Иван Срдановић

Око врха

Београд, Кућа књиге, 2002
(два одломка из романа)

4. април

1. Сан о нездравом телу у здравом духу

- Докторе, ја се у последње време прибојавам за своју будућност... Све чешће се питам када ће сванути моје боље сутра? Јутрос ме је, на пример, засврбела пета. Нисам успео да се почешем зато што ме држите на прекратком дрену. Замало сам се укочио и...

- Ма хајте молим вас! Не можете да се савијете јер вам је тобоже кратак дрен? Да не бисте ви то у шетњу пошли? Ха?

- Али, докторе, онда сам почео да дозивам сестру! Дозивао сам је, дозивао, и на крају, пред визиту, уморан и исцрпљен заспао.

- Сан некада може да има и лековито дејство...

- Не могу да вам кажем ни да сам равнодушан према апаратима у мојој соби - од контролних лампица и цевчица које излазе и улазе у мене, хвата ме језа. Ноћас сам, рецимо, сањао да ме згазио аутобус, а у ствари је то плућни реаниматор укључио аутоматску пумпу за воду...

- Шта ћете... Тако вам је то са тим старим плућним реаниматорима када малко застану. Али помислите само: други пацијенти сањају лавине, парне ваљкове, пресе, тенкове, трамваје, возове! А ви? Обичан аутобус! Уосталом, иако то за вас нема никаквог значаја, за месец - два болница ће набавити нови...

- Али, докторе, како сад па то? Зар да чекам читав месец на нови плућни реаниматор? Не разумем како је могуће да нема неких бржих, лакших и јефтинијих начина да излечим кијавицу и решим свој малени проблем?

- Малени проблем? Кијавица? Ха!

- Истина, нисам за Олимпијаду...

- Премда ми је драго што вас ни у најтежим тренуцима ведар дух не напушта, морам да приметим да ствари стоје сасвим другачије. Уосталом, можда је најбоље да се и сами у то уверите: ево, подићи ћу чаршав па ви погледајте. Телашце вам је до те мере оронуло, јадно и жалосно, да му ни највећи медицински оптимиста не би дао више од месец-два. Ви сте сама кост и кожа.

- Значи, докторе, ако сам вас добро разумео, мени се изгледа лоше пише?

- Но, није баш све изгубљено! Слушајте ме пажљиво јер, ево, ја имам један веома занимљив предлог за вас: опростите се од те ваше мрцине што пре, па да вас искључимо са апарата и припремимо скалпеле. Уколико вам није баш превише стало да у том вашем изанђалом телашцу проведете још неколико последњих сати, могли бисмо да се договоримо око цене органа за пресађивање. Што да и ви и ми губимо време?

- Ви... ви ћете мене да убијете да бисте некога другог усрећили мојим органима? Ви изгледа хоћете баш да ме очерупате! Но када је већ тако, реците шта бисте то хтели да купите?

- Од вас? Ха! Ви сте заиста били духовит човек. Свака част! Човек у таквом стању, а добро расположен - то се ретко среће на нашем одељењу. Но, уозбиљимо се: нема ни говора о томе. Ниједан ваш орган, осим евентуално ушне шкољке, ионако не вреди ни пишљива боба. Разуме се да од вас не бисмо ништа купили, јер, руку на срце, видите и сами да вам и оно једва ради. Предлажем вам, дакле, да се, разумљиво, уз надокнаду, упишете на нашу листу чекања за пресађивање мозга.

- Докторе, ако сам вас добро разумео то значи да ви у ствари хоћете да ми ишчупате главу?

- Нипошто. Шта више, мој предлог је да вам сачувамо главу. Могли бисмо да вам је за успомену оставимо у теглици формалина, евентуално смањену по жељи. Напротив, одфикарићемо вам само корицу мозга и накалемити је на неко пристојније тело.

- Ново тело - стара памет! То и не звучи тако лоше... Али какве су моје гаранције да ме и оно ускоро не изда?

- Десет година минимум.

- У реду докторе, кад ви тако кажете. Шта ја још треба да урадим?

- Што се вас тиче довољно ће бити да потпишете уговор.

- Потписујем, мада се питам како ћу знати да ли сам учинио добру инвестицију?

- Напротив - нећете знати да ли сте лоше инвестирали, али то вам ионако неће у том случају много значити. Сестро, обријте пацијента па да га успавамо. Тааако! Не, не бојте се то је само морфијум!

*

- Хеј, па како то сад може бити? Како уосталом пише у уговору, ја сам платио за тело атлетски грађеног младића, а ово је, срамота ме и да погледам под чаршав. Докторе, па ја сам женско! Не смем да се почешем по колену да се не бих узбудио! Само би ми то као реконвалесценту требало.

Погледајте само, молим вас, колике су ми груди! Права срамота, човека у мојим годинама стављати у тако велика искушења. Молим вас, па ко може мирно да спава у кревету са једном таквом особом?

- Знате и сами како је то. Није било лако наћи пасент тело за ваш мозак. А ви бисте као стар и мудар човек требало да будете задовољни што сте млада девојка, а не да ту одмах гунђате. Будите захвални што вас је ваш бивши муж ударао чекићем баш по глави!

- Али... Ја нисам имао мужа... И, уосталом, ја се никада не бих удавао за такву звер од мужа која би била у стању да ме убије чекићем по глави... ја... ја протестујем!

- Ви сте дрски, а изгледа да немате ни трунке поштовања према покојници. Знајте да вам бивша власница вашег тела сигурно не би допустила да тако говорите о њеном мужу. Уосталом, сиротица је главом платила своју непослушност и неверство, али му се ипак није супротставила! Чак ни онда када јој је постало јасно да ће чекић пресудити!

Уосталом, да сам на вашем месту ја бих се пре замислио над сопственим имовним стањем. Када сте већ показали како сте џангризави и како тако мало поштујете ону која вам је несебично понудила своје тело, онда знајте да ни ја према вама нећу имати много обзира!

- Шта још хоћете од мене?

- Наиме, дужност ми је да вам кажем да је током операције дошло и до неколико компликација па су трошкови готово дуплирани! Не заборавите стога да сте сада јако сиромашан човек, то јест жена, и да вас сваки час можемо пребацити на одељење обавезне здравствене заштите. Зато би вам боље било да поразмислите о томе од чега ћете нам дугове платити и од чега ћете убудуће живети. Не заборавите да тако раскошно обдареним женама у вашој материјалној ситуацији веома лако може да се догоди да посрну! На крају крајева - шта вам фали? Погледајте само те облине, груди као кокоси...

- Докторе, за бога милога, шта вам је?

- Тише, може нас неко чути...

- Па то је недопустиво! Ви ме пипате као да сам нека ваша љубавница. Молим вас да имате поштовања према мојим годинама и угледу.

- Само мало, само мало... Тише!

- Ја не дозвољавам да ме тако безобразно пипате. Шта више, ја протестујем!

- Не прави се светица... уосталом све ви то желите...

- Ја сам угледан човек! Знате ли ви уопште ко сам ја?

- Тишина, чујеш ли! Немој да ми се измичеш...

- Докторе, па ово је чист безобразлук! Ви ме стискате и штипате!

- Стискам и штипам. Па шта?

- Ма пусти ме, пусти, не пипај ме, ти длакаво чудовиште.

- Само мало, само мало, не греби ме... ти ђаволице...

- Али, ја нисам женско!

- Не брини ништа, јеси, јеси и те како, само што ти мозак још није налегао како треба...

- Одби! Угришћу те!

- Аааах! Ти подла враголице! Мене да угризеш? Мене!

- Ниси хтео да ме пустиш...

- Ћути, иначе ћу те сву избости ињекцијама. Не вришти више јер ћу ти на десној руци направити такву гангрену да ћеш ме молити да је сечем и без анестезије! Дај... само мало... само једним прстом тек...

- Е, не дам да ме пипаш па макар црк'о!

- Је ли тако? Опет хоћеш да се уједаш? Е, сад ћу да те успавам на вјеки вјеков. Да видиш како је то бити фикус! Показаћу ти како је то када ми здравствени радници окренемо други лист...

- Ма пусти ме, пусти, нећу ињекцију! Нећуууууу!

- Немој да се трзаш, промашићу вену... Чујеш ли ти жено!

- Неееееееееееее!

*

Злурад Шмол се од малих ногу плашио болница, доктора и ињекција и на јави, а камоли у сну.

Због тога се пробудио преплашен и сав у зноју.

- Ово је превршило сваку меру! Не само што си себи допустио слободу да док ти ја причам моје најскривеније тајне безочно заспиш, него се још и трзаш, отимаш и јечиш у сну! Кад само помислим да си ми пре мање од месец дана говорио како се поред мене осећаш као џиновски вулкан из чије паклене утробе сто ђавола стално бљују дивље и необуздане реке ужарене лаве пуне злата, сребра, плутонијума и драгог камења! Ја сам те слушала и веровала ти, али, ако мислиш да си незаменљив и да од тебе нема бољих - јако си се преварио.

- Свакоме се деси да понекад заспи и сања нешто ружно... - покушао је да се оправда Шмол.

- Свакоме? Дакле, ти мислиш да сам ја таква да бих легла у кревет са сваким? Хтео си да кажеш да сам ја за тебе само једна обична фуфица, зар не? Значи ја сам за тебе постала неко од кога си ти у стању да се окренеш на другу страну кревета само зато да би сањао своје ружне снове? Ја сам ти дала целу себе! Ти, изгледа, уопште ниси ни свестан свега тога? То је већ превршило сваку меру! Е, па да знаш да си сам то тражио и да ја сада окрећем сасвим други лист! Из ових стопа те напуштам!

- Али...

- Шта? Хоћеш да будеш дрзак? После свега што си ми јутрос приредио мислим да немаш права ни на какво - али! Збогом.

Тако је за Шмола почео нови дан, дан који ће променити његов живот: уторак 4. април!

- Бесни Кларо, само бесни. Видећемо се ми још данас - мислио је.

2. Забринута

"Са младићем се забављам већ шест месеци. Слажемо се, излазимо у биоскоп, идемо на утакмице и у луна парк, а често се шетамо и корзоом!

Не знам шта се то догодило са њим, али он се у последње време јако променио. То ми смета и јако ме брине.

Почело је на годишњој прослави клуба у коме игра десно крило. После игранке отишли смо код његовог друга - левог бека. Истини за вољу, те вечери је мој дечко мало више попио. Баш када сам мислила да га наговорим да пођемо кући, он ми је рекао како неће да иде док се не скинем.

- Да се скинем? - питала сам га. - Овде? Пред свима? Шта ти пада на памет? Ти ниси нормалан! На шта ти ја личим? Баш си блесав. Ха, ха, ха...

Понављао је упорно како неће нигде да иде док ме не буде видео голу.

Видела сам да се заинатио. Почео је и да виче.

Било ми је веома непријатно, поготово када су сви поседали на под и почели да аплаудирају.

Одбијала сам, одбијала, али је он тврдоглаво инсистирао. На крају сам попустила, мада сам му пред свима рекла да се не слажем са тим и да ме је срамота. Тражила сам да ми не добацују. Запретила сам и да ћу се, ако се неко буде смејао или шалио на мој рачун, одмах обући!

Обећали су да ће бити добри.

Устала сам. Стисла зубе. Зажмурила и почела од џемпера. Није ми било лако: када сам дошла до доњег веша обузела ме нека грозница.

На крају, када сам завршила и када су се у соби зачули уздаси, само сам истрчала у кухињу.

После те вечери, мој младић је неко време био веома пажљив према мени. Онда ме је, након једног тренинга позвао да дођем код њега јер је, како је рекао, веома уморан и није расположен за шетњу. Тобоже пада ледена киша и дува веома јак североисточни ветар.

Дошла сам код њега ништа не слутећи. Била сам веома изненађена када сам тамо затекла његове другове. Можете ли да замислите: цео тим!

Видела сам да је већ мало попио.

Није прошло ни сат времена, а он је опет захтевао да се пред свима скинем. Спомињао је некакав новац, дугове, рекао да се пуно жртвовао због мене, да је у питању чак и његова спортска каријера, место у првом тиму, да му је живот у питању, да сам ја незахвална и тако даље. Противила сам се, а он је онда рекао како је левог бека оставила његова девојка, па би он хтео да га некако развесели.

Ако га нечим брзо не обрадујемо могао би човек да изврши самоубиство, рекао је.

Срећом да сам, као да сам знала шта ме чека, на себи имала баш тога дана купљен чипкани веш.

Пристала сам тек када ми је обећао да ми више неће тражити да се скидам пред светом. Било ми је јако непријатно, јер сам у тесној соби на својој кожи осећала дах резервних играча који су седели на поду тик испод мојих ногу. Затражила сам да бар они изађу јер су ионако вечно на клупи, али ми је младић запретио да ће да се разгоропади! Тада и они повикаше како их ја на тај начин вређам и како разбијам јединство тима!

И шта сам друго могла него да пређем преко резерви?

Баш када сам хтела да се обучем и замолим мог младића да ме отпрати кући, центарфор тима ме замолио за један плес!

Пристала сам само под условом да се претходно обучем, али је он то одбио. Казао је још како је њему куд и камо милије да игра са мном овако када сам гола као од мајке рођена, него да сам сва обучена у златне и сребрне хаљине. Онда ме чврсто загрлио.

Било ми је веома непријатно, јер ме центарфор, наочиглед мог дечка, непристојно стезао рукама док смо играли.

Онда сам осетила како ми терапеут отпозади масира ногу. Толико сам се збунила да сам целу ствар у том тренутку прећутала.

- Имам утисак као да си ти вечерас дала гол! - рекао је голгетер тима и скочио на мене отпозади. Баш сам хтела да му кажем како ми на памет не пада да плешемо у троје, поготово због тога што немам ништа на себи, кад су са пода поскакали бекови.

- Гооол! - лепо сам могла да чујем голмана.

Мојим изненађењима није било краја. Резервни играчи који су до тада колико толико мирно седели на каучу и посматрали како центарфор и ја играмо, одједном су скочили на мене.

- Даље руке! - рекла сам неколико пута, али изгледало је као да говорим глувима.

- Мичите прсте резерве! - и мицала сам им прсте непрестано.

У једном моменту, поскакали су сви: и бекови, и центри, и навални играчи, наравно и мој младић.

Нисам више могла ни да стојим на ногама. Читава екипа почела је да се, заједно са мном, руши на под.

- Хеј, па не могу ја да се рвем са свима вама! - рекла сам када ми је све те измотанције било стварно доста.

- То се ми само из шале рвемо са тобом - рекао је мој дечко и искључио светло у соби.

И заиста, нисам могла никуда да мрднем. Чинило ми се да ми ни делић тела није остао непокривен нечијим рукама, прстима, длановима.

- Оп! - рекла сам када сам у себи осетила свог младића. Прво сам помислила да се само шали. Ипак, како је било мрачно и како нисам више могла ни да говорим јер ми је, чим бих и мало зинула, неко трпао кажипрст у уста, решила сам да зажмурим и пређем и преко овог несташлука.

Но, замислите драга моја Поверљива Душице како ми је тек било када сам отворила очи! Уместо лица мог дечка, видела сам лице левог крила!

- Гооол! - викнуло је лево крило радосно.

После ми је младић објаснио да они у тиму све деле, да је то право другарство.

- Ја тебе пуно волим - рекао ми је.

И ја волим свог младића, али не бих желела да га трајно делим са целим његовим тимом. Мада је он обећао да ће, чим његови другови сами нађу своје девојке, престати да ме са њима дели и да ћемо онда само нас двоје отићи на летовање (обећао је да ћемо ићи на море!), забринута сам, јер ме тренер његовог тима у последње време просто прогања предлогом да пођем са клубом на висинске припреме.

Добра сам ученица, мада наставници кажу да сам у овом полугодишту почела мало да попуштам и питају се зашто сам тако расејана. Помишљам да оставим свог младића и његов тим и стално плачем јер га пуно волим. Шта да радим?

Забринута"

- Тја. Каква досада. Није ни чудо што после оваквих писама сањам кошмаре... - мислио је Шмол претурајући по перници.

Једна од највећих тајни његовог мајсторства крила се у зналачком потцртавању најзначајнијих места у писму из којих су се, обично, као на длану појављивали најдубљи слојеви душевних проблема. Речи подвучене Шмоловом црвеном оловком уједно су представљале окосницу у припреми одговора који ће Забинуту извести на прави пут: шест месеци...; биоскоп и шетње...; мало више попио...; мада се не слажем са тим...; пред свима скинем... - уз напомену: 2 x - епизода се понавља!!!; обећао; загрлио; рукама; грудима; задњици; под условом да се пристојно понашају; у шали рвају са мном; да зажмурим; несташлук; голман; право другарство; другови; тренер; тим!!!; почела мало да попуштам...; оставим свог младића: и његов тим; плачем јер га пуно волим.

- Довољно! - погледао је на сат.

"Драга моја Забринута" - почео је Шмол да пише, а онда прецртао "моја". "Шест месеци очигледно није довољно да се неко потпуно упозна. А ето, баш ту има пуно твоје кривице. Једно су изласци у биоскоп и шетње корзоом или поред реке, а сасвим друго опијања, која ти називаш тако благо: мало више попио. И сама кажеш како се са тим понашањем твога младића од почетка ниси слагала. Ипак, зарад љубави и осећања која гајиш према њему ти си у стању да се пред свима скинеш" - Шмол је прецртао овај део реченице и уместо њега написао "да жртвујеш своје тело".

"Јасно је да то понашање код твог младића уопште није пролазно и да се ради о човеку који те не воли довољно. Погледај и сама: он ти је дао обећање да од тебе више неће тражити да се пред његовим друговима свлачиш, а онда га је прекршио! Лепо је то што је он спортиста код кога је јако развијен осећај колективног духа, али никако не ваља то што те он, уместо да сам ужива у твојој љубави, препустио загрљајима својих другова. Осим тога, он очигледно није самосталан човек!

Ето видиш како и сама наглашаваш своје груди и задњицу! Можда се и сама прибојаваш да је баш то оно до чега је твоме младићу и његовим друговима највише стало код тебе! Значи да твом младићу очигледно (а на овом месту мораш погледати чињеницама у очи) није стало до твоје унутрашње личности, па изгледа ни до несебичне љубави којом га обасипаш. Није то шала ако се неко рве са тобом када ти то не желиш и када те код куће чекају толике школске обавезе..."

Шмол се случајно угризао за усну. То га је раздражило.

"... Твој младић и његови другови, па и сам тренер те не заслужују. Ти си очигледно и у школи почела да попушташ.

Дилема да ли да оставиш свог младића и његов тим или не, не треба пуно да те мучи. За унапређење и развој спорта у твом месту одговоран је тренер који је у теби видео само средство за прелазак у вишелигашка такмичења." - Шмол је прецртао обе реченице, а затим додао:

"То што стално плачеш и што ти се чини да свог младића пуно волиш, само је обична варка којом обмањујеш сама себе. Прибери се, поправи оцене у школи, а права љубав ће свакако доћи."

Шмола је рад веома брзо замарао. Од читања писама га је хватао дремеж, палац, кажипрст и средњак су га болели од оловке, а белина папира отежавала му је капке.

- Осим тога шта ако је "Забринута" у овом тренутку већ отишла на висинске припреме? Или је, ко зна, можда у међувремену упознала новог спортисту, неког усамљеног шахисту, бацача кладива или маратонца? Можда је већ сасвим заборавила да је некоме написала писмо о својим јадима и тражила савет? Уосталом, шта ако се већ удала и живи негде на другом крају света? Писма касне...

Овакве загонетке чиниле су да лављи део Шмолове досаде изгледа много забавнији.

Да ли се "Искоришћена и преварена безобразница" обесила о радијатор, или се ипак предомислила и са лепим богаташем, који јој се годинама удвара, отишла на пут око света да преболи развод од мужа садисте и алкохоличара који ју је бесомучно варао са колегама из затворске ћелије?

Је ли "Несрећни Зафир" коначно нашао уточиште, или га још увек прогоне белосветске обавештајне службе потпомогнуте тајном међупланетарном криминалном организацијом?

Хоће ли неко коначно усрећити "Љупку Кристину"?

Кога ли сада гризе и шта ради "Бесни Рудолф"? - почео је Шмол и нехотице да размишља о својим несрећним штићеницима.

- "Осећајну" и "Превареног" оставићу за сутра, за данашњу емисију узећу нешто из залиха, а сада ћу мало да дремнем - решио је.

3. Телефонски разговор Н^о 1

Трилилилилит.

- Хало! Тата!

- Кћери! Баш дивно што си нас позвала. Шта има ново?

- Ах тата... опет сам потиштена и...

- Опет! Само ми немој рећи да је онај шмокљан поново хркао као магарац?

- Није он шмокљан тата и немој тако да га зовеш... Он се зове Шмол...

- Шмокљан или не, није ме брига како се зове, он је за мене обична свиња!

- Напустила сам га. Урадила сам како сте ми ти и мама рекли, а сада се осећам грозно... Он је, ја то знам, најбољи човек на свету.

- Најбољи човек на свету? Којешта. Он је обична гњида...

- Али ја сам као луда за њим...

- Потпуно те разумем кћери моја.

- Дође ми да му се сместа вратим...

- Уопште те не разумем кћери моја.

- Ја га волим и зато сам веома несрећна.

- Потпуно те разумем. Све је то само због тога што би једном уместо тих мишева могла да се, за промену, заљубиш у неког нормалног човека! Уопште ми није јасно шта налазиш у свим тим замлатама - не зна се који је од кога гори магарац. Ево, хоће и мама нешто да ти каже.

- Немам ја више ништа да јој кажем. Све што сам мислила о тој свињи ја сам већ хиљаду пута свима рекла... - чуо се мамин глас.

- Мама, ја сам тебе послушала...

- Коначно. По мом мишљењу дужност сваке паметне жене је да таквог човека што пре остави.

- Али, мама, ја мислим да ћу му се ипак вратити.

- Гром и пакао!

- Мама, осећам да сам му баш ја неопходна. Он без мене не би могао ни да живи ни да ради. Осећам да сам са њим у некој много дубљој вези и да то није као са осталим мушкарцима. Чини ми се као да је цео мој живот једна велика мисија и да је мој циљ да га спасем!

- Њега? Од кога би требало Шмола спасавати?

- Можда баш и од њега самог. Зашто се смејете?

- Тек онако, кћери... Тек онако.

- Понекад помислим да можда грешим што од Шмола тражим превише, али онда ми се учини да бих ја за њега била у стању да уништим и цео свет...

- Не!!! Само то не!

- Шта ти је, мама?

- Молим те, кћери и преклињем да ти такве ствари никако и никада не падају на памет! Сто пута смо ти већ рекли да тако нешто никада не смеш ни да помислиш! Ни да помислиш! Јеси ли разумела?

- Мама, све моје другарице тако кажу када су љуте...

- Нека оне кажу. Уосталом, свако има права да говори шта хоће.

- А ја?

- Ти то не смеш! Никако не смеш!

- Зашто, мама? Зар не могу ни да сањам о освети, смрти и уништењу као све друге нормалне и обичне девојке?

- Ти не можеш!

- Али зашто, мама?

- Зато што то теби није дозвољено!

- Али зашто баш мени није дозвољено мама?

- Нека ти то објасни тата...

- Тата?

- Увек ја морам најтеже ствари да јој објашњавам...

- Ти си јој отац...

- Да, али чини ми се да сада баш није прави тренутак за то. Мислим, овако преко телефона...

- Сада тата! Сада! Хоћу да знам зашто увек баш ја морам да се разликујем од осталих девојака.

- Па..., тешко ми је да ти то овако објасним па ћу почети можда мало изокола, али...

- Почни, тата, почни већ једном.

- Знаш, кћери, да те ми, дакле мама и ја, пуно волимо. Знаш и то да смо се мама и ја упознали на семинару Ћипраниних сведока шестога дана.

- Знам.

- Ето видиш. А до сада ти још ни на памет није пало да смо мама и ја заклети на аскетски целибат по Јовановој испосничкој процедури ваздуха, хлеба и воде?

- Знам и то.

- Па кад већ све то знаш како си онда могла и да претпоставиш да смо ти ми прави отац и мајка?

- Аааааа! Па ја сам.... значи... усвојена? Аааа.

- Јеси! Јеси, па шта? Не плачи, кћери, то ништа није страшно...

- Како није страшно? Ааааа! И то ми ти тата саопштаваш, овако, преко телефона?

- Збиља, могла би да дођеш код нас да ти све по реду испричамо. Одавно ниси била, а мама је ионако спремила питу са вишњама...

- Али... шмрц... ко су моји прави родитељи? Јесу ли ме оставили негде на некој прометној станици, самопослузи, или јавном клозету? О, јадна ја.

- Не, кћери. Грешиш. Ми смо тебе добили по вези...

- Вези?

- Да. Помоћу наших религиозних веза. Почело је то овако: маму је једне вечери у сну посетио њен светац. Том приликом он јој је рекао да је у њен сан послан лично од саме Ћипране и да смо баш твоја мама и ја међу најозбиљнијим кандидатима да нам се ти родиш...

- Да вам се ја родим? Тата, ја ћу се опет расплакати. Ти изгледа више не знаш шта причаш!

- Истина је, кћери. Сушта истина. Били смо пресрећни што ће наша скромна породица бити богатија за још једног члана, при том божанског порекла...

- Божанског порекла?

- Да. Само што је твоја мајка била толико скромна и присебна да искористи свој лаки јутарњи сан да од свеца измоли да ствар око твог рођења прође без пуно помпе и разних поклоњења, па смо зато твоју тајну скривали све до данас...

- Значи мене је мама ипак родила?

- А ко би други? Шта ти је, дете?

- Па... то већ звучи мало другачије... Утешније... Али... Ви... Ви никада нисте били заједно?

- Па... Срамота ме је да ти то овако преко телефона признам, али, шта је ту је: јесмо... Али само једном! Кунем ти се! Уосталом, ми смо само спровели одлуку твојих правих родитеља... Морали смо... То је био део уговора... И исплатило нам се јер смо добили тебе... Ја сам због тога читаву зиму испаштао! Сваки дан сам се од главе до пете трљао алевом паприком, јео само несољени хлеб и удисао живину пару! Не жалим се због тога, разуме се...

- А моји прави родитељи? Шта су они радили за све ово време?

- О! Они су прави велики богови и увек су веома заузети. Колико ми знамо, а знамо доста јер им се молимо сваки дан и верујемо у њих, они предано раде на очувању и унапређењу постојећег света као и на стварању и планирању нових. Ево, ми имамо брошуру о томе и каталог! Све нам је то још одавно дао наш месни пророк Христифор Поскок, проповедник последњег дана... Знаш ли ти колико се брзо, само захваљујући даноноћном раду твојих родитеља, шири наш свемир?

- Чекај, тата. Ти као да хоћеш да кажеш да сам ја...

- Јеси, кћери. Јеси. Ти си наша богиња.

- Знам то сте ми већ милион пута рекли.

- Да, али ту те бар нисмо лагали.

- Не могу да верујем.

- Све је то сушта истина, кћери. Ако не верујеш, о свему питај нашег месног пророка. Он зна све детаље твоје велике мисије. Колико сам ја начуо током транс - имплозивних медитација, ради се отприлике о томе да си ти, драга наша кћери, у тајанственој спасилачкој мисији извлачења некаквог заосталог бога који се још увек крије на нашој скромној планети. Зато се мама толико поплашила када си рекла да би због те будале Шмола могла да пожелиш да читав свет оде к врагу. Знаш, кћери, кад је неко богиња мора да строго води рачуна о томе шта жели...

- Дакле, зато сте ви мене васпитавали тако да не смем ни мрава да згазим... А ја сам мислила да сте ви обични верски затуцани љубитељи природе.

- Јесмо, кћери. Ми и јесмо верски затуцани љубитељи природе. Зато смо те и добили на рођење...

- Не знам, тата... После свега што сам чула не знам више ни шта да мислим. Ја се опет бринем шта ће бити са јадним Шмолом...

- Колико ја знам са таквима никада ништа не буде...

- Ипак, тата, ја се плашим шта ће бити са њим ако ја тек тако одем?

- Тек тако? Збиља, кћери моја, види се да никада ниси имала посла са стоком.

- Жао ми га је, тата. Он је тако несрећан. Њему је и самном било досадно... Шта ће са њим тек бити сада када је остао сам? Ја знам да ће ме он тражити! Он ми је једном рекао да би због мене преорао читаву земљу да ме нађе.

- Преорао? Ето каквим се он изразима служи...

- Тата! Он је искрен! Ја верујем у оно што каже!

- Ако у себи буде сакупио довољно жеље и енергије да те потражи, пронаћи ће те макар замела трагове као лисица.

- Тражиће он мене, сигурна сам да ћу му страшно недостајати!

- Добро, кћери. Узгред, ако ипак и то пожелиш, знаш ли како би му се најлепше могла осветити, а да не уништаваш цео свет?

- Како? Тата, реци ми како?

- Да сам на твом месту кћери ја бих сместа почео да чиним разна чуда. Најбоље ће бити ако све око себе учиниш срећним и успешним. Туђ успех такве типове поуздано избезумљује! Учини да сви људи који се макар и на тренутак нађу у твојој близини постану хероји, генији, велики проналазачи, срећници, богаташи...

- Тата! Претерујеш! Ти као да говориш о некаквим чаролијама. Одкуда би мени дошле такве моћи?

- Можеш ти свашта. Можеш. Уосталом, колико смо ми схватили, ти си богиња љубави.

4. Искусна и несрећна Кантина

Шмол је био лењ, али истовремено и веома савестан човек. У често огорченој и беспоштедној борби са паразитском савешћу која га је људождерски гризла служио се свим средствима да спречи могућа изненађења.

Свему томе била је разлог "Поверљива Душица", емисија која је у себи крила бројне опасности по аутора. Наиме, понекад, нарочито за време распуста, дешавало се да недељама у редакцију "Бахусовог теве зова" не стигне ниједно једино писамце. Писма су споро пристизала због немара поштара и редакцијских курира, а некад се Шмолу једноставно није радило.

Осим тога он није имао превише поверења у веродостојност писама које је примао.

- Свако ко је бар једном у животу патио добро зна колико се његова несрећа не да испричати и објаснити. Оно што се у неком писму са двадесетак редова опише као проблем може бити само чиста фикција. Па зашто онда да пуштам на вољу некаквом незнанцу да пише свакојаке глупости? - говорио је Шмол. - Лакше ми је да ја сам напишем писмо за Поверљиву Душицу него да касније прерађујем, скраћујем и допуњавам туђе! Осим тога, ја сам написао на стотине писама и свакако сам у том погледу искуснији од било ког почетника којега је мука натерала да пресавије табак.

Но, то свакако није био једини разлог због кога је већину писама писао сам.

Као прави професионалац у свом послу Шмол је штедео најинтересантнија и најшкакљивија писма чувајући их за црне дане. Пазио је да у свакој емисији објави само по један пар голицавих бисера. То је доводило до стварања великих залиха хитова које је чувао чак и по читаву годину само да би њима заблистао у време неког празника када је гледаност "Бахусовог теве зова" постајала много већа.

Истини за вољу, већину ремек дела тобожњих несрећних читалаца, написао је Шмол лично.

Само због околности које су од њега захтевале дискрецију као део професионалне етике, Шмолов таленат није могао да му донесе заслужену славу. Тако, гледаоци "Бахусовог теве зова" нису могли ни да сањају да су најузбудљивија и најпотреснија писма као што су "Пионир и учитељица", "Морнар у девет", "Чобаница и генералов јазавичар", "Да ли ми је трајно оштећен вид?", "Несташни пионир", "Ратник и логорашица", "Комшијин качамаљ", "Љубав на фронту", била плод његове маште.

- Но, шта бисмо могли данас да им потуримо? - мислио је Шмол листајући по својој картотеци. - Да ли "Лаковерног Франца" или "Искусну и несрећну Кантину"? - Четвртак је бољи дан за женске... Прочитајмо, дакле, Кантину!

"Бившег младића сам много волела. Био је изванредан љубавник. Сметало ми је само то што ме је из дана у дан тукао за сваку ситницу. То ми је било врло непријатно и било ме је срамота од другарица, па зато често нисам ишла у школу. Због тога сам га на крају и оставила..."

- Ово сам можда мало претерао - помислио је Шмол. - Али нека ипак остане.

"... Са мојим другим младићем било је све у реду. Изванредно ме љубио. Био је врло нежан и пажљив и стално је говорио како без мене не може да живи. Онда смо се једнога дана посвађали јер сам се са другарицом нашалила на рачун његове маме која је у нашем граду позната као гатара и велика свађалица. Он се много разбеснео и пред свима ме изударао. Била сам увређена и рекла сам му да са њим више нећу да излазим. Да бих му се осветила и напакостила, исте вечери сам отишла код татиног пријатеља који живи у нашем комшилуку. Све је било лепо, јер је он био на гласу као изванредан љубавник. Онда је он одједном рекао да ће да ме пребије пошто га на то изазивам још одавно, а поготово сада када сам му, како је рекао, сама долијала. Нисам имала куд него да стегнем зубе да ме не би чули моји у кући поред. У тишини сам издржала све муке и тек пред зору се вратила кући..."

- Тја. Ово сам вероватно пијан писао.

"... Како сам била веома заљубљена у мог младића већ сутра сам попустила, изашла поново са њим и сасвим заборавила на комшију.

На жалост, читава ствар са мојим младићем се поновила.

Враћали смо се кући из биоскопа и он ме је питао како ми се свидео филм. Ја сам одговорила да ми се не свиђа зато што не волим да гледам филмове о вештицама и вампирима са пуно тучњаве и убистава. То је мог дечка јако наљутило. Рекао је да сам га много изнервирала и да ће због тога морати да ме казни. Расплакала сам се, али сам пристала, јер ми је био веома драг и плашила сам се да ће да ме остави. Кад смо дошли у његову собу запретио ми је да никако не пустим од себе гласа јер не жели да се узнемире комшије, његова мајка и сестра. Бацао ме на под као лопту, притискао уза зид, пресамићивао и немилосрдно тукао по гузи, али сам се ја достојанствено и мирно држала. Читаву тортуру сам поднела ћутке и ни мало му се не опирући. Било ми је чак и жао што је он на крају заспао. Нисам смела да га будим, али ми је баш некако дошло да га продрмам за рамена.

Када сам те вечери кренула кући, налетела сам на мог бившег младића. Он је био прилично пијан, па ме је одвукао до биоскопског клозета. Тврдио је да ме страшно воли и тражио да водимо љубав. Попустила сам, али сам му ипак на крају рекла да имам другог момка (што је он и иначе знао!). Он ме је због тога изударао..."

- Претерано, али у духу... - оценио је Шмол.

"... Шта сам друго могла са свим тим модрицама него да одем код комшије да ме код куће такву не би видели. Он ми је рекао да сам га издала, иако му ја никад нисам ни рекла да сам заљубљена у њега. Комшија није хтео то ни да чује и рекао ми је да је, због свих тих глупости које сам током дана урадила, принуђен да ме веома оштро казни!

Преклињала сам га само да бар не укључује усисивач, али је он био неумољив.

Шта сам друго могла? Скинула сам се, узела чаршав да га загризем ако ме буде јако заболело и легла на под..."

- Ипак, ово ми се баш допада: "скинула се, узела чаршав и легла!" - баш у духу великог маркиза! - помислио је Шмол коме се учинило као да је стварно дирнут судбином несрећне девојке.

"Када сам ујутро стигла кући дочекао ме отац веома љут. Вадећи каиш рекао је како није ока склопио због тога што нисам дошла кући, а и зато што је код комшије читаву ноћ зујао усисивач.

После подне сам решила да се поново нађем са мојим младићем и све му објасним. Али, авај. Када сам провирила кроз прозор, имала сам шта и да видим: комшија је тобоже прао свој ауто, а у ствари је само вукао јеленску кожицу преко хаубе и вребао мене; испред продавнице на ћошку, стајао је мој бивши момак, пио пиво и стално загледао према мојој капији; прекопута у башти код комшија седела је мајка мог садашњег младића, која је тобоже дошла да им гата за сина на фронту, а у ствари је сваки час виркала у правцу мог прозора..."

- Ако ово данас прогутају онда ћу им у понедељак потурити "Човека миша", а ако и то прође, онда заиста све може проћи - калкулисао је Шмол који је волео да се понекад коцка са поверењем својих верних гледалаца.

"... Баш када сам схватила да немам куд и да сам као срна ухваћена у гвожђе, зазвонио је телефон. Био је то мој младић који је желео да ми каже како је веома разочаран у мене и како ја нисам дорасла да њему интелектуално парирам.

Драга Поверљива Душице, не знам шта да радим. Молим те спаси ме из ове незгодне ситуације. Ја волим свог младића и не бих желела да се због некаквих комшијских неспоразума који су се између нас испречили, поквари наша веза.

Искусна и несрећна Кантина"

- Није баш Ана Карењина... Ипак, све у свему, за боље од овога требало би ме бар дупло више платити - закључио је Шмол решен да не губи време око беспотребних исправки. - Још да видимо како смо саставили одговор.

"Драга моја Искусна и несрећна Кантина"!

- Леп почетак! - помисли Шмол.

"Ти си добра девојка, а како видим по рукопису и одлична ученица, али проблем си сама себи направила. Уместо искреног односа са младићем, ти си се решила да будеш неискрена према њему и да трпиш нешто што ти смета и за шта се не може баш рећи да је права љубав. Није у реду то што дозвољаваш својим момцима да се недолично понашају према теби. Чињеница да си сама за то крива ни мало те не оправдава! Кажеш да си волела првог младића и да си га оставила само зато што се тако грубо понашао према теби. А сада? Зашто сада не поразговараш са својим младићем и не кажеш му да ти смета то његово понашање. На крају крајева, зашто не саопштиш свом првом комшији какву везу желиш са њим? Буди искрена према њему и реци му шта ти у вашој вези смета. Ја сам сигуран да ће и он разумети твоја осећања.

Иначе, ја бих ти предложио да поразговараш са неким у кога имаш пуно поверења. Наравно уколико и твој младић пристане да заједно попричате са неким стручним лицем. Ето, ја предлажем да, за почетак, свратите до психолога који сигурно ради и у школи у вашем месту."

- Савршен одговор. Кратак, јасан, са стилом! - помислио је веома задовољан самим собом.

А онда је Шмол погледао на сат.

Двадесет до један!

Без бријања, крмеље са два прста, са зубима по кратком поступку, чарапе синоћне, јакну у којој има новца, о свему осталом тек после новог броја емисије "Поверљива Душица"!

У број! У број!

- Такси!

- Право у телевизију "Бахусов теве зов"!

- Брате, никад нисам ни чуо ни видео тај твој зов! Реци ми, брате, где ти је то, па да возим?

- У Пандориној 10! У строгом центру!

5. Бахусов теве зов

- Куда? - упитао је строгим гласом пијанац задужен да из стаклене кућице смештене испред лифтова узнемирава људе који су улазили и излазили из небодера.

Шмол је високо подигао кажипрст.

- У студио "Бахусовог теве зова".

Телевизија са спиритуално - еротским програмским опредељењем у којој је радио била је до скора веома популарна. Како због великог броја огласа интимне природе који су били емитовани пет пута дневно, тако и због сталних емисија са увек голицавим темама.

Дневни програм је обично изгледао овако:

9,00 Најава програма

9,03 Сензационално! - жуте вести! (почињале су обично извештајем са терена у коме би неко од дописника јављао о томе како је глумац популарне серије око пола ноћи примећен како излази из куће познате естрадне звезде, а завршавале најавама веридби и венчања познатих, славних и богатих.)

9,10 Шта кажу звезде о вашем данашњем љубавном, здравственом и пословном животу

9,15 Огласи интимне природе (ради лакшег сналажења огласи су дељени у неколико категорија: Љубав за сва времена, Изгубљено - нађено, Бахусов зов, Кућне посете, Пословна пратња, Поглед кроз кључаоницу, Тражи се...)

9,25 Најлепша љубавна песма за данашњи дан! Хит!

9,30 Шта од нас хоће ванземљаци? - емисија научно - популарног карактера

10,03 Сензационално! - жуте вести

10,10 Вежбајмо заједно! Како прастарим играма и обредима заштитити себе и своју породицу од злих чини, клетви, урока, зле крви (са паром љупких гимнастичара у студију)

10,30 У посети код...

11,03 Сензационално! - жуте вести

11,10 Рецепти колача древних народа за дуг, срећан и љубавно богат живот

11,30 Кад се заљубите у...

12,03 Сензационално! - жуте вести

12,10 Бахусов теве зов вам открива тајне великих љубавника

12,30 Ко у ствари влада светом и друге завере

13,03 Сензационално! - жуте вести

13,10 Невероватна чуда из нашег комшилука

13,30 Поверљива Душица одговара

14,03 Сензационално! - жуте вести

14,10 Да се пред ручак мало забавимо: шаљива полемика белог и црног мага

14,30 Астрални љубавници: како су се спојили најсрећнији светски парови

15,03 Сензационално! - жуте вести

15,10 Шта је ко данас ручао? дописници јављају...

15,30 Тајне алхемичара

16,00 Планете нам шапућу шта да обучемо вечерас

16,20 У посети пару шкорпија

17,03 Сензационално! - жуте вести

17,10 Шта кажу звезде о вашем данашњем љубавном, здравственом и пословном животу

17,15 Огласи интимне природе

17,25 Најлепша љубавна песма за данашњи дан! Хит!

17,30 Квиз: Звездана укрштеница

19,03 Сензационално! - жуте вести

19,10 Да вам дођу драги гости...

19,25 Када пођете у провод немојте заборавити...

20,03 Сензационално! - жуте вести

20,10 Округли сто (у 21,00 Главне дневне сензационалне вести)

21,55 Сатир вам предлаже...

22,00 Огласи интимне природе

22,10 Најлепша љубавна песма за данашњи дан! Хит!

22,15 Стари рецепти за љубавне напитке

22,30 Тајне вођења љубави древних цивилизација

23,03 Сензационалне вести за лаку ноћ

23,10 Ваш верни хороскоп за сутрашњи дан

23,20 Филмови до зоре!

Поред ових, с времена на време емитоване су и следеће емисије: Шапутања на плавом жалу, Бирамо непријатеља за вас, Сексуални напици старих Византинаца, Папарацов кутак: Драга-лица-иза-блица, Преко чмичка до црног пришта...

У студију су се сви осећали као код куће. У складу са тим, домаћини су се и понашали као чланови једне сиромашне, мукотрпним радом исцрпљене и незадовољне фамилије.

Главни разлог за суморно расположење запослених се звао "Теве Казанова".

Чим су лакоми порезници установили да "Бахусовом теве зову" добро иде и да му се број гледалаца па и огласа интимне природе повећава, издали су одобрење за оснивање телевизијске станице са именом "Теве Казанова". Мислећи да је опонашање стила и преотимање гледалаца од "Бахусовог теве зова" најлакша ствар на свету, творци "Теве Казанове" су се служили прљавијим триковима: фотосима мадам Бодисатве за скидање љубавних враџбина, рецептима за љубавне напитке из тајне фиоке Ане Карењине, Монтезуминим саветима за опчињавање гостију, часовима љубоморе кује Видосаве, емисијом о највећим Клеопатриним и другим женским тајнама, а имали су и квазирелигиозну емисију под шкакљивим насловом "Тајни живот светог Петра". У "Теве Казанови" су се користили и чистим обманама и лажима каква је на пример била она о девојци Изопраћеници која већ годинама живи са Црђом, Црним Рогатим Ђаволом од кога за сваку емисију добија информације о тајном љубавном животу филмских звезда!

- Нема пара - рекла је секретарица чим је видела Шмола како излази из лифта. - Нема шта: сви се данас рекламирају у "Теве Казанови".

- Ако нема пара, неће бити ни "Поверљиве Душице" - рекао је одлучно Шмол који је и иначе "Поверљиву Душицу" схватао као тежак кулук под чијим су се теретом урушавале многе радости његовог живота.

- Не знам о томе ништа - увредила се секретарица. - Ја само знам да пара нема, а ви се слободно можете обратити главном.

- И хоћу! А где је Клара? Је ли дошла?

"Поверљива Душица" је без Кларе била готово незамислива емисија.

Увек у тесним и на много места изрезаним хаљинама Клара је мазним гласом читала писма Поверљивој Душици, то јест Шмолу, који је делио савете правећи се да је обузет некаквим лудачким заносом. Понекад, ради повишења драматике, режисер би уместо Кларе за време читања писама пуштао замагљени снимак плавуше која се узалудно преврће по кревету у покушајима да се ослободи кошмарних снова...

То је углавном било све што би гледаоци "Поверљиве Душице" видели током емисије.

- Ја се веома чудим тој девојци. Да сам ја нешто на њеном месту не бих вас ни погледала. Не знам чиме сте је до сада залуђивали, али мислим да више нећете. Клара је већ била овде, телефонирала, плакала и на крају отишла.

- Куда?

- Рекла је да хоће да покупи све своје ствари...

- Дајте ми телефон!

- Да се ја питам не бих вам га дала...

- Хало! Клара? Позвао сам те само да ти кажем да... Прекинула је везу!

- Значи да ме коначно послушала. Пошто сам видела да се и после разговора са мамом и татом двоуми око тога да ли да вас начисто остави или не, ја сам јој рекла да сте ви један бездушан и безосећајан човек од кога поштена жена никакве користи нема!

- Како? То ви говорите о мени који саосећам са сваком белосветском шушом и који сам плаћен као и они из спорта и шаха? О мени, песнику у души, обдареном божијим даром и способношћу да осетим невидљиву лепоту? Знате ли ви колико је опасно спуштати се у мрачне дубине људских душа и тамо копати, копати, копати све док се у том смрдљивом блату не наиђе на какав - такав драгуљ?

- Ако ви тако драгуље налазите што онда од мене тражите новац? - покушала је да се нашали секретарица.

Ове речи су дубоко дирнуле Шмола.

- Из ових стопа идем код главног!

*

Злократ Тромб је живео срећним животом захваљујући загонетки везаној за сопствено порекло. Мештани варошице у којој је рођен никада нису сазнали ко му је био отац. У игри су била два најозбиљнија кандидата: председник погона за испредање вуне, и ноћни чувар у истој организацији у којој је стицајем тесно скројених брдско - планинских околности радила и Злократова мајка као виша стручна предиља. Недоумице око његовог порекла застрашиле су у малим местима увек недовољно заштићено учитељско и наставно особље до те мере да је после олако завршених школа, на рачун добрих пратећих карактеристика и само пар репортажа, као проверен кадар, догурао до интервјуа са председником.

Премда су му питања достављена данима раније, многима се током интервјуа свидео Злократов преплашен и искрено задивљен поглед спуштен негде између председникове рупице на бради и дијамантске игле у његовој кравати. Злократ је тако стекао симпатије свих оних који су волели председниково дебељушкасто, а ипак младалачко лице и чувене облине ушију!

После тог интервјуа ниже се више није могло.

На пријему поводом избора за почасно место штитоноше "грмечких витезова" кафанске установе која је током година стекла велики углед у области културе ратовања, изјавио је да се осећа као продужетак митолошке свести о колективном бићу у чијем се вечном трајању појединачна смрт сасвим утапа!

Поводом примања новоустановљене награде за извештавање са ратишта на разрушеном тргу тек ослобођеног града, изјавио је окупљеним пијаним војницима и другим добровољцима да је он само слуга телевизије која има пуно право да у сваком тренутку, ако затреба, пренебрегне правила логике и здравог разума.

Пријатељима се хвалио да је део кичменог стуба који има кључну улогу у повезивању главе са удовима, односно власти и народа, па је отуд и он сам један велики народ...

- Зар је грех волети свој народ? - говорио је Злократ Тромб глумицама, балеринама, најављивачицама програма, певачицама и имитаторкама које је неодољиво привлачио његов рано стечени подваљак, последица честих позива на свадбе, кумства и друге свечаности...

Ипак, није био сасвим задовољан својим друштвеним положајем. Као и већина оних изванредних људи који теже искључиво савршенству патећи докле год га у потпуности не досегну, и Злократ Тромб је сањарио о позиву који би му донео много већи углед и забавнији и веселији живот.

- Нема ничега бољег него бити песник - откривао је понекад, обично кад је био пијан, своје сањарије знатижељним и задивљеним љубавницама.

На том путу, знао је он добро, могло се напред само промишљеним, мудрим и опрезним корацима.

- Још је рано! Буди опрезан! Још је рано! - понављао је себи готово сваког јутра када би жеља за објављивањем прве збирке песама кидисала на његов здрав разум. Наиме, Злократ је знао какве све опасности вребају оне који се башкаре на врху. Бити песник, весник националне зоре значило је бити на мети атентатора, бити критикован од разних непријатеља, изложен ветровима ћудљивих политичких и идеолошких промена и то баш онда када је живот највеселији а задовољства највећа...

Пажљиво, попут гладне гусенице, Злократ Тромб се пео ка најзеленијим гранама на врху...

Зато је посао главног и одговорног уредника "Бахусовог теве зова" схватао само као високу, али савладиву степеницу. Но, успон је био стрм, а пењање за његово схватање исувише споро. Зато су га и најмање ситнице изводиле из такта.

- Шалу настрану, Шмоле. Нема шта: сви се данас рекламирају у "Теве Казанови" - рекао је Шмолу. - Оно што ја могу да учиним за тебе јесте да ти из свог џепа, онако пријатељски, позајмим неку пару... Али, на месец - два! Јер, ко зна? Тебе сваки час могу позвати на војну вежбу! А фронт? Ја се трудим да поштедим редакцију, али нисам свемоћан... А сваки дан ме зову. Дај нам некога, кажу. Дај нам бар оне који ти не требају. Жртвуј и ти, Злократе, некога за слободу. Ја се због вас брукам и стидим. Други дају читаве погоне, а ја се стискам око једног или двојице, тројице. Па није ред да неко гине, а други да за то време паре траже. Није, Шмоле. Није у реду. И послушај мој савет: припази се мало. Јеси ли разумео? Уосталом, друге ти ионако нема. Ако се слажеш, иди код секретарице да ти да нешто новца!

- Да ли је могуће да ми се рок за враћање новца продужи бар на три месеца? - упитао је Шмол Злократа Тромба излазећи.

- Да сам на месту господина уредника ја вама не бих дала ни цркавицу - рекла је секретарица Шмолу док је бројала паре.

6. Злурад Шмол гледа телевизију

- Отишла је! - помислио је Шмол када је ушао у стан и на даљинском управљачу нашао кратку поруку.

"Одлазим заувек и више се, буди сигуран, нећу вратити. Мислим да је тако боље за обоје. За тебе зато што ћеш коначно имати мир о коме стално причаш. Што се мене тиче, ја ћу (прецртано). Одавно имам план да одем до (прецртано). Решила сам да покушам да донесем срећу неким другим људима који можда и нису као ти, али који ће знати да цене (прецртано) и шта су праве вредности! У то ћеш се ако ме нису (прецртано) и ти убрзо уверити!

П.С. И ја ћу од сада да се проводим тамо овамо. Можда је тако боље за обоје..."

- Можда је и боље тако - сложио се у мислима Шмол коме су се у последње време, а нарочито после њихових јутарњих свађа, дешавале необичне незгоде. Једном је просуо пуну шољу ракије, други пут је кинуо у још несмотани папирић распршивши по тепиху све што се у њему нашло. Проливао је пиво у више наврата, преждеравао се тако да га је болео стомак, сањао свакакве глупости, услед дремежа пропуштао почетак скоро сваког телевизијског филма, а једном је замало пао оклизнувши се о кору банане!

- Усрећуј кога год хоћеш, али мене више немој! Можда је и боље да се све овако завршило, са том женом сам негде могао и да се озбиљно повредим! - помислио је осетивши мешавину осећања слободе, празнине, и потребе за одмором.

Шмол је одувек волео активно лењствовање. Сваки слободни сат проведен у излежавању користио је за обавештавање о светским токовима.

Када би га неко о томе питао, рекао би како је мишљења да телевизија највећим делом приказује глупости, да је непрестано буљење у екран чисто губљење времена и истицао да паметан човек тог порока треба да се клони.

И није лагао. Шта више, Шмол је јако волео да живи авантуристичким животом, пуним сунца, лепих жена, необичних места, тајанствених предела и свакојаких других угодности.

Но, са друге стране, недостатак средстава за један тако активан и леп живот, није му пружао много избора. Зато је Шмол мењао оно што је могао, дакле телевизијске канале.

- ... киша праћена грмљавином и падом температуре, у планинским пределима у поподневним сатима могућ град...

- ... Погледај: исти распоред рана као и на телу прошле жртве...

- ... Линда је варалица! Она је подметнула дијаманте и убила Џејкоба...

- ... Управо почињем са радом на једном сасвим новом пројекту. Са мном су у студију код познатог продуцента Ђилета све сами професионалци: ту је Меда, затим Арап са којим сам већ сарађивала на једном мултимедијалном пројекту за новогодишњи сајам, затим Бруно из групе...

- ... Ајдачић до Јовановића, Јовановић прецизно до Ајдачића, ту се уплиће Олујић, али му смета Јакић, прилази и млади Нановић, који је у међувремену заменио уморног Прњата, на другој страни је дошло до кошкања Бјелице, Лукића и Мамуле... и то је...

- ... ето како ћете уз помоћ ове практичне и јевтине стварчице да изгубите двадесет килограма...

- ... амерички империјализам прети бауком новог светског...

- ... Вооолииим теееееее, ал' онаааа црнаааа ми јеее драаажаа...

- ... Влада за идућу годину планира висок раст промета репице и, што је нашим гледаоцима свакако још занимљивије, повећану производњу семенског хибрида Ц - 6 ратрактарац и...

- ... Погледајте! Девојка у води! Брзо!... Пљус! Шклап, шклап, пуф, пуф...

- ... Поштованом академику и добитнику Теслине награде за животно дело честитамо и уручујемо фитнес опрему, поклон нашег спонзора "Патрокло-trade-а", и колекцију лосиона "Газда Митке" спонзора...

- ... Јакасовићева је управо извела двоструки аксл са уврнућем и преметом...

- ... Армија је жестоко узвратила на провокације од дрога распомамљеног непријатеља ослободивши још једно село које су помахнитали зликовци користили као упориште. Повампирени агресор користи великодушно дати рок од 24 сата за евакуацију села да поубија што више мештана, попали куће, побије стоку и за све то оптужи ослободиоце...

Шмол се приликом гледања теве програма ослањао на интуицију. Неки унутрашњи глас би му сваки пут баш на време скренуо пажњу на канал на коме има нечега што се једноставно не сме пропустити.

- ... У оквиру наше сталне рубрике "Занимљивости и новотарије из света практичних кућних производа" вечерас ћемо вам, драги гледаоци, приказати прилог о производњи сасвим новог и релативно једноставног метода у лечењу од смрти...

Водитељка је изгледала као да је тек изашла из каде.

- Данас је са нама у студију проналазач динамизатрона. Уважени гост ће нам, надам се, најпре открити како је уопште дошао на идеју да крене у потрагу за леком против смрти?

- Једног преподнева ми је пало на памет како би било лепо да и ја направим нешто, а не само да лежим по цео дан и мислим о свему и свачему што ми пада на памет... Прво сам помислио да пробам да копам канале, затим да сечем дрва, па да возим такси. Онда сам помислио да би боље било да нешто измислим: да усавршим технологију производње пива и вина у праху, или конструишем кашику која не тоне у мед. На крају сам се сетио да би најбоље било да пронађем нешто велико, нешто што ће бити свима потребно и што ће се лако продавати...

- Дакле, вашој лењости изгледа да треба да захвалимо што ће баш наша генерација осетити шта значи патина вечности.

- Па управо тако: помислио сам да би сигурно много људи хтело да подели судбину богова и постане налик Олимпљанима.

- Признајте да сте смишљајући лек којим ће се остварити вековни снови наших предака, имали у виду да за себе обезбедите неко место налик оном које је заузео громовник Зевс, или можда Аполон?

- Само да ме за казну што сам човечанству донео бесмртност не обесе о стену да ми орлови сваког јутра као Прометеју прождиру џигерицу...

- А сада, предлажем да заједно погледамо рекламу са којом произвођач креће у промоцију овог несумњиво веома привлачног апарата... Дакле да погледамо прилог... Да подсетимо гледаоце да од ове опаке болести, иначе, у свету свакодневно страда веома велики број људи... Дакле...

Уместо спикеркине раскошне фризуре на екрану се појавило суморно гробље искисло током јесењег сумрака.

"На оваквим местима више нећете морати да купујете плацеве! Што да издахнете када можете да одахнете!"

Слику сумрачног гробља изненада је заменило препуно дечије игралиште, а однекуд се заорила песма.

"Чему гробља? Нашто смрт?
Динамизатрон је на њу љут!
Из те битке јунак - див
Он излази вазда жив!"

Из песка је за то време израњало нешто налик трамвају у облику ручног сата, а у величини тенис лопте са неколико дугмади испод маленог "витаекрана" и чудноватим јајоликим слушалицама.

- Наручите одмах динамизатрон са de lux витаекраном и на смрт више не мислите! - поручио је озбиљни али невидљиви глас, а онда се на теве екрану поново појавио студио са масивним стилским намештајем испред модернистичког панела. Водитељка програма је значајно прекрстила ноге у црним чарапама.

- Ето како изгледа једна од реклама које ће се убудуће, надам се често виђати на нашем програму. Најпре ћу похвалити рекламни спот који је, колико знам, урађен у продукцији нашег студија, а онда поставити уваженом госту неколико питања о оним стварима које највише интересују наше гледаоце. Ја сам сасвим сигурна да гледаоце највише занима како ради ова справица.

- Па ето, по мом мишљењу, да нема мозга и информација упућених њему из сваке, па и најмање ћелијице, не бисмо знали где би нам био крај, при томе мислим на крај нашег организма који, дакле...

Водитељка је заколутала очима. "Са тим научницима увек је напорно радити. Убудуће ћу тражити дупли хонорар на рачун расплињавања и стручних термина!"

- Занимљива научна претпоставка. Али, оставимо се ми на часак те стручне науке! Објасните ви укратко нашим знатижељним гледаоцима како ваш изум чини људе бесмртним?

- Једноставно! Уместо уобичајених шифара које у виду нисконапонских струја колају од ћелије до ћелије, динамизатрон шаље увек једну те исту поруку...

Водитељка је прекрстила ногу преко ноге, откривши на час узбудљиве линије бутина.

- Опет ви нама некако превише филозофирате - рекла је и повукла сукњу у правцу колена.

- Најкраће речено, уз помоћ само две батерије од једне и по волте и сплета отпорника, уместо да старе и умиру, ћелије у нашем телу, стално изнова остају младе, веселе и здраве.

- Дакле, ако сам вас добро разумела, суштина вашег изума је у томе да се организам систематски погрешно обавештава о сопственом здравственом стању.

- Па тако некако...

- Али, не чини ли вам се да је то нека врста самообмањивања? Знате, ја презирем лажљивце.

- ... Дозволите... хм... ако ми допуштате да наставим... Динамизатроном се, наиме, постижу запрепашћујући ефекти дуговечности и...

- Све је то лепо и красно и ми бисмо могли овако пријатно и опуштено да наставимо да ћаскамо сатима али, будући да време за наш разговор полако истиче, поставила бих вам још неколико питања. Дакле, ако сам вас разумела ви сте, господине Вид, пронашли струју живота?

- Не претерујмо: ја сам пронашао само напон и снагу струје живота...

- Ви кажете да је најзгодније прикључити апарат на главу свако вече пред спавање, је ли тако? Није ли то мало непријатно?

- Мој предлог је да се од проклизавања сунђерчића који треба да стоје на слепоочницама треба заштити ноћном капом...

- Дакле, пошто се наш разговор приближава крају, а време нашој емисији неумитно истиче, молим вас још једном укратко реците нашим гледаоцима какве су све могућности вашег апарата?

- Напомињем да de lux модел омогућава свом власнику и кориснику старење од само двадесет минута на дан при максималном оптерећењу и да је тржишту већ понуђено више модела сваки у другој боји па купац већ данас може да бира розе, плави, црвени и зелени динамизатрон и да је за продужетак младости за хиљаду година дата гаранција уз услов редовног пуњења и замене батерија према приложеном упутству!

- Уосталом, најбоље ће бити да погледамо још једну рекламу...

Телевизијски екран је изненада попунило лице суморног господина у средњим годинама кога је изгледа веома болела глава јер је прстима непрестано трљао своје слепоочнице.

"Забринути сте? Стрепите? Године вам пролазе као месеци, месеци као дани, дани као сати, а једино су вам они дуги? Прибојавате се онога што вас чека?"

Онда се исти господин на екрану видео како на главу ставља јајолике слушалице повезане двема шареним жицама са апаратом лоптастог облика прикаченим за појасом. Изнад дугмета које је власник пред очима гледалаца преместио са "min" на "max", дискретно је писало: "Динамизатрон живота de luxe"!

Не "витаекрану" се тада појавило лаконско обавештење:

бонус: 120 дана на сат!

тонус: max!

фортис: max!

Следећи кадар приказивао је лепотицу обучену од главе до пете у припијени еластични комбинезон како у кабини свемирског брода отвара боцу шампањца и куца се, ни са ким другим него баш са господином са почетка рекламе, овога пута сасвим другачијег ведрог изгледа и са много мање седе косе и тамне шминке на лицу. На екрану се сасвим лепо видело како се они веселе прскајући и поливајући се пенушавцем, док чеп лебди испред прозора препуног звезда.

Мазни глас спикерке прокоментарисао је израз на господиновом лицу, добро познат свим сладострасницима, на следећи начин:

"Хајде! Подели самном вечни љубавни плам! Прославимо долазак педесетог века заједно на путу до краја света! Купи 'Динамизатрон' одмах!"

На телевизијском екрану поново се појавио студио.

- Судећи по овој реклами, изгледа да ће они које занима далека будућност и свемирска путовања бити купци вашег апарата? Зар не, имам утисак да је то група потрошача на коју циљате?

- Наравно!

- Иначе, ваља на крају напоменути да је цена овог производа за сада прилично велика и да износи чак 5995 пеура, али да се већ најављују велика новембарска и децембарска снижења. Ја се захваљујем нашем госту, проналазачу апарата, господину Виду Овидијевићу на гостовању у нашој емисији "Занимљивости и новотарије из света практичних кућних производа"...

- Хвала и вама што сте ме позвали у ваш студио...

- За крај бих нашег госта питала да ли кува и колико у кухињи користи детерџент "Пепељуга"?

- Увек радо користим "Пепељугу". То је заиста квалитетан детерџент и ја мислим да...

- А сада предлажем да сви заједно погледамо прилог о породици која редовно користи детерџент "Пепељуга"...

- Зовем се Гарбрк, а зову ме још и Црнобрки. Некада сам се бавио оџачарством, али сам данас тај посао препустио жени, сину и ћерки, док ја радим као рудар у руднику живе. Сваке недеље ми перемо веш детерџентом "Пепељуга" који се показао као изврсно средство за борбу против...

7. Веселе вести

Шмол је угасио телевизор.

Њега су вести о спасоносном апарату живота веома обрадовале.

Додуше, 5995 пеура нису мале паре, али када је вечити живот у питању вреди узети кредит и на неколико десетина година.

Па шта онда још спречава човека који већ има уштеђених 782 пеура на рачуну пословне банке која кредите даје шаком и капом да не поскочи од среће? Зар да такав један 40-огодишњак сместа не отвори флашу пива? Зар да не отвори и другу флашу пива? Зар да после треће флаше пива не потражи шерпу у којој су кнедле са шљивама? Зар да после осам поједених кнедли не почне да размишља о томе како да се прослави обзнана великог и спасоносног открића?

- Хура!

Заправо: - Хип, хип - хура!

Шта више: - Три пут хура!

Шмол је решио да оде у центар града и да се кући не врати све док не потроши читава 4 пеура!

Уосталом, ко се не би веселио при помисли да припада првој генерацији оних који више неће стрепети од, како су до скора многи слепо веровали, неизбежне смрти?

Убрзо је низбрдо, пут улице 29-тог новембра, заурлала пламено црвена лада специјал, раритет из 1979. Од семафора до семафора кидисала је славна машина преко блата, рупа и шина, пробијала се између прљавих аутобуса и чистих, пролећно окупаних, пешака. Као на смотри, поносно је промарширала испред војног дома, изазовно заштекетала у правцу тамо паркираних стратешко - одбрамбених лимузина, а затим се брзо, што је брже могла, изгубила у помрчини и тмуши која штити леђа Народног позоришта. Као да је поново на свом терену, лада је по мраку весело скакутала од шахта до шахта кривудајући теснацима све до самог Калемегдана да би се тамо, на његовим падинама беспрекорно упаркирана и скрасила.

8. Пијанка у "Гумици"

У "Гумици", уобичајеном одморишту и састајалишту академика, ратних профитера и филозофа, те вечери је било веома бучно.

- Воткицу дуплу! "Смирновку" лагану! - рекао је Шмол осврћући се около у потрази за саговорником.

- Драга-лица-иза-блица? Зар си још ту? Ти изгледа ниси уопште ишао кући од јутрос?

- Бисам и бећу, ја бебам своју кућу...

- Извини, Драга-лица-иза-блица, сад ћу ја... само да наручим...

Уочивши да колега није заинтересован за размену мишљења на тему вечитог живота, Шмол се окренуо занимљивијим саговорницима и садржајнијим разговорима.

- ...Ти мени да причаш како нисам спавао са Галином? Срам те било!

- Ниси. Да јеси, већ би имао крастицу на усни...

- Имам крастицу, али на другом месту...

- Покажи.

- Нећу...

- Значи ниси...

- Јесам.

- Ниси!

- Јесам.

- Нека Шмол пресуди.

- Хајде, Шмоле кажи!

- Извините, сад ћу ја, само да наручим...

Шмол је пошао даље, тамо куда га је водила линија шанка и где је познати академик и велики хуманиста Лешимир Мантрак укрстио научна копља са угледним професором етике Зубином Зецом.

- Па шта ако су они током овог рата мало више пута добили по носу? Сетите се, драги колега, како су они нас још пре петсто година... Ето видите зашто се каже да је правда спора али достижна...

- То и ја стално говорим студентима. Толике вековне неправде нанесене једном једином народу не могу се тек тако исправити...

- Уосталом, ионако су све то закували инострани масони!

- Што се мене тиче, ја се потпуно слажем са том вашом констатацијом и још додајем: ми никакве кривице не сносимо за то што смо на ветрометини историјске завере! Па када се већ главе губе туђом кривицом онда би бар требало да неке ствари једном за свагда истерамо на чистац и да утврдимо наше границе бар за наредних хиљаду година.

- Свакако, драги колега, свакако. Ионако се питање државних граница и чистих народа не решава баш сваки дан. Је ли тако, Шмоле?

- Извините, сад ћу ја, само да наручим...

Шмол је одједном осетио да је пришао преблизу сеновитим вратима клозета иза којих вуче хладан и отрежњујуће смрдљив ветар, па се брже боље повукао ка столу поред чивилука.

- Другоме ви тај вињак, а ја ћу кајсијевачу. Зна Ћуре матурант шта је препеченица! Хеј, Шмоле, кућо стара, седи да играмо шибице у цигаре!

- Извини, сад ћу ја, само да наручим...

Шмол је стао на сред средине шанка.

- Рекла сам му да нећу ни случајно, и још сам му рекла да он код мене нема никаквих шанси, а он је онда рекао да ће доћи увече колима по мене, па сам узела чарапе са ликром...

- Молим вас, ја сам тражио вотку "Смирноф" са лимуном, а колико видим ви иза шанка сипате Хемипетролову "АС специјал" лимун-вотку...

- То је мишљење најугледнијих предавача и свих у ректорату. Њу би заиста требало добро ознојити уз неко дрво. Само се чека да ректору досади па да ми, шефови катедри, навалимо...

Коначно је у "Гумицу" ушао "Невероватна чуда из нашег комшилука".

- Знам... знам... И ја сам гледао тог Вида на телевизији.

- Истина је то. Нема ту шта да се каже. Лек је пронађен!

- И било је крајње време!

У разговор за шанком убрзо се укључило још саговорника.

- Ма, какви! Као и увек варају наивни народ смрћу. Ја сам одувек знао да у вези са тим постоји нека превара. Будите уверени, господо, да има колико хоћете оних који нису седели скршених руку и чекали да буду покопани. Зна се: паметан свет не губи главу тек тако. Око нас, верујте, све врви од лукавих пећинских праљуди који се упорно провлаче између Сциле и Харибде кроз вечност!

- Ма, како ви то мислите?

- Како? Још питате? Служе се лековитим напицима, временским олујама, свемирским пукотинама, камењем мудрости и свакојаким другим каналима и путевима. Свашта су у стању да ураде само да би могли вечито да се возикају у својим скупим аутомобилима и летећим тањирима и, просто ради сећања на старе дане док су били дивљи, скидају главе нама, боранији. Причају нам о пустоловинама некаквих бесмртних богова, тобоже све су преписали из старих књига. Којешта! Као да ми не знамо како се пише? Ево: ако Христ, Зевс, Перун и Дабижив нису и дан дањи живи и здрави, ја, Сомун Јамб, главу стављам на пањ!

Шмол се замислио.

- Мислим да би ми још једна "Смирновка" добро дошла... Дајте једну дуплу са ледом, ако бога знате...

- Ја сам ионако одувек знао да сам бесмртан - умешао се у разговор радник државне безбедности у цивилу. - Смрт? Ха! Ја не наседам на некакве непроверене приче. Ма каква природна смрт? Причајте ви то неком другом. Ко је још умро, а да није убијен, нека ми се јави! Данас свако зна да је такозвана природна смрт у ствари само вешто изведено убиство, такорећи, савршено убиство! Нема на овоме свету човека коме људи нису смрсили конце. Ево, вама се на лицу види како сте мучки убили свога деду. Не, не, не! Немојте порицати! Био болестан? Ма хајте! Што га онда нисте лечили? Лечили га, лечили! Да, како да не! А каквим лековима, питам ја вас? Само ми немојте рећи да вам је лекове преписао неки доктор? Јасна ствар! Зар сте толико наивни да верујете да су се они годинама мучили бубајући само зато да би лечили вашег деду? Ха! Немојте ме засмејавати, молим вас. Добро се зна шта лекари раде и чиме се баве. Њихово је да убијају - ваше да их се клоните! А фармацеути? Медицинско особље? Библиотекари? Ватрогасци? Зубари? Кувари? А тек сељаци, пекари, поштари, месари, таксисти, посластичари, цвећари? Молим вас, све су то, разуме се, чисте и најчешће масовне убице!

- Истина је - јавио се припити "Драга-лица-иза-блица" - у мом селу је права реткост да муж после двадесет година брака не убије жену! Зато се и каже: сретноме умиру жене, а несретноме краве!

- Код нас, у нашем крају, сви се слажу да је опасније бити свекрва, него возач формуле један. Ево, нема месец дана како је мој синовац убио стрица сланином и кајмаком. Скупо га је коштало, јер је стриц био прави ждероња и јео као свиња. Синовац каже да му је било толико мучно да га гледа како једе његову сланину да му је пар пута долазило да заборави на све мере опрезности и одмах га, ту за столом, задави. Жена га је смиривала дајући му, мимо њених схватања, да пије колико хоће, само да не би био бесан. У једном моменту је био на озбиљном путу да скрене на странпутицу и препусти се алкохолу. Ипак, на крају му се све то исплатило: стриц је добио инфаркт какав се само пожелети може. Није, такорећи, ни трепнуо! Осим тога, мој синовац је после свега стекао и углед доброг домаћина. Сви су стално говорили како је лепо од њега што не штеди на храни када је у питању стриц. Бог да му душу прости, заиста је отишао на онај свет дебео као чварак.

- Да будем искрен, сада кад ће се за убиство ионако плаћати у најмању руку мандатна казна, питам се - вреди ли уопште да убијем течу? - умешао се Сомун Јамб сетним гласом.

Шмол се опет замислио.

- Мислим да би ми још једна вотка добро дошла. Воткицу једну! "Смирновку" лагану!

- Од убистава данас човек може да има само невоље, муке и разноразне друге перипетије...

- Ево, мој зет је тек онако из шале читаву једну зиму тровао комшију џемом од шљива. И ништа. Упропастио је ауто покушавајући да га натера да страда као сувозач. Испекао је руке правећи сапун од цијанкалија, а он је, магарац, тај скупоцени поклон дао својој тетки за нову годину. Мислио је већ и да одустане, кад је комшија извршио самоубиство. После су, истина, због тог тобожњег самоубиства затворили његовог синовца. Не, не! Тврдим да се неко просто рађа као криминалац, а неко може самога себе да убије, па опет ништа... - умешала се у разговор Галинина жртва.

- Ево, ја сада пред свима вама признајем: убио сам стрица секиром. Поштено сам га одробијао својих дванес' годиница и 'ајде сад! Могао сам, значи, да га оживим и отплатим дуг једним трактором! - јавио се дугајлија болесног израза.

- Ако се решим да живим докле ми се цврцне и купим тај динамизатрон, мењаћу јетре после сваке бербе грожђа...

- Ја сам се дуго уздао у чудотворни црвени Буковички расо, али се после испоставило да лечи само од шуге и рака...

- Мени је, када сам ишао на ходочашће под Провалију, гатала у пену од пива чувена Манита Шћепа. Прорекла ми је да ћу баш дуго да живим, ако се припазим отвореног простора и течности. Ипак, за сваки случај, купио сам парченце Ђевич камена, разбројаницу невидимку и огрлицу која скреће погледе урокљивих очију. Што се мене тиче, ја сам се обезбедио за наредних сто година - рекао је познати академик и велики хуманиста Лешимир Мантрак.

- Одувек сам веровао само у медицину. Какву - такву али - медицину! Није мене брига да ли је то источњачка, афричка, народна или стара кинеска, важно је да је медицина, а не тамо некаква надрилекарија. Другима ја не верујем! Верујте ви Сомуну Јамбу који без дана школе све зна!

- Ја не верујем никоме. Ко не би лагао за добре паре? - обратио се присутнима увек мудри професор етике Зубин Зец.

- Истина је сушта! Ја бих први измишљао свашта што ми падне на памет када би ми само неко то плаћао!

- Не бих ја бацао паре на те лекове бар још триес' година! Ко једе здраву храну, свеже воће и поврће - баш га брига! Живи сто година! Е онда ти мени, брајко, продај шта год хоћеш! А сада да ти ја дам паре, овако здрав и ухрањен! Не, нисам ја наиван! - жестио се један од вињака поднадули пиљар.

- Све има своје време - мудровао је старинар.

- Још једну вотку... - мислио је Шмол пребирајући по џеповима у потрази за кључевима од жар - црвеног аутомобила.

16. јун

39. Сан о вјетреним брдима

Разуме се - пењање није ишло баш лако: ноге су му биле јако отежале и једва их је одвајао од земље, а ветар се поигравао с њим на исти начин као и са бусенима планинске траве.

- Зашто се ја уопште верем по овим стрминама? - упитао се Шмол и истог трена видео како се Морана гола као од мајке рођена пење травнатом косином у правцу једне стене прекривене ниским планинским бором званим клек!

Покушао је да је позове:

- Клара! - једва да је изговорио.

- Морана! - поново је покушао са другим именом.

Уместо да се заустави, Морана као да је скакутала преко стена.

Ношен јаким ветром полетео је право за њом.

Фију! - засвирало му је у ушима.

Шмола је зачудило то што при пењању ногама није морао да додирује тло.

- На чему ја онда стојим? - упитао се када више није могао ни да види земљу испод себе. Чак су му и ноге нестајале у безбојном вихору.

Без ослонца, као обешен у простору, сваки час могао је да почне да пада.

- Ко би могао да зна колико је дубока тмина? - Шмол је стрепео да ће му се кад-тад, чим престане ветар, јавити онај страшни осећај у стомаку који прати пропадање у невидљиви бездан.

А онда су му се указала ружичаста стопала.

Био је задивљен.

- Каква дивна ружичаста стопала!

- Како су само мали и дебели ти анђеоски прстићи!

- А пете? Као две јабуке! Чукљеви - бресквице!

Шмол је одмах пожелео да се ухвати за спасоносне ножице.

Заиста, као сламка пред утопљеником, као црвић пред изгладнелом пастрмком, њихао му се пред носом пар малених, босих, стопала.

Истина, и њему је однекуд дошла нека велика снага! Успело му је да десном руком обухвати чланак.

- Аха, ухватио сам те!

Чланак је био толико танак да је Шмол палцем могао да додирне средњи прст. Можда му се баш и због тога пробудила жеља за даљим успињањем и напредовањем.

- Идемо даље! На колена!

Другом руком Шмол је ухватио глатки Моранин лист.

Лагано, миц по миц, почео је да се пење уз ногу све до колена. Шмолу се чинило да се верање уз Моранину потколеницу одужило.

- Не каже узалуд народ да нема ничег дужег на овом свету од дугих женских ногу - размишљао је грабећи уз бутине.

Ускоро је догурао до тачке од које је морао да промени тактику. Наиме, ма како оне дуге биле, уз Моранине ноге се даље није могло. Сада је требало прећи преко експонираних облина које су се испречиле на његовом путу од бедра до струка.

Склупчан као пуж, спустивши главу на ову љупку препреку, Шмол је ковао план за даље напредовање.

Наиме, следећи корак је собом носио велики ризик: Моранин струк је изгледао веома танак, леђа глатка, руке у сталним покретима.

- Престани да дрхтиш тим твојим стомаком - не могу да те ухватим како ваља - помислио је да је рекао.

Ма колико Моранин стомак дрхтао, Шмол га је чврсто ухватио слободном руком. Шта више, кажипрст му се том приликом заглавио баш у њен пупак!

- Аха! Ту смо значи! Тачно на пола пута! - прокоментарисао је ову случајност.

Сада, када је освојио средишње делове Мораниних леђа и када му је пут навише био сасвим отворен, Шмол је могао да на миру планира следећи корак.

- Да ли ће њене груди бити довољно чврсте? - запитао се и одмах затим одбацио ову своју сумњу као сасвим безразложну.

Показало се да је захват одоздо био сасвим исправно замишљен. Шмол је био пријатно изненађен тиме што су се груди у његовим рукама нашле као у калупу. Прислонио је главу на Моранина плећа, а онда једно време мрдао прстима веома споро и благо.

На тренутак му се учинило да би у овој ситуацији могао да проведе, ако затреба, читаву вечност.

Само на тренутак.

Што због ветра, који је тако јако дувао да се због њега ништа около није могло видети, што због некаквог несносног нагона који га је присиљавао да не мирује на једном месту, Шмол је пошао даље, додуше сада већ сасвим господски пузећи.

На потиљку се задржао само толико колико му је требало да Морани шапатом пренесе пар важних порука:

- Сада ме се више нећеш лако решити. Како лепо песма каже: пратићу те где год пошла! Где год...

А онда је пожелео да провири доле у амбис, преко њеног рамена.

Испод њих магла се брзо уклањала откривајући дубоку провалију.

- Ух - шапнуо је Шмол опчињен призором неколико сићушних језера шћућурених на дну.

Овај тренутак непажње Морана је искористила да га попут неке ћудљиве и кочоперне ждребице збаци са леђа.

- Аааааааааа! - покушао је да каже Шмол док су око њега промицале беле углачане стене.

Стене и сипари.

Све брже и брже.

Ту и тамо промакне бусен траве за који он покушава да се ухвати.

Шмолу је испред очију све почело да се стапа.

Онда му се учинило да би без по муке из распореда бусенова са стена провалије могао да прочита ово:

"Ни испод вулкана

Ни понад неба

Већ:

Око врха пећине -

Лети, лети, лети, лети...

Аутомобил!!!

А вила

за то време -

Подврискује:

Ааааааааа!!!"

- Ааааааааааа! - сложио се Шмол.

- Ааааааааааа! Шмоле! Шмоле! Одгришћеш ми уво! - викала је Виолентина.

- Шта? Шта је било? - Шмол је са запрепашћењем констатовао да је скоро сасвим склизнуо на под.

- Драги Шмоле, ти си скоро читаву ноћ лежао на мени и гњечио ме. Иако сам једва дисала под твојом тежином, ипак сам ћутала и трпела све док ниси почео да ми глабаш уво! - објаснила је Виолентина.

40. Љубавни план

После доручка Шмол је пошао пут каменог моста који је острво повезивао са копном.

Најпре је отишао до кола и из касете извадио две похабане и замашћене књиге. Решио је да одшета до плаже на једно кратко купање, а тек онда прионе на посао.

Стазицом кроз боров шумарак дошао је на Краљичину плажу. Она је позната по тако ситним каменчићима да је права милина узети њих двеста-триста у шаку и онда их крцкати.

Око Шмола је све било пуно цике, вриске, прскања и потапања. Правиле су се жабице, сакупљале шкољке, морске звезде, сунђери, каменчићи. Неколико загрљених парова се издвојило да љубавни жар хлади таласићима и од њих краде миловања.

Ту је био и Злократ Тромб. Он се љуљушкао на душеку препуштајући се истовремено Хелиосу, Хипносу и Нептуну.

Школарац је давио Кантину.

Зек Пилула уметницу Фуфи.

Вид Овидијевић Виолентину.

Еудије брадатог морнара.

Тамо, на плажи Шмол је:

1. Бацио прегршт каменчића у воду само да би чуо оно њихово чувено "ццциии" при паду у воду.

2. Пронашао малену седефасту шкољку и решио да је сачува.

3. Звизнуо за једном купачицом.

4. Потрчао за њом у плићак.

5. Зауставио се тек када му је вода дошла до струка.

6. Пљескао по таласићима све док се и сам није сквасио.

7. Вратио се назад под сунцобран сасвим мокар.

8. Покушао да пронађе малену седефасту шкољку.

9. Пронашао другу малену седефасту шкољку.

10. Сместио лигештул испод сунцобрана и сео.

11. Отворио "Приручник за љубавне саветнике, заводнике и разводнике"

12. Пронашао део књиге "Како да волите и будете вољени - љубавни водич за професионалце".

У својој маленој сеновитој оази, метрима удаљеној од бљештавог плаветнила и цике раздраганог света узавреле крви, Шмол је опет био она стара сумњичава и неповерљива Душица.

- Но, кренимо на посао!

Шмол се тог сунчаног дана окупао у мору само два пута, али је зато попио:

1. велика Никшићка пива комада 2

2. устаничке лозоваче комада 3

- Овде на плажи се једноставно не може радити - закључио је на крају.

У апартману је све ипак некако кренуло.

Најпре је прелистао садржај: Како да волите; Како да не волите; Како да вас заволи; Како да вас не заволи; Како да почне да вас воли; Како да престане да вас воли; Како да оставите вољену особу; Како да вас остави вољена особа; Како да оставите невољену особу; Како да вас остави невољена особа...

Шмол се определио за најсигурнији метод превентивног одљубљивања по Пимпек-Дауновој рецептури.

- Најпре да рашчистимо ствари са Виолентином - одлучио је Шмол.

- Рецепција? Зовите ми Виолентину!

*

- Да, Шмоле! Чујем вас добро!... Мени се чинило да сам вас малопре видео на плажи... Хе, хе... Не, Шмоле! То се ја смејем без икаквог разлога, немојте тај мој смех погрешно протумачити, молим вас. Хе, хе... Еудије, часни организатор мог доброг расположења, брижљиво се стара да ми се ни једног момента не поврати лоше расположење... Радите ли ви на вашој љубави?... Само тако... Хе, хе! То ме сада голица ваша познаница Виолентина... Њу хоћете?... Баш њу?... Да дође у ваш апартман? Ви, Шмоле, изгледа као да сте заборавили да вам сати измичу... Да сам на вашем месту ја бих гледао како да се до ушију заљубим у Морану, а ви?... Хоћете ли да због вас свет пропадне?... Како рекосте? Кажете да без Виолентине не можете да изведете такозвано, ако сам вас добро разумео, двоструко реконтразаљубљивање?... У реду, Шмоле. Видећемо... Кажем: видећемо!... Да: ја ћу да видим!

*

- Нећу да идем код њега! Ја сам још док ме та будала возила овамо, јасно схватила о каквом је човеку реч. Не! Не долази у обзир! Ни минут више са њим! Шмол је за мене једна обична нула, а то што је он заљубљен у мене је сасвим нормална ствар и, уосталом, то је његов проблем. Откако смо се јутрос ти и ја драги мој Виде зближили, ја сам први пут у животу открила шта је то права љубав. Одувек сам волела баш такве као што си ти драги мој, Виде Овидијевићу. Чини ми се као да сам те видела још у соцу од моје прве кафе, у првом пасуљу који сам појела, у бобу, плећки, сланини, стишњеној шунки, у диму, облацима, светионику, на плажи, у књигама, у обрисима планина, сенима сумрака, у мравињаку, на трипу, у сновима, црквама, међу звездама, на небу, у музици, у цвркуту птица...

- Ти си, Виде Овидијевићу, дефинитивно моја судбина!

*

- Одмах да ти кажем, Шмоле, да не би нешто друго помислио, да сам код тебе дошла против своје воље, само за љубав Вида Овидијевића. Ох! Он је тако драг и мио... Не знам шта си хтео, али знај да ништа нећеш добити. Ти си све своје шансе код мене изгубио за сва времена! Ја сам се у тебе разочарала још док смо путовали овамо када си ми на врат натоварио читаву булументу. Осим, наравно, Злократа. Једино што у овом тренутку могу да учиним за тебе, то је да ти пожелим да што пре нађеш особу коју ћеш заволети исто онако искрено и из дна душе као што сам се ја заљубила у Вида. Али мислим да је и то од мене превише. Ниси ти толико заслужио. Једноставно, мораш схватити да те ја не волим и да нисмо једно за друго. Погледај само како сам ја лепа, а ти тек осредњи, такорећи никакав. Мораш признати да би било смешно да као такви наставимо. На крају крајева, мене су овде сви дочекали као звезду...

- Извини, Виолентина, али морам само на час да нешто погледам у приручник... Минут само...

Шмол је брзо листао књигу тражећи поглавље под насловом: "Када вам ваши изливи љубави не помажу да у вас заљубите пожељну особу коју имате намеру да оставите".

"... Ако вам је стало да се одљубите од вољене особе која вас не воли морате учинити следеће операције: ..."

- У реду Виолентина! Сада можемо да почнемо! - рекао је коначно Шмол.

*

Прошло је подне.

Све се променило!

Таласи су се преливали у свим бојама. Школарац се љуљушкао на душеку препуштајући се истовремено Хелиосу, Хипносу, Нептуну.

Злократ Тромб је давио Кантину.

Зек Пилула собарицу.

Вид Овидијевић уметницу Фуфи.

Брадати морнар Еудија.

Виолентина је још увек била у Шмоловом апартману.

- Али, Шмоле, ја сам те одувек волела. Чак и када сам мислила да те не волим, ја сам те из свег срца волела. Нећеш ме сад ваљда оставити овде на цедилу. Зар у твом леденом срцу нема више ни трунчице жара према мени? Признај да си све ово урадио и сав тај твој пут измислио само да би ме се отарасио. Признај да нигде нећеш путовати без мене. Признај! Ох, реци ми само једну реч. Реци ми да сам твоја и да ме нећеш оставити. Зар ти је толико тешко да ми кажеш само једну нежну реч? Зар ти ни оволике моје сузе ништа не значе? Знаш ли да сам још као пророчица почетница твој лик видела у живи просутој из топломера... Истина је... Док си се пресијавао у тој дрхтавој капљици метала ја сам први пут у животу испод стомака осетила насладу и махниту страст... Ти си, Шмоле, моја судбина, како ти то није јасно? Прорицаћу ти све што пожелиш... Пристајем на све што хоћеш... Радићу ти оно што си ми причао да си одувек маштао... Ако желиш, бићу твоја робиња. Да робиња... Са којом можеш да радиш шта год ти је воља... Уби ме, само ме немој оставити... Не! Не мораш ме волети, али допусти бар да те пратим као твоје верно и умиљато псетанце...

41. Последње припреме за нови пут

"Колико радости - толико сумње!" - можда је неко некада рекао оставивши ову мисао покољењима као пословицу? Ова би се мудрост лако могла односити баш на Шмола који лежи у лигештулу под сунцобраном на Краљичиној плажи.

Подневно купање тако га је освежило да се осећао као да је читаву ноћ спавао најмирнијим сном. Неко време је стајао на самој обали где су му таласи прекривали ноге ситним шареним каменчићима.

- Сви се снови мотају око тог врха пећине... Где би тако нешто постојало?

Утом се под Шмоловим сунцобраном појавила Виолентина.

- Најзад - рекао је. - Већ сат времена те чекам!

- Извини, драги мој Шмоле. Толико ми је значио онај наш разговор у соби. Ево све до сада сам седела тамо, плакала и тумачила твој сан. Хтела бих само да ти најпре кажем да те пуно, пуно, пуно...

*

Ускоро се Шмол запутио на видиковац.

- Виде Овидијевићу! Ако сам своје снове добро разумео, проблем са спасавањем Моране је решен. Из ових стопа крећем на пут.

- Ох, охохох... Бућ. Пљас. Бућ. Пљак, пљак. Брлллоо. Кљак. Можда бих и ја могао да пођем са тобом на то путовање... Ха? Шта кажеш? - брчкао се Вид Овидијевић у базену.

- Упозоравам вас, господине Виде Овидијевићу, да се говорка о томе како нам се судњи дан приближава великом брзином. Прича се да је већ прешао преко Златибора! Питање је хоћете ли уопште стићи да пронађете Морану пре смака - упозоравао је Еудије. - Нека иде само Шмол.

- Али како ћу сам?

- Господин Шмол би могао да поведе своје пријатеље - предложио је Еудије.

- Али како да било кога убедим да крене самном?

- Сигуран сам да ћете се ви лако снаћи, господине Шмол. Ви сте прави мајстор да промените туђе мишљење.

*

- Идем са вама! И мени је стало до тога да пронађете Морану! Осим тога ја тај крај познајем као свој рођени џеп - понудио се љубазни Злократ Тромб и додао - Наиме, ја сам се тамо родио и...

- Од како се она лепа собарица удавила, ни мени се више не остаје у Светом Стефану - рекао је Зек Пилула.

- Моје место не дирајте. Ја идем за Шмолом макар морала да улазим и у ватру и у воду! - рекла је Виолентина.

- И ја ћу ићи са вама, ма где год ви пошли - рекла је Кантина.

- Да сам вам ја нешто отац, муж или бар љубавник, добро бих вас због оваквих непромишљености издеветао!

- Колико сам чуо ни Судњи дан није тако страшан као што се прича - рекао је Зек Пилула.

- За сада. Сачекај да видиш како ће бити за месец дана. Ово је тек почетак смака, а већ је, кажу, настао велики метеж - одговорио му је Злурад Шмол коме се после разговора са Видом Овидијевићем учинило да и поред свих напора никада неће бити прихваћен од стране богатих и да је смак света добра прилика да се ствари бар једном изједначе.

42. Пут на Жабљак у условима галопирајућег Судњег дана

У аутомобилу је било вруће, тесно и загушљиво. Лада боје крви са додатком сока од шаргарепе очајнички се под Шмоловим вођством борила са успоном.

Опијени свежим планинским ваздухом, Виолентина, Кантина, Злократ Тромб и Зек Пилула су заспали пробудивши се тек на раскрсници код Цетиња.

Опијени врелим ветром који је дувао са Скадарског језера, Виолентина, Кантина, Злократ Тромб и Зек Пилула су заспали пробудивши се тек на раскрсници код Подгорице.

Опијени свежим планинским ваздухом, Виолентина, Кантина, Злократ Тромб и Зек Пилула су заспали пробудивши се тек када их је Шмол пробудио на Видровану, извору славом и признањима овенчане Требјесе.

Ту су се јавили и први наговештаји још далеког, али надолазећег хаоса.

- Зар ја да идем по воду? Нека се до извора спушта онај ко је жедан, а ја, бога ми, нећу! Осим тога Виолентина је седела напред. Она је сувозач, па нека она иде по воду.

- Мени је лакше да одем до кафане и попијем пиво. Ја воде ионако нисам жедан.

- Зар да се у овако високим штиклама ломим по том камењару? Зар да због вас чарапу поцепам?

- Ево, ја ћу!

- Ако на извор иде госпођица Кантина, онда ћу и ја поћи са њом! - рекао је Зек Пилула.

- Е ти нећеш више са Кантином ни на чесму!

Шмол је, за сваки случај, на извор понео новчаник и кључеве од аутомобила.

*

Опијени свежим планинским ваздухом, Виолентина, Кантина, Злократ Тромб и Зек Пилула су заспали пробудивши се тек у предграђу Шавника.

Од града на три реке није требало пуно возити да би се видело какве све страхоте изазивају судњи дани.

Велики паркинг испред кафане на Мљетичку на коме су се у добра времена одржавали вашари, сада, у подне Судњег дана, био је тесан да прими сва возила. Било је ту много аутомобила, камиона, аутобуса, трактора, мотокултиватора, разноврсних кола и запрега из разних епоха, више коња међу којима неколико враних, а са стране је њакао и један товар.

Но, то све још није било ништа у односу на унутрашњост објекта у који скоро да се од силне гужве није могло ни ући.

Већ на први поглед било је јасно да су поводом смака света мртви устали из гробова и то веома чили, весели и орни за кавгу.

Заиста, туча је била неописива: тукли су се четници са партизанима, бјелаши са зеленашима, Травуњани са крсташима, Италијани са Немцима, Кричи са Турцима, Византинци са Дукљанима, Татари са Арбанасима...

- Господин из ћошка љубазно пита да ли желите да опробате снагу са њим? Знате он је већ неколицини овдашњих расцопао главе, па би сада био рад да са неким са стране подели мегдан! Поручује још да су му намере часне и поштене, да вас неће опљачкати, али да се неће ни смирити док вама мушкарцима главе не поразбија, а жене не силује! Реците само да ли пристајете и он ће одмах доћи - била је љубазна конобарица.

- Хвала, веома сте љубазни, али ми бисмо хтели само да попијемо неко освежавајуће пиво, вино или ракију, па да идемо даље.

- Онда, молим вас, пођите у салу за ручавање. Питајте само господина са чалмом да ли је слободно, а ја ћу вам донети флашу лозоваче да ме не зивкате сваки час...

- Је ли слободно?

- Ко да стрепи мрки вуче с планинскога гладног миша?

- Као што видите, господине Смаил - ага Ченгићу, није све тако црно. Има много добрих и корисних ствари које су се догодиле од почетка смака света - констатовао је Злурад. - Сада смо први пут сви заједно у могућности да истовремено живимо и да се упознамо.

43. Смак узима мах

После само неколико сати, када су Виолентина, Кантина, Злократ Тромб, Зек Пилула и Шмол изашли из кафане, смак света је започео један сасвим нови вид борбе против човечанства. Ваљда у агонији, опраштајући се од својих центрипеталних и центрифугалних сила, Земља се завртела таквом брзином да су се путници једва дотетурали до кола. Све је то личило на ход по хали - галију у чијем се центру, уместо вашарске традиционалне пластифициране лепотице налазио аутомобил.

- Бљљ! - рекао је Зек Пилула и пресамитио се преко једног мотоцикла из Другог светског рата.

Врата црвене лимузине су срећом била откључана, али је стартер дуго измицао пред боцкањима кључа.

- Баш ми је драго што сам упознао Новицу и Смаил-агу - приметио је Злократ Тромб.

- Изгледа да се смак света служи прљавим триковима као што су понављање и сужавање, сабијање, врћење у круг... - приметио је Злурад Шмол који се борио да ауто провуче тесним кривудавим друмом између стеновите Сциле и застрашујући дубоке Харибде.

- Станите! Мени је мука!

Заиста, пут је био толико узан да су задњи точкови често силазили са асфалта који се ломио између стена и провалије на чијем је дну, испод, са пута невидљивог села Зукве, текла још невидљивија река Буковица.

Када су се дочепали Буковичке горе чинило им се да су се свог јада отарасили. Али, одатле путем према Жабљаку, показало се да све врви од шареноликог, али углавном намргођеног света који се колико јуче подигао из мртвих. Тако су путници сваки час наилазили на разне врсте заседа, стража и предстража, препрека, барикада, контролних и других пунктова.

Изгледало је као да су сви били изгубљени једни без других.

- Стој! Ми смо Калочини Кричи! Виђесте ли ђе оне Дробњачке погани и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Дробњаци! Виђесте ли ђе оне Кричке погани и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Дукљани храброг архонта Војислава! Виђесте ли ђе оне Византинске погани и фукару Теофила Еротика? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Византинци! Виђесте ли ђе ону Дукљанску и Травунијску поган и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Травуњани! Виђесте ли ђе оне Дукљанске погани и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Савини Немањићи! Виђесте ли ђе оне Богумилске погани и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Стој! Ми смо Богумили! Виђесте ли ђе оне Немањићке погани и фукару? А да нема случајно који од вас да је...

- Altola! Siamo soldati del conte Ciano. Avete visto quei masklzoni rossi? E fra di voi, per caso, non e che...

44. Ђевич камен

Код Ђевич камена, чудесне стене која се налази на брегу поред самог пута, водила се права битка! Пијани сватови су се тукли тако немилосрдно да само захваљујући срећној околности што су у току били судњи дани није било мртвих на гомили.

- Па шта је ово, људи моји? Зар се ваља тући због једне обичне лепотице? - покушао је Злократ Тромб да уразуми крваве свадбаре. - Хеј ти, момче! Да, да ти! Ма не ти! Овога са сабљом зовем! Ма не тебе! Знам, знам да и ти имаш сабљу! Зовем онога!

- Ме-е-ене?

- Да, да тебе човече! Ти и она лепотица невеста ми овде једини изгледате разумно...

- Па ја сам младожења, а осим тога знате како се каже: о мртвима све најбоље...

- Судећи по томе да сви изгледате као да вас је неко добро испребијао, нисам сигуран да сте се баш спремили за свадбаре.

- Ма пусти човека, Злократе.

- Што да га пустим? Душа му у носу, земља му сипа кроз ногавицу, а он би се тукао!

- Нисам ја почео тучу ни прошли пут. Једноставно, дунуо је вјетар кривац, подигао вео, открио лице мојој невјести, а они, тобожњи свадбари, чим су виђели ту лепоту дохватили се за гуше...

- Лаже! - довикивао је један помодрели свадбар. - Какав вјетар кривац? Намјерно је каурин подигао зар да би осрамотио невјесту...

- Лаже! - довикивао је други помодрели свадбар. - Ми смо кренули на једну сасвим другу свадбу и сасвим случајно смо налећели на ово весеље...

- Лаже! - довикивао је трећи помодрели свадбар. - Они су овамо, баш куда ми пролазимо довели своју невјесту...

- Лажу сви! - довикивао је четврти помодрели свадбар. - Било их је три ђевојке које уопште нијесу биле невјесте, али су зато биле сасвим голе!

- Лаже! - довикивао је пети помодрели свадбар. - Ја сам исто младожења и...

- И ја сам један младожења!

- И ја!

- И ја!

- Ја сам прави младожења три пута више од вас!

- У реду је. Само ви наставите са тучом. Ипак, реци нам ти, момче, пре него што наставиш бар укратко како вам је било тамо - питао је Злурад Шмол.

- Ех, како нам је тамо било? Па погледајте како нам је овде сада и све ће вам бити јасно! Нас покупе тек за судњи дан када дође стани - пани, када се већ захуктавају свакаква зла и када смак света само што није све уништио. Такве смо ти ми среће: баце нас право тамо где огањ жеже, љута гуја угриза, гром гађа, киша плави, поплава дави, дим куља, земља се тресе, море удара о мраморје, снег снежи, сунце пржи...

- Као у војсци! Знао сам да се од смрти ничему добром не треба надати - приметио је Зек.

- Тако је то! Када човек једном себи дозволи да умре онда му више нема спаса. Смуцаш се као протува од једног до другог судњег дана, а он може понекад и да потраје.

Виолентина Клон се из сасвим професионалних разлога интересовала за изгледе смака света у будућности.

- Никад вам се то не зна. Негде, рецимо, читаву годину ромиња пре потопа. Једном су нас извукли из гробова у рано јутро, а око поднева је потписано примирје!

- Вјерујте ми ја још нисам сигуран да ли је овај судњи дан прави или је у питању само још једна обична лажна узбуна...

- Није ни чудо када се само бијете!

- А шта би ти радио када би те неко из кошмара пробудио и право пред сопственог крвника ставио?

- Тако је то увек: сећање обликује форму, а форма обликује сећање! - мудровао је Шмол.

Присутни су га погледали у недоумици.

- Па шта? Ионако то највероватније нисам ја први рекао. Сигуран сам да је нека знаменита личност то раније учинила. Уосталом, све такве изреке личе једна на другу и нико их не разуме.

- Да, али само све такве...

- Немојте се свађати пред покојницима. Идемо!

- Хеј, невеста, хоћеш ли са нама аутом до Жабљака?

- Пилула пусти невесту, сасећи ће нас ови Абазовићи.

- Кад је на Ђевич камену био онакав метеж, како ли је онда тек на Вражјем језеру?

- Мислим да је то веома згодно место да се мало окупамо у плићаку...

- Ја се бојим тог Вражјег језера...

- Само ћемо да вирнемо из кола и идемо даље.

Убрзо су путници изашли на језерску раван.

Ту и тамо на благо заталасаним ливадама Језера тукле су се мање групице ратника свих боја и застава. У позадини, наспрам оштрих врхова Стожине и Увите греде извијали су се димови - поуздани знаци да паликуће у Пошћенском крају неће дозволити да их смак света предухитри.

На раскрсници код старе, громом ударене Банске куће, стајало је десетак радника час у недоумици читајући своја имена на споменику, час са неверицом и страхом зверајући у ведро небо.

Из даљине се видело да је на ливадама око Вражјег језера све мирно. Чак се ни уобичајено крдо волова није крило од обада на оближњем брду. Само су се тек изронили утопљеници и утопљенице сунчали на ливадама обасјаним последњим и благим сунчевим зрацима.

45. Сумрак на Жабљаку

Већ у холу хотела Шмола је чекало пријатно изненађење.

- О какво пријатно изненађење, господине Душица! И ви сте овде дошли! Да ли се можда сећате "Забринуте"? Ето, као што видите, ја сам послушала ваше мудре савете. Ту сам већ две недеље. Дошла сам са клубом мога момка. Клуб има висинске припреме. Послушала сам сваку вашу реч и заиста ми је све у животу одједном кренуло како ваља. Једино су тренер, физиотерапеут и резервни бекови мало љубоморни. Додуше, појавила се јуче и једна, да вам не кажем каква женска. Шта да вам причам. Та фуфица са зеленом олупином од мерцедеса умало није пореметила строги режим висинских припрема! На жалост, због тог смака света чак је и наставак првенства доведен у питање...

- А где је отишла та... како рекосте... фуфица?

- По хотелу се прича да се вуцара за некаквим згубиданом по шумама око језера. Колико сам ја чула од куварице, њој је сервирка рекла да јој је собарица казала да рецепционарка зна како је још рано јутрос пошла на Ћирову Пећину... Можете ли замислити ту гадуру: преспавала је, каже, у дому на Сушичком језеру, а сутра ће, као, колима да се попне на превој Седло, па одатле на врх... Свашта! - покушала је "Забринута" да својим бритким запажањима обрадује Шмола.

- Господине Шмол! Господине Шмол! Какво пријатно изненађење. Ево, ми смо баш малопре стигли. Шта кажете на то? Сигурно се питате како се то један пророк последњег дана спанђао са чувеном водитељком Шарком Шљунак! Али погледајте само: па и ви сте у друштву дражесне пророчице Виолентине Клон, зар не? А, ту је колико видим и наш Злократ Тромб! Нешто сте ми се променили за ових неколико дана, драги Злократе. Мало сте убледели! Као да сте смрт видели, или сте се можда од смака света уплашили. Но, шалим се, ви то бар разумете. Обзиром да је Судњи дан одмакао, боље да што пре пођемо на починак - Христифор Поскок је љубазно зевнуо.

- Али, молим вас, скромни наш Шмоле, допустите ми да у овако свечаној ситуацији цитирам саму себе, овде је тако лепо: сви ти врхови, шуме, језера, пашњаци...

- Питам се како сте знали да ћемо ми баш овамо доћи - упитао је Шмол пророка.

- Па јавио нам се Злократ уочи вашег поласка. Али то је тако дивно изненађење! Ко би рекао да ћемо се сви овде наћи. Ах! Како сте само ви и госпођица Виолентина складан пар.

- Ми нисмо пар.

- Како? Па ми смо видели да вам је госпођица Виолентина однела ствари у собу? Како вам само није жао госпођице Виолентине? Погледајте! Па она плаче! - покушао је да продужи разговор Христифор Поскок, пророк последњег дана.

- Шмоле, осећам се као ваш велики дужник, знам да нисам морао на сва звона да објавим да крећемо овамо, па зато као човек пореклом из овога краја, тачније из варошице у близини Жабљака, сматрам да је ред да вас сутра ујутро ја поведем на успон на Ћирову Пећину. Узгред, сасвим сам сигуран да нас спас чека на врху. Не би се Морана пентрала баш на Ћирову Пећину да не зна где је спас чека.

Разговор се отегао до касно у ноћ.

- Не, не! Нећеш ти без мене, Шмоле! Прозирна је та твоја игра. Као да ја не знам да теби Морана треба само зато да би извукао живу главу. Мислиш ли ти да си Ноје? Ха? Прозрео сам те! - покушао је Злократ Тромб да пред спавање заподене свађу.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]