Разговор Љубисава Андрића са писцем Славеном Радовановићем

Свет не може пропасти

"Књижевна реч", бр. 292, Београд, 10. јануар 1987, стр. 11;
такође у књизи: Љубисав Андрић, У панонскоме кругу, Нови Сад 2000.

Славен Радовановић је рођен 1947. године у Ваљеву, где и живи бавећи се писањем. Пише езотеријску, херметичну прозу. До сада је објавио две књиге приповести: Летопис Тешњарски (1975) и Колубара на небу (1983); роман Креманска Ружа (1982); а огледао се и у радио-драми (Живот и дело Вирџиније Вулф).

У вашој прози преовлађују митски симболи, Зашто?

- Као прво да покушам, Андрићу, ово питање да сузим: осим у Креманској Ружи, где преовладава митско, односно цела прича је поринута у такав "начин исказа", ја у мојој малобројној, преосталој прози, видим ово митско као ,,механизам" да се на многим местима, осим социјалних, психолошких и религијских излагања идеја или њихових сегмената, пре свега оправда људска судбина (и она крајње појединачна) као склоп једног свеопштег недељивог космичког пулсирања.

Како ви схватате мит?

- Мит нема појединачности, приватности, локалности у најружнијем смислу те речи; мит је искуство које нам се враћа (у причи) као потврда нечије људске судбине коју смо "измислили" причајући причу. Никада нисам, размишљајући о томе, правио разлику између искуства мита, легенде, народне приче, басне - мислим да су им суштине исте и онај ко ствара ауторску причу морао би да зна да никаква парабола не може да успе уколико та суштина није схваћена пуним бићем. По глави ми се увек врзма мисао, кад смо код мита, и ја се враћам оној дивној Казанцакисовој мисли кад су га питали: Има ли ишта прече од Истине? Његов одговор је на зачуђујући начин превазишао тежину питања: Има, одговорио је. Легенда је преча од Истине!

У легенди, причи, миту свет је складан и хармоничан. У животу није тако. Какво је ваше осећање света?

- Ја сам оптимиста! Свет не може пропасти, барем у оној катаклизми коју називају свеопштом. Последице могу да буду страшне (евентуални атомски ратови), али живот је чудесан; као жишка из пепела, као Феникс тако кажу знањедавци: све иде у прилог томе да је живот неуништив феномен.

На чему, на којим цивилизацијским примерима се заснива ваш оптимизам?

- Безброј их је. Шлиман је пронашао Троју у седмом слоју (од дванаест пронађених). Цивилизација се "надомештала", превазилазила и претакала као течност у спојеним судовима, из једног стања, времена, и облика у трећи... све тако, уназад, до Еденског врта. То је размишљање у једном правцу - а други би био: Ако је Саваот створио Адама, а ја мислим и надам се да јесте, Он се никада неће наругати своме делу. Он може да га кажњава путем своје Промисли кроз видљиви ланац догађаја, који човек назива људском историјом.

Кад је реч о привиду, о појавној историји, дозволите да вас питамо може ли се живети без Апсолута који је поречен и на његово место постављен Човек?

- Може, али у брлогу. Па и онда када га човек одриче, мора да призна да би се нешто одрицало то Нешто мора да, барем у неком виду, "постоји". У ствари, човек је до сада кроз своју појавну историју, увек био под опсеном материје и њене појавности; универзално се увек тражило на "реалан" начин или номиналан, тако да се појавило, осим позитивизма, и низ идеалистичких школа. Човек је себе издвајао, као страно тело, из тог размишљања о Апсолутном, а у ствари он је недељива целина тог истог Апсолута, свеопштег Духа кога животиња није свесна и због кога је наш кичмени стуб усправљен, вертикалан, а наш поглед окренут према звездама, за разлику од животињског хоризонталног положаја. Са својим трогодишњим дететом још нисам био у зоо-врту; покушаћу да му објасним да постоје и они који сматрају да им је мајмун деда...

За човека је, чини се, важније од свега како да буде срећан. Шта му недостаје да би то и био?

- Упознавање себе, понирање у своје биће. Кад измени себе човек ће учи у нов антрополошки квалитет; биће то једина суштинска револуција и она ће се одиграти у равни човекове свести.

Запажено је да се у свом књижевном поступку служите моделима житија, народних прича и скаски. Зашто су вам они толико блиски?

- Делимичан одговор налази се у мом испису на ваше прво питање. Наиме - житија, народне приче, легенде, сказови итд. садрже у себи примордијални простор и првобитно време. Сама суштина Човечанства жели да се споји кроз ове категорије; јер је секуларизација духа достигла невиђене размере баш у овим временима тзв. технолошког прогреса. То што је за сада само сан било би будуће Златно Доба Човечанства. Мислим да, у том правцу, све што је теоријски изнео Мирча Елијаде значи велики допринос култури човечанства; у његовим књигама је прави образац како се упознају међусобно одељене и "разбијене" цивилизације. Ако би се присетили Јунгових архетипова могли бисмо да утврдимо да је Човечанство, некада давно, било једно. Та саборност Човечанства, како би рекао Владимир Соловјев, то је непрестана његова тежња; мада на том "путу" саборност има грешака, падова и уздизања. У човеку (без обзира на његове грешке) и личне рационалне "бране" - увек тиња овај сан.

Којем књижевном току у савременој српској прози припада ваш начин писања (стилски и тематски)?

- То је, условно речено и у најширем смислу те речи, модел новог реализма кога су, они кратког даха, назвали црним. Али, зна се: не постоји црни, црвени и румени реализам - или је литература или није... тако је то кад дође време сумирања једног људског живота проведеног у писању.

Да пођемо с другог краја. Који су вам писци, из европске књижевне традиције, најближи?

- Код овог питања, с мојим одговором, задржао бих се на оној европској традицији која сеже до триста година уназад: Сервантес, Хофман, Гогољ и Достојевски су у темељима модерног западног романа; без њих је била немогућа појава Џојса, Булгакова, Фокнера...

Зашто пишете ?

- Имам неодољиву, ђаволску жељу да нешто саопштим. То што желим да саопштим постаје, на најједноставнији начин, јаче од мене.

Како пишете; лако, брзо или тешко и дуго?

- Дуго, чак необично, и понекад болно за мене; толико дуго, с неколико варијанти које трају годинама, да често помислим како то никада нећу завршити.

Исписујући странице и странице белог папира, питате ли се - чему живот?

- На неки начин. У ствари, питање бих најпре поставио, и постављам, зашто мој или нечији живот изгледа тако и тако - крајња сврха смисла живота је јасна; некаква космичка енергија, толико јача од нас, тражи да се остваримо у сопственом животу. Нама је живот подарен и ми смо искушеници у њему. Постоје људи који живе и умиру не схвативши ово никада до краја.

Од чега писац и човек Славен Радовановић највише стрепи?

- Од могуће, и све страшније, патње мога народа која га чека, њега и овај простор Европе, у свим визијама новијих пророка - од Нострадамуса, преко Бемеа, Сведенборга, Ерхарта, Јована Кронштатског, па све до Тарабића. Будућност Човечанства је предестинирана (како би је, иначе, видели у својим визијама?), а на нашој слободној вољи је да се одлучимо: бирамо ли зло или добро док се испуњава историјско време.

Ако је свет тако уређен, шта онда преостаје човеку, крхком и пролазном?

- Вечност је испуњена простором и временом који измичу сваком људском поимању и једино што може човек да учини то је: да вечност схвати емоцијом. У вечности је све крајње поједностављено, па и људска историја: или си изабрао котарицу пуну извађених зеница деце иноплеменика или протествујеш против мрака човекобога и завршаваш на самим вратима пакла Дахауа? За тебе (човека) увек се нађе избор и дилема (искушење које је горилском роду непознато) и ти слободно избираш јер те је неко пре хиљадама година издвојио у природи. Зар не?

Кад бисте били осуђени да век проведете у тамници, шта бисте урадили?

- Уколико не бих пао у крвопилачки мрак фрањеваца и лутерана: у Јасеновац, Аушвиц или био по казни кинеских "усрећитеља", као онај стари писац с лицем Буде који се смешка, страшило за птице на пиринчаним пољима око Жуте Реке - имао бих ту "срећу" да будем толико срећан као мој предак који је у дубинама азијатске ноћи исписивао, колико је могао и умео, дрхтавом руком зла времена: "...Пиши несрећни дијаче Јањило: бист глад, куга и морија по народу. И не би чо'ека, ни 'тице, ни зверла горског. И тама прекри небеса и сву земљу и не находи се Србља колико за шаку проса. И тад изађе страшна жута војска, преко Тресибабе, краја јој нема. На ногама јој опанак од волујске не'штављене коже и има опанак тај потков и гладна је та војска којој немаде краја и стаде јести меса човечијег јаче од сваке але..." Да, само ово није прошлост; догађало се, али се све није догодило. Као што је Борхес "симулирао" картотеку непостојећих књига Вавилонске библиотеке... Али, овим већ задиремо у нешто треће.

Прибојавате ли се старости?

- Видите - није ли исувише рано да одговарам на ово питање?

О чему говоре, ако можемо знати, ваши најновији рукописи?

- У темељу кога сам већ ископао на Креманској визији и започео с романом Креманска Ружа; дакле у том миљеу, условно временима будућим, управо сам завршио роман Обрнута Црква. Овај рукопис се "породио" скоро паралелно с настајањем Креманске Руже и говори о односу Антихриста и човекобога, наиме о заблуди потоњег и његовој илузији да креира свет око себе.

Где се догађа радња "Обрнуте Цркве ", у ком простору и времену ?

- Радња се дешава у немачким државама пре уједињења и делом у Даблину; време је деветнаести век, с тим што је садашњост јасна и потпуно осликана у свету идеја.

Питате ли се ко чита Славена?

- Не постоји непрочитана књига. Нити књига која то не завређује. Све што писац може да учини то је: да напише дело. Све остало је сувишно, јер ништа не може измаћи провери времена.

[1987]

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]