Др Бранко Перуничић

Оснивање српског конзулата у Приштини 1890.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Преузето из књиге Бранка Перуничића - „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“ 


       То што се дешавало кроз дуготрајни период робовања, понављало се чак и крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Наша архивска истраживања о геноциду над Србима на Косову, од стране Турака и Арбанаса, у времену од 1890. до 1912. године, то неминовно потврђују. Благодарећи чињеници, што је краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава (конзулата), међу којима и Конзулат у Приштини. Да она тада није то учинила, ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак, од српских конзула, који су радили у Приштини, остали су нам конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову за један временски интервал од 23 године, односно од 1890. до 1913. године, када је Конзулат престао са радом.

    И заиста, конзулска писма, која су интерполирана у ову књигу, показују сву суровост, којом су Арбанаси мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе са Косова; наравно, уз помоћ својих подстрекача Турака и турске власти уопште.

    Конзулатом су управљали одабрани људи, којима је Србија тада обиловала. Њихова је основна дужност била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје сународнике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије и, најзад, да редовно подносе детаљне извештаје о стању у области у којој раде и живе.

    Српски Конзулат у Приштини покривао је територију Косовског вилајета. Али, у том простору битно обележје вилајета чинило је Косово, зато му је по њему и дато име. Скопље је представљало центар одакле се управљало вилајетом (покрајином). У њему је седео валија (управитељ), који је управљао вилајетом. Он је био паша и њему су потчињени били сви функционери у вилајету.

    Начелно, под компетенцију приштинског конзула потпадао је и Санџак. Но, због компликоване ситуације на Косову, влада српска је одредила Царинарницу Јавор за политички рад у Санџаку. Њој је делимично помагала и Царинарница Рашка, тако, да је конзул у Приштини концентрисао своју активност готово искључиво на Косово.

    Поред Приштине, важна места на Косову била су Пећ, Призрен, Митровица, Вучитрн, Гњилане и Ђаковица. У Призрену и Митровици постојали су руски и аустријски конзули. У Митровици је базирана била једна турска дивизија, а у Приштини се налазило седиште начелника округа — мутесарифа и муфтије — верског поглавара за Косовски вилајет. Појединим срезовима, односно казама, управљали су кајмаками. То практично значи да се власт вилајетска налазила у рукама два човека — валије у Скопљу и мутесарифа у Приштини.

    За првог конзула приштинског постављен је Лука Маринковић. Али његово службовање било је кратког века, јер су га Арбанаси убили испред самог Конзулата 1890. године. Турци и Арбанаси нерадо су гледали постојање једне такве српске установе, као што је Конзулат. Чак су покушали да га запале. А мутесариф је забранио свим људима, да не смеју ићи у Конзулат, „јер је то капија кроз коју ће Србија доћи иа Косово“.

    После смрти Маринковића за конзула је наименован Бранислав Нушић, књижевник. Нешто касније дошао је Тодор Станковић, па др Мирослав Салајковић, дипломата; затим др Милан Пећанац, Светислав Симић и, напослетку Милан Ракић, песник. Понекад је, у отсуству конзула, ту дужност обављао писар или драгоман Конзулата. Својим радом, способношћу и тактичношћу, нарочито су се истакли Тодор Станковић и Светислав Симић.

    На истеку деветнаестог и у праскозорје двадесетог века, Арбанаси су још увек живели у племенима — фисовима. На челу сваког племена, као што су Малисори, Хоти, Клементи, Миридити, Берише, Краснићи, Кастрати, Шаље и други, стајао је поглавица, старешина, чију су реч поштовали и уважавали сви чланови племена. Поглавица је представљао племе у односима према другим племенима и према спољњем свету уопште. Став поглавице је по свим питањима требао да одражава мишљење племена у целини.

    Док су Срби били у јакој концентрацији по селима на Косову, фисови, мухаџери (дошљаци) и Турци били су ангажовани гоњењем Срба са њихових стародавних баштина. Али кад је њих понестало, онда су се фисови почешће међусобно обрачунавали. Тако, на пример, крајем последње деценије XIX века дуго су се тукла два фиса на терену села Јошанице, недалеко од манастира Девича. Још чешћи су обрачуни бивали између Арбанаса мухамеданаца и католика (фанда). Дешавало се више пута, да неко из обести стави ноћу свињску главу у џамију. После тога су настајали мучни односи, па чак и крвопролића, између Арбанаса католика и мухамеданаца.

    У току времена, поред класичних главара у фисовима, често су у појединим срединама арбанашког друштва избијали и силом се наметали као вође појединци или организоване групе.

    Сва српска села на Косову имала су заједничке и врло простране сеоске пашњаке, на којима је испасала сеоска стока. Без тих пашњака ни једно село није могло опстати. Арбанаси су то добро увиђали, па су насиљем и другим средствима принуде масовно одузимали српским селима те заједничке пашњачке и шумске комплексе земљишта. Тиме је ударан глогов колац привреди села у целини. Ово у толико пре, што је сточарство представљало главну привредну грану. И тако, одузимањем и преоравањем пашњака и шума од стране Арбанаса, разорена је била привреда села. Због тога су села нестајала, расељавала се, остављајући Арбанасима куће, оранице, воћњаке, винограде, воденице и друге зграде. На тај начин систематски је отеран највиталнији део српског становништва са Косова. Док је било села, постојало је извесно јединство и сарадња између српског становништва у селу и варошима, постојала је економска и национална потпора на релацији село — град. Нестанком села варошани Срби остали су осакаћени.

    Срби у периоду постојања Конзулата, били су претежно чипчије, које су радиле по турским и арбанашким велепоседима — читлуцима (чифлуцима) и давали одређене дажбине. Али било је и слободних сељака са својим властитим баштинама, које су им остале од старине. На њих су попреко гледали Турци и Арбанаси и настојали да их преваром и силом преобрате у своје сељаке — чипчије, поданике; или једноставно отму целокупно имање.

    У то време турска власт на Косову била је јако лабава и раштимована и, могло би се рећи тотално корумпирана, почев од валије до муфтије. Нису функционисале основне државне полуге — власт и законитост, на којима је турска царевина требала да почива. У таквој ситуацији владао је хаос, а поготову у једном дивљачком амбијенту, какво је тада било Косово.

    Та лабавост турске управе испољавала се искључиво према Арбанасима, и то за све зулуме што су их чињели Србима. А према Србима, та иста власт била је строга, подла и немилосрдна. Арбанасе је Турска до гуше наоружала, а Србе тотално разоружала. Свакодневно су Арбанаси причињавали насиља Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Међутим, насиља Арбанаса била су много већа и тежа од турских, јер је Турака било мало, и то углавном по градовима, док су Арбанаси представљали јаку масу присутну свуда — у селима и градовима. Истребљење Срба са Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других. Тај обострани споразум почињао је од султановог двора у Цариграду, па преко валије у Скопљу, да би се завршио у арбанашким фисовима и њиховим поглавицама на једној, и у главама руководећих Турака у косовском региону, на другој страни. Нема сумње да су и једни и други са тим злосрећним планом веома журили, зато што су се бојали Србије, да их не предупреди. У том плану било је свакако и квасца Аустроугарске и арбанашких центара у Цариграду, Брислу и Букурешту.

    Свако веће место имало је зликовце који су ударали на српска села и гонили сељаке да одлазе у неповрат, да би они одмах затим, заузели њихове куће и земљишне поседе. Овом приликом поменућемо имена само неких зликоваца, који су по злу били познати широм Косова. Почећемо са приштинским муфтијом. Он је прво био обичан сеоски оџа. Касније се, подмићивањем више власти, дочепао положаја муфтије, да би затим, помоћу уцена, пљачкања, затварања, батињања и убијања богатих Срба, постао најбогатији човек на Косову, са многобројним својим чифлуцима у приштинском санџаку. Он је, на пример, ангажовао окорелог зликовца Дим Бурјана, да помоћу њега глоби, уцењује и убија Србе. А овај напасник је то јавно чинио, без бојазни од турске власти. Преко хућумета (турског суда) у Приштини, Дим Бурјан је поручивао многим српским селима и богатим појединцима, да у одређеном року плате новчану уцену, иначе ће зло проћи.

    По муфтијином налогу Дим Бурјан се био окомио на два српска села близу Приштине — Бабљак и Бабушу, која нису била турске чипчије, него су имала своју земљу, а муфтија је планирао био да од тих села направи свој чифлук. Сељаци из тих села говорили су конзулу Светиславу Симићу овако: „Има Дим Бурјан јака леђа и зато он може сербез да чини што хоће по Косову“, а зими се Бурјан мирно одмарао „на безбројним чифлуцима муфтијиним“, но највише у село Словињ.

    Исто тако велики зулумћар и најближи сарадник србождера муфтије био је Сулејман паша приштински, командант војске.

    У гњиланском срезу (кази) било је више Срба него Арбанаса. Због тога је ово подручје нарочито обележено кругом — за исељавање Срба. У томе су се истицала два насилника — Хусеин ага Ђаковци и Рашид ага Горанин. Хусеин је досељеник из Ђаковице, а Рашид из Горе на планини Шари. Хусеин је, између осталог, притиснуо био пашњаке српског села Раиновца и раздао их сељацима да их разоравају и направе њиве. После тога, сељаци нису имали где напасати стоку. Стога оду да се жале код кадије у Гњилане, а кадија им каже: „Шта могу рајо ја, кад је он силан Турчин, и нико му ништа не може. Трпите, па шта вам Бог да“! А Рашид ага, пријатељ муфтијин, отишао је у село Доње Рудриге и узео 150 сељака, да му бесплатно копају, ору, жању пшеницу и круне кукуруз.

    Удружени са Арбанасима, исто тако велика зла причињавали су Србима избеглице муслиманске из Босне и Херцеговине, тако звани мухаџири (мухаџери). После одлуке Берлинског конгреса 1878. године, да Аустроугарска окупира ове две покрајине, многе муслиманске породице то нису могле поднети, па су се у великом броју исељавале у Малу Азију и друге делове турског царства — у Санџак, Косово и Македонију. Ти бескућници постали су прави зликовци. Вера их је упућивала да уђу међу Арбанасе, иако ни једне речи арбанашког језика нису знали. Но и сами Арбанаси примали су их као лош свет. Ево шта о њима јавља српски конзул из Приштине 1895. године: „Досадашње зулуме још ће повећати досељавање мухаџирског олоша из пећке нахије. Како дознајемо, Арнаути староседеоци пећке нахије прогнаће отуда све тамошње мухаџире. Косовске аге и бегови спремају им већ куће по косовским селима, њиховим чивлуцима. Кад се узме да су мухаџери у пећкој нахији најгори и да њихове крађе и насиља нису могли издржати ни пећки Арбанаси, те их сада гоне из своје нахије, онда је јасно да је нашем живљу на Косову одзвонило. Та, данас на целом Косову, по селима нема више од 1.100 српских кућа“. Појачања која су Арбанаси добили од мухаџера нису била мала. Они ће се постепено утапати језиком и животом у арбанашку националну заједницу и јединствено наступати као непријатељи Срба.

    Турцима и Арбанасима посебно су сметале српске цркве, иако је њихово рушење трајало од 1459. године. Бранислав Нушић је јављао министру иностраних дела 12. новембра 1895. године о рушењу цркви у селима Каменици, Шипашници, Божевцу и Ранилугу, па наставља — „за непуних четири месеца разбијене су и опљачкане три цркве наше у Морави, и скоро ми стиже глас, да је то постигло и четврту“. Упоредо са тим рушена су и српска гробља. Забележено је да је један Арбанас направио себи воденицу од мермера са српског гробља.

    У вароши Пећи живеле су моћне арбанашке поглавице Мула Зека и Алил паша Махмудбеговић. Њих је увек раздвајала неслога. Зека је био противник Срба, а Махмудбеговић је водио порекло од црногорског владара Ивана Црнојевића. Алил паша је често боравио на свом чифлуку у питомом селу Прилужју на десној обали Ситнице, недалеко од Приштине. У Прилужју је 1899. године било 35 српских домова, чији су преци, као и они сами, били чипчије породице Махмудбеговића од пре 400 година.

    У Ђаковици је живео аустријски доушник Риза бег. А у Вучитрну богати човек Сулејман бег, који је у свом поседу имао пола вароши Митровице. У вучитрнским џамијама хоџе су 1899. године проповедале да треба убити сваког Србина. Али, додуше, говорили су они: овде и нема Срба, него су ови ђаури, Латини (мислећи на арбанашке католике), а ако неко ипак мисли да је Србин, треба га одавде испратити, па нека иде куд год хоће. У Вучитрну је живела и чувена арбанашка фамилија Манџуци, из фиса Краснића.

    Стари Митровчани дуго су памтили турски празник Рамазан 1899. године. Чаршија је ноћу била јако осветљена и дућани отворени. Четири младића, који су правили некакав карневал, били су маскирани, па крену сокаком код комшије. У томе их сретне турска патрола, коју је водио каплар Мехмед Омбаша, па иако их је познавао, одведе их код кајмакама (управитеља града). Истог часа Омбаша изађе и почне бунити Турке по чаршији лажним речима, да је нашао преобучене људе из Србије, који су донели бомбе да баце у неку џамију и варош спале. Другима је говорио, да је ухватио Србе обучене у женске фереџе, па да су улазили у хареме и плашили буле. Турци одмах дохвате пушке и јурну према кајмакамату (управи града). Троица од оних младића побегну на спрат, а четврти — Глигорије Костић — сакрије се под канабе. Кад Турци упадну, зликовац Исија Ферат Агић примети Глигорија и убије га; затим настави да тражи и другу тројицу. Али њих је кајмакам заштитио, преобукао у друго одело и склонио код војске.

    Било је то крајем месеца јануара. Сутрадан у варош је дошло око 4.000 наоружаних Арбанаса. Србима је претио покољ. У међувремену хитно је из Скопља дошао валија са два батаљона војске. Он позове арбанашке старешине и каже им да они ту немају посла, јер ако они младићи буду криви, одговараће пред судом. Након два дана валија се врати у Скопље, а Србе у Митровици остави у аманет (бесу) Арбанасу Иси Бољетинцу. Вест о могућем покољу Срба у Митровици и погибија једног доброг и поштеног Србина из села Чаглавице, муњевито се пронела Косовом. Извештена је српска влада и њен посланик у Цариграду Стојан Новаковић. Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа. У Приштини, Гњилану, Митровици припремани су телеграми турском цару — султану. И, упућени су. А по харемима буле су са уздахом говориле ,,да мира нема док Срби не дођу да уведу ред“.

    Нешто доцније, али исте године, догодио се тежак пожар у селу Верићу, у пећкој нахији. Изгорело је цело село од десет српских домова, са 106 других разних зграда и остало без крова над главом 115 душа. У овом селу живели су и имали своју кулу Арбанаси Фетах, Суља и Максут — Фетаовићи, који су вршили многа насиља над Србима у Верићу, да би им одузели сеоски пашњак. Међутим, Срби у том селу били су чипчије другог Арбанаса Сејди Саке. Овај Сејдија западне једног дана у заседу, у намери да убије Фетаха. Али га не усмрти већ само рани.

    Да би се осветио Сејдији брат Фетахов Максут запали кућу Сејдиног чипчије Јована Видића. У тај мах два брата — Суљо и Фетах — оспу паљбу на људе који су пошли да гасе ватру. Уплашена чељад се разбегну из села, а пламен ношен ветром, захвати све зграде, те све изгори: куће, посуђе, постељина и остало. Без чобана, остане у животу 135 грла говеди, 328 оваца и 14 коња. Агалари (прваци) арбанашки из Пећи — Мула Зека и Зејнел бег Махмудбеговић — обавесте о овом случају валију скопског. Валија је с војском дошао у Пећ, похватао неке арбанашке зликовце и порушио девет њихових кула. А погорелци Срби, без личне и имовинске заштите и без надокнаде штете, одселили су се у Србију.

    Отимање девојака, силовање жена мајки у присуству мужа и деце, силовање и одвођење српских девојака у арбанашке хареме, силовање српске деце — мушке и женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Арбанасима, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост Арбанаса и Турака. „Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега онога што је почињено у најскоријем времену“ — записао је у свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић.

    Арбанашки качак (комита) Руста Кабаш отео је једну српску девојку из Призрена и послао је у свој харем у Приштину. У харему су је буле тукле и јако мучиле да би се потурчила. У исто време Сали-чауш отео је жену неког Србина из Гњилана, вукао је дуго времена по планини и нагонио да прими турску веру. На крају је доведе у ућумат у Гњилане, да пред кајмакамом даде изјаву да хоће да се потурчи. Тога дана дођу у ућумет и родитељи те жене. Међутим, кад жена изјави да неће да се турчи, Сали потегне пушку те убије оца и мајку несрећне жене. Па затим, мирно изађе из ућумата, прихвати коња, узјаха и оде, а власт турска само га погледом испрати, и ништа више.

    Године 1894. жале се писмено приштински Срби мутесарифу Муарем — Мехмед паши: да одрасла турска деца свакодневно нападају њихову децу, која иду у школу, прекидају им пут, бију их, псују, плаше, бацају на њих камење и блато; а девојчице хватају, вуку за косе и љубе. Исто тако не дају мира нашим поповима када их виде на сокаку, него их грде, гађају и свакојако називају. „Најпосле молимо и љубимо руку и ногу да нам ову молбу примите и уважите правим путем, како по закону треба“, наглашавају у својој жалби Срби из Приштине.

    Конзул Нушић је 1895. године јављао председнику српске владе Стојану Новаковићу, да је Колашин (косовски) стално затворен, јер су све друмове око њега затворили хајдуци Шабан Коприва и Хусеин Делић са својим друштвом. Због тога Срби Колашинци не могу изаћи у Митровицу, нити неко из Митровице доћи код њих. Несмеду, дакле, никуд без јасакџије (спроводника) Арбанаса или Турчина, које они скупо и прескупо плаћају од своје сиротиње. ,,У Колашину је за 10 година опљачкано 213 волова, 120 коња, 600 коза и оваца и 37 људи поубијано“.

    Освета Арбанаса дешавала се у свако доба и на сваком месту; чак и на гробљу за време сахране било чије. Ето, на пример, у Приштини је 1894. године умрла кћи угледног Приштевца Хаџи Лимана. У исти мах када се пратња кретала за покојницом, према гробљу, дочека поворку на крају вароши зликовац Рустем Кабаш, са још двадесет наоружаних Арбанаса, те из плотуна убију Хаџи Лимана, затим познатог првака Шакир агу и још неколико људи.

    Уз све невоље, раја је притиснута била разним дажбинама, кулуком, десетком, порезом, путарином, болестима, па и глађу. На путу за Феризовић (Урошевац) конзул Станковић се срео са кулучарима Србима, који су колима вукли камен и шљунак за поправку пута. Том приликом сељаци су му се „жалили на зулуме који им се чине од Арнаута и што Арнаути не излазе на друм да кулуче, већ само Срби“ . . . „Ми овде оправљамо друм више од 20 дана, ... а зулумћари код наших кућа једу и пију и наше им жене окопавају кукуруз, а наш (кукуруз) пропада неокопан; а сустигла жетва и косидба ливада, па не знамо шта ћемо и куда ћемо“.

    Што се тиче дажбине путарине, пунолетни мушкарци плаћали су држави годишње 12 гроша. Порез на земљу (емлаћ) нису плаћале аге и бегови (пошто је земља била њихова), него су плаћале бедне чипчије. Жене које су знале прести плаћале су годишње 6 гроша.

    У условима тоталног безвлашћа и насиља над Србима, аграрни односи између ага и чипчија на Косову спустили су се до последње степенице. Када је сељак (чипчија) на крају летине сабрао своје производе, он је морао најпре да за државу одвоји десетак (десети део производа), па затим од преосталог дела да издвоји четвртину (четврти део) за свога агу. Тек оно што би остало после те две деобе, припадало је чипчији и његовој породици.

    Држава је, да би поједноставила прибирање десетка, продавала десетак за новац закупцима. Међутим, као закупци су се појављивали искључиво арбанашки прваци Сулејман паша и муфтија из Приштине, Мула Зека из Пећи, Хусеин ага из Гњилана, Исија Ферат Агић из Митровице, и други. А када су се они појављивали као закупци, нико други није смео изаћи на лицитацију. Они су одређивали и цену закупљеног десетка. То је, наравно, била штета и за државу и за чипчије. Мула Зека је, на пример, увек закупљивао десетак у пећкој нахији за 10.000 турских лира, а десетак је стварно вредео 25.000 лира. Тако су се арбанашки прваци нагло богатили.

    У време прибирања десетка, закупац је међу сељаке слао десетчаре, који су узимали најбоље жито, најбољи кукуруз и заповедали где ће и кад сељак да те производе донесе и преда. — Након те невоље, долазила је друга још гора: у село би долазио ага, коме је оно припадало, односно чији је то чифлук био, и узимао четвртину за себе. За време бављења аге на чифлуку, чипчије су га служиле и богато храниле. Понекад је ага доводио и своје госте, па после обилатог јела и пића, почињали би баханалије са женама и ћеркама својих чипчија, и то би трајало данима. Јадан чипчија све је то подносио и опслуживао агу и његове госте.

    Због многих жалби и приговора страних посланика у Цариграду о стању на Косову, турска влада (Порта) је упутила на терен Саадедин пашу, да види шта се то догађа и зашто раја цвили. Но паша није ништа учинио што би отупило оштрицу арбанашко-турских удара по Србима, него је по наговору приштинских главара предложио да се у свим местима Косова оснују комисије за мирење крви, назване по арбанашком језику „Исљахат“. По правилу дужност је Исљахата била да покуша измирење завађених странака, па ако се у томе не би успело, даљи поступак водио би државни суд за кривична дела.

    У току времена, Исљахат је скренуо са правог пута. По наговору од српских крвопија муфтије и Сулејман паше, Исљахат је комплетно преузео компетенције турског државног суда. Он је судио тако, да су Срби у сваком случају били криви, а Арбанасима и Турцима гледао је кроз прсте.

    На покушај Саадедин паше да умањи трагедију Срба на Косову и оспори многе догађаје које су откривали српски конзули, влада српска у Београду затражила је од великих европских сила: да на Косову пошаљу једну међународну комисију, која би на лицу места проверила тачност српских оптужби о геноциду Арбанаса и Турака према Србима на Косову. Али, на то турска влада и султан Абдул Хамид нису никад пристали.

    Данило Катанић, тајни извештач српског конзула у Приштини, иначе управитељ српских основних школа у Митровици, сазнао је у лето 1899. године о једном важном дијалогу, који је неки угледни арбанашки првак из добре породице, водио са одређеним Србином из Митровице. С обзиром да је тај разговор садржавао низ различитих и занимљивих података, међу којима и потврду: шта Арбанаси мисле о себи и о Србима, то је Катанић цело то саопштење забележио под наводницима и доставио га Конзулату српском у Приштини. А ево шта је арбанашки првак рекао:

    „Арнаути су — тако се отприлике изразио овај Арбанас — млад, вредан, бистар и разборит, а при том велики народ, који живи на простору од Таслиџе до Јање и од Јадранског мора до Вардара, насељава дакле 4 вилајета јевропске турске царевине. Нарочито се тај народ одликује својим јунаштвом и храброшћу, којим особинама превазилази све друге народе и због чега му се сви морају поклонити. Јевропа данас води рачуна о томе народу, јер је то заиста силан и снажан народ, који и заслужује да има своју самосталну државу и он ће је ускоро и створити. Арнаути данас и држе турску царевину. Да њих није, она би одавно пропала. Турски цар то врло добро зна, па зато се и он боји Арнаута. Ако Арнаути само успу (а без сумње ће успети) да остваре оно што су наумили, онда ће се тек видети шта су они и шта могу учинити“.

    „Пошто је још пуно којешта надробио о грдној сили и храбрости арнаутској, онда је узео у претрес Србе и о њима казао своје мишлење, које је, како изгледа, мишлење свих овдашњих Арнаута. Казао је најпре, да су Арнаути и Срби, што међу њима живе, један народ, подељен на три вере (ту разуме и Арнауте римокатоличке вере). Сви смо пре били Латини, па су неки и остали то (Арнаути римокатолици), неки су се истурчили, а неки прешли у православље.

    ,,И ја сам — казао је — водим порекло од једне хришћанске породице, која и данас живи ту и ту и зове се тим именом“ (име породице као и име саме личности, која ми је дала повода да ово напишем, прећуткујем за сад из извесних разлога), а то је стара српска породица, чији чланови и данас живе у једном селу, као добри и изврсни Срби. По свему се дакле види — продужава он своје разлагање — да смо ми сви један народ, и, по његовом мишљењу, и ми што се погрешно називамо Србила, Арбанаси смо. Ми страшио грешимо, што се називамо Србима, јер је то један врло покварен и поган (баш тако) народ, који треба уништити и збрисати с лица земље. Сви дакле треба да се зовемо Арнаутима, па онда рахат међу њима да живимо и да уживамо сва она права која и они. Ако не то, а оно можемо бити Латини, јер и они су то исто, што и Арнаути. Паметније би било од наше стране, да ми то сами учинимо, док нас они не почну приморавати на то, а то ће скоро отпочети. „Каки Срби? Треба тај погани милет што пре очистити одавде или их нагнати да буду Арбанаси, што и јесу од старине. То ми Арнаути хоћемо и учинићемо. Не само ми, овако мисле људи у целој Јевропи; ја сам читао дела о Арбанасима, која су јевропски људи писали, па и они исто овако мисле“ (заиста и читао неко дело на арнаутском језику, латиницом писано, које је неки непријатељ Српства писао, — зна се већ чије је то масло).

    ,,Овако говори један млад и зажарен Арбанас, који ужива велики глас међу својима и који је својом интелигенцијом доста измакао од својих дивљих другова. Да је пак доиста из српске лозе, признаје он сам а види му се и по томе, што врло лепо и чисто српски говори; чему га је мајка још из малена учила. Овај његов говор нарочито бележим, што потиче од такве једне личности. која је као првак и поглавица Арнаута, и оно дакле, што он говори у име свију.

    Јасно се из тога види, шта смерају Арнаути и ко их на то подбада. Онај, који им улива такве мисли у главу, тај их у исто време дражи противу Срба, убеђујући их да су им Срби највећа сметња за остварење њихових замишљених планова. Само с тим се могу објаснити толики грдни зулуми, што јадни Срби трпе од ових уображених и разузданих дивљака. Са свију страна се окомили на Србе и у највећој журби хитају да униште тај — како они кажу — покварени и погани милет. Журе и успевају. Факат је, да је Срба овамо с дана на дан све мање и мање. Једни напуштају своја огњишта, једни гину, једни умиру пре времена, живећи у непрестаном страху и трпећи свакојаке срамоте и понижења, те тако мало по мало нестаје их. Ако овако још мало потраје, доћи ће време заиста, кад у овом крају (у средишту Српства из старине) неће бити ни гласа ни трага од Срба.

    „Влада Турска, да ли се заиста боји Арнаута, као што они кажу, или се пак слаже са том арнаутском политиком, не знам, тек се то види, да им она попушта и сама упућује на утамањивање свега онога што је српско. Највеће зликовце, највеће зулумћаре и арамије, који и саму државу на разне начине оштећују, па чак и јавно је харају, власт штити и чува само за то, да утамањују Србе. Познати разбојник, убица и арамбаша Усија Фератовић, против кога су толике тужбе отишле од овдашњих Срба, главна је и уважена личност сад овде, јер власт не само што га не гони, него га храбри и иде му на руку да се обогати. Да је то тако види се по томе, што је за ову годину закупио десетак вароши Митровице за 600 лира, а цео овдашњи ућумат зна, да би се тај десетак могао продати и за 800 лира, и више још. О томе добро зна и сам мутесариф приштински, који је био на лицитацији. А што зна мутесариф, свакако зна о томе и валија, па ипак се такав човек, који је починио и чини грдна зла и који јавно ара и пљачка државу, трпи па чак се и уважава из узрока који горе наведох. Шта више он се зариче, да од свега што за десетак дугује неће ни паре дати држави. Зато ваљда сад прави кулу усред Митровице, па га ипак зато нико не гони. У лепој и некад слободној Митровици, почеше Арнаути куле да граде. Ко није чуо, нека чује! Нашта се иде с овим, сваки може увидети.

    „Кад опоменух десетак, бар да кажем још нешто о томе. Ове године закупили су у овој кази десетак све такви неки цубови и зулумћари, као што је поменути Фератовић. Тај десетак се продаје на лицитацији, ко да више, а ови овогодишњи закупци ударили забрану на извесна села (као што је Фератовић на варош Митровицу) и нико није смео улазити у лицитацију за та села, те су остала на њих за ону цену, којом су их они сами проценили. Отуд је Митровица изашла само на 600 лира а могла је се продати и за 800 лира. Због овога рачуна се укупна штета при продаји десетка у овој кази на неколико стотина, скоро на хиљаду лира цени. А што опет прете ти исти закупци да неће ништа платити држави, то је особито. А шта ће један народ претрпети од оваких десетчара, то једини бог зна. И на путу да те сретну, не можеш проћи, без штете, а камо ли кад ти дође у кућу да вади десетак, већ како може и како стигне. Негде узме и четвртину, негде и половину, како где захвати. Један сељак рече једноме свом десетчару: Ала, скупо си купио десетак. „Па синко, одговори овај, ја ћу узети један десетак, па ако не стигне да исплатим дуг, повратићу се и узећу још један, јер, није право да се ја оштетим“. — Јадан српски народ!

    Просто невероватно: да ли је заиста овај Арбанас имао тако високо мишљење о своме народу, или је то чинио тенденциозно, да би што више унизио Србе и подстакао их на арнаутизацију, или је просто вршио пропаганду у корист Арбанаса, остаје неизвесно питање. Извесно је само да он у овој изјави потврђује тада постојеће чињенично стање на, Косову: да су Арбанаси добили одрешене руке од Турака, да од Срба чине шта хоће и да их Турци у томе неће ометати, него још и потпомагати.

    Ми не желимо да наводимо неке европске писце, који су у XIX веку писали о Арбанасима, али ћемо поменути изјаву једног турског бимбаше из Приштине Девлет Мрзу Комлука из 1889. године.

    Враћајући куртоазну посету српском конзулу Луки Маринковићу, бимбаша се том приликом жалио да је народ у Косовском вилајету диваљ, да је турска власт корумпирана и да због тога влада неред и безакоње. Нарочито се био окомио на Арбанасе, који без дозволе носе и злоупотребљавају оружје.

    А кад га је конзул запитао, какви су људи Арбанаси, бимбаша је одговорио: „Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их брзо с оружјем пуштају кућама. Па како да буде реда и мира, Никада, докле год командант војске Етем паша : једне, а валија с друге стране, оваквим начином буду помагали множење ових зала“.

    Гледајући шта до браде наоружани Арбанаси раде од голоруког српског народа на Косову, конзул Симић предлагао је српској влади у претпоследњој години XIX века: да отпочне са наоружавањем Срба косовских, и додаје: „Арбанаси по себи нису никакви јунаци, али дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор. То у њих развија рђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности“.

    Кроз четири и по века своје владавине на Косову, управо од 1459. па до слома Турака на Балкану 1912. године, непријатељи Срба настојали су да затру српски народ и његове споменике културе. Па ипак, нису могли. Народ је трпео, посртао, али се и грчевито опирао. Споменици културе у време доласка Турака били су тако чести, да и поред свих рушилачких сила у току четири стотине и педесет година робовања, ипак је остао знатан део. То убедљиво показују подаци Рашко-призренске епархије (са седиштем у Призрену) о Косову из 1899. године. То је уствари, попис српских домова, попис цркви и манастира, затим парохија и свештених лица.

    По тим подацима на административно-управном подручју Призрена, Гњилана, Приштине, Вучитрна, Митровице, Колашина (косовског) и Пећи, било је укупно: 63 активне цркве у којима се обављала служба, 8 цркви које ,нису радиле, 187 цркви у развалинама, 10 активних манастира, 9 манастира у развалинама, 5 протопрезвитерата (црквених срезова), 2 намесништва, 74 парохије, 10.331 српских домова и 196 свештених лица (архимандрита, игумана, синђела, јереја, протојереја, јеромонаха, ђакона и монаха). А по народном предању забележено је да је некада у планини Чичевици код Вучитрна било двадесет манастира, па се због тога цео тај предео називао „Српска Света Гора“ (слично амбијенту Свете Горе у Грчкој, у којој се налази наш манастир Хиландар).

    С обзиром на овако огроман број ових објеката (цркви и манастира) на Косову, који као остаци, односно као развалине, или сасвим очуване грађевине, потичу из средњевековне Србије, намеће се питање: каква је то била густа насељеност косовске области српским становништвом, када је у том простору, према наведеним подацима, било 266 цркви и 19 манастира — институција, које су у то време служиле народу за задовољење одређених његових потреба. Ово се питање још јаче потенцира, када се зна да су обесне Османлије и потурчењаци многе грађевине ове врсте тотално уништили и трагове им за увек затрли. Ниједан крај Немањића Србије није тако густо био покривен црквама и манастирима као Косово.

Детаљнији приказ наведених података за поједина места на Косову наводимо у приложеној табели.

ПОДАЦИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ ЗА ПОЈЕДИНА МЕСТА НА КОСОВУ 1899. ГОДИНЕ

 

 

Овом приликом посебно ваља истаћи да је под јурисдикцију Рашко-призренске епархије подпадао и Скадар у Албанији, који је по већ цитираним подацима имао: 289 православних домова, 3 парохије православне, 4 активне цркве и 1 цркву у развалинама. Осим тога, по неким другим архивским документима, у Скадру је 1903. године била Српска црквено школска општина и школа за мушку и женску децу. Дечаке је учио намесник Саво Јовановић, а девојчице учитељица Јана Фатић, родом са Цетиња.

У вези са овом црквено школском општином, помињу се још ова лица из Скадра: Коста Михајловић, Никола Ђорђевић, Павле Вучинић, Наум Белковић, Токо Миленковић, Васиљ Кушовић, Мијаило Рамадановић, ђакон Шеперикић и конзул руски Шчеглин.

Први пут објављено: 1890
На Растку објављено: 2007-11-16
Датум последње измене: 2007-11-15 19:27:52
 

Пројекат Растко / Косово и Метохија