|
|
 |
Споменка СтефановићЦврчциСлова су јој играла пред очима. Никако није могла да прати ток приче. Убацила је књигу у ранац одуставши од даљег читања. Пут је климаво журио пред њима. Кроз спуштене капке посматрала је путоказе који су бежали из угла очију. Цврчци су бесомучно пиштали. Узалудно је покушавала да убије тај упорни звук који је пратио од почетка путовања. Уронивши врат у полукруг путног јастучета посматрала је остале путнике. Две девојке поред ње су дремале наслонивши се једна на другу. Црне и плаве власи су се измешале и осећала је њихов мекани мирис младости. Без обзира на брујање мотора, својим предаторски развијеним чулима, могла је да осети сваки покрет тела око ње, сваки мирис, чак и лагано, ритмичко дисање сваког тела, фини зној човека испред ње и шушкави покрет чешкања ноктију по свиленој чарапи жене са чудним нагласком поред њега. Возач је подригивао и причао сам са собом. Све је било подношљиво осим хора цврчака. Није могла да одреди да ли је то звук који избија из њене главе или из сваког дела унутрашњости комбија. Глава јој се растезала као гумена играчка, а они су упорно цврчали, цврчали… Приближавали су се граници док се ноћ ушуњала кроз хладна окна. Оргијање инсеката се наставило и она прогута још једну таблету против главобоље богато се исполивавши водом из пластичне флаше. Последњи пут је видела Петра непосредно пре што су га сместили у болницу. Ишао је по кући са металном шипком у руци и покушавао да истера демоне сакривене у ребрима радијатора. Ујутру су јавили да га више нема. Delirium tremens. Две чаше пива од прошле ноћи у “Безименој рупи” нису могле да имају такве последице. Молитва увек помаже. Тако јој је Јован једном писао. После четвртог “Оче наш” је одустала. Срце јој је дивље лупало под грлом кад је цариник тражио да погледа пртљаг. Компјутер који је носила са собом није ни имала намеру да пријави. Једноставно је загубила папире за њега и решила да га прошверцује. А њене торбе са гомилом књига, прибором за сликање, компјутером и плишаним играчкама, заузимале су највише места у пртљажнику. Није их ни погледао. Кад су прошли рампу одахнула је гласно. Девојка поред ње се окрену: “И вама је лакше? Верујте и мени је. Посебно због цврчака.” Погледала је у насмејано лице девојке поред себе. “Зар их и ти чујеш?” “Наравно, па ја их носим у торбици. Купила сам двадесет комада. Храним њима тарантулу.” Отворила је торбицу и показала картонску кутију из које су цврчци гласно протестовали због недостатка ваздуха. Сусрео им се поглед у потпуном разумевању и обе праснуше у смех олакшања. Док су их остали путници гледали са неодобравањем оне су брисале сузе и смејале се, смејале… Пут је нестајао иза њих гурајући их ка светлима града који је журио ка њима. Заспале су наслоњене изнад торбе у којој се љуљушкала картонска кутија. Сањале су летњу ноћ уз брујање хора цврчака. // Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза // |