Бранислава Јефтовић

Уроборос начетог репа

О роману "Креманска ружа" Славена Радовановића

Есеј из књиге Браниславe Јефтовић Јанусов расадник (књижевне анализе), 1990, Београд

Врхунац л

итургије је жртвовање - стравична, потресна алегорија нашег повлачења из овог света у јединство. Попут замирућег брујања звона, последњи грцај жртве раскриљује врата ка истини, ка чистоћи која је жртвована животу, вечности која је разапета на крсту времена.

Елемир Зола

Креманска Ружа је роман-фикција-колекција жанровски разнородних мистичких списа из хришћанске, јеврејске и исламске езотерике који васкрсавају складни, симбиотски спој византијске духовно-културне хетерогеније. Афоризми, животописи светих људи, записи о визијама, поуке, легенде, дијалози... - преузети или инспирисани Светим Писмом, Талмудом, Кабалом, Хагадом, гностичким рукописима, старојерменским, асирским и вавилонским песмама, митовима и бајкама, те пророчким записима све до заоставштине чувеног креманског видовњака - дискретно и спонтано увиру у романескно тело Креманске Руже. Тако се ова изврсна и надасве егзотична књига Славена Радовановића преобраћа и сама у чудесни Тајнопис који читаоца увлачи у сложену игру одгонетања последњих Тајни нудећи му или златни кључ неба или се премећући у змију неразумевања!!!

Креманска Ружа је романсирано слово самоће човека који је проживео/проживљава пет земаљских живота - изабран небеском милошћу и бачен у таму Халдејског Бунара како би се. уз помоћ дариваног пророчког Списа, успео у дан и поново родио. Тако чудесни Спис има двоструко значење - езотеричко и егзотеричко - које се може појмити, једино, Божанским знањем и мудрошћу, док му пороци и незнања затварају корице. Радовановићев јунак је морао да сиђе до дна Халдејског Бунара јер тамо куца Срце Света и Рај се одваја од Пакла. Зато је напустио кућу-Хранд (двоструку кућу живота) која је била у врху, изнад сваког зла, међу светлим Небесима. Прилазак луци Куфе био је његов први степеник ка дну душевног живота. Куфа-Цариград-Никеја-Солун-Толедо ... - све су то станишта великог пута иницирања. Ваљало је проћи кроз кишу кушњи, одолети напасти мрачних сила, те заслужити право на вишу спознају и поновно обнављање душе у неком другом земаљском обличју; и то, тек проласком кроз сва три духовна елемента у Души - осећајном, разумском и чисто-духовном - која одговарају трима световима: материјалном, духовном и Божанском; Дрво Живота и Дрво Знања били би тада у поновном складу.

Свеколика драма присећања/самоисписивања све време се, значи, одвија у Халдејском Бунару / креманској страћари без сенке / Базолијевом једрењаку без сенке / чудесном четвороструком огледалу Мардака Николаса Раама / летећем коњском четворопрегу ... - у времену између Смрти и Новог Рођења - који су само различите ознаке за једно те исто: витални комуникацијски пут који спаја три космичка поретка (Небо, Земљу и Пакао); Тајну и Спознају; човека самог увученог у мук контемплативне мудрости; виши ступањ духовне еволуције и овладавања самим собом када реч нестаје у халдејском понору, увире у себе саму...

У самосазнању и спознаји света отварају се вратнице светог пута - узнесења и повратка у праву небеску суштину са обиљем "формула" које допуштају прелазак у паралелну сферу и именима мрачних сила које Пут закрчују. Увид у Тајну имају само посвећеници (људи више духовности) који, једини, могу да одмере дубину сваког бића. Али, могућност човекове бескрајне духовне снаге, ипак, по Радовановићу, почива у сваком појединцу и, као таква, лежи и у чудесном Спису који, зато, представља праву гностичку парадигму. Слично се може рећи и за Креманску Ружу која претпоставља синтезу свесног и несвесног Ја, спасења и, откровења, духовног узлета и понирања...; и све то, као чин "препознавања" психолошких веза у сразмерама и коресподенцијама Космоса. Када Асајан - један од романескних ликова који је телом у соби, док му дух лута пространствима - успе да се "врати", испричаће како ће Манда-де-Хајје (Гноза живота) спасти душе, покопане у Мраку, које само мисле да се налазе у животу - каже добри Дихран, из помињане куће-Хранд, и тако артикулише фундаментални гностички мотив спасења и откровења.

Чудесни Спис повезан љубичастом врпцом - или процес присећања/самоисписивања - требало је да одигра улогу васељенског смисла ако Писар (прикривени Сидонац-главни јунак Креманске Руже, у ствари) његове делове (Каже) расподели одређеним редоследом, како би се, на крају, појавила Ружа. Поновно Рођење - успење у Дан - у космолошком поретку значи спасење индивидуе продужењем светлих и праведних страна физичке егзистенције, а отклањањем њених тамних примеса (болести, патње, старења ... и смрти); јер је човеков земаљски век само израз пролазности, део бескрајног низа временско-просторних поредака. Душа романескног јунака се, зато, морала враћати пет пута на Земљу, увек у различитим обличјима, док није процветала ружа, док се он није ослободио и искорачио из сваког просторно-временског режима. Ова Ружа би, значи, била језгро Истине о пет живота Теофила Кумбараџија, рибара из Сидона, и језгро Истине о Животу, Свету и Божанском Космосу.

Потрага за Даном (Просветљењем) подразумевала је бивање на два места истовремено - у дну самоће и у свему што је исписано у чудесном Спису: о врелу Живота, о Тајни Вертабидовог прстена, о лутањима човекове судбинске пратње, Сева и Ђермака, до обала Фисона, о борби сила Светла и Мрака...; речју, развезивање од света збивало се у гесту аскезе и утрнућу воље за Светом. Уосталом, бивање у Свету - путем проживљавања туђих доживљаја записаних у чудесном Свитку - увек је и био основни предуслов развезивања. Искуство које је исписано у том необичном Спису враћа се, преко једрењака без сенке, у великом кругу на исток земље, у Куфу, и за то време трпи неколико, већ поменутих, преображаја; јер, Азија представља Исток који симболише свет узрока, порекло свега.

Креманска Ружа је права фантастична ода борби сила Светла и Мрака које афирмишу поларизоване принципе: Лепоте, Вечности, Апсолутне Истине, Духа, Мудрости, Вишег Морала, Вере у могућност свеопштег спаса ..., с једне стране; и Ружноће, Материје, Незнања, Порока, Пролазности... и постојања само оног што "видиш, чујеш и можеш да опипаш, с друге стране. Куфа је симбол првог начела, а Анадолијски Куплерај, у Цариграду, симбол другог начела. Сурови ковитлац свакодневнице дат је симболом Циркуса у коме су приказиване представе-пророци-упозорења о будућим проналасцима и покретима Историје: ратовима, паду Морала утрнућу Љубави...

Поред различитих обличја и имена Кумбараџијеве душе - Месропа Хранда, Анкела Аривафија Розефире, Исака Бен Фархиа, Визенте Базолија... чији животи само, наоко, изгледају неповезани а, у ствари, држе "чворове на великој мрежи догађаја" - у Креманској Ружи се провлачи још неколико сталних ликова/симбола који подлежу магији трансформисања. На пример, Сев и Ђермак (судбински пратиоци људских душа на путевима зрења, између Смрти и Рађања) који се, на крају, премећу у Митра и Милоша Тарабића, видовњаке из Кремана. Прекаљене борце за Тело и Дух човечанства оличавају Гонзаго и грнчар Тобија. Као персонификација Змије, Римокатоличке Цркве и крсташког освајања и пљачкања Цариграда, изасланик Циришких Патуљака, па и самог Ђавола, представник Мрака, Мржење, похлепног Банкара ... и свег Злог и Исквареног у земаљском животу - Гонзаго је моћна противтежа Свецима и Полу-Анђелима у Креманској Ружи; док је Анадолка, велика стара Змија, први и највећи закон видљивог, опсена над опсенама, суштина страсти и полног уживања... речју, представница свег мрачног у поретку Света и, уједно, штићеница Сатаниног изасланика - Гонзага. Циркуски лутан, Спензон, који се храни златом Патуљака (представника свег ниског и материјалног у свакодневном животу), а избацује камаре пушчаних метака, сликовито проричући катастрофе модерних времена, велика је запрека отварању унутрашњих вратница духа у Радовановићевим ликовима; Спензон, наиме, оваплоћује потпуну колективизацију свести. Мудри Шаен Дер-Хранд, блажени Дихран, старица са штапом који је ноћу светлео-Сирарпа Меликијан, ћутљива Халмерија-риба која је увек делила вилинске осмехе - значи, најсветији чланови куће-Хранд у Куфи - били су представници свег оног узвишеног у човековој души и, заједно са свим светим ликовима књиге, носачи будућих времена: догађаји који су се њима дешавали, истовремено су се и испуњавали, тј. видели се пре свог стварног испољавања у одређеном простору и времену.

У вечној потрази за мистичком љубављу међу световима, коју је човечанство несрећно изгубило пре Потопа, чланови куће-Хранд су били заточеници идеала свејединства човека, света и Божанског Космоса. Мистичка жудња за свејединством најлепше се очитава у Дихрановој причи о краљевству Урарта које се цело преселило на Небо, узмичући пред дивљим хордама; и о томе како ће Небеска Краљица у белом, у знаку звезде Алдебаран, завладати поново земаљским и Небеским пространствима тек кад се све супротности помире у свеопштој хармонији Васељене: у Љубави без поделе, лажи и смрти, у помирењу супротних начела. Жртва јагњета, у оваквом контексту - отеловљена у ликовима Снежане и Источнице - може једино, победити бес разузданих људи, као и умирити Божју срџбу због свеопштег моралног посрнућа. Разузданост је уосталом, непријатељ Мудрости, а пријатељ Лудости која сумња у све и за коју све представља Тајну.

У пролазу између два Неба - Видљивог и Невидљивог - обитавају јунаци Славена Радовановића; или, можда је боље рећи, његови Мудраци који слуте, у далекој будућности човечанства, остварење унутрашњег, духовног неба на земљи којим ће се укинути категорије Обмане и Лажи, Унутрашњег и Спољашњег ... Значи, Радовановићеви Мудраци су Свеци и Пророци, различити од свих других ликова Креманске Руже који представљају несвесну сенку недостатка у човеку, онај слој архетипова чијом се уметничком артикулацијом наговештава исцељење раздора између Разума и Инстиката. О важној улози мудрих и светих, Анђеоских природа у књизи, проговарају Соломон Леви Меркадић и његов пријатељ, посвећеник, Хаинм Бехар Модрехај. Наиме, на Меркадићеву примедбу како у Тајном Учењу стоји забрана о Меркави и њеној унутрашњој светлости, његов учени пријатељ му одговара да се та забрана тиче само појединачног трагања за Великим Путем и да Света Реч има слуха за водиче који, заједно са својим штићеницима, увиру у срж Божанских Тајни.

Сви Радовановићеви мудраци подлежу Божанском руковођењу, те се тако у роман уводе детерминистички утицаји који добијају сразмере пандетерминизма: укидају се границе између духовног и телесног, речи и ствари, замисли и опажања, јаве и сна, субјекта и објекта, писца, читаоца и ликова у књизи, романескног и животног искуства...; речју, све постаје једна целина! Преображаји ликова, увођење натприродних бића (којим се надокнађује недостатак узрочности), умножавања личности (као последица прелаза твари у дух, и обрнуто), пандетерминизам... - све су то препознатљиви симптоми фантастичног текста. А ту су и Огледала. ти незаобилазни привесци натприродних збивања.

"Слободу стичемо од Господа рођењем и у свим временима Људске историје, који су убележени од пошљетка, опредељујући се за добро ил' зло? У Људској слободи човек изабира ил' одбацује свој Спис!-. Зато би и Гонзаго - у сулудој потери за Списом - кад би га, којим случајем стекао, био само неми посматрач онога шта ће се десити - каже Писар Креманске Руже и тако удара темеље једном слободарском пројекту човекове Судбине која сада зависи од његових моћи да рашчини оно несрећно, у себе закључано биће.

Значи, Радовановићеви ликови постају свесни спиритуалистичког детерминизма тек уочавањем двострукости у свом бићу - присуства неког другог у својој личности, неког који ће се појавити кад процвета Ружа - и спознајући да су, несвесно, живели помоћу вештине умножавања једног истог лика кроз четвороструко огледало. Ова омиљена спецуларна направа одвајкада је била симбол Мудрости, мешања илузије и Стварности, Прорицања и унутрашњег времена. У Огледалима (оним видовњачким) појављивали су се ликови које режира човеково несвесно, те тако разоткривали њега самог и све чежње које је покушавао да прикрије. Тајна света и бивања јесте игра огледала - важна је премиса Радовановићевог писања - али тек онда када се овлада Врхунском Вештином чаробног Specuuluma који открива све стране човека (доњу, горњу, предњу и задњу), у виду отвореног ружиног пупољка, или мења стране како би се даље видело. Онај који овлада овом Вештином Врха, може да ишчезне: оставши у месту, може да мења време у коме борави! Тако су Мардак Николас Раам и његов ученик Анкел Аривафи Розефира - у чијем је власништву био Циркус у блиској вези са спецуларном вештином - побегли у свој простор среће где још живи илузија.

Уплевши чаробна Огледала у свој роман, Радовановић је и мотивацијски решио процес превођења једне душе кроз различита времена. Заробљени четвороструким огледалом, ликови Креманске Руже се распрскавају у простору и времену реметећи, уједно, њихово уобичајено третирање. У том чину распрскавања на мноштво својих еманација, ликови губе уметничку пуноћу - наликују заблуделим сенима, утварама, инкарнацијама или гротескно искривљеним одблесцима материјализованог Зла. То су, дакле, видљиви хијероглифи који показују Божанске Идеје или пророкују светске покрете у Историји. И структура романа сноси последице због фантастичних исклизнућа из уобичајене унутрашње логике књижевног дела: остварена је по моделу метафоре међусобно супротстављених огледала која указује на својство структуре што се изграђује бескрајним властитим пресликавањем упорно следећи митоманијске императиве сервиране модерном роману.

Приповедање у Креманској Ружи полази од три неотклоњиве претпоставке - да је сваки живот као понорница која избија, па понире, изненада, разносећи људске душе непрегледним пространствима Времена; да је сваки живот заснован на недоумици: да ли је све оно проживљено опсена, варка, одбегла слика нечијег живота или, можда, сан неког туђинца који се обистинио у Писаровој глави и у његовом телу?; као и да је највећа јава, у ствари, сан који пружа уточисте и размиче границе међу световима. Овај Свет подсећа - говорио је Исак Бен Фархи, велики зналац хебрејског и арамејског, из Толеда - на велико дрво живота: корен му је првобитна материја, лишће опипљив физички свет, гране су му суштина, а цвет разумна душа; на самом крају долази плод или анђеоска природа коју човек схвата на исти начин као и цвет који никада не дочека плод на гранама.

Стара јерменска тужбалица, коју су малом Месропу Хранду певушили Сев и Ђермак, представља жариште романескног погледа на живот и свет. То је сетна песма о народима који се смењују на Позорници Света - пењу се на њу и нестају - песма која је, уједно, химна неуништивом животу и која је Смрт схватала као нужно космичко сито у коме, после просејавања свега живог, "земља тражи земљу, а небески астрали дух човечји". На ово се надовезује прича о Снежани, Патуљцима и Вештици у којој се говори о неуништивом Срцу што само мења спољашњи облик: кад облик тог Срца има невину суштину, онда се Оно разликује од свог видљивог омотача; а кад је Срце Материје попут ругла, разлика између њега и љуштуре више не постоји. Дихранов Тајнопис, у коме су трасирана заумна збивања у Креманској Ружи, заокружује преглед ситуација које одлучују о романескном погледу на живот и свет. Овај Спис указује на духовне борбе које измичу људском оку и тек када се материјализују постају приступачне само одабраним - онима који у себи крију моћ спознаје последњих Тајни и овладавања Горњим и Доњим Боговима.

"Свет је катанац што човека окружује, а он сам може да буде кључ света. Ако успе да откључа тај катанац: продреће у тајну, сазнаће ружу у средишту" - значајне су реци Визенте Базолија које дају разрешење велике романескне загонетке постављене читаоцу. Тако се човекова душа - која стреми трансцендирању коначности: емпиријске нужности и своје тешке, психолошке тамнице - поставља као једино поприште радње у Креманској Ружи. Истина се овде само прикрива у несвесном и у телесној патњи (бродолома, на пример). А знања, примљена у сну, нису од овог света - она су знак сањачевог боравка у двострукој кући живота где се додирују два света: Видљиви и Невидљиви, Земаљски и Небески. "Сваки пут је увек други пут. Постоји још један до ове куће светла, испуњен је миром и блаженством, али га ваља заслужити - вели старац Тобија; а онај који се стрмоглави у бездан, није заслужио да угледа светлост, пошто је посумњао у њено постојање...

У Кажи о Златном Кључу Писар књиге сазнаје како да се спасе и добије своју Историју - поређао је Каже одређеним редоследом (у реду се скрива Божанска Истина!); изгубио се у свим романескним временима, Људима и догађајима који су били, јесу и који ће бити - у Халдејском Бунару, али и на свим другим местима, јер је себе умножио у Розефирином Огледалу Времена. Желео је, дакле, да испише сопствено откровење - оно шта ће бити у дубинама времена после његове физичке смрти - желео је да доживи рођење у дан! Његове пратиоце - Сева, Ђермака и чланове куће-Хранд - заменили су чувени српски видовњаци: Милош и Митар Тарабић као и колекција креманских духова (Јон Гица Лулар и Јон Клисура, његова савест; Прокопије Бродар, Стањ Шћекић, познат као Старац Стањ; те Србица...). Под њиховим руководством пошао је на успење спознавши у себи Сидонца-Кумбараџија, источника, у коме Византија кружи светом; спознавши и да је Куфа привид Атоса, а Анен-Анох, патријарх Екуменије, привид цариградских патријарха; спознавши да је Спензон ђаволов слуга који ће тек доћи међу народе носећи помор и пад људског достојанства - црни кукасти крст, симбол нацизма, претећи се надвио над, привидно безазленим, земаљским уживањима ...

У тренутку просветљења Писар Креманске Руже, Пандехаљ, постаје свестан како су чудесни спис и халдејски бунар постали двострука кућа живота - јер, он је постао потпун, сазнао је оно шта ће бити и доживео, напокон, тај толико жуђени сусрет са вечношћу. Постао је све у једном, разбио вражју тројицу и вратио се крсној тројици која лежи у свему. Схватио је да је његов Спис Отворена књига прошлости, садашњости и будућности, књига која описује време кроз које је пролазила Византија у лику Теофила Кумбараџија, књига сачињена од живота праведника!

Историја Старог и Средњег века нас учи да је кобна размирица између цариградских и римских духовних великодостојника (тзв. Фотијев раскол из IX века) - око неких питања доктрине (происхођење Светог Духа), неких литургичких (бесквасност) и канонских (свештенички целибат) правила - довела, убрзо, до великог и, до дана данашњег, неизлечивог раздора Цркава, као и правог расцепа унутар хришћанства (Елен Арвелер: Политичка идеологија византијског царства, Филип Вишњић, Београд 1988.). Поделу на Византијско Православље и Римско Католичанство злокобно је најавило узајамно бацање анатема кардинала Хумберта, папског легата, и патријарха Михаила Керуларије 1054. год. Од тада, православни и римски хришћани заузимају, једни према другима, став неразумевања и непријатељства који се још више продубљује крсташким ратовима, упадима Нормана (који су 1059. год. ступили у савез са римским папом) и нечувеном инвазијом млетачких трговаца с којим је Алексије Комнин, хрисовуљом из 1082. год., склопио несрећни савез како би лакше одбранио Византију од напада варвара. Венецијанска поморска оружана помоћ Источном Сабрату наплаћена је прескупом протууслугом: огромним повластицама у трговини које су Млецима омогућиле да се понашају као господари туђег тржишта и неприкосновени арбитри јавног живота земље на издисају; а све ово је, опет, довело до чувеног византијско-млетачког сукоба са несагледивим последицама по православни свет!

У то злосрећно време све више се размахује нова врста црквене књижевности - расправе против Латина - која указује простоме пуку на заблуде римских хришћана. Од тада датира чудесна мржња Византинаца према Латинима, који постају намесници Антихриста (или пак, он сам), а у књизи Славена Радовановића васкрсавају у лику мрачњака-Гонзага. Одредница "Латин" означавала је народе Запада независно од њиховог етничког и политичког припадништва: била је једна врста одговора на хеленство, једна врста супротстављања културних традиција и интелектуалних тежњи које - слабљењем хришћанства - почињу да означавају два противничка света.

Распадом Великог Римског Царства - на Источно (Византију) и Западно Царство - окончан је период античког хуманистичког и толерантног духа. Роман Креманска Ружа, у неку руку, представља фиктивни пледоаје за преживљавање унутрашње кризе верског прочишћења располућеног Царства кроз "искушавања" носиоца истог духа, токовима различитих вероисповести, да би, на крају, као и многонародна Византија у зениту свог напретка, прогутала и претопила елементе стране православној традицији. Идеалистичко, западњачко начело, које је тежило васкрсавању свеопштег братства, повратку сну о великој, универзалној Идеји целовите вере и јединственог Царства (оваплоћеној у реконквисти старог римског света) - преточило се, у Радовановићевој књизи, у конзервативно, византијско начело афирмисања само једне религије!!!

Ономе ко своје небо носи на три прста - говорио је Пандехаљ Кумбараџију - откључаће се Божанске тајне! Јер, све као да отиче крају, трокрсној планини (Атосу) где ће Господ спасти последње хришћане. У оваквом контексту романескног вјерују, путовање Кумбараџијеве душе по силним водама, на једрењаку без сенке, било би, дакле, путовање до извора вере, до душе источне цркве која почива у месту званом рођење у дан. Јер, на сваком верском кантару креманско пророчанство највише претеже: Атос или безверски Логос? Зна се Атос је јачи - слаже се са Шаеном Дер-Храндом Писар Креманске Руже.

Обнављајући духовну агонију Византије, у периоду владавине династије Палеолога, Креманска Ружа окреће своје духовно лице ка врелу мисли религијских философа и мистика нарочито с краја XIX и почетком XX века, пониклих, већином, у руским поднебљима: бекство ка религијском сјају прохујалих времена чезнуло је да заборави (као и еклектичнији духови Византинаца, у оно доба) неприлике садашњости и неизвесност будућности. Тражити уточиште у духовним страстима - то је баласт аксиолошком краху у стварности! Отуд и есхатолошки интерес Креманске Руже који се седиментирао у пророчком Спису, што кружи вековима, повезујући различите људе, земље, вере, културна и интелектуална наслеђа ..., како би уздигао на највиши пиједестал Свемудрости - православну веру!

У опширном пророчком запису о Судбини Света и, понајвише, српског народа - сроченом у епском десетерцу и са невиђеним "оркестром" фонда заборављених речи који, заједно, обнављају архаични, сумрачни и густи тембр епског јуначког песништва, библијске Апокалипсе (те чудесне, паганске религије Јована с Патмоса) или, пак, литургијског обреда - Срби се проглашавају, у месијанском стилу, изабраним народом, а Кремна - Новим Цариградом!

Напослетку је остао човек који је успео да превлада патњу, који је сазнао шта ће бити. Остао је неко чија жртва није била узалудна јер је стекао кључ којим ће увек моћи да откључа смисао сваке Тајне. То је било сасвим довољно: врхунском вештином писања продрети у најскровитије средиште Божанске Тајне и - домашити бесмртност!!!

Креманска Ружа поседује једно доминантно тематско жариште: Откровење светог Јована богослова: новозаветни спис проткан честом паганском "потком" која страсно пориче религију одрицања, медитације, самоспознаје и чисте моралности (сви у функцији индивидуалности), афирмишући. с друге стране, пучку колективност што се предаје сопственом самовеличању! Али, ова паганска "драперија" Креманске Руже као да још више истиче морални сјај "експоната" Врлине својих светачких ликова сачињених по мери индивидуалности: од самог почетка покушава да паралише и поништи Моћ јаких и приграби је за себе (Д. Х. Лоренс: Апокалипса, Графос, Београд, 1989.)! Значи, Моћ слабости - као у највећим, чисто-хришћанским библијским епопејама - афирмише роман Славена Радовановића; јер је невидљиви и недосежни Бог књиге - налик Богу светог Јована с Патмоса - прави Космократор и Космодyнамос: Владар и Моћ који своје атрибуте великодушно преноси на заслужне душе на ономе свету; тако, дакле, долазимо до поновне романсиране апотеозе слабог земаљског живота! Древна паганска величанственост носећег Духа романа - који пролази кроз пет живота Кумбараџијевих духовних потомака - јавља се у виду жудње за ослобођењем од окова личног, слабог живота, у тескоби аутоматског универзума.... ка великом, виталном Космосу непросвећених нагона, ка ономе Негде (а не Нигде) (Д. Х. Лоренс: Апокалипса, Графос, Београд, 1989.)...

У врло надахнутој, куриозитетној књизи Д. Х. Лоренса - Апокалипси - која есејистички разматра Откровење светог Јована богослова, наслутивши блистав пагански изворник у његовим темељима, наилазимо на спецификацију времена и узрока исписивања форми апокалипсе: разарање чувеног јерусалимског Храма. од стране сиријског краља Антиоха Епифона, у II веку пре Христоса, које је изазвала губљење наде Јевреја у сопствени земаљски тријумф; од тада датирају припреме за неземаљску победу Божанских изабраника који, тако приљежно, покушавају да скроје апокалиптичари; а да би то постигли, било .им је потребно неко свеобухватно гледиште: за упознавање краја и почетка света!

У том маниру свеобухватног, космичког трагања, срочена је и Радовановићева књига: еволуирајући раст Духа од бљеска дивљег, полифоног паганског света до индивидуалне махнитости православних хришћана. Зато је Креманска Ружа роман са више цивилизацијских слојева (као, уосталом, и Откровење светог Јована богослова у тумачењу Д. Х. Лоренса): започиње од неких прастарих књига егејске цивилизације и стиже, у делиријуму прорицања, све до наших дана, и даље, култивисана богопокретаном руком хришћанског Писара. Исписујући спољашњи и унутрашњи свет - претходно га осмотривши својим паганским очима - Пандехаљ, Писар Креманске Руже, Кумбараџијев и романопишчев притајени Его, посуђује халдејске, асирске ... визије како би, спознавши себе, живот и свет, схватио и свог невидљивог, недокучивог Бога. Тако се у подручју паганског Космоса - попришту деловања Духа Времена, Бога као Космократора и Космодyнамоса - одиграва радња Радовановићевог романа.

На трагу блиставих Лоренсових тумачења Јовановог Откровења..., Креманска Ружа као да, пред нашим очима, израста у древно дело које напушта, данас општеприхваћени, модерни процес финализованог мишљења, а усваја архајску динамику обртне мисли-слике: наративног каледиоскопа. Свака оваква слика је граф једног сензитивног духа који читаоца наводи да га различито схвата не нарушавајући прецизност и тананост романескног плана. Библијски симболи и паганске пра-слике овде су измешани до неразазнавања: култски и културно-цивилизацијски елементи чине наративну статику Креманске Руже.

Узвинуће Духа ојачало је есхатолошки фундамент хришћанства у роману; а утрнуће Тела - противно Лоренсовом тумачењу новозаветног списа - није умртвило космолошку оптику Радовановићевог приповедања: религија смрти Тела и потоње награде изградила је блистав, имагинативни обелиск фикционалном роману. Напуштањем линеарног, узрочно-последичног начина мишљења, у Креманској Ружи, пишчевом духу је омогућено да ствара ковитлаце око прегршти упечатљивих библијских слика: уласка у Хад и поновног ускрснућа, пребивања у двострукој кући живота... у матици паганског Времена које кружи, мења раван живота (узлазно или силазно), увек се рађајући у неком новом цивилизацијском поретку. Евокација слике - стварање једног света и његово нагло исклизнуће из лежишта услед преласка у темпорални систем, па опет повратак неком свету, у другој равни, различитом од изворног - представља комплексни модел романсираног живота у Креманској Ружи.

Четири крилата коња, у четири угла Небеска, што преносе душе између смрти и поновног рођења; затим, сеоба душа из лика у лик различите вероисповести (пагански ехо вере у Многобожанство); тајна средњовековна друштва и верско-политичка трвења, око њиховог престижа, којим се само упловљава у јеретичке сфере Вере; спиритуални пантеизам и живописна, паганска сликовност која укида снагу вербалном исказу; Бог који није само спиритуалан, строг и моралан, већ је и космички, виталан (по узору на схватање паганске религије)... - сви они су, дакле, намесници архајског "погледа на свет" који, мада устоличени креативном пуноћом Радовановићевог дара, узмичу пред православном религијом смрти, религијом одложене судбине и надокнаде за испаштања у овоземаљском животу.

Креманска Ружа је сва у знаку чувеног јеврејског симбола књиге/Тајног Свитка чији се печати ломе, један по један, како би се она потпуно отворила, тј. како би процветала Ружа. Ова књига/пророчки Тајнопис представља, по Лоренсу, Адамово тело; њена недоступност незаслуженима одувек је била подразумевана: ваљало је отворити све сфере чулне свести, како би се задобио златни кључ неба. Отуда присуство паганских фигура - четири крилата коња - у Креманској Ружи. Ови прелепи, разнобојни, летећи касачи представљају вечне симболичке споне са Свевишњим: порекло су човековог Божанског утеловљења; намесници су снаге, моћи, креативног "бића" у човеку; разносиоци су душа по пространствима Космичког Времена...; и - оно најважније - касају у најтамнијим и најдубљим душевним просторима: прави су психоаналитички рудник човекових карактерних могућности! Зато ове фантастичне животиње могу бити префигурације четири старе људске природе, по Лоренсу: сангвиничне, колеричне, меланхоличне и флегматичне; а ове, опет, представљају ступњеве "зрења" романескног говорећег Ја које стално улази у подземни свет свога бића.

На свом путу кроз подземни свет, на једрењаку без сенке, живо, говореће Ја се морало одрећи Духа и Душе, пре него што промину последња Паклена Врата, након којих се могло, овако разголићено, попети у Дан. Четири телесне природе, дакле, остају као змијин свлак на земљи, две Божанске природе се настањују у Хаду, а последња природа се, у Дану обнове, поново одева у Тело-Дух-Душу. И та упорна дијалектичка Љуљашка Живота и Смрти, Духа и Пути, траје све до пред крај романа - јер, човек, по ортодоксном хришћанском законику, не сме остварити Божанство у пути, већ само у Духу и одласку у вечну оноземаљску славу! Тако Радовановићева књига постаје велики вапај за одложеном, есхатолошком судбином јединке и човечанства.

Креманска Ружа је оплемењена необично живом маштом, врло је згуснуте организације заплета, испресецана је ројевима симбола (аналогијама и бројевима) што вапе за одгонетком; раскошном метафориком ствара неку чудну, тајанствену атмосферу романескних збивања, често посеже за алегоретским методом излагања, писана је флуидним, изворним језиком и стилом што прате лингвистичке захтеве времена о коме говоре...; и, напокон, поседује фину, слојевиту нарацију која се тешко прати; отуда обиље фуснота, луцидних Писаревих примедби читаоцу да се лакше снађе у ризомском лавиринту бајки, снова, мистичких списа и загонетки који су се чврсто сплели у компактну уметничку творевину. Непрегледна река развијених имагинативних метафора која образује раскошно, сложено, емотивно и интелектуално упечатљиво, дубоко и врло оригинално "плетиво" прозних слика што се исказују у опором епском десетерцу, наликујући час епској песми, час библијском тексту, час литургијском обреду... - највише, ипак, доприносе изузетно снажном естетском учинку Креманске Руже.

Свака јасна страна у Кажама наизменично се смењује са непрозирном коју, опет, ваља посматрати у отицању и под другим знаком. Приказивање Света у Спису је приказивање Тајни где свака његова страна носи сасвим друго решење од онога које је видљиво и где је сваки човек (као Кумбараџи) приказ борбе Светлих и Тамних сила - предусретљиво нас опомиње и тумачи тешко проходне лавиринте згуснуто уланчаних прича Писар Радовановићеве књиге.

Кажа о Фархиевој Свадби најбољи је пример наративне запетљаности у Креманској Ружи. Ову Кажу чине, између осталог, прибелешке са ислеђивања седморице ученика хохамиа из Толеда, Исака Бен Фархиа (зналца Писма, Хебрејике и свег видљивог Истока смештеног у писане редове Хагаде) који је био оптужен, од стране духовне полиције, за покушај обнове велике Гранадске ложе. Споран је био Фархиов запис са поглављем - Велика Свадба у Швајцарској Ципели - које се састојало од четири, наизглед сасвим неповезане приче, које су, скупа, образовале текст од 666 реченица ( а моћ овог броја огледа се у томе да он представља множину Луциферових знања). Употреба више врста пера, облик слова, различита граматичка решења... - говорили су о бризи да се прикрије право значење пророчке поруке унутар овог, наоко хаотичног,- текста: "Западна Европа биће Ур Халдејски!!! Значи Велика Свадба у Швајцарској Ципели (коју су образовали градови у којима су живели Патуљци-робови банковних рачуна, злехуди виновници нацистичких погрома у новијој историји) била је, у то време, нека врста Тајног Свитка, писана по правилима танаитског скривања по европским дијаспорама. Креманска Ружа као да поседује сва одличја Фархиовог Тајнописа.

Али, Радовановићев чудесни роман, после свих ових запажања, највише подлеже једном магијском, гностичком симболу: Змији Уроборосу, али начетог репа! У облику гмизавца који самом себи гризе реп, Уроборос је симбол материјалне дијалектике живота и смрти, динамике круга, точка чије је окретање бесконачно јер се обнавља из себе самог; покретач је живота и симбол трајности: из себе ствара време и живот; и, као такав, овај прастари симбол паганског Бога којег је свргнуо с трона Св. Дух, најлепше представља суштину земаљског живота. Божанско Знање .и Мудрост му, једино, могу одсећи парче репа и тако лишити човеков живот земаљских негви: емпиријске нужности, Материје и, надасве, Смрти!!! Уосталом, и Кумбараџи се, на крају књиге, ратосиљао Света и свих Стања, Настајања, Посталости и Нестајања, тј, свих супротности. Он се више неће рађати и бивати јер зна да рађање води смрти. Он је искорачио у ванвременски поредак који постоји паралелно са темпоралним. Креманска Ружа је, у оваквом контексту, права романсирана шифра, чудесни тајнопис Духовног Живота и Мудрости - значи, Уробороса начетог репа.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]