Вести из Краљев. Србије Конзулата у Приштини 1892. године

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска


Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 47.
18. маја 1892. године
Приштина

Председнику Министарског савета, министру иностраних дела, господину Ник. П. Пашићу

Господине министре председниче,

И ако су „Ислахати“ (суд за мирење крвне освете) још па окупу и раде на измирењу крви, ипак убиства и пљачке не престају. Не само да раја страда, но се и међусобно сами Арнаути крве, и то је најбољи доказ, да ће све поуздање у ове арнаутске комисије остати илузорно и да се Арнаути нигда неће умирити, ни поправити, док се против њих сила не употреби, да их најпре разоружа и за дуже времена, као Дамоклесов мач, држи над њиховим главама сву оштрину једног ванредног стања, са преким, војничким судом. Кад се оваке појаве догађају сад, кад су ислахати на окупу, а шта се може очекивати, кад се разиђу? Тада ће тек настанути црни дани за Косово.

Из Пећи ми јавља један наш човек, да се тамо Арнаути убијају међу собом, као и пре, а тако се чује и са осталих страна у овом мутесарифату. У близини Приштине било је скоро неколико убистава, а пре четири дана уби један Арнаутин другог Турчина овдашњег, усред његова дома, још ни сунце није зашло било.

Кад је овако са мухамедовцима лако је разумети како је раји.

У село Беривојце, на дан 1. маја ове године дођоше Арнаути — качаци — из истога села, неки Реџеп Муаџер и другови му и отеше жену неког Величка, из Божевца, која беше дошла мајци Дуди у походе, преудатој за Миљка, из истога села. :

Ну, после тога дође и Селим, Арнаутин, из Бусовате, и брат му Џема, да ту исту жену отму, па кад је не нађоше, и чуше да је већ уграбљена, они дохвате њену млађу сестру, девојчицу од 14 година и повукоше је, да с њоме бегају, и одвели би је да је није отео један пољак.

Отета жена, по чувењу овде је, у Приштини, у једној турској кући, добро прикривена.

У Гиланској нахији, у српскоме селу Бушинцу, установили су сад неку порезу на лиснике, која до сад није постојала. Узимају по 3 черека на лисник, али то само од Срба, Турци су ослобођени ове порезе.

Неки Јанија, шумар, одређен је одавде да купи тај приход од лисника. Он не иде по селима, већ вреба људе, сељаке, кад дођу у Приштину, на пазар, те им наплаћује, према попису лисника, ову порезу, а ко му се опре, он га туче на сред чаршије.

Кад је вршио попис лисника, узимао је од свакога по 1 белу меџидију мита, па да их токорсе ослободи дације, а сада их бије и опет новац узима.

Осам турских дервиша зашли су по српским селима по Косову, те просе милостињу, па веле: „дај за светога Николу и за друге хришћанске свеце“. Многи су им давали од страха. Они дођу у куће сељачке те их морају да часте, и на конак приме.

На Ђурђев дан ове године Арнаути из села Ајвалије, близу Приштине, пуцали су из пушака, шенлука ради, преко српског девојачког кола у Грачаници и претећи псовали су им крст и веру.

У Новоме селу, у нахији приштинској, пуцали су такође Арнаути на српске сватове живе, црквењаке из манастира Грачанице, на дан 16. маја. То су били Азир Џендин и дружина му, из Мрамора.

Сали паша командант војне посаде у Митровици, зида карауле према нашој граници и много мучи народ, гонећи га да доноси креч и камење, а без икакве плате. Сад је највећи рад у пољу за сељака и сиротињи пропада летина, а нарочито они пропишташе што су ближе граници.

Карауле подиже држава својим новцем, а не кулуком, а Сали паша гони народ на рад, и од државе наплаћује наднице и трпа у свој цеп.

У Подујеву Турци сад подижу једну касарну за војску, а овде нису никад имали војске до сад.

Недавно се вршио избор једнога члана кривичног — џемијет — одељења првостепеног приштинског суда, и досадашњи члан, Србин, Благоје Јовановић из Приштине, добио је понова свих пет гласова, тј. гласове: приштинског, гиланског, митровачког, вучитрнског и прешевачког меџлиса, јер ови два кандидата бирају једнога, а неки Хаџи-Милан, Србин, из Приштине добио је само два гласа. Сад је дошла потврда од косовског валије, где се Хаџи Милан избор потврђује а Благојев ништи.

Овдашњи Срби су овим поражени, јер им је Благоје био увек добра заштита у суду, те Турци не могоше да чине поред њега све што би хтели. Они су га с тога и омрзли и гледали да га се отресу, те су одавде власти писале у валилук да га не потврђује и ако је једногласно изабран од свих пет варошких меџлиса, у којима седе и Турци.

Благоје је врло честит, озбиљан и мудар човек, и кад су га на овај начин изгонили види се да се Србима добро спремају.

Хаџи Милан је истина Србин, али турска улизица, веома безначајан човек, непоуздан и све ће учинити што хоће турске власти. Таман су нашли какав им треба!

Пређе су изиграли и одагнали из меџлиса Петра Симоновића, овдашњег, а сада Благоја, обојицу заузимљивих људи и добрих Срба.

Част ми је, господине министре председниче, и овом приликом уверити вас о мом најодличнијем поштовању.

Деловођ Консулата,
Сима Ј. Аврамовић


Консулат Краљ. Србије у Приштини
Пов. № 57.
1. јуна 1892. године
Приштина

Председнику Министарског савета, министру иностраних дела Господину
Ник. П. Пашићу

Господине министре председниче,

У вези писма свог од 18. маја ове год. Пов. № 51, част ми је послати вам и следећи извештај о неделима Арнаута:

Бајрам Н. из Бусовате, у нахији гиланској, тукао је секиром Иву Симића, из Каменице, у истој нахији, само зато што је Ива хтео да тужи Бајрама ислахату у Гилану, што му је овај — Бајрам —прошле године отео секиру и гуњу.

Порезник, у гиланској нахији, Дурак, у селу Бушинцу 13. марта ове године, тукао је Србе, што му не дају и по други пут порезу коју су Срби већ једном исплатили бившем порезнику. Кад су људи пошли да се за ово насиље жале властима у Гилану, Дурак пошље своје заптије те су их вратили и понова тукли. Овај .исти порезник уместо да врши своју дужност, седи у селу Ајиновцу и ту гради дућан, у коме његови момци тргују. Сву грађу за исти дућан оцекли су и довукли Срби из села: Ајиновца, Мешине и Теринце, а све кулуком од страха порезника — дахије.

Кад је турска власт прошле године подизала куле поред границе српске, нагоњени су сељаци — Срби — из села Бушинца, да секу камен за куле и тада им је речено да ће им се за ово платити, или одбити од порезе, а сад нити им плаћају, нити одбијају од порезе, колико су заслужили, већ одговарају, да је то био кулук !

12. марта ове године уграбише Арнаути Наду, кћер Станоја Станковића, из Словиња и одвукоше је у Оклапу. Чује се, да ће је Зећа Бељулов, из Оклапа, потурчити и за жену узети.

У марту ове године убише Арнаути Киту Стевовића — Шобића, из Неродимља, који се као тутор манастира Св. Уроша враћао кући из манастира, где је био да обиђе зидаре, који подижу кућу око цркве.

„Ислахат“ је отишао са 5—600 људи, токорсе, да ухвате убицу, па кад су дознали ко је убица, они му запале једну колибу у вредности 4 1/2 гроша, а сви Турци су за три дана по српским кућама појели преко 5—6000 гроша. И на послетку су наредили, да Срби не праве ништа око цркве.

Неки Турчин, Приштевац, кантарџија у Глободерници (где је жељезничка станица за Приштину) тукао је немилице Тодора Ђорђевића, из Призрена. Брат овога, Спаса, жалио се овдашњем „Ислахату“, а они му одговорише: камо крви на твоме брату? Како овако да верујемо да је бијен? и најзад им подвикнуше: ђавуру, и ђавурски сине, што лажеш кад те нико није тукао, те их истерају напоље.

Незир из села Братиловца, у гиланској нахији, дошао је пред кућу Дене Савића, у истом селу, на Благовести ове године, тражећи да му нађу девојку, коју је он био уграбио, но која је од њега побегла у Србију, или ће, да поубија све Србе у Братиловцу. Тада он и његова два друга избацише 25 пушака, те да тиме заплаше Србе да нађу и врате девојку.

Због овога и других зулума сељани братиловачки реше се да сви побегну у Србију, но их Срби, из других села, од тога одвратише.

8. Хусеин-ага Ђаковац, који одавно живи у Гилану, и рачунају га првим богаташем, сад је председник ислахата гиланског. Овај Хусеин чим баци око на какву добру српску земљу или воденицу, одмах поплаши сајбију разним марифетлуцима, а највише претњом, те се сајбије тих земаља или воденица разбегну, и он им тада присвоји имање. На овакав начин Хусеин се обогатио. Он је заплашио Пешу Н. из Макреша, у истој нахији, да ће га обедити да он — Пеша — плати крв за неке Арнауте, који су пре 4—5 година убили једну жену у Макрешу и тражио је, да му да воденицу, која постоји у Макрешу, па ће га ослободити од крви.

Пре неколико година Хусеин је тражио од Пеше да купи исту воденицу, но кад се уверио да Пеша неће нипошто да је прода, он је измислио овај марифетлук.

Пеша је доиста (предао тапију од своје воденице Хусеин аги, али нити му је исту продао, нити је за њу и једну пару примио, но је дао само да се сачува од беде коју му је припремао Хусеин.

9. Шаин, син Мустафа аге из Гилана, послао је, прошле године, неке Арнауте — качаке, да гађају ноћу његовога чивчију Мирка, у селу Беривојцу, не би ли га овим заплашио да се исели оданде.

Мирко оде пред суд и жали се, али Шаин ага рече на суду, да је Мирка гађао његов — Мирков — пријатељ, Риста Ничић, који живи с Мирком у једној задрузи. Власт због тога ухапси Ристу. Мирко је ишао суду и рекао, да га Риста није гађао, но Арнаути, јер он с Ристом живи као с братом и тако суд пусти Ристу. Али Шаин ага, решен да ма на који начин растури Ристину и Миркову кућу, оде у „Ислахат“ и тужи Ристу што му је гађао чивчију! И на ову тужбу ислахат осуди Ристу да плати Шаину три кесе, свега 1500 гроша!

Бадава је Мирко ишао пред ислахат и говорио, да га Риста није гађао, то му није уважено и Риста мора, ни крив ни дужан, да плати Шаин аги 1500 гроша.

10. Порезник Дурак, дошао је на Велику суботу, ове године у село Ајиновце и оданде је пратио заптије у Бушинце, да купе од народа порезу. Многе су Србе тукли и у суботу и на сам први дан Васкрса. Због тога су многи на сам Васкрс одбегли у шуму, само да избегну силу и самовољу.

Највећма је народу дозлогрдио заптија Селим Глоговица.

11. Стојко Крстић из Гоголовице, у гиланској нахији, у великој је невољи од Џеме, сина Селимовог, из Бусовате, јер му прети да ће га убити чим шума озелени, а ово за то, што је Стојко хтео да тужи Џеминога брата, што му је покрао неке кућне ствари.

Стојку нема опстанка у селу, но мора да напусти дом и да бежи у Србију, да би главу сачувао.

Стојку прети и Реџеп из Беривојца, јер је и он учасник у крађи са Џемовим братом.

Пера Ристић, из Дреновца, у пећској нахији, жали се на зулум Арнаута и на неправде ислахата и власти у пећској нахији, па вели: Срби се не смеју жалити против Арнаута који дугују крвове Србима, јер им иначе нема опстанка у својим селима.

Осман Омеровић, из Приштине, поарао је пашњак и пландиште сељана села Сливова, на Косову, где сви своју стоку поју. Сад су сељани принуђени да распродају своју стоку, јер је немају где појити.

Због овога сељани су дали жалбу паши приштинском и овај упути жалбу ислахату овдашњем, чији предсденик Сулиман ага Приштевац, поцепа жалбу и истера сељане напоље.

Риста Филиповић и Маринко Савић, из истога села, понова дадоше жалбу паши и жалише се против Османа. Паша и ту жалбу упути ислахату и кад је ови двојица однеше у ислахат Сулиман аги, он и пак поцепа жалбу, а Ристу и Маринка ухапси. После три дана пустио их је из апса, с речима: „Ево, пуштам вас, али ако се понова жалите и не дигнете руке од ове земље, ухапсићу вас и ударићу вам по сто батина“.

14. Кајтаз, из Радева, на силу је дао 50 комада својих оваца сељанима села: Батусце, Лепине и Радева те су му их морали ове зиме исхранити забадава.

Двадесет кућа Срба, у Грачаници немају земље, јер су им њихове земље приграбили Арнаути из Ајвалије, и раде их као своје.

Сејфедин Хасановић, из Приштине, хтео да отера Ђорђа Перића, из Грачанице, па да на његово место насели Арнауте, па кад је Ђорђе пристао, да му поред четвртине, још и пооре, посеје, пожње и оврше сав берићет са 6 дана ораће земље, он га је оставио на миру.

То је исто учинио и Авдија Еминовић, овдашњи, са Стеваном Цветковићем, из Грачанице.

15. Пре Васкрса ове године Дурак, порезник, о коме је више пута писано како глоби и мучи народ кад у нахију изађе, наредио је својим заптијама да бију неке Србе из Ајинца, Бушинца, Рајановца и Извора, у гиланској нахији. Од боја су умрли: Миљко Митровић, из Ајиновца, и Никола Станковић из Рајановца.

Породице по убијаних не смеју да се жале властима, јер им Дурак преко пољака и заптија својих прети, да ће зло проћи ако се буду жалили.

Арса Н. из Мочара, у гиланској нахији, испросио је за сина девојку Стајку Милићара, из Ваганеша, у истој нахији. Суља Ашковић, Арнаутин из Кременате, прети Арси да ће га убити и кућу му запалити ако узме девојку коју је за сина испросио. Због тога је Арса одустао од женидбе свога сина, а девојци, коју је испросио, морао је дар вратити.

У гианској нахији пољаци селски чине свакојака насиља над Србима. Ако се што скорије не учини, да се за пољаке у српским селима не постављају Арнаути, онда ће се на сигурно сви Срби разбећи и раселити, а српске девојке одводиће и турчиће их.

17. Малић, заптијски баш-чауш (жандарски наредник) ушао је на силу у кућу Саве Живковића, у Вучитрну, где је била српска свадба, па је псовао и грдио најскареднијим речима све по кући, да су се сватови сви разбегли, а он је седио до 7 сати у вече у тој кући, па тек онда отишао.

Ово је било на месне покладе ове године.

18. Маја 8. ове године Џеља и Бајрам, из Матичева, качаци, опљачкали су у планини Кабаш, на путу између Сиринића и Призрена, Цветка Стошића, Арсу Стојковића, Илију Станојковића, Јоксима Стаменковића, све из села Врбоштице и Стевана Призренца, механџију, из Јажинца.

Поред тога што су им отели новац и ствари које су у Призрену покуповали за своју домаћу потребу још су их тукли и главе им поразбијали.

19. Сулиман-ага, председник овд. ислахата, ухапсио је и држао у затвору Благоја Станковића, из Доње Брњице, у пришт. нахији, пуних десет дана, зато што је Благоје поред своје њиве заорао мало и утрине. Док Сулиман ага и овдашњи муфтија поораше где год нађоше утрине и дадоше ту земљу чивчијама на четврти део прихода, па их ни глава не заболе.

Саопштавајући вам предње, част ми је, господине министре председниче, и овом приликом уверити вас о мом високом поштовању.

Вице консул,
Т. П. Станковић


Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 95.
23. августа 1892. године
Приштина

Председнику Министар. савета, министру иностраних дела Господину Јовану Авакумовићу — Београд

Господине министре председниче,

Част ми је известити вас, господине министре председниче, да СУ Турци почели зидати једну касарну у Митровици, а 19. овог месеца, на даи прославе ступања на престо Султана Хамида, да је добивен телеграм од великог везира, којим јавља овд. мутесарифу да је цар наредио да се озида и у Приштини једна касарна и да се на ту цељу изда из државне касе 240. хиљада гроша.

Чим је овај телеграм добивен, Бахри паша овд. мутесариф, сво његово чиновништво и сви виши и нижи официри и млоге хоџе, отишли на место где ће се касарна зидати и ту за исту место определили и држали молебствије.

Место за касарну обележено је на јужној страни вароши, до саме Приштине.

Сутра дан пак, 20. овог месеца, растурили су све овд. заптије, да закажу свима цигларима и кречарима да нико од њих несме ни једну циглу ни оку креча другоме продати до само држави за зидање касарне.

Млоги су циглари и кречари раније били погодили са приватним лицама да им уступе цигле по 10 динара хиљаду комада а креч по 4 пара динарски од оке, а сада не само што несмеју људи да приме за своје потребе свој раније погођени материјал, но је цигларима и кречарима заказано да ће држави уступити цигле по 8 динара хиљаду комада, а креч по 2 паре динарске од оке.

Говори се да ће и све зидаре покупити са приватних зграда и одредити их на зидању касарне. Због чега ће млогима започете зграде остати недовршене, а циглари и кречари претрпиће велике материјалне штете.

Јуче су почели на два места близу Приштине да ваде камење за исту касарну и једва да могу да изваде по 20—30 кола камена дневно, а дотерали су из околине преко 300 кола — кулуком — за пренос, те стога кулучари узалудно дангубе већ три дана.

По царској наредби прави се и једна џамија у Дубници, близу наше границе код Прелолца. А да би исту још ове јесени довршили, покупили су зидаре са приватних зграда и отерали их још пре месец дана да зидају џамију, где их један жандармериски старешина кињи и злоставља.

Андреју Денића овд. дунђерина, кога су силом отерали да зида џамију и који се је због болести после 20 дана вратио кући на опоравлење, ухватише га јуче у Приштини и пред самим хућуметом оборише и ударише му десет штапа по ногама, па га затим везаног у ланцу, онако болесног, отераше поново да ради на џамији, а бајаги се та џамија прави о царском трошку.

Да се зидари силом одузимају са приватних зграда и одређују на зидању џамије, није заповест овд. мутесарифа Бахри паше, већ се то чини по заповести Сулиман аге, председника овдашњег ислахата, који се амо и сматра за правог пашу, јер је он засада највећа сила за Приштину и Приштинску нахију.

Бахри паша зна и види све незаконе радње Сулиман агине и других, али се чини да све то не види не чује, јер се више боји Сулиман аге и овдашњег муфтије но великог везира у Цариграду.

Изволите, господине министре председниче, примити уверење о мом високом поштовању.

Вице-консул,
Т. П. Станковић


Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 96.
2. септембра 1892. године
Приштина

Пред. Мин. савета, министру ин. дела Господину Јовану Авакумовићу — Београд

Господине министре председниче,

Част ми је известити вас, господине министре председниче, да су преко тридесет Турака из Прешева 27. пр. месеца ноћу око 9 сати напали на кућу кајмакама прешевског, капију разбили и у кућу ушли псујући кајмакама најскарадније.

Повод је овом нападу тј, што је синовица Аћиф агика из 'Прешова, побегла у харему кајмакамовом.

Нападаче је предводио сам Аћиф ага, а напад је извршен по наговору Шериф ефендије, адвоката прешовског, који је родом из Прокупља.

Валија је скопљански наредио да се ствар одмах иследи и нападачи сместа позатварају. А за иследника је одређен главни секретар овд. мутесарифата, који сутрашњим возом полази преко Скопља за Прешово.

Нападачи су сви били под оружјем и девојку су још те вечери одвели из кајмакамовог харема.

Шта даље буде, известићу вас одмах.

Молим вас, господине министре председниче, да изволите примити уверење о моме високом поштовању.

Вице-консул,
Т. П. Станковић

Први пут објављено: 1892
На Растку објављено: 2007-11-16
Датум последње измене: 2007-11-15 19:27:58
 

Пројекат Растко / Косово и Метохија