Растко
Петровић
Избор
из посмртно објављеног песништва
Овде су објављене пробране песме из Расткове посмртне збирке Поноћни делија, објављене 1970. године. Прва је нова верзија песме Њене су мисли птице!, штампане у Српском књижевном гласнику 1931. године (Н. с., књ. XXXII, бр. 8); остале су, очевидно, настале у ратним или послератним годинама.
Птице су њене мисли a сенке успомене:
Још најстрашнија сенка облака који бежи;
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.
Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре,
На једну спусти образ – она јеца од бола.
Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.
A та ме мисо прожме зеницом месечина:
Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина...
Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце...
Ha јарком пољу у крви он је јечао
Као згњечени цвет на последњим грудима
Тај последњи љубавник међ последњим људима
Његов град у том часу брижно је над њим клечао
Цело заљуљано небо и град над њим у клечању
То беше последњи љубавни сан међ људима
Тај војник тако страхотно згњечен као да је у јечању
Тај град тако страховито сломљен као да је у клечању.
Тај војник, тај први војник неба
Метеор
Зажарен весник међ чудима
Последње љубави глас то беше међ људима.
Кроз чарну гору они јаше,
Кроз чарну гору они зуре,
Са неба капљу пусте уре,
Поноћне делије кроз ноћ јаше.
Драгане дивне своје чини
Исткаше чежњом по планини;
Кроз грање звезда сјај се лије
По путу језде жар-делије.
Где копне поноћ рујног грања
Шапућу даљних реч драгана,
С руком на срцу које бије,
Над коњма снијућ сан делије.
Ту бесне звери издисање,
Ту капље крви лишће крије,
Док пројахују кроз све сање
Љубећ коб своју коб-делије.
Коњици ко да њини врани
Не тичу тле земље гора
Већ да су они нови дани
Без сјајног зрака и без зора
A грдне сенке што се вину
Ко да су сенке коњских крила
Што пођу са њих у висину
Кроз јарку светлост зрачних свила.
И љубав наша чак их скрије
Од нас. Ни топот више није
Доказ да беху ноћне уре,
Минуше мрачно коб-делије.
Јарки пастири наше паше,
И толка чежња, жал и туга ...
Над земљом тамном куд пројаше
Сводом засветли нова пруга.
Ко би реко
Пали да су
За исту земљу
У истом часу.
Та мрачна поноћ биће ваша
Жарки стуб птица у висину;
Све што би њина бол вама мину,
У ноћи гордој истом часу
Где два јагањца њина пасу
По вашем златном класа крину.
По звезданоме златном класу
У пашу пошав већем давно,
У поноћноме златном часу,
Кроз жуто зрно родног хлеба,
С поља на поље пошав давно
Доспеше чак до вашег неба.
То испод нашег тамног бора
Два друга драга древно леже:
Нит кога знају они више,
Нит ко им више од нас треба.
Леже и ништа није тише
Од ликова им попут неба.
У поноћ жарких тамних гора,
У тами гордих шумних бора,
Њина се млада тичу тела,
A лица ко два бела јања,
Заспала испод хладних врела
У жаркост сињу ноћног грања.
У срца самој ко милости
Тичу се њина вита тела,
Заспала испред хладних врела
У братској боли сузној пошти
Ту руку тиче рука бела
Тек иза смрти у милости,
Душмана та два, сад два друга,
Телима снијућ на сред луга.
Везани ликом за висину
За зрачних звезда вал у своду:
То жедни јањци као да су
Звездану вашу нашли воду.
Изађох из сна јер као да су ме звали...
Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
Само пусте звезде и неке страхотне пруге
Само час по час без њих, само ноћ силне туге
Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.
Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
У таму у којој онај што гине ћути
Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
Не, не, они те више нису звали
Најпре су живели у смеху a онда су пали
Мукло као да су мрзели себе.
Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.
Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
У ноћи туге ваши гласови радосно брује
Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
Као гласови којих ваљда више нема у свету
Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим. |
