Растко Петровић

Младићство народног генија

I
УВОД

Инстинкти градитељи код народа. – Дух наше народне уметности. – Комплексност инспирације код народа и разноврсност спољних утицаја. – Несродност духа између разних грана народне уметности. – Превазилажење народног темперамента народном цивилизацијом. – Искључивост народног духа расе у примитивној његовој поезији. – Значај примитивне поезије по изучавање народне менталности. – Дела мистике, дела слободног духа и дела реализма. – Помицање граница народног живота помоћу остваривања његових инспирација. – Одбијање инспирације о акцију, повратак инспирације у живот. – Естетички рефлекс. – Митолошки основ у народној уметности. – Митолошки симбол у "Женидби Милића Барјактара". – Литвански мит о зори.

Као и личности, и народ, сваки понаособ, има своје особене духовности и импулсе, који су у непрестаном изграђивању једнога духовнога и материјалнога круга у коме би могао живети. То су градитељски инстинкти, као код тица за замисао гнезда, као код риба за селидбе кроз океане. Народи, као и поједини људи, исказују своје инстинкте каткад у највећој спонтаности и искрености, као кад их замењују, или боје, лажима, a исто су тако мање или више обдарени њима. У сваком случају, редак је народ тако свестрано обдарен, тако свестрано заузет једном унутарњом и подсвесном упосленошћу (претварати сложена и дубока импулсна богатства у чисте идеологије живота, у чисте визије, у једну школу васпитавања народног духа и појединаца, у, једном речју, омогућавања примити и издржати живот онакав какав се натура једном народу) као што је то наш народ. Скоро сваки морални, етички, чулни принцип може наћи свој већ изграђени еквиваленат у нашој народној уметности. Све то представља једну огромну духовну архитектуру чија је база дубоко задрла у митолошке, или дубље у геолошке слојеве, a која се истовремено пење у страховите чисте висине и проткива најсуптилнијим, најспиритуалнијим орнаментима. Целу ову нашу умотворину приближују поређењем често грчкој класичној, по њеним хармонијским линијама композиције, по њеној ведрини надахнућа. Ја бих је радије поредио са фолклорском цивилизацијом Индије, по њеној одвише компликованој сложености и непомирљивости орнамената, по њеној загушљивој мистици које као облаци прелазе преко оне лирске трепераве, небеске, ведрине; такође бих је поредио са готиком, по њеној чисто архитектонској сложености компонирања. Но најпре требало би рашчистити једну ствар: најрадије се замишља да је целокупна наша народна уметност јединствена, једнообразна, једнородна по своме расноме карактеру, па била исказана у било којој области уметничког изражавања; да исти дух веје и иста култура духа, како у песништву, тако у музици, тако и у пластичкој уметности или игри. Одмах ћемо и без тешкоће утврдити да је то заблуда, и видети одмах уколико је важно да се то утврди да би се могле правилно посматрати извесне појаве. Музика се, држим, може поделити на две групе; она примитивна, монохрона скоро (као: Осу се небо звездама; Ој Мораво, моје село равно; Вију ветри; Биљано; Ја испроси Миље моје итд.) свакако је најчистије пасторалне природе, и не може се сумњати да је чисто словенског карактера; она друга, завршена, компликована, богата, испреплетаних мотива, вероватно је јако сродна маварској и арапској; она је сензуално религиозна и страсна, сачувана највише у Македонији и Босни, где се муслиманска песма с минарета највише чула. Тако највећи део наших најпопуларнијих арија, највољенијих, има у себи огромно Истока, и то османлијскога, арабљанскога и мухамеданскога Истока. Народна поезија, која нам највише бије из чистога врела наших народних инстинката, у примитивном свом облику најнароднија, јер је и најмитологичнија, већ је стала примати црквене хришћанске и апокрифске елементе, (немањићска поезија), да затим у време феудалства и деспотства, постане и сама јако витешка и јако трубадурска (Страхињић Бан, ускочке песме); судар ових двају утицаја види се јединствено на песмама Косовске епопеје (Ком ли ћеш се приволети царству, a истовремено лик Милошев). Уз песме развијале су се и народне приче; могло би се очекивати да ће оне бити истом духовношћу саздане, да ће имати извесну везу са поезијом, као у Индији или у Русији: код нас је народна приповетка пре свега занимљива, интересантна, па тек онда епског замаха; при том је митолошкија, никад скоро религиозна, често апокрифна, a најчешће међународна и неоригинална. Она најзанимљивија припадала би Арабљанима или Индији; ту заостајемо иза арапске народне приповетке, која има један лични хумористички тон приповедања који деформише саму композицију приче. Рукотворна уметност или се састоји из тепиха и везова, и онда, ако су то теписи, сродност мотива са мотивима абисинских и сијамских тепиха је фрапантна, иако не и колорит који је код нас примитивнији и грубљи; ако су везови: богатство утицаја и оригиналних изражавања је толико сложено и велико, да подсећа по томе на нашу народну поезију, премда је инспирација сасвим друга, не више захватана у историји већ у визији чисте природе, пејзажа, и натурализма. Или се састоји из конкретније пластике: резбарије, сликарства итд. и онда се треба освртати пажљиво на Бизанс, на утицај наших манастира и манастирских сликара, на Исток дакле опет, али не више арапски, но грчки, асирски и чак далеки монголски. Према томе, далеко од тога да ако је наша уметност оригинална она је и истим богатствима оригинална, и да, ако је сродна с чим, црпе ту сродност са истога извора. Сваки род овде уметнички има своју засебну и биографију и структуру.

Засебну, све док је реч о уметничким типовима на којима је народ показао своју велику вештину, своју стварну зрелост у стварању, где је постајао класичним. У почетним, у примитивним радовима, у основном, тј. геолошком фолклору, било које старости, сачувао је, држим, највише своје инстинктивне спонтаности, неког хумора и ведрине, неке оштре неизглачане трагичности. Ту је најдаље од барока. Одатле треба, чини ми се, почети са изучавањем духа народне уметности и искрености, са класификацијом типова, са утврђивањем контура доцнијих херојских дела уметности: па се поступно пети – слој по слој геолошки, до најгорњега слоја културне обрађености.

Ради веће простоте и јасности у излагању поделићемо цео овај примитивни народни материјал на: његово изражавање мистичнога народног живота, слободну игру духа и на реалистичка народна запажања; тј. 1°. на уметничка дела где је народ без престанка везивао свој дух за све природне законе и за њина духовна значења; 2°. на она где се потпуно ослобађао њих па се задовољавао занимљивошћу живота који се збива у његовоме самоме духу; 3°. на непристрасно, објективно посматрање и процењивање живота уопште. Према томе, шема ће чланка бити изучавање односа између народнога духа (још чедног и чистог, тј. тек ослобођеног од митологије a још незаробљеног од других великих социјалних проблема и покрета, као што је: хероизам, религија, морал друштвени и др.) и живота уопште, a не једино његовог живота. Циљ чланка био би пак да се на основу те шеме изнесе и распореди читав један низ народних умотворина особите природе, које до сада једва да су биле и запажене, како код нас тако и у свој Европи. Можда ће при самом прегледу ових, и сам читалац моћи одједном јасно уочити основне одлике нашега темперамента, као примитивних људи с једне стране и као расних карактера с друге стране, и уочити много јасније но што би то могао читајући Вукову народну песму, где народ није више давао сировину свога темперамента, но је већ пружао прерађену једном вишом снагом која је била зрелост његова генија a којом је као и појединац уметник деформисао стварни свој темпераменат, богатио срађањем са страним генијима и допуњавао новим перспективама које су му се отвориле при употреби самога тог генија: јер мислити не значи доносити само закључке о ономе што је већ преживљено, већ и самим тим продужавати преживљавање, тј. стицати сасвим нова искуства која се на више случајеве хероизма и на своје дивљење њему, успе да створи једну херојску етику, која толико прожме цео живот народни уопште, уђе у велика народна богатства, таман као наклоност ка пољопривреди, или религиозном животу итд., да и тема те етике постаје отада сталним, a не више само појединачним или честим, народним карактером; народ који је спевао херојску етику не може више ослободити се херојског у свом темпераменту чак и ако је ово било само епизодично у току његовог развића. То је један особити закон: повратка инспирације у живот, одакле је ова најпре пошла. Оно што живот пружи стваралачком генију да овај њиме ствара, враћа се неизоставно у живот као кристализирајућа сила тј. као снага која отад иде упоредо са осталим сталним животним доминантама. Као код светлосног зрака што је огледало препрека која га враћа уназад, по физичком знаку одбијања, овде је сама акција стварања (било мисаоног, филозофског, уметничког, духовног уопште, која је у основи, као и сва друга стварања и акције, били инспирисани или не, живот више но све остало) та одбојна преграда о коју се инспирација мора неминовно одбити и повратити одакле је и пошла, у свет чула, акције и идеја a по једном закону спиритуалнога живота. Инспирација никад остваривана, једно прошло осећање из кога није створено формално дело, не враћа се више у живот и не делује на њ. Дакле, наша коначна епска поезија је нешто много више но што би то био само скуп основа карактера нашега народа: наиме, то је једна његова уметничка грађевина где је као материјал улазио и његов темпераменат али где су улазиле и друге ствари, по закону уметничког стварања. Тако треба ту узети у обзир обогаћивање самог темперамента његовим изражавањем, онда естетичке рефлексе мотива на цео склоп уопште (нпр. и случајно уношење једног мотива може да изазове читав поремећај у категоријама дотадашњих народних идеја у пољу естетике итд.); при том наша завршна етика не представља ни ону естетичку свежину, ни наивност, ни покушаје најфантастичнијих и најсмелијих облика као што је то у примитивној уметности нашој. Покушаћемо с извесним трудом да реконструишемо, помоћу разних верзија једног поетског мотива, његов естетички живот од првобитне примитивне инспирације, па до класичног његовог израза, те ће се и тако видети колика је разлика међ њима у богатству карактерних особина, и у богатству естетичнога усавршавања; од којих први опадају истовремено док други расту.

Обратићемо пажњу још на једну чињеницу која је за нас необично важна, – да смо, наиме, народну поезију и нашу и општу почели проучавати од наше прве младости, дакле већ више година, али признајући одмах да нам је било савршено немогуће савладати као што смо желели њено огромно богатство материјала, утолико пре што нас је наше љубопитство бацило на више стаза проучавања кроз њу, те се нисмо скоро ни на једној довољно задржали, то се бојимо да нам се у овом есеју не омакне који смелији закључак који би могао повредити правога стручњака; такође немогућност добавити једну књигу, у овој прилици од неоцењиве важности, из које у своје доба нисмо правили изводе, Демелићеве правне обичаје код јужних Словена који је један од најпаралелнијих зборника наших обичаја, баца нас у забуну. Трудићемо се, према томе, да дотичући се многих проблема не одступамо никако од два-три основна, чије смо решење себи поставили за задатак. Тако ћемо увода ради показати најпре како се у једној народној песми, скидајући слој по слој естетике и поступног цивилизовања анегдоте, може доћи до вероватне митолошке легенде која је могла послужити за мотив песничком стварању. Велимо: вероватне, јер се не ослањамо ни сами одвише, нити сматрамо за капиталну дотичну методу енглеских научника. Верујемо, напротив, да је у многим песмама то сасвим видно, но да ипак не треба генералисати, ни сматрати да свака песничка инспирација у народу мора бити мистичарског карактера; али такође да се праве песничке творевине, врло тесно везане за митологију, анимизам, тотем и фетиш, свакако због своје природно велике сугестивности нису могле затрти, но су поступним психолошким пребојавањем допрле и до нас. Чини нам се да је Женидба Милића барјактара једна од таквих, поред оних Косовског спева, Краљевића Марка и др. Позната је тема ове песме: Милић проси девојку, која на путу, до женикове куће, пренемогне и умре, нашта он од превелике туге и сам свисне. Човечанска дубока осећајност ове песме, обилност декоративности у обради, чине је једном од најлепших у нашој епици. Кад се томе дода сугестивност која долази од неког тајанственог подразумевања, на које као да се односи стих по стих неком страшно узбудљивом логиком, онда њена лепота делује неодољиво. Узмимо да цео овај опис, ослонимо ли се на извесне знаке, даје лагани, патетични и трагични опис свитања, небесних одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, a не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути. Живот људи на земљи ако има једну трагичну аналогију са животом целе природе, ако се природа и људи узајамно симболизирају: онда и свака песничка хипербола, метафора, поређење итд. не значе само један уметнички облик, него непрестано спајање судбине човека и природе целе, и то помоћу сликовитог проширивања језиковног и песничког израза; значи непрестано струјање њихових живота и пулсација, која једино овде у уметности може бити слична оној у козмосу. Обори ли младић у песми очи пред девојком чије је лице засијало као жарко сунце, ми већ не можемо водити своју визију ни владати њом, која нас као светла река односи небескоме јутарњем сјају; нити знамо ко је ту већа реалност: девојка или свитање. У овој песми девојка, чије само име представља лепоту (Лепосава), је кћи Вида, који би врло добро могао да подсети на њено божанско порекло. Вид значи светао, један, a један старословенски бог, Свантовид, Свантовит – Световид, који је по хроничару Херолду био највећи бог једног словенског племена, предао је своје легенде у време хришћанства св. Виту, као што је Перун св. Илији. Није немогуће, дакле, да је и у поезији његово име заступљено именом Вид. Осим ове кћери, мати је имала још осам, које све умиру на венчању. Девет је народни број, он би значио овде број плодних месеца у години, број ношења детета у утроби и неумитност догађаја уопште. Тотемизам фаталног напуштања девичанства овде је несумњив. Да је Лепосава као и њена сестра јутарње божанство, може се закључити по извесним можда митолошким отисцима. Тако, када она пренемогне, спуштена са свога свадбеног парипа скоро ишчезне из живота, њу сарањују "откуда се јасно сунце рађа", тј. на истоку, a свекрва потом стално нариче за њом "када буде на истоку сунце", па како је у већини митологија божанство свитања и зоре јасно одвојено од божанства светлости и сунца, те прво свакодневно умире баш кад се друго рађа, то би овде смрт невестина имала да наслућује смрт зоре на истоку, небеског руменила, пред оно значајно искакање сунчане кугле, која и по народу тако одједном одскочи за читаво копље увис. Милић је, напротив, сунце, и сарањују га "када јарко смирује се сунце", a мати му нариче за њим "када буде на западу сунце". Пре него што је нашао девојку (сунце за време ноћи) тражио ју је и зато био невиђен, путујући од "истока паке до запада", што је и, у ствари, правац сунчевог путовања. У сватовима би се, као у неким кратким женским песмама где је то изрично речено, могле наслутити већ бледе звезде што полазе сунцу и зорњачи. A кад зора ишчезне и кад умре невеста, тада се и сунце раставља од звезда, од сватова, те иде само напред мајци, сасвим усамљено, што је његов дневни ход преко хоризонта. Када се сватови појаве, када се звезде понова укажу, Милић је већ преминуо и "належао се", сунце је, дакле, давно зашло. У двојици браће која изводе девојку пред женика можда се даду наслутити фигуре двојице синова бога неба (Перунови синови), оних који у свим митологијама одлазе чуном по нестало сунце. Читана са оваквим значењем, можда одвише брутално истакнутим од нас, сасвим обновљено делује њена и иначе невероватна лепота. Сваки естетички облик добија значај једног широког визионарског описа природе, као у оној јединственој, архаичној до прастарости, литванској дајни где Мено – божанство месечине – жени се Саулом, званом Сојра – божанством сунца, a у рано пролеће. Мено, њен брат и муж, растаје се затим од ње, и усамљен, заљубљен у Аухрену (која је зора или зорњача), лута. Перкун, расрђен, гони га својим страшним оружјем: "Зашто си се раздвојио од Сауле, зашто чезнеш за Аухреном?" И још: "Аухрена слављаше своју свадбу. Перкун на једним колима уђе кроз врата, и уби зелени храст. Крв храста отичући окваси моје хаљине, накваси мој венац". Нису ли ово одјеци верских химни о свадби зоре, пркосу грома и пустоловинама звезде. Иначе, код Словена, неверства зоре, мајке звезде, су многобројна наспрам њенога сјајног мужа сунца или месеца. A у свадбеним песмама нашега племена сваки час навраћа се на венчане небеске пирове.

Поезија мистике и несхватљивог

1. Стилизације и парадокси

Утицај магије или естетике на прва песничка стварања. – Стилистички облик и логика оваквих умотворина. – Прелазак ових дела из области тајанственог у област хумора. – Пећинске стилизације. – Потреба утврђивања њиних облика. – Фетишизам. – Иста еволуција усмених представа света. – Свођење на посебну логику изражавања. – Ђаво и његов шегрт. – Трансмутација живих бића у ствари. – Народ не разликује ствари које имају симболичку моћ од оних живих. – Јединство животног принципа неповредљиво. – Мистички однос између човекове свести, његових инстинката и еволуције. – Деловање духа прерађених на овај свет. – Трансмутација вредности чиниоца: јединство животног принципа, сталност основне акције. – Утицај начина на који се изражава магија на остале области народне уметности. – Народна шала. – Затурање трага животноме принципу; скривање идентитета. – Невропатија; борба против урока. – Лаж за опкладу. – Парадокси о дивовима. – Мотив пометње с главом. – Лаж без истине. – Изврнута песма.

Од ове примитивне народне уметности, по духу који у њој влада, свакако је најпримитивнија она која је, пошто је већ митолошку легенду одбацила, задржала ипак своје мистичке идеје, своје мистично схватање о природи и животу. Природа је у то време народном уметнику још потпуно несхватљива сем у једном односу мистичког делања и држања према њој, a његова песничка стварања су више под утицајем мистичкога рита, врачарије и магије, но под утицајем закона спонтане естетике. Видећемо да су многи примери можда и старији од једне праве митологије; примитивнији од њених легенда које често не само да нису одбацивали, но нису ни садржавали, a сасвим блиски најархаичнијој магији; други, пак, примери не морају бити еволуција митских умотворина, остаци митских форми предања, као што је случај иначе код многих, но да су створени аналогијом и угледањем на такве већ познате митске облике и примере. Тако да оно што је стварно по захтевима ритуала логике мађије, кад је већ застарело и постало необјашњиво, a однос мотива у њима, изгубивши чудоредност, добио комичан изглед, могло је послужити одједном за модел народног хумора и занимљивости онима народним уметницима који би желели да и у том облику нешто стварају. Авантуре једнога врача у борби са вишим силама, дела његове вештине и мистичка снага његовога духа, могли су се задржати у народу као пример духовите и ненадмашне домишљивости; иначе би са својим силогизмима, апсурдитетима и парадоксима, јер се ново схватање света и живота проткало иза ових, били осуђени на смрт. Остала је, такође, логика таквога стварања, која у самој ствари није ништа друго но сасвим схватљива логика, једина животна и практична, једног потпуно примитивног човека, коме су анимизам и мађија једини схватљиви однос са природом.

Овде пред очима имамо слику пећинских стилизација људских облика, од реалистичких до сасвим упрошћено орнаменталних; тако да се ови задњи потпуно поклапају са познатом орнаментиком фауне на тканинама страним и нашим. Пошто се важност представљати човека састојала искључиво у фетишистичкој снази те представе, то, да би та снага била у моћи представљача и неопасна за њ, нужно је да представа човека буде утврђена, стална, униформна, иначе је и њен утицај неизвестан. Отуда нагла еволуција тих пећинских представа ка крајњој стилизацији, која је на домашају свачије вештине цртати, и брза за извођење у случају опасности и журбе. Прве митске легенде, концепције, космички митови развијали су се из истих разлога, сажимали и утврђивали у враџбинске формуле, у магијске језиковне знаке, у заклетве, у изреке, у загонетке, чија су деловања и чини на ред природних догађаја тако јача и извеснија. Борба врачева са силама природе, велим још једном, која је у народном предању свакако представљала законик условног опстанка бића, морала се овде нагло сводити на саму логику изражавања те борбе, скоро директно на стилистички облик тих приповедања. Једна од наших најмистичнијих, најумнијих и најсимболичнијих приповедака је свакако Ђаво и његов шегрт. Она је свакако од свих наших приповедака и најближа ритуалу магије, ако већ у свом постању и не припада њој, што нам изгледа невероватно. У тој приповеци, о магији је реч као о занату; тако да је у њеном првом делу обука једног будућег мага, док је у другом, можда, један прави ритуал магије са свим њеним ступњевима мистике, знања и надмудривања. Нама је овде ради даљег изучавања најважнији стилистички опис тог ритуала, те како нам је у другом плану и циљ да овај чланак истовремено буде и антологија таквих умотворина, то доносимо приповетку у целости:

Обраћамо пажњу на један интересантан пасус у овој чудној приповеци: "Син рече оцу:,Ја ћу се сад створити једна трговина: шатра пуна робе, што је на вашару неће бити лепше и богатије... Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити". Осим тога што је тешко да народна машта сме претпоставити трансмутирање живих бића у ствари, ако ове већ нису симболичне, нпр. баш у овој приповеци прстен на девојачкој руци (ствари које имају симболички значај и које поседују извесну моћ, народ, као и примитивци, тешко разликује од живих створова), јединство бића и принципа живота скоро је неповредљиво. Треба се испети до најпримитивистичкијих извора па да се разбијеност јединствености живота у човеку може објаснити мистиком односа који човек и сам има према богатствима и неограниченостима свога духа и његове виталности; према свом делању на јави, свом делању у сну, мистичној вези са стварима које поседује а које су тим самим такође он итд. Овде принцип живота изгледа час издељен на трговину уопште, на робу која је у њој појединачно, час у кључу те трговине. Кад је већ реч о принципу живота и његовом простирању у народним умотворинама, споменућемо и једну хрватску народну приповетку, звану: Јаје харамбаша! где је кокошије jaje вођа једне хајдучке дружине. Мешање мртвих у делање живих овде је добило свој пандан у мешању у њино делање једног ембрионског живота. Утицај, да тако назовемо, натколевског света на овај свет реалности нашао би у нашој народној уметности не мало занимљивих примера, који би нас, на жалост, одстранили од наше главне теме.

Ако обратимо пажњу у приповеткама као што су Ђаво и његов шегрт на непрестано мењање вредности и облика чинилаца који улазе у материјал и у тему приповетке што неоштећене чува суревњиво само принципе њиних живота, затим чува циљ и вредност основне акције, онда нам се те метаморфозе, трансфигурације итд. постављају у другом приповедачком плану као основни литерарни облик приповетке. Са доста вероватноће можемо судити, према томе, да оне приповетке код којих је тај облик најважнији и првога плана, или происходе од оних првих приповедака еволуцијом и шематизацијом, као што је случај са оним пећинским цртежима, или су пак створене по угледу на те приповетке у моментима слободног духа, дакле су постепено прешле у домен народне духовности, иако им је колевка стварно народна мистика. Малочас смо видели да се младић претвори у голуба, и ђаво у копца; голуб у прстен, кобац у просиоца; прстен у просо, просилац у врапца; просо у мачку која задави врапца: овде је маг лаганим и паралелним метаморфозама дошао у однос јачег над слабијим, те постигао победу. У приповеци коју сад наводимо, чије је име Народна шала, ове су метаморфозе до крајности стилизоване. Како је ових приповедака и код нас приличан број, и налазе се, држим, искључиво у нашем народу, a лепота им је особите и чудне врсте, то ћемо навести све које су нам при руци.

Познате су особите манифестације импулса за самоодржање, које се појављују како код примитиваца тако и код цивилизованих, a којима је циљ затурити траг, у извесним случајевима, животноме принципу, скривајући прави идентитет личности у питању. Код цивилизованог он је у извесним невропатским појавама, код примитиваца у ритуелним обичајима. При особитим догађајима, као што су смрт, рођења, болести, менструације итд., извесне личности треба сакрити, другима изменити имена, прогласити их за обратни секс, акције означити за изврнуте; муж ће лежати место жене у породиљском кревету, дечак ће добити име девојчице у доба пубертета, ако се жели отклонити опасност од личности којој она прети и изиграти је на тај начин. Опасност је чак формулисати један срећан догађај који се над нама збио, ако не желимо да се исти против нас окрене; то је страх од тзв. урока. Читава литература магије постоји о уроку код нас коју ћемо доцније навести. Не сме се уопште имати одређена концепција о положају који човек заузима у животу. Треба и самог себе заваравати. Није немогуће, дакле, такође да и овакав облик приповедања, као што смо га срели у наведеној причи, није једна врста таквог избегавања конкретног низања реалистичких догађаја не само алудирање на њих: "Но, но, чича, ако ти се само вратим, опет ћеш ти мене тући!" могло би бити речено да би се избегао фатум обратног испуњења, ако би правилно изрекао ко ће кога тући итд.

У приповеци Лаж за опкладу, (Вукова збирка), ћосо и један деран такмиче се у воденици о једну погачу ко ће боље лагати. Премда је овде унапред речено да је то лаж, ипак борба се решава снагом надмудривања, што је врло значајно, као и у приповеци Ђаво и његов шегрт.

Није немогућно да и дела која су овде тако страховито комична, бурлескна и апсурдна припадају у ред оних које су извршивали дивови и који заузимају своје нарочито место у еволуцији митолошких веровања. Њихова дела су и иначе увек парадоксална, a o њима се код нас задржала једна нарочита традиција, о џидовцима дивовима у власотиначком округу.

Мотив заборављене главе, и у идућој причи Лаж без истине, погрешно враћене главе на тело је нешто од најпарадоксалнијег што смо нашли у свој народној књижевности света уопште. Црначка уметност која обилује најфантастичнијим мотивима нема ниједног који би био толико смео. Осећамо се апсолутно у немогућности да дамо било какво објашњење постанку овог мотива. За разлику од приче Лаж за опкладу, хрватска прича Лаж без истине, поред великог дела заједничких елемената, не разложује једино надлагивањем своје апсурдитете, већ од прве речи почиње искључиво тим елементима. Момент пометености са главом овде је с више ефекта искоришћен.

По обради елемената у ову би групу спадала и песмица из Буковице у Далмацији (Ј. Пасарић, Хрв. нар. шала) Изврнута пјесма, те је наводимо овде, премда би по духу одговарала умотворинама слободнога народног духа, о којима је реч у другој глави.

Тече Крка повр' Велебита,
Повезе се по кршу галија,
Коња јаше по мору делија.
Гледало их турско момче младо,
Гледало их с Београда града,
Те понесе пушку око ока.
У зло га је мјесто погодио,
У кољено, у срце јуначко!
Жив погину, здраво кући дође
И код куће три весеља нађе:
Од шевара кућа изгорела,
A мајка му коња приватила,
Сестра му се од старости смије,
Ћаћа му се ни родио није. –
Ој! Полећела два печена зеца,
Тјерају их три одрта вижла:
Два кусаста, четврти без репа,
Чекају их три слијепа ловца:
Два су празна, трећи пушке нема.
Ој! Вино пију два мртва јунака,
Вино служи без главе дјевојка.

2. Са непојмљивим у души

Народни обичаји, уколико има мистичног у њима, не значе више ни хришћанску ни митолошку мистику. – Обичаји као елементи инстинктивнога живота. Психичке појаве народнога инстинкта. Равнотежа и надјачавање појединих импулса. – Друштвени токови, колективне хистерије код младих племена. – Пример индивидуалног сомнамбулизма и импулсивног путовања. – Историјат мистичних епидемија у средњем веку. – Деца крсташи. – Играчи Св. Вита. – Русаље у селу Дубокој. – Лечење музиком. – Краљице. – Краљичке песме. – Коледа. – Лазарице. – Додоле; деловање на природу аналогијом. – Приношење јагњета на жртву. – Мистично шкропљење крвљу. – Зелени јахач. – Ђурђевске вечери. – Још један пример сомнамбулизма: змајеви. – Борба о облаке. – Тело, дом у коме се није стално. – Ловачка заклетва. – Молитва од нешта. – Молитва од урока и поганице.

"Сви они, у које се несхватљиви уселио".
Фјодор Достојевски, Зли дуси

Пјер Жане, Нервозе

Писмо српских војвода Проти Матеји, 1814. године

Овим улазимо у срж онога што је тајанствено у духовноме животу народнога уметника; баш у саму ону радионицу где се изграђује из колективних делиријума, из расних заноса, из религиозних визија, из друштвених нервоза, из митолошког ритуала, из мађије, из заносне промене годишњих времена: велики духовни ритам простране будуће народне етике. Сва та ужасна комплексност елемената из којих је саздана та прва примитивна инспирација наше мистичне уметности прећи ће испред нас и при самом прегледу неких годишњих обичаја, приликом којих, мислимо, народ колективно осећа присуство једне више силе у себи, чијим су импулсима радње његове тад опредељене.

То нису заноси хришћанско религиозни јер су и сами ти обичаји туђи хришћанству, нити је то деловање митологије у њеној снази, пошто је народ већ изгубио њен главни смисао, и сем извесних митолошких обичаја којима се и сам појединачни значај често променио, ваљда је као концепцију мистерија сасвим избрисао из себе. Оно што сад натерује народ да још увек чува и обнавља своје ритуале који су у вези са тајанственим, своју мађију итд. то је управо стална, народна и неизбежна потреба да се извесним ритуалом мање-више старим, утврђеним, каткад већ и кореографираним, ослободи свега онога што се, по законима расног темперамента, људске психологије, анималних инстинката и општеприродних енергија, скупља у њему.

Има народа који су мирнији, сређенији и сталоженији, и има их код којих страственост, чулност и извесна духовна узнемиреност одговарају младачкој узнемирености код појединаца у младости, или егзалтираности код других, или чак и извесним псикастеничким појавама. Видели смо народе који су веровали да су изабрани од бога, са мистичним задатком који им је наложен; видели смо крсташке ратове, мистичне покоље, цео средњи век где су читава друштва оболевала, или имала визије, или носила собом фиксне идеје. Сваки народ скоро ипак носи у себи читав материјал за такве појаве, које или су незнатне или успаване, или пропорционално развијене све – народни инстинкт не опредељавајући се за поједине – и између којих се, у извесно доба народног развића или историјских ситуација, издвоји покоја и на рачун осталих несразмерно развије, те стави свој искључиви жиг на цео тадашњи народни живот. Овакав је бар процес ако се посматра сваки човек понаособ; цела једна половина психолошког живота код појединца није ништа друго но хармоничан склоп и живи однос оних духовних човечанских особина, од којих, надјача ли која, мења цео дотични тип индивидуалности. Петнаест година путовања за изгубљеним драгим створењем иако из потпуно разумљивог узрока, увршћује ипак тог човека у ред меланхолика са истим оним особинама које имају и други слични параноици.

Све што смо овом примедбом, дакле, хтели да кажемо, то је да један обичај народни, ма колико он свој извор имао у другим узроцима, ма он чак био и позајмљен од ког другог племена, може изражавати собом присуство једног народног импулса за који се чак не би ни слутило без тог обичаја, може значити и један психолошки лик тога племена, па ма колико ово било младо, здраво и свеже. Јер треба знати и то да у народу није све истодобне старости, извесним својим особинама он може бити још дете-народ, другим давно већ сазрео; код детета кад му се мењају први зуби сви су органи још у младости првог развића, сем тих зуба, нпр., чија је старост већ завршна. Народни обичај такође, ма колико већ био стар a изгледао само обичајним шаблоном, ако само показује извесне симптоме може значити присуство једне посебне актуелне духовне особине осећајног живота народног; те ће нас, према томе, оно овде занимати само као такво, a не ни као етнографска илустрација, ни као митолошка традиција.

Да би се боље разумела једна појава колективне хистерије, аутосугестије и сомнамбулизма, која се догађа сваке године, о Духовима, код нас у селу Дубокој, ми се усуђујемо навести један пример индивидуалног сомнамбулизма, толико исто поетског колико фрапантног, који је забележио Пјер Жане. Младић о коме је ту реч, није био вођен у својим "бекствима" религиозним надахнућем, као што ће нам се на колективним појавама указати, но једна страшна егзалтација са визијама и путовањем, ко зна колико потиштавана у подсвесности, избила је овде да се оствари путем сомнамбулизма. Импулсивно путовање ипак заједничка им је карактеристика, a нама је и жеља да неколико примера који буду дани не буду идентични но да покажу целу једну скалу ове врсте екстатичности. Но да дамо реч самоме научнику:

Још 1212. године на позив једног егзалтираног чобанчета, код Вандема у Француској, стала се скупљати небројена дечија војска, која је бројала више хиљада, и које ни најочајнија родитељска преклињања нису могла одвратити од огромног нагона да путују и спасу свете земље. Спречавани од ког било добијали су наступе незаустивог плача и грчева по свем телу. Ова је војска умирала од глади, жеђи, припеке; огроман број се потопио приликом бура на мору a остатак био распродан од шарлатана у Александрији. Кроз цео средњи век у средњој и западној Европи скупљале су се огромне масе, гоњене неодољивом жељом за путовањем, деца која су умирала ако би их спречавали, људи свих класа и свих народности, богати и сироти, носећи свеће и заставе, певајући псалме, облачећи се у крпе и шибајући се до крви, лежећи раширених руку у облику крста, наги, у грчевима. Крајем XIV века овим се појавама придружује још и играње, тако да ове огромне процесије пролазе често сву Немачку и Француску играјући са венцима на главама, опасани марамама, држећи се за руке, скачући страшно високо, јер им се чинило, изјављиваху, као да играју по крви. A играху не по својој жељи већ у наступу; по читаво пола дана, павши најзад изнемогли, и стењући од мука. Помагали су им у таквим приликама стежући их снажно марамом око трбуха. Покаткад би оваквим играма претходили епилептични напади. Оваква епидемија у разним нијансама развила се огромно свуда, под именом игре светојованских играча или игре св. Вита.

Поступно је први елемент оваквих епидемија: нагон путовања, отпадао, и остајао онај додати, игра праћена свим симптомима хистеричних наступа и сомнамбулизма. О Светом Јовану скупљају се сви они који пате од разних хистеричних надражаја, којима се та епидемија преко године код њих само означавала, спремна да се декланшира тек одређеног дана; док су ови псикастеници, који су од тога бивали слаби, збуњени, узнемирени и болешљиви, мислили да их тај велики напад од свих тих ситних узнемирења исцељује. Уистину, они би од тад били мирни преко све године до поменутога празника, кад се акумулована бољка дешаржирала. Водили би их у капелу Св. Вита, после игре изазиване музиком, преко воде, као што се види на слици Бројгеловој. Слични наступи, приписивани уједу тарантуле, распрострли се из јужне Италије у XIV, XV и XVI веку. Веровало се да једино музика може спасти од оваквих наступа и од сигурне смрти која им је последица. Звуци инструмената неодољиво их тераху на игру, a сјајни метали, као мачеви, деловали су чудно на "тарантате" – играче, који су имали пожуду према црвеној боји. Сви су они имали страст да гледају у море, све је очаравала вода. У рукама су носили пуне чаше воде и тиме се увесељавали; у великим судовима воде квасили су сваки час руке и главу:

Allu mari mi portati
Se voleti chе mi sanаti;
Allu mari, аlla via;
Allu mari, allu mari!

(Мору ме носите, ако ми здравља желите, мору, путу; мору, мору!)

Др Војислав Суботић посматрао је поменути обичај о Тројичину дне у Дубокој, у пожаревачком округу. Тамо се дотичног дана скупља силан свет из овог и околних села, од којих велики број подлеже извесној чудној болести чији је назив румунски: "русали", што на српском значи "духови". Обољевају већином Срби, али и Власи; највише жене, но исто тако и људи и деца. Наиме на сабору, без ранијег видног знака, и при самом јелу, пренемогне одједном по неко, падне, добија дрхтавицу, плазмотична јецања, спалу температуру, и показује све знаке бесвесности. Овакви наступи понављају му се само тог дана у години и верује се да му ништа не може помоћи изван игре са "краљицама", које тад, пошто је болесника маса, имају пуне руке посла да свима притекну у помоћ. Три девојке свечано обучене представљају краљице; три играча краљеве. Држећи се рукама једни другима за појасе они састављају једно коло, које наступа испред карабаша, поигравајући по такту чудне музике карабиљица. Кад дођу овако болеснику, они најпре играју око њега. Краљеви га својим мачевима закрштавају по грудима a ногама га се дотичу. Затим га краљеви, први и други, дижу са земље, узимају чврсто између себе, хватају се у коло и наступају играјући према Дубочкој реци, која је нешто даље. До реке трипут пуштају болесника и играју око њега, прскајући га по лицу из својих уста ижватаним пепелом, белим луком, дрмусајући га, зовући га по имену. На реци га запајају водом с краљева мача, и враћају га, обично ту на реци повраћеног, истом игром, са она иста три одмора, на место одакле су пошли. Каткад је нужно и две, и три процедуре овакве извршити до коначног повраћаја болесника к свести што се нарочито односи на врачаре, којима на крају ставе меда у уста и остављају да се саме поврате и буду од тада још видовитијим и јачим. Процедура траје од двадесет минута до два сата. Лесова играча има неколико, као и карабаша, јер је оболелих сваком приликом преко стотину. Песма која се пева на српском гласи:

Опа овако!
Опет тако!
И још једном
Опет тако!
Тако бела, тако,
И изусти: хеј!

Присуство неке више силе, ношење у себи неке мистичне снаге, која их гони да врше оно што сами као да не би желели, је основно убеђење код свих ових падавичара: за разлику од факира и дервиша, магова који ту силу на нарочити начин призивају у себе, ови се на нарочите начине желе баш да ослободе од ње. Читаве генерације овде кржљаве од ње, нарочита болна менталност се организује у њиној средини; отуда безброј врачара, које су се дуг низ година најпре одликовале падањем у русаљски занос и тешким повраћањем из њега, те им народ почиње све слепо веровати (чувена Докија Стевић), пророка, аскета итд. (Милија Крајинац из Поповице, који је могао да остаје у непомичном заносу по 24 до 30 дана).

Иначе под истим именом русаља или русаљочки, скупљају се девојке по свој Русији да у одређени дан играју особите игре и песме, китећи се цвећем и одевајући се у свечано рухо. У самој Србији најзад краљице не играју само оболелима од русаља, као што смо видели да је у Дубокој, него на Тројичин дне играју по свим крајевима. Бар за време Вука играло се од Колубаре до Тимока, и у Славонији, док се у Срему то већ било изгубило; сада су се границе овог обичаја свакако јако стесниле. У сваком случају ово коло краљица унеколико се разликује од оних дубочких. Најпре оне нису у вези ни са каквом појавом колективне хистерије, затим њих је број већи (десет до петнаест вели Вук; осам по Павлу Поповићу) и све су девојке; младићи не учествују у игри. На левом крају, према коловођи, игра одвојено једна од њих краља у особитом руху (венац, ковиље као перјаница, пауново перо, траке низ леђа: плава, црвена и зелена са прапорцима на крајевима) и са мачем у десној руци. На десном крају игра према колу девојка у истој одећи, звана барјактар. У руци јој је копље са барјачићем белим и црвеним. Усред кола седи на столичици забуљена белим убрусом као дувком краљица. Иза ње стоји непрестано једна у служби дворкиње. Овакво састављено коло иде од куће до куће кроз село, певајући пред сваком нарочите "краљичке" песме, којих има велики број и које се обраћају, према прилици, час младићу ожењену, час момку, детету, девојци, удовици, човеку, чиновнику или кмету, ђаку, невести, баби. Прва песма је намењена домаћину или домаћици да би изнео столичицу краљици да седне, затим друге певају сваком члану те куће понаособ. Домаћин их на крају дарује, a све играчице и краљица пролазећи испод укрштеног оружја краља и барјактара, на капији, излазе из тог дворишта. Ево за пример неколике краљичке песме:

Госпођи:

Заспала госпођа
Под жутом наранчом,
Господар је буди,
У очи је љуби:
"Устани, госпођо!
Краљице су дошле;
Дај, да дарујемо;
Нећеш много дати:
Краљу врана коња,
A краљици венце,
Венце и обоце,
Младом барјактару
Свилену кошуљу,
A белој дворкињи
Бурму позлаћену".

Идући преко села, певају ове песме:

I. Ми идемо преко села, ладо, ладо,
Ми идемо преко села, ладо;
Облачина преко неба.
Прстен паде из облака.
На шта паде? На чист паде:
На јунака нежењена,
На јунака из облака.

II. Дево, девојкињо,
Бела перунико!
На два дела расла, љељо.

На трећем цветала;
На трећем цветала, љељо.
У воду капала;
У воду капала,
Вода мирисала;
Вода мирисала. –
У чаши с` напио;
У чаши с` напио,
Па се разболио.

Ми смо раније навели украјинску песму у којој се пева како је Перун упао на свадбу Месеца и Сорје, пролио, мачем својим, црну крв храста и натопио њом венце и хаљине. Нама се сад чини да је та украјинска песма кључ ове наше дивне и језиве песме краљичке из алексиначког округа:

Свети Петар вино пије, ладо!
Под дрветом божуровим, ладо.
Пролетеше два голуба, ладо,
Нарусише Петру вино, ладо!
Проговара свети Петар, ладо:
Дајте мени оштре ноже, ладо,
Да убодем два голуба, ладо!
Дадоше му оштре ноже, ладо,
Те убоде два голуба, ладо.
Из њих лети црна крвца, ладо,
Те попрска Петру скуте, ладо!
Ој, хубава, најбоља девојко!

За читавим циклусом краљичких песама долазе оне још чудније, мистичније, дрхтавије песме коледа, које се певају при коледању. Већ по самом дану кад коледа падају врача се у народу година; тако да један рукопис из XVI века вели за понедељак нпр. (ако у њ дођу коледа): "зима добра; – јесен ведра; – жетва кишна; – ветри велики; – пролеће добро; – вина много; – у свему обиље; – болест напрасна; – смрти много; – пчелама погибија; – меда оскудно" итд. Подсећања пак у коледским песмама на мађију, враџбину и ритуал уопште тако су изобилна да ћемо ми у овим првим песмама које нам падну под руку само подвући такве стихове за пример.

I. Домаћине, коледо! господине, коледо!
Застасмо те за вечером,
Где вечеру ти вечераш,
Белим грлом вино пијеш,
И очима бисер бројиш,
И рукама гајтан плетеш:
Додај нама крај гајтана,
На чем ћемо Бога молит.
За старога за Бадњака
За младога за Божића;
Божић баје по свем свету,
По свем свету, по овоме.
Слава и част домаћину!
Тебе на част, господине!

II. Уранила, коледо! стара мајка, коледо
Светој цркви на јутрењу,
Сусрете је свети Петар
На јелену златорогу,
Златорогу и парогу:
"Врн се натраг, стара мајко,
Ево су ти гости дошли,
Добри гости колеђани..".

III. Пођо с пушком, коледо! у ливаду,
коледо!
Пусти коњи на ливаду,
A ja одо' под крушчицу,
Метни калпак на јабуку,
A пушчицу на крушчицу,
A рогљицу под главицу,
A ja лего`, да поспавам,
Проговара бела вила:
"Устај горе, млад војвода,
Отуд иде чудно чудо,
Чудно чудо невиђено,
Стра'ота је погледати,
A камоли дочекати!"

IV. Ој, хубава, коледо, мала момо, коледо!
Духну ветар, коледо, мала момо, коледо,
Те издуха, коледо, врана коња, коледо,
И на коњу, коледо, бојно седло, коледо,
И на седлу, коледо, мушко чедо, коледо,
И на чеду, коледо, самур калпак, коледо,
За калпаком, коледо, кита здравца, коледо,
Да је здраво, коледо, мушко чедо, коледо!

У врањском округу певају ову дивну песму о св. Илији и Марији, која као да има везе са последњом коледском песмом:

Сабра се сабор големи;
На то је поље широко,
Под тоје дрво високо.
Најнакрај седи Илија,
До њега сестра Марија,
У руке држе Ристоса.
Духнуше вихри ветрови;
И однесоше Ристоса!
Виче Марија да плаче,
Брат је Илија тешаше;
"Не плачи, сестро Марија!
Ујахни коња крилата,
Па стигни сина Ристоса!"

Како се овде, као на неким примитивним иконама сеоским, лепота византизма меша са мађијом и са свежином народном. На Лазареву суботу, у јужној Старој Србији скупе се сасвим младе девојке, које су још раније изабрале, између себе, једну за свога Лазара и прстеновале је у знак верности, па се, вежбајући се у певању, све време до празника такмичиле са другим групама лазарица. Лазар је обучен у мушко: џамадан, тозлуци, фес с великом кићанком итд. За њим иду по две и две лазарице певајући, a за спомен, како се у народу верује, на кнеза Лазара, или пре на Лазарево ускрснуће. Лазар игра пред њима посебице неку врсту витешке игре. Идући кроз село певају:

Искочише лазарице
Чим дадоше гласурице,
Играј, играј, наш Лазаре,
Наш Лазаре, барјактаре,
Играј, играј, наиграј се,
Наноси се мушко руво...

Око Ђурђевдана по селима иду додоле, накићене травом, цвећем, поливане пред сваком кућом, играјући, певајући, изазивајући на тај начин – по једном принципу мађије, да се симулирањем једне појаве ова може изазвати – кишу над пољима. Рајнах види у додолама исти мотив који и у легенди о Данаји којој се Јупитер спустио у постељу у облику златне кише и оплодио је да роди Персеја.

Ми идемо преко села, ој додо, ој додоле.
A облаци преко неба, ој додо, ој додоле,
Облаци нас претекоше, ој додо, ој додоле,
Жито, вино, поросише, ој додо, ој додоле!

На Ђурђевдан сам постоји читав низ мистичних обичаја, више или мање симболичних, више или мање ритуалних, јако различитих према крајевима где их извршују, но увек пролетње свежи и опојни. Понегде кољу малено окићено јагње, крв му скупе у судове и матере њом децу прскају. У Старој Србији св. Ђурђе иде по пољу на зеленом коњу окићеном зеленим класом жита, вешаљком грожђа, зеленим грањем, ражју и пшеницом. У песмама се моли да се роди од два грозда ведро вина, од два класа шиник жита. У кнежевачком округу, уочи Св. Ђурђа изађу четири девојке на одређено место, где потом песмом дозову младеж на игру до зоре. Пред зору се бере цвеће и плету венци. Нашавши дубок вир гурају се онако одевени у њ. Сутра пред вече девојке узимају по бакрач и по два венца те иду на стругу. Тамо су већ овце дотеране. Очеви седају на стругу. Њима дају по jaje да их закопају у земљу, a на та места потом спусте бакрач, око овог венац a поврх свега пробушени хлеб. Онда се опет поврх тога ставља брдо, па чешаљ, па прстен, a кроз све то у бакрач помузе овца која се тог пролећа прва ојагњила, a други јој венац обесе о врат. На Ђурђевдан се момци и девојке купају по потоцима у које су натопљене лековите траве.

Да зна женска глава
Што ј' одољан трава,
Свагда би га брала,
У пас ушивала,
Уза се носила.

Ево још два враџбинска савета:

Кад би знала мушка глава,
Што је ником воде с' напит,
Нигда не би ником пила!
Кад би знала мушка глава,
Што ј' рукавом утрти се,
Нигда с' не би с њим утрла.

Иначе сомнамбулизам, демонијаштво, видовитост и сила мађије нигде се тако не виде као на "змајевима", који нису само легендарни јунаци, но их народ и сад налази између себе, разазнаје и означава. Они су углавном добре силе, помажу јунацима и људима, a нарочито пазе на пољски берићет. У Сврљигу је у пећини Малог Камена живео неки Стојан, змај, побратим змаја од Јастрепца, разгонио рђаве и привлачио добре кише.

Једном су девојке уочи Ђурђевдана берући здравац по Малом Камену певале: "Здравче, венче, беру ли те моме?"; пред њих је тад изашао неки јединствено леп младић, стао разговарати са њима и шалити се. Најзад запита најлепшу од свих жели ли поћи за њ, што ова, бојећи се браће, одби. Змај је однесе у пећину a девојке се разбегну. Браћа добаве врачару те младић од врачарије умре. Змајеви се претварају у разне животиње, најчешће у крилате огњене змије. Кад се бију са алама и кад воде облаке онда су као орлови или као друге ' тице. Оружје: неко огњено перје. Ако су рањени a не освете се за осам дана, умиру од бола. Некад се, о облаке, бију и између себе. Понеки се од змајева навади на чисту девојку или лепу жену, те одлази код ње невидљиво, збацује кошуљицу и остаје лепим момком крај ње. Ово му већ нико не може кратити. Прича се да је једна жена тако хтела да умре од изнемоглости и силног миловања; нека јој врачара посаветова да увуче код себе нехришћанина. Жена уистину скрије Циганина и змај се одби. Она потом роди змајевито дете са кошуљицом и крилцима под пазусима.

Ако је неки човек змајевит, онда је он стварно у боју са алама, његово тело лежи као мртво. Ако би му се метнула глава где су му тог тренутка ноге, онда би он у боју подлегао и његово тело већ више не би оживело. Зато се такви људи и чувају, и не казују ко су. Прича се да је на једној жетви наоблачило се, a неки човек, онесвестивши се, дотле остао у несвести док није наишао леп облак, после чега је причао да се о овај борио. Змајеви могу зачети једино мушку децу.

Пошто смо толико у току овог поглавља говорили о мађији, о враџбинама, о ритуалу, навешћемо најпре једну песмицу где се на јасан и страховит начин говори о мађији, a потом две молитве: једну против нежита, другу против урока и поганица, које су се неким случајем сачувале у црквеним књигама. Иако бисмо могли навести коју праву враџбинску форму, ограничићемо се на ове.^[1]

Изједен овчар

Осу се небо звездама,
И равно поље овцама,
Овцама нема чобана,
До једно дете Радоје,
И оно лудо заспало;
Буди га Јања сестрица:
"Устани горе, Радоје!
Овце ти за луг зађоше".-
"Нека и', сејо, не могу;
Вештице су ме изеле;
Мајка ми срце вадила,
Стрина јој лучем светлила".

Молитва од нежита

Молитва од урока, урочице и поганице