Споменка Стефановић

Косјенка у врту

Косјенка је седела под лишћем украсног жбуна, тек у повоју жутих пупољака, заклоњена од радозналих погледа и јутарњег сунца. До ње је пулсирајући надирала узнемиреност и знала је да ће девојчица поново доћи.

Заспала је пред зору и сањала шуме испод високих планина. Летела је изнад крошњи древних стабала препуштена крилима ветра. Сан је прекинуо урлик узнемиреног тигра који је узбунио цео зоолошки врт.

Поново је из свог заклона осмотрила капију. Ено је. Мршава, кошчата девојчица кратке косе и брзих покрета. Прошла је поред капије, па иза стуба. Брзо се осврнула лево и десно, а затим хитро, као веверица, успузала уз ограду и бупнула са друге стране.

Кроз прозор канцеларије, заклоњен иза завесе, директор зоолошког врта, посматрао је овај упад, али овог пута неће одмах звати Дом, нити послати чуваре да доведу малог преступника. Можда ће их обавестити да је бегунац ту, да не брину и пружити јој шансу да сат-два проведе у шетњи под будним надзором невидљивих пратиоца. Пред очима му је данима лебдела слика девојчице кад су је последњи пут ухватили у бекству и одводили. Није чак ни плакала, није се бунила, само је немо и болно, погледом рањене срне, гледала преко рамена у правцу парка.

Косјенка се пажљиво извукла испод грана мотрећи да ли има радознале публике у близини.

Девојчица је прилазила травњаку задивљена призором. Велики паун се шепурио излажући прелепа пера сунцу које се поигравало са бојама шаљући одблесак право у њене очи. Око њега су шетале паунице. Паун и девет пауница.

Окренула се на пети и посла ка вештачком језеру да види лабудове. Свуда се ширио звук гакања и какотања. По мирној води су плутале величанствено лепе птице.

• Како се зовеш?

Осврнула се на звук меког гласа који је подсећао на нешто далеко и топло, на глас мајке коју више нема. Сладак, чежњив глас.

Испред ње је стајала најчуднија девојка коју је она икад до тада видела, ни мало налик на остале посетиоце који су надирали кроз капију Врта отворену тек пре неколико минута. Не много виша од ње са расплетеном сивом косом која јој је падала до колена. Пружала јој је малу бледу шаку, дугих прстију.

• А ко си ти?
• Ја сам Косјенка. Како то да једна тако мала девојчица лута сама по Зоо-Врту?
• Нисам сама. Мама и тата су ме допратили и доћи ће по мене. Уосталом, шта те се тиче.

Врцнула се у страну да побегне, али је зачуђено схватила да је мала девојка јако брза и исто толико снажна и да је чврсто држи за мишицу.

• Кад је тако, зашто прескачеш ограду?

Тресла се као шибљика на ветру. Трептала је збуњено а низ лице су јој клизнуле сузе. Кроз сећање јој је пролетео прасак пуцњаве, детонација, оштар, резак мирис паљевине и сабласно светло ватре у ноћи, укочени поглед мајке која лежи преко ње као штит.....

Девојка је помилова по образу и она осети лаки додир ветра на лицу. Као чудом, нестало је страха и панике. Подигла је своју храпаву ручицу и пружила са пуно поверења као опчињена гледајући у Косјенкино тамно око, сјајно, дубоко, пуно мудрости и врцавог весеља, у којем је преломљена светлост очитавала хиљаду боја.

• Зовем се Оливера. Побегла сам из Дома.

Речи су излазиле из ње као да саме претварају мисао у реченицу, једноставно и спонтано, без предумишљаја да лаже или улепшава. Без намере да се оправда.

• Видиш како је лако говорити истину.

Косјенка се насмешила и сунце јој је заиграло на образима.

• Дођи, провешћу те кроз Парк.

После су низ стазу, а ветар се поигравао Косјенкином дугом, сивом хаљином, прислушкујући њихов разговор, улагујући им се разносећи по који лист испред њих.

Са прозора их је пратио замишљени поглед директора који је у недоумици шта да ради трљао браду и питао се.....

• Највише волим да гледам птице. Оливера је подигла своје мало, лепо лице ка Косјенки – Лабудове и паунове. Ено га! – Вриснула је радосно – Има девет пауница, види, једна, две, три...... осам. А малопре сам избројала девет.
• Негде је одшетала та девета, не брини, вратиће се. Да ли знаш причу о пауници и цврчку?
• Не, хоћеш да ми испричаш?

Оливера је чешкала лакат одваљујући суву красту. Сва је била у посекотинама и ожиљцима. Колена су јој била груба од падања. Својим прерано остарелим очима упиљила се у свог водича.

Косјенка јој притисну нос кажипрстом и гласно се насмеја. Са оближњег жбуна уплашени врапци прхнуше ка крошњи дрвета, гласно негодујући због узнемиравања.

• Цврчак је име девојчице, Али полако, ево приче.

Има једна висока планина, толико висока да и кад је лето на њеном врху стоји капа снега и леда. По обронцима планине су густе, старе шуме и у њима је нашло уточиште много животиња и необичних бића која су бежала испред надирања човека. У подножју планине, далеко и од села, на рубу шуме је кућа од борових стабала. Ту је живела Цврчак са својом породицом. Радознала девојчица је по цео дан лутала по ободу шуме. Мале животиње је се нису плашиле, а велике је нису дирале.

Високо, у шуми, живело је јато паунова. Дању су пасли по пропланцима и зобали шумске плодове, а ноћу, кад је месец насмејан и баца сребро низ планину, излазиле су паунице да играју старе игре. Са грана дрвеће које окружују пропланак, попадале би на траву и вртеле се у круг. Што су се брже вртеле, то су више расле и претварале се у девојке. Тада би певале и врискале од необуздане радости, а затим, испреплетаних руку, са косама које распуштене и дивље играле са њима, направиле коло. Било их је девет. Њихов брат је био тихи и поуздани чувар.

Оливера је без покрета и трептаја гледала у Косјенку која се удубила у причу и као да је била негде далеко, само је њен глас миловао занесену девојчицу, а затим клизио низ језеро до врба које су се надносиле над воду. Око њих су, на малој удаљености, шетали паун и паунице, а ветар је стао скамењен у Косјенкиној коси, очаран причом.

Једне ноћи, вук самотњак, прогнан од свог чопора, сишао је са планине у потрази за храном. Спавао је у леглу на рубу пољане и иначе увек опрезан паун-чувар га није видео.

Паунице су се раздрагано смејале и играле и то је пробудило изгладнелог вука. Низ њушку су му цуриле бале осећајући у ваздуху мирис меса и свеже хране.

Заковитлана у игри, најмлађа девојка-пауница му је била надохват. Скочио је дивље али уместо врата, дохватио је плећку чигра-девојке. Потекла је крв. Девојке се претворише у паунице и прхнуше на дрвеће, само рањена девојка није могла да полети. Угриз звери био је на месту где је требало да се појави крило. Почела је да трчи кроз шуму у смртном страху.

Ужас се спустио низ планину. Уместо песме сада се чуло само режање звери у потери за пленом који је све више посустајао губећи дах. Шума је оживела. Пробудила су се древна стабла вапајем девојке и дрвеће је склањало гране на њеном путу а затим их у бесу спуштало да онемогући гониоца.

Изнемогла девојка је прекорачила руб шуме и пала у траву претварајући се у пауницу.

Косјенка подиже руку и надланицом обриса Оливери сузе, а затим обмота своју косу око врата не би ли је умирила од дивљања радозналог ветра који је чекао наставак приче.

• Не плачи, још није крај. Слушај даље. – Загрлила је девојчицу а топао дан се спустио на њих, уљуљкујући врапце мирисима првих дана лета.

Цврчак је кроз прозор гледала месец. Сви су у кући спавали али она је решила да ноћас изађе и да се ваља по трави. Видела је да то раде девојке из села које се налазило низе у удолини. Није разумела зашто, али је хтела да проба, да види шта ту има посебно. Хитро се ишуњала из собе у којој су спавале старије сестре и изашла на чистину иза куће. Полако је напредовала до ивице шуме а затим спазила да се нешто црни у трави. Тако је пронашла рањену пауницу која је издисала. Цврчак је нежно подиже на руке и понесе у кућу.

Данима је Цврчак лечила рањеницу коју је сместила испод греда на тавану куће. Крило је срасло, али је већ било сигурно да птица никад више неће моћи да полети, а то је значило сигурну смрт у дивљини. А њој као да се није ни живело. Само кад би јој Цврчак наквасила пера сузама пристајала је да узима храну и воду. Као да је полако копнела од туге.

Цврчков отац је будним оком пратио шта се дешава. И оне кобне ноћи је био будан и пратио своју најмлађу кћер која му је задавала највише проблема својом радозналошћу. Решио је да, кад буде први пут ишао послом у велики град, понесе и пауницу, и поклони је свом пријатељу, директору Зоо-врта. Тамо ће бити сигурна. То је једино што је могао да јој пружи, мада је знао да без слободе, усамљена, неће дуго издржати.

Док је товарио кавез са птицом на кола, неумољив на Цврчкове молбе и сузе, са грана дрвећа на ивици шуме, чуо се крик пауна, а затим цео хор. Пауница из кавеза одговори писком. Паун и осам пауница су се поздрављали са својом сестром.

- Значи, Цврчак је спасила пауницу и сад она живи у Зоо Врту?

Косјенка се насмеши и превуче јој прстом по челу.

• Паметна главица, хајде да ти покажем тигрове.

Девојчица цикну од среће и пљесну рукама.

• То ћете оставити за неку другу прилику, а ти мала, дођи овамо.

Васпитачица и возач су стајали, хладни и намргођени, а оне, заплетене у причи, нису чуле њихов долазак.

Косјенка се нагну и пољуби Оливери косу замршену на знојавом челу. Девојчица послушно крену за возачем док је васпитачица захваљивала Косјенки што је пазила на малу.

Упутише се ка капији.

Из кола која су кретала Оливера се окрену и кроз ограду од кованог гвожђа, погледа ка травњаку. Паун се шепурио окружен са девет пауница. Баш лепо што је онај озбиљни директор наговорио васпитачицу да је пушта сваке недеље да долази у Врт. Можда поново сретне и Косјенку.

Још један пар очију је посматрао паунове. Пре две године је на поклон добио пауницу сломљеног крила. Никад се није сасвим опоравила. Јела је једино из његове руке, искренуте главе, посматрајући га својим, као драгуљ сјаним оком. Шест месеци касније у врту је освануло јато, паун са осам пауница. Нико не зна одакле. Никад се нису мешали са осталим птицама и једино је усамљена пауница нашла уточиште у њиховом јату.

Косјенка је седела на трави уживајући на сунцу.

Љубав. Има ли већег чуда. Љубав толико јака да се жртвује слобода.

Кад је Цврчков отац одвозио, са грана су брат и сестре довикивали: наћи ћемо те сестрице, где год те однесу, наћи ћемо те и доћи са тобом.

Ветар се шуњао кроз траву хладећи јој перје а дан се смејао балонима који су летели изнад Врта.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]