Растко Петровић
Поезија
1926-1931
Овде објављени циклус обухвата десетогодишње раздобље песникова живота, које се завршава његовим одласком у Америку. Мален је број песама, испеваних за тих десетак година, мало их је и одабраних: Велики друг (Време, год. VI, бр. 1456, 1926. године; нова, знатно проширена верзија штампана је у збирци Поноћни делија); Са светлим пољупцем на уснама (Српски књижевни гласник, Н. с., књ. XXII, бр. 7, 1927); Вечерња звезда (Савременик, књ. XXI. бр. 4-5, 1928); Речи птице са гнезда и Бол цвета, и мати ловца птица (из циклуса Случајне песме, Српски књижевни гласник, Н. с., књ. XXXII, бр. 8, 1931).
За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији
Целу ноћ леђа сам грејао
Прислоњен уз туђе плећи,
Целу ноћ, снег на сметове је вејао,
По стопама мојим, по срећи.
Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава
Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,
И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;
Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку
О томе, како нема хлеба (а има л бога!);
Тек при првоме јутарњем зраку
Сазнадох лик суседа свога:
То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,
Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –
Затим пи много воде.
Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!
О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
У чијем крилу често почиваше ми глава,
Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,
Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
О, нико радосније није целивао свога брата,
Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.
Притајих своју болесну руку близу његова даха:
То ме последњи живи угарак људства греје!
He, ja немам чежње, ни савести, ни страха;
Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.
Приљубљујући се уз туђа леђа,
И с руком надувеном у недрима,
Најлакши уздах када ме вређа;
О, како страшна беше та зима,
Када се припијах уз незнанога.
Корачам опет, опет ми чело гори,
Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –
О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега,
Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега!
Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!
Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;
Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!
Међ људима раскида се закон реда и милости,
О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости!
Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета:
За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света;
Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега.
Само застанем, a белина ми заигра пред очима,
Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;
Како то да раније нисам видео,
Како то да раније нисам успео:
Сад склопим очи и осећам како је живот ту,
Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.
Ето ти, што су с Њим, гладни свег – живота, смрти –
Што само мисле како да чмавају, како да леже,
Ето ти, чија су уста згуљена, a у мислима шкрти,
Што двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;
Ето ти, који тако красно научише да просе,
Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;
Да пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:
Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,
О, та зар ништа не може да их веже! – Ништа!
Гле, гле, како у царском вознесењу
Падају оклопи са тела,
И цепају се труле крпе
Пред бескрајношћу откровења;
Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;
И све су зрачније очи у хрпе
Хаџија, с којих падају одела.
Све провиднија је њина кожа,
Виде се како струје сржи кроз цеванице;
Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.
У жена се чак провиди чедо у утроби.
(Почива ко бурма заручника у кутији),
Огромни ме поглед његов плавила зароби;
Ја не сретох никада поглед заноснији!
Онде по дивним пољима смо бљували,
О, корење, о, кајмак трули, пун гљива,
О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,
Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.
Јер прошло је време богатства,
И дошао је час да се умире;
Бескрајне сметове снега и осенчења плава
Као смрт сама, пред нас, да застире.
Прескупо плаћам исхрањење,
Грозница помаже да се верем,
Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење
Модри и плави траг нигда с лица да сперем;
И већ малаксао лежим по снегу,
Дубећи слику свог страшног тела,
О, снови моји, снови, одједном ту се легу,
Под провидношћу, гле, овог, несразмерног одела.
Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;
Они не дршћу више – чим би! – нити зеница им је слепа,
Са заносом гледају само планину, као Христа.
У гладног, ко бурма уста скорела око зуба;
Вечности муж, језик му црн, a глава на штапу стоји;
Сваки час му се чини, на ивици је самој руба
Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.
Као облаци, као мора, тако се, ето, одело цепа,
Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;
Као одвратност, као смрад, и као крљушти,
Тако се с крпе крпа, боље још с тела, љушти.
О, топли додир руковања,
Што згреје зачас смрзлу руку;
Већ сам заборавио пландовања,
И сваки је звук замро у јауку
О, топли додир руковања!
Већ се на видику губи врх планине,
Коју сам пре два дана препешачио;
И друкчије је чак, за мене, живот онда значио.
Помакоше се за два дана све истине.
Зима ми скроји хладно одело,
Под њиме тело неће да трули;
Звери ће бити тек за јело,
Када пролеће кору згули;
О, хладно је моје, брате, одело!
Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;
Са топлим дахом незнанога;
Нит суза пали, нит брани веђа
Од слане што се спушта с бога,
О, милостиви сусрет леђа!
Ко сами мрачни зид да пипам оком,
Тако се слепо шире ми очи:
Очајно се ширим плећком ил боком;
A оштри ваздух дисање кочи,
Док га не затрпах капом дубоком.
Час мишљах: То ли је то што спремаш,
Ти, Вишњи, за душу младу кад чезне;
У гадост, себичност, умор и ваш,
Последње људство моје да згрезне:
Зар да ме разједе умор и ваш!
Ил склопим очи a врат ме гуши,
Отпуштајући све тела болести!
Пљујући међ очи самој души,
Шапуће: "Све ћеш напором стрести",
A истовремено снагу суши!
Ил склопим очи a Он ми рече:
"Зар не осећаш да си гладан?"
A нашто! Ето друго вече,
Да у трбух, без круха, уђе сан;
Та зар је то тек тако: друго вече!
– О, проклети, о, гадни враже;
Зар ништа боље, зар ништа блаже,
За душу ову што је слепа,
Грдобност твоја да јој каже!
Пружах чутуру овоју слеђену;
Он пи, пи, чињаше се сатима,
Воду ту, длановима крављену;
Како се не опи, ил следи, од пијења тога сатима.
Сад нам свитања одједном прелише лица,
Још смо од вечери тако лежали,
Из ока оног плављег од љубичица
Синуше погледи поспали;
Крвави одједном бише шињели!
Гле, како лагано свиће зора;
Све више ти упознајем поглед и уста:
Тако се диже сумрак са гора,
Тако су јутра чудна и пуста,
Кад спада снежно рухо са бора:
Да спадне страшна зора са друга
И леш измили иза јела,
Што се и самом плавилу руга –
Васкрсли леш из одела.
Па свака нова зора другим се лицем јави,
Други незнани друг о себи ређа приче;
Стално ми туђе раме одмора пружи глави,
И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),
Сусретнем његов поглед одједном да се плави;
И да се смеше уста у нади ил искушењу:
То бива тако изненада, он довршује своје речи
Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу –
Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи –
Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!
Свуда, између два брега, препречи мене линија,
Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;
Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,
A истинско презирање, и срџба, настањује се у грудима,
Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо,
Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах: О, колико слеп!
Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром је леп.
То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух;
Ја не само што примах живот, већ љубим му, гле, сјај;
Стопут проклетство природи која у робу разви слух
Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!
О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,
По лицу! О колико онда бејах заслужан њеног сна!
Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!
Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,
Питање морала; о, оно исто: постојати ил не;
Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље
И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!
Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,
Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду – снежне руже!
Па спавај, ти, бар сад, чији сан је ко лудило,
И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;
Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило,
Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.
О, боже, боже, зар је могуће!
Да мртви друг свиће крај мене;
Умрети од смеха ван своје куће,
Крај ноћног друга, без драге жене!
О, боже, боже, зар је истина,
Да са самртником сам о небу говорио;
Да оно уз шта се загревах, беше грбина,
Незнанога, са душом који се борио.
О, боже, боже, зар је могуће
Да први пут кад загледах лице
Мртвачко бледило откри свануће,
A ноћ затрпа собом убице!
И не знајући, последњи пут згревах му руке,
Последње људске слушах тад речи:
Још уво ово буди те звуке,
Што трулеж младог грла не спречи.
Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,
Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;
С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!
То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,
Ја загревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија!
Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,
Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!
Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,
Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора;
Само хладан леш друга свог, Човечанство цело да умире,
Зар би се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!
О, која би ти вера изрекла опроштење,
Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;
Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,
Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!
Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,
Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,
О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом!
Ал немађах, ни онда, брате, суза, да бих те оплакао.
Таквога у пустињи за собом остављах свога друга.
О, руке ове освећене, што згреваху његове руке,
И света нек је ноћ – ова божићна туга –
Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.
Гле, опет небо и све! и опет видех море!
Дођоше најзад страсти жуђења!
Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:
Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!
Али више се не помути никад провидност духа, ни тела,
Ево корачам опет преко широке пустиње снега,
И дижући бескрајна – мишљу – небески рубља бела
Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!. .. Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се ...
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне Рођења, заборави Великог Друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада:
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ час само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!...
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође ...
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о, слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.
То, то! Одједном очи отворити! ...
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, –
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана?
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави...
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко да би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.
Ти што виде дивнија тела, дивније цвеће и дивније горе,
Но што ти обећа иједан сан, који виде дивније море
Но што ти даде иједна страст, и који чу она срца
Што искуцавају младост твоју, у ноћи Христа, у зоре,
Ти који би му јагње под руком: због чега се пева и грца:
Ти што осети очи своје сјајније још од плача,
Чуј обећања среће, што данас већ је јача
Од удеса; у небу, гле, овај бескрајни пут цвећа,
И, гле, у срцу, ове бескрајне путеве драча;
Ево те грли дах последњег премалећа!
Ево тих драгих тела чија су срца врућа,
Од упијања красног некоме другом сунцу,
О, кад страственији од молитава, о, кад махнитији од кућа,
Не знах ни ком то јагањцу, не знах ни ком све јунцу
Принесосмо на олтар дух зажарених сванућа.
О, па очисти опет себе таласом Гвадалкивира,
И чуј жубор светли тај завичајних извира,
И јецај над водама Босфора, над водом свом Гибралтара,
Језерску боју нађи између манастира,
Чуј сад шум свих тих вода у светлој капљи олтара.
Па прелиј том врелом сузом страшније страсти, и дубље боре,
Но што ти дозволи иједан грех, и збриши лик оне море
Која заглуши сваки крик, да не чу она срца
Што плачу младост твоју у болу Христа, у зоре,
Ти што би рана за прсте оног што сумња и грца:
Захвали, захвали за тај стих, за срце, том Артуру,
И дигни поглед свој, види у блудећем азуру
Дубоко слућење цвећа, глас и величанствену буру,
Веру којом ћеш поћи Њему за ону присну смену,
Погледај до бога ту стазу љубављу узнесену.
Вече трепери над водом у сунцу које леже,
Стани, да ли си видео птице како панично беже,
Од тамне сенке крила која их за земљу веже?
Ти, који сваког часа пијано пружаше руке,
Послушај то нагло срце, његове усхићене јауке:
Не слави оно то вече; прислони се уз ову стену,
Куда ћеш сада даље ако и птице крену
Натраг над твојим путем у ватру ужарену
Христа, куда ћеш сада више за сликама у ноћи?
Исплачи се још једном над чежњом, и све ће проћи.
Ти, што исказа дивније сумње, дивније борбе и дивније споре,
Но што ти рече иједан крик, ти који чу дивније зборе,
Но што ти шану иједан друг, и који чекаше она срца
Што објавиће Христа у ноћи, бескрајног Христа у зоре,
Ти који заустави дах пред стрепњом од које ce живи и грца;
Ти кога одведе све то где се тек рађају сунца
Да се наднесеш пијан одједном са пламеног врхунца
Над божанску расипност своју, уништена младунца,
Ојађено је срце твоје изгорело изнад свих гнезда...
Па изговори бар ону свету Реч, док пада ова звезда,
Па дошани бар ону свету Реч док пада ова звезда!
Рим 1928.
Под собом осети опет неразумљиви облик jaja:
Птица. Кроз опијене очи назире залазак света;
Ноге јој почивају у гнезду, поглед у сунцу без сјаја,
Она би кликнула свему: "Пода мном само цвета!"
Јер није исто пијанство, сунце, ко што би оне зоре
Кад је разрио њено перје, ударо кљуном у главу;
Између оног сунца и овог пламти безмерно море,
И лет кроз помрчине плаве што бацају сенке на траву.
Она је доживела овде бол. И какав бол: не поему,
Кад пођу из ње у гнезда облици ови савршенства,
Ко да је бије крвава смрт, она је кричала њему:
"Ево, свега што је ту радост и крах, на обалама овог женства:
Проклетство! Све што је радост и крах, после летења сунцу.
Разумеш, све што је љубав и страх, ил брисање у теби.
Ја сам уморна; ово чекање без смисла стално у твом врхунцу,
Оном што оличава Сунце, ал сунце што никад не би.
Сунце, ил ja, ил ти, ил сазнање! Ја слушам твој глас из гнезда;
Али ми крила дата: ја летим, и пут је мој без краја,
Знај, није само радост но ужас који ме носе пут звезда,
Са овог ужаса гнезда у ком бол и облик се спаја."
Цвет тај, ево, што дршће, у дану, лишћу и сјају,
Осећа чврсти живот пчела како се у њега збија;
Он викаше, и његов мирис, разорен у бескрају,
С исцепаним сањањем чуда, престаде да опија.
Тај пут ким се пела девојка;
Она је ишла свијена, уснама смешила се.
Осећаше: "Ускоро бићу мајка!"
Замисли свога сина у јутру првог дана.
Нити чу бол цвета, у коме би рад пчела;
Нико до неба не чу бол тај, без гласа
Као у сну. Она се обазриво пела,
Носећи убицу птица испод својега паса. |
