

Оно што је остало храмова и светиња и што је остало народа, оно се данас налази у резерватима и сигуран сам да су индијански резервати у много бољем положају него што су српски резервати и енклаве на Косову и Метохији. У резервату је Пећка Патријаршија, она је сва у бункерима, под рефлекторима, под тенковима. И поред свега тога, пре неки дан су, као што знате, пројектили пали, на срећу нијесу на храм и на конак, него између храма и конака манастирског. У резервату су Дечани, Грачаница, и гдје год има нашег народа почевши од Гораждевца - то је једино село на метохијској страни које је још опстало - и онда редом. То су резервати који су привремено обезбијеђени, над којим међутим, виси Дамоклов мач, у који је ушао дубински егзистенцијални страх и оних неколико стотина, од тридесетак хиљада којих је било у Приштини, чекају сваки дан да изађу из тог пакла. Само око Пећи имамо списак од преко двије стотине киднапованих и убијених, али не знамо тачан број. Сигурно да има још десетине оних који су убијени за које се не зна, а да не говоримо о киднапованим само на овом простору, а има их преко 400 киднапованих који су сигурно и убијени. Као што је ових дана откривено да се у близини Истока налази једна јама у којој је око 40 лешева, међу којима се налази и отац Стефан из манастира Будисаваца. За оца Харитона одавно се ништа не зна. Дакле, докле је Косово у таквом резервату, у исто вријеме Србија и челници Србије и српски народ у својој целини, Савезна република Југославија, они су у једном другачијем резервату, безизлазном. Све више се сужава круг око овог народа, прекидају им се све везе и дипломатске и политичке и хуманитарне, да не кажем и људске везе са међународном заједницом. Они који би у овом тренутку требали да изведу овај народ из тог и таквог положаја у коме се по први пут у својој историји нашао у целини, са њима више, а то је очевидно за свакога ко има очи да види и уши да чује, нико у овом свјету не жели и неће да разговара. Да ли ти који неће да разговарају или не желе, да ли су у праву или нијесу, то је друга прича, али је историјска чињеница и факат један трагични, да уколико се продужи овакво стање у нашој држави, у нашем народу, онда је очевидно да је свјесно или несвјесно изабирање таргета као свог симбола, симбол нечега много дубљег, да је овај народ кренуо путем самоубиства. То значи да је тај народ негдје дубље изгубио осећање свог достојанства и осећање за своју будућности и за могућност свог опстанка и свога повратка међу зреле земаљске народе. Свак може да има у себи самоубилачки порив и то је мука свакога човјека и наша туга, али да своју болест, свој самоубилачки порив, претвори у начин постојања и начин мишљења и дјелања једног народа и да тај народ то прихвата, онда ту запире људско познање. Једно је сигурно, а то мора да се каже, да постоји неки јавни или тајни план и тенденција међународне заједнице да Косово постане међународни протекторат, што се види из свега онога што се догодило и што се догађа на Косову. Ја не вјерујем да ћу доживјети, дај Боже, једног дана да се нађем на Косову без међународних мировних снага које се по свом присуству на туђем тлу, у туђој земљи, остану ли дугорочно на туђем огњишту, претварају у снаге окупаторске. Косово је у овом тренутку протекторат. Дугорочно ће остати протекторат НАТО пакта, а у исто вријеме, како се ствари одвијају, Косово се припрема да постане независна држава која ће сутра бити уграђена у Велику Албанију. Да ли је то план Европске заједнице, ја не могу да уђем у те тајне. Међутим, све што се ради у овом тренутку на Косову и Метохији води у том правцу.

Да ли ће овај народ смоћи снаге да успостави један прави и истински однос са међународном заједницом, да изнађе нове путеве ради разрешења тог чвора, који је Косовски чвор, то зависи и од Бога и Божјег промисла, а у исто вријеме зависи и од свију нас. Нека би и ова књижица која је објављена о распетом Косову био један подстицај на нашу заједничку одговорност, пред Богом и пред историјом и пред савременим свјетом. Одговорност и за нас саме за обнову нашег достојанства и за наш повратак, уз поштовање свих људских права, на наше вјековне просторе, на наша вјековна огњишта.

Дај Боже да тако и буде.

Хвала.

Напомена: Беседе снимљене на представљању првог издања књиге Распето Косово, у Скупштини града Београда, 16. септембра 1999.

Kosovo.com: Распето Косово: Говор Митрополита Амфилохија

Говор владике Артемија >>

© Copyright 1999-2000 Kosovo.Com / Глас Косова и Метохије. Сва права задржана.