Симо Матавуљ: Приповетке

У туђинству

Једне веома студене вечери, четири "медига" Приморца у Бечу, отиду из крчме у кавану и посједају око "свога" стола. Остала мјеста око њих, гдје се обично скупљаху њихови земљаци, бијаху празна. Ђаци узму по једне новине и наклоне се нада њих, докле Швабо донесе "шљивову јуху".

Двојица бијаху младићи од 21-22 године, видјело се да су новаци, а остала два дотураше до тридесете, - "дјејствителни студенти", како Руси зову оне који се не растају лако са великом школом.

Павао Ж. бјеше најличнији међу њима. Висок, бјелопутаст, пуне црне браде, која лијепо доликоваше његовијем протегљастијем образима. Наврх тјемена бјеше му гранула звјездица, коју је он пажљиво крио пред женским свијетом, и с које он доста јада поднесе од својих другова. Знали су му слабост. Ако ће који да га страшно разгњеви, доста је да му рече и у шали: "Ћело!" Иначе он бјеше велики домишљан, и коловођа у теревенкама. Родом је био из једне варошице у средњој Далмацији, и прилично имућан.

Периша К., сеоско дијете, из опћинске области одакле и Павле, бјеше окошт дугоња, риђе длаке, кукаста носа и сијеријех очију. Он се поносио својим необично лијепијем зубима, а још више снагом својих жилавијех мишица. Прије пет или шест година дође заједно с Павлом да учи љекарство, те се никако нијесу раздвајали; управ он не могаше без Павла. У љутини био је спор на ријечи. Највеће му је уживање било да се препире са Павлом, али иако кад могаше да га надвлада тежином разлога и правилнијем закључком, онај би га готово увијек поплавио својом бујношћу. Периша пак не могаше трпјети да се ко други противи Павлу, ма у чем било. Тога ради, првијех година њихова ђаковања, долазило је често до руку, особито с туђинцима, те остадоше приче о јуначким подвизима Перишиним у тијем приликама.

Марко Г., танак, уских груди, ћос, мила лица, бјеше пошљедњи изданак једног племићког коријена, једна гласите куће далматинске, која одњиви крајишницима дугачки низ војвода, у четири вијека ратовања. Међу ђацима Марко је био хваљен као добар зналац класика и наше новије књижевности, те, по своме избору, радије хоћаше учити старе језике, али га отац нагна да учи љекарство, - већ разумије се зашто. На једној ђачкој забави, њеколико дана прије овога скупа, Марко је красно говорио Прерадовићеву пјесму: "Домовини" и Јакшићеву: "Мајци". Особито овом пошљедњом занесе тако слушаоце да су га прекидали силним тапшањем и не оста ока које не засузи, а на крају, дворница, регби, срушиће се од вике и вардања рукама и ногама. Од те вечери болешљиви властелин омили јако Павлу.

Најпослије да вам прикажем четвртог у тој дружиници. То је младун смеђ, раста готово кржљава, лице незнатна, одјевен раскошно, син пребогата скоројевића, ђак који се једва провукао кроза средње школе. Сад је насртљив и плашљив, како у којој прилици, а примљен је у друштво радо, јер троши немилице. Глас му бјеше као у дјетета испод десет година. Пошто је угађало његовој таштини да се дружи с једнијем "контом", стога свуд праћаше Марка, као његов сјен. Име му је Тони Т., али га обичније зваху Тонћули.

Кад подсудњак куцну на сто, ђачки се погледи стекоше на једну плаву стакленицу, која је стршила између здјела каве.

- Шта је то? - запита Павле њемачки.

- Прави ваш земљак, господине докторе. То вам јамчим својом поштеном ријечју! - одговори слуга и стаде причати како је баш тога дана њеки бечки винар отворио далматински подрум, а кавански господар одмах одабрао што је било најбољега за своје свакидашње полажајнике, особито за Далматинце.

- И баш бисте учинили велику љубав моме господару да окушате, јер ви најбоље можете судити: је ли право далматинско? - заврши Франц.

Скленица брзо прође кроз руке. На четвртастој хартији, под злаћаним грбом трију краљевина, писаше: "Право далматинско. Први бечки подрум", итд.

- Е, објешењак овај слуга. Нањушио да сам при новцу! - рече Тони и намигну слузи: - Де точи!

- Права швапска мјешавина! - опази Периша, мрштећи се, пошто сркну.

Павле је жваколио, као што чине вински трговци кушајући, а при томе је мотрио Перишу.

- Вараш се, брате. Ово је право спљетско вино, - "жербо" вино, како га тамо зову, а ти си навикао на танку хрваштину из равница.

- Та већ знам да нећеш потврдити оно што ја кажем, па и био увјерен да је истина!

Настаде распра. Кушали су пиће на њеколико начина, - мућкали га у чашама, те мирисали; сипали га на шећер да виде каква је цвијета; кропили њим длане, па пљескали. Најпослије, са три четвртине гласова, потврдише да је добро и природно, право домаће. Тонћули рече слузи да запамти ту ријеч, те кад му се нареди, нека само ту врсту доноси.

- Ја, мајне херен, ајнферштандн, ајне флаше домаше! - рече Франц и отиде по другу.

Павле, да покаже како му је свеједно, пило се не пило, задуби се у новине, те га Тонћули мораде гурнути да се прене, и да се куца с њима.

Али кад се наче четврта, тада "винце удари у лице" и отпетља језике, те се заврже говор које о чем, о странкама далматинским, о дјевојкама, о професорима и њиховијем предавањима, о бечким заглушним неваљалштинама, - о свачем по мало, само не о оном што бјеше најпретежније у новинама, наиме: о суђењу њеким социјалистима. Тога су листови били препуни; наставак испита криваца захваћаше њеколико стубаца, које Павле бјеше лакомо прочитао. Дан прије, Павле, бранећи социјалисте, бјеше се жестоко споријечио с Перишом, те се зарекоше да неће више о томе говорити. Сад га је то копкало; говорио је о чем и други, али је мислио о томе и вребао неће ли која ријеч пасти која би се згодно могла скопчати са славнијем претресом, при томе чикајући погледом свог вјечитог споритеља. А и Периша канда о томе мишљаше, јер бјеше дигао главу, гледајући Павла као с планине, и често је кружио прстом између врата и оковратника, што код њега бјеше знак да је жељан рата.

Гости стадоше одлазити, свијеће се гашаху једна за другом, докле остадоше само два плинска пламичка над њима и један над тезгом. На улици је вјетар страшно дувао, кола већ ријетко зврјаху по калдрми. Разговор малакса.

Усред тишине, Павле тресну дланом по мраморној плочи.

- Бићу искрен! - викну он. - Синоћ сам криво мислио. Данас сам скрози и скрози измијенио мишљење, јер сам прочитао наставак и... уопште схватио ствар у цјелини.

- Како то? - запита Периша извративши добро главу, а очи да му стркну, баш као војеном коњу кад чује трубну поклич.

- Ето тако, брате, мислим друкчије него јуче. Да им ја судим, свијех бих их повјешао!

- Како то? - припита Периша.

- Како! Како! Та знаш бар отприлике како се вјеша, ев' овако, - и показа рукама како се намиче конопац око врата, што изазва опћи смјех.

- Франц! - векну Тони. Његов дјетињи глас, кад хоћаше да јаче викне, завекао би као коза.

- Ја, домаше! - одазва се дремљив послужитељ, доносећи скленицу, а празну склони на други сто, гдје их већ бјеше прилична гомилица.

Периша разумједе да га Павле жели збунити том промјеном. Њему се тада хтједе да покаже противнику како је он спреман да се бори и на земљишту које није изабрао, и с оружјем које ће на врат на нос скупити. Та га помисао надражи.

- Срећа је, мој Ћело, што ти нијеси судија и што нећеш бити, јер и иначе о свему судиш на пречац.

- Прије свега, молим те, зови ме именом, или ме не зови никако! А ја све што речем, размишљено је. Твоји разлози, којима си их синоћ кривио, нијесу добри. Оптуженици јесу криви, али кад се гледа са другог већега видика, на који је вас тешко попети. - Павле превуче руком испред све тројице.

Тони и Марко згледаше се. Та они су синоћ уз Павла пристајали. Периша им пружи обје руке и насмија се.

- Па дед', чоче, помози, да се и ми испентрамо на тај твој страховити вис, само пази да се ти први не скотрљаш низа њ!

- Не прекидај ме! - викну Павле - и слушајте! - Па се налакти и поче им казивати како различити учени људи схватају социјално питање.

Како је и Периша имао излишно туђих мисли о томе, упаде му у ријеч, те га стаде исправљати.

Али се и младунчади хтједе да се мало проаче својим памћењем, те почеше избијати један другога, један на гумно, други са гумна, - ово рекао Бебел, ово Маркс, ово Бекл, Спенсер, Малтус, - докле их Павле не надвика све, те даде маха бујици своје рјечитости.

Удари на лукаве себичњаке, који племените узоре и осјећаје стављају под своја стопала како ће се они свијету већи чинити, а, у исто вријеме, лакше узабрати родове са високих стабала; на простодушне, који нехотично гријеше, али њихове гријешке сметају развоју онога што не разумију него назиру; на млитавце, без тврдога увјерења, који као мухе падају час на шећер, час на њешто што се бијели... - Павле онако стојке, разбарушене косе, зажарена лица, размахујући рукама, под блиједом свјетлошћу плинском, имадијаше њешто апостолскога, те чак и Франц зинуо бјеше, а Периша свакога трена одмахиваше главом и руком, као да ћаше да рече: "Та то су све старе ствари!..." - Пошто Павле предуши, уживајући маличак силан учинак своје проповиједи, настави повијесну страну друштвенога чвора, који мучи људство од толико тисућа година. Каза им како су мудраци свију народа покушавали ријешење тога питања, које је душа свију кретања, свију мијена, чак и вјерских. "Дашто, глад је осовина у колу живота. Њеки додају уз то: и љубав, - али је љубав пошљедак ситости!" - Са опћенитог разматрања сврну на наш народ и доказа им да кроза њ провијава чисти демократски дух, од давне давнине до данас; како је и установа племства од искона била у нас друкчија него у других народа. Да потврди то, исприча да су властели били главни чинитељи богумилства, које је ишло на то да сруши хијерархију; назва га народном вјером. Напомену им наше задруге, гдје је старјешина могао бити и најмлађи по годинама. Сјети их пољичанске државице и њезина "поштованог штатута". Заврши: "Ми имамо свој јак темељ, али не умијемо зидати на њему. Што је, особито у новије доба, сложено на њему, то је по туђинскоме начину и не доликује му. Доље с којекаквијем новотаријама!"

Тона и Марка прође занос, а Франц хркаше на сав мах, с главом на прекрштенијем мишицама.

- Ох! Ох! - прихвати Периша. - Дакле: доље с новотаријама! А наука? Напредак?...

То рекавши, устаде и изврну своје снажне шаке, те се стаде обзирати, као да њешто тражаше.

- Шта? Хоћеш да ухватиш науку и напредак? - подругну се Павле.

- Дођавола! - промрмља Периша, пак у два крока стиже до пећи, која се бјеше охладила" и баци јој у ждријело њеколико лопата угља.

- Добро си се сјетио! - вели Тони.

- А још боље што нијеси разбудио Франца, прида Марко. - Коме би се сада милило газити до куће, по овој цичи?

- Помисли, на крај Јозефштата!

– Мени се више не пије! - рече сухо Павле.

- Богме, ни мени! - потврди Тони. - Мени се купе уста. Канда ће право имати Периша, ово је вино прављено!

- Хајдемо за други сто, јер ево око нас гомиле духанског пухора, - чисто ме дави никотин - опази Марко.

Кад се премјестише, настави он:

- Сад су близу три уре; до дана јоште три. Проћи ће и то у ћаскању. Хоћеш ли ти, Павле, јутрос на предавање?

- На сваки начин. Јутрос је предавање из патологије, и то веома важан дио, а ја сам најведрији послије оваквих ноћи.

- На здравље ти било! - подругну се Тони и ћаше одиста њешто заједљиво додати, него га сузби оштри проницави поглед Ћелоњин, који младићу јасно рече: "Језик за зубе, дијете!"

Међутијем угљевље у пећи стаде цвркати и пиштати, те се Периша врати к њима.

- Дакле, тако? Све ново доље, а? А напредак,. наука? Мој брајко, куд си ти залутао са твојим пречистим народњаштвом? Зашто затвараш очи пред истином? Данас иоле питомије чељаде у Далмацији храни се и одијева по једноме калупу као и просвијетљена чељад по другим крајевима земљинијем, овдје у Бечу, у Лондону, у Њу Јорку...

- Истина ти је! - викну Марко. - И наше госпођице под Велебитом, Динаром, Биоковом, носе се као Парижанке и не могу живјети без француских романа!

- Не само што се цио образовани свијет изједначио у ношњи и храни - настави Периша - а то није ситница, признаћеш! него су потребе и навике умне и тјелесне, укус, поглед на свијет, осјећајна страна, све се изједначило! Пут жељезник и муњевна жица, ето преплетоше земаљски круг, те је у велике скучен простор и вријеме. А што ли ће тек бити! Та ми смо тек у почетку великог уједињења! Сјутра ће се усавршити ваздушни бродови и телефон, па какав ће само то преображај донијети? А гдје су други обрети, које ми ни издалека не замишљамо! Дабогме, да ће изумити и један свјетски језик. Наш је Томасео рекао да би изум свјетскога језика стајао према обрету тисканијех слова - као 2000:1. А то ће бити, јер свијет осјећа потребу тога. Јасно је, дакле, да свијет иде ка јединству, и да никоја сила то већ не може спријечити!

- Тако је, тако! - викну Тони у заносу. - Живио напредак, људство као једна породица, слобода!

Павле ће мирно:

- Да ти знаш много више него што си знао полазећи из свога села, о томе нећу спорити. То исто могу казати за Тона, Марка и себе. Али каква ће корист бити од тога нашој земљи? Никаква. Разлика је сва што ћемо тражити да живимо господски, на што нам, тобож, даје право наука. А што кажеш за наше земљаке? Рецимо, њих деведесет по сто и хране се и одијевају и мисле и осјећају, ама у длаку као у доба Јанковића Стојана, и много прије, а ја не кажем да је то зло. Наши сељаци, гонећи стоку на сајмове, одмарају се поред цесте; поврх њиховијех глава зуји жица - пролијећу мисли широм свијета. Сељаци то објашњују овако: на врху свакога ступца, под онијем бијелијем капком, скривен је по један ђаво и ти ђаволи шапћу један другоме. А што су ватрена кола и парна лађа? То је, брате, "шпирит", јакако "шпирит"! И мислиш ли ти да ће то мало трајати? Рећи ћеш ми да је данашњи сеоски нараштај готово сав писмен. Па лијепо, читаће молитвеник, пјесмарице и распре по нашим новинама; знаће да је земља округла и да се сунце не врти око ње; да у болести не треба звати врачару него љекара... и још штошта. И то ли ми је члан уједињеног људства! - А капуташи? Чудна ми чуда и напретка што су се навикли на бољу храну и већу његу, као да тако не бијаше и у прошло вријеме. Велика већина њих сјутра ће летјети у тијем твојим усавршенијем лоптама по ваздуху, али чим загрми и кријесне муња око њих, они ће се крстити и дозивати светог Шимуна и свету Барбару, јер ти угодници божји штите нас смртне од стријела, које одапиње проклета "Ирудица". - Па тако је и по осталоме свијету! Ови глупи швапски сељаци из околине бечке, којима смо се толико пута смијали и који јако изостају иза наших по бистроћи и здравој памети, колико су они умно напреднији од својих старих, у минулијем вјековима? А допустићеш да нијесу оскудни школама. Погледај и на даље. Цијела је Њемачка данас један војени стан, Французи су махом жешћи католици, него што бјеху прије велике револуције, свуда по Јевропи, - да не набрајам посебице, - напредак је извањски, за очи велик, али гомиле нијесу корачиле ни педља на томе путу који ти замишљаш. Шта је с ослобођенијем робљем американским? Стотине милијуна Азијата, Африканаца, Аустралијанаца зар су бољи? А немаш пред очима оно мноштво дивљачких племена неразвијена мозга, за које данашња наука тврди да нијесу подобни за напредак?... Опће образовање! Опћи напредак! Потрзаш ми шупље фразе, као кебу иза паса!

- Море, ти потрзаш саме шупље реченице, које ће лакше распршити здраво мишљење, него што вјетар раздува пљеву, - плану Периша, а како се бјеше наљутио, не могаше већ хитро говорити, него застојкиваше нижући "здраве мисли".

Распра је дуго трајала. Тони је узвицима повлађивао Периши, а Марко је немарно слушао. Франц се разбуди, те пошто огрија леђа према усијаној тећи, дохвати метлу, и стаде мести подину, не марећи што се прашина витла око њих.

Кад Периша најжешће јуриша на племство, Павле га прекиде:

- Племство има смисла... ако ништа у њих је домаће предање непомућено, они виде себе у прошлости, тако рећи они осјећају трајност и јединство свога бића, постојани су у начелима, уздају се у себе, зато и јесу кадри и дан дањи да буду вођи великим покретима. Шта мислиш, да би Бисмарк био што је да није кућић од старине? Па и Наполеон Велики био је од господске лозе од старине... Цвијет учењака, књижевника, умјетника, особито у романским народима, био је племените крви. Ево нам жива примјера међу нама, ево нам друга Марка! Он је добро узгојен. Је ли се он икад коме од нас чим замјерио? У свакој прилици он влада над собом. Ако се и отисне кадгод у оваке теревенке, он ипак не губи вријеме. Све ја то пратим. Вјеруј, Перо, да ће он постати бољи љекар него ја, ти и овај.

- Ја... ја... ја... не држим до тога! - поче Марко, заруменив се до вратнога коријена. - Ја нијесам никад показао да се... уопће ја цијеним човјека...

- А ми, што смо? - запита Периша Павла, једва дошав до ријечи од срџбе.

- Како да ти кажем? Сјемење које разноси вјетар, те гдје падне, ту никне и нарасте стабло према земљишту, обично издржљиво, чврсто, али није питома воћка. Не знам ко живи у мени? Не знам на кога ћу се угледати од мојих старијех, да му личим у свему, или да се чувам да не наликујем на њега! Еле, Цигани.

- То ти можеш за себе казати, али од пет нараштаја знаду се гробови мојих старијих! - викну Периша.

- Ја бар нијесам Циганин! - измрмља Тонћули, загледајући два драга камена у своме прстењу.

- Ха-ха-ха! - засмија се грохотом Павле. - Хи-хи-хи!... Не смијем се теби, мали, него Периши. Како се даш уловити! И ти кажеш да не држиш до "старинских мисли", а!? "Пет нараштаја!?" "Моји стари!" Што не кажеш чисто: "Моју књигу родства?" Уосталом, ето мудри Франц доноси хладне воде и вреле каве! Жи-вио-ооо!

Тонћули запјева почетак једне по Далмацији веома обичне пјесмице:

"Наша је мајка устала,
И б'јеле дворе помела,
И хладне воде дон'јела,
И врелу каву скухала..."

- Моја неће већ устајати! - рече тужно Марко, чисто нехотице, за себе. Павле га мило погледа.

- Давно ли је изгуби?

- Још се није навршила година! - одговори лагано племић, а лице му се преобрази, - из дубине изби мртвачка бљедоћа и проже му кожу.

Павле се удари дланом по челу.

- Сад ја тек разумијем! сада тек! Како се прије не сјетих!

- Шта то? - запита Периша.

- Дабогме, стара ствар: нема умјетности без истинског осјећања! Онако говорити "Мајци", онако може човјек млад, образован, танкога осјећаја, али, поврх свега, мора му бити туга у срцу. Ох!...

- Ама ја јоште не разумијем о чем је говор? - опет ће Периша.

- Не можеш, брате, ни разумјети... ти... теби су живи родитељи, је ли?

- Јесу.

- И чак прародитељи, чини ми се? - дода подругљиво.

- Та причао сам ти да ми је дјед још у снази као младић. Има му деведесет и четири године, а румен је у лицу, зуби му сви здрави и прав је као шипка. Он се руга с љекарима и с љекаријама. Ми смо, болан, страшно дуговјечни.

- То јест: они су, они твоји дуговјечни, а за себе не можеш то рећи, - уплете се Тони;. - Ти се, брајко, снажиш већ је шест година по овијем здравијем просторијама, а твој дјед није, по свој прилици, каве ни омирисао, а? Кукурузна круха, пуре, зеља, а? - И он се стаде смијати, као обично својим досјеткама, па онда поче звиждати.

- А и твоји су живи, је ли, Тонћули? - запита га Павле.

Тонћули кимну главам и звијукну: фи-ју, фууу! Тако често чине факини по Приморју кад хоће њешто да потврде. Затијем он поче:

- И папа и мама, живи су... Ах, збиља, нијесам вам никад причао! Та то је читав роман... вјерујте... прави правцати роман! Папе је од веома старинске угледне породице - (не смједе рећи "племићке") - из Вероне. Његов отац, дјед мој, бијаше жестоки аустрофил, те стави мога папу у кадетску школу. Него, ето врага, мој папе зарана се напојио слободнијем мислима, те стаде на сваки начин пркосити својим старјешинама и учитељима, а зато га туре у војску као проста војника, - вјерујте као проста војника. Еле, шта ће? Морао је служити и тумарати тамо амо куд су премјештали његову регименту. Кад ислужи своје године, опет напаст, заљуби се у дјевојку простога рода. Дјед и сви остали чланови породице ни да чују за то. Јест, ко да скрши гвоздену вољу упорног папе? Он ти се вјенча с мамом, па бјеж' у Далмацију. Помислите ви само то, у туђи свијет без новчића у шпагу? Срећом бијаше приличан сликар...

- Како то? Војник! Сликар! - прекиде га Павле који је дотле узбуђен сукао брке.

- То јест - умио је сликати, био је "дилетанте"...

Павле поче кикотати кроз нос, гледајући оштро Тонћула у очи.

- Но, - прекиде га сад Периша, који једно што не мараше за романе уопће, а друго видје е ће Павле праснути, - но, видим да је грађа заиста романтична. Него, знаш што? Ти ћеш то лијепо описати, - ја сам увјерен да ћеш с временом то описати, па што да нам квариш касније уживање?

- Но-но-но! - рече Тонћули, мало презирно, - ја видим да вам није до мога причања, али ни мени већ до сједења. Конте, ти остајеш?

- Па куда ћу сад? Сједи, болан, бар докле сунце не гране!

- Којешта. Adieu!

- Addio carissimo! - викну Павле. - Није с горега, што идеш, јер би чуо што треба да чујеш! Мислим да нам је ово пошљедњи састанак!

- Збиља шта тебе тако наљути! - пита Периша.

- Како шта!? Не знаш, дакле, да овај никоговић лаже као мало ко?... Теби је, ваљда, Марко, позната прошлост његовијех?

Марко потврди главом, развукавши малко усне.

- Е, брате, - настави Павле, - сви ли су ови прекоморци једнаки! Све је то прибјегло к нама због њеке витешке невоље; све ускочило међу наше крше због несрећне љубави, слободнијех мисли, урота, страшнијех домаћих тајна и... бог те питао шта још, а кад тамо склонила се чељад од глади! Отац Тонћулов - одавно ја то знам - био је прост војник, па кад ислужи, узе њеку слушкињу и животарио је својим занатом. А по занату бјеше прости мазало, од онијех што једва измуче по педесет новчића на дан, - разумијеш, што крече зидове и кистом праве цвјетове кроза изрезуцкану хартију по стијенама. Кад оно пред талијански рат ћесаровци стадоше, на врат на нос, дизати тврђаве по Приморју, обогати се преко ноћ и талијанска гоља, као многи промућурни туђинци. Ето ода шта му син кује њеки роман!

- То му је, заиста, мана! - дода Марко, - али ја ћу настојати да га одучим од тога, јер није зла срца.

- Вараш се, Марко! Он у души мрзи и тебе и нас свијех и нашу земљу и језик и тежње наше!... Не знаш ли да му је отац каматник и италианисимо?... Окани се ти њега! - заврши Павле у срдњи, пак подними главу на једну руку.

Периша је куњао. Дуго су тако ћутке сједили, докле Павле започе благим гласом:

- Маркиша драги, ослади ми ноћашњу горчину, молим те.

- Како то?

- Дед' ону... красну пјесму, ако ти није баш претешко.

Марко се намршти. Шчињао се за њеколико, хтједе да одбије, па најпослије устаде и поче уздрхталијем гласом:

"... Поноћ је.
У црном плашту нема богиња..."

Павле заронио лицем у прегршти и тако оста докле не умријеше пошљедње очајне ријечи у младићевијем устима:

"... Откад те мајко нисам видео,
Никаква добра нисам видео...
Ил' можда мислиш: "Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује,
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!...
Међу људма си, међу ближњима!"
Ал' зло је, мајко, бити међ' њима!
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи,
Где их по свету подлост проводи; -
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи!...
О, мајко, мајко, свет је пакостан
Живот је, мајко, врло жалостан!"

- Дивна пјесма. Мене свега трнци подилазе! - рече Периша.

- Те ријечи Јакшићеве потресају најњежније жице у мени, буде ми ројеве успомена из дјетињства! - викну Павле зажаренијех образа... - Не могу одољети да вам не испричам... онако на дохват, на прескок ... штогод од тијех успомена... Не бој се, Периша, није роман а ла Тонћули, него прости догађаји домаћи, може бити мало необични, о којима ти нијесам говорио. Марко ће ме пак потпуно разумјети!

II

- Отац ми је био сточни трговац, на гласу, од Приморја до босанске границе, јер у тридесет година имаде посла готово са оваким виђенијим човјеком на том простору, а никад се никоме не замјери крупно. Премда инокосан, ожени се тек у тридесет петој. Узрок је томе био покојни дјед Павле најприје, па онда отац. Дјед као момче дође одњекуд са границе у Приморје, у доба францускога завојевања, те се најми у нашој варошици. Кад заштеди њешто новца, даде се на трговину са стоком, а како му радња пође за руком - у сваком брђанину лежи добар трговац - окући се. Имао је два сина, који, чим стадоше на ноге, помагаху Павлу у радњи и праћаху га у далеком путовању. Старији умрије напречац, - одиста од запаљења плућа, - у двадесетој години. Ред је био да дјед ожени оца ми што прије, али стари бијаше цјепидлака у свему и велики пробирач. "Тешко је - говораше - дан дањи наћи жену кутњицу и мушкога срца, каква се хоће моме размаженом Илији!" Тако је старац одмицао и одмицао, те га и смрт понесе.

Остаде Илија с великим тајнијем теретом. За жива оца имао је редом њеколико милосница, па најпослије с једном и дјецу. То је све мјесто знало. Илија мишљаше позаконити дјецу и вјенчати се с несретницом чим стари очи оклопи, али усуд хтједе да јадница нагло премине прије дједа Павла. Илија се морао оженити, али га њеколико побољих удавача одби. Најпослије нађе се једна дјевојка из сусједства, од веома сиромашне тежачке куће, која, натјерана од својих, назва му се женом.

То је била моја мати.

Сад ви већ замишљате да ће настати трагедија, - јер брак без љубави, несразмјера у годинама, прошлост очина, итд. итд.

Којешта!

Сјећам се једног незнатног догађаја из мота раног дјетињства, који ће вам на то одговорити.

Мени је могло бити око шест година, Јакици четири, а Мишо почео тек бјеше гмизати, - уз-гред вам кажем, с Мишом се завршио пород. Сва-кога јутра слушкиња нас вођаше у "школицу", - онда бијаше зли обичај да дјеца, чим на ноге стану, дањивају код "мештрице", њеке бабускере, која их учаше молити се богу; нас је било око двадесет у једној собици. Еле, једном у поласку сретосмо се с њеким попом, који запита, од шале, набусито:

- Чији сте ви, а?

Ја му приђем ка руци, а Јакица уплашен одговори:

- Ми смо добог Илије!

Слушкиња, гушећи се од смијеха, објасни:

- Илије П., господине. Мали је више пута чуо гдје му мати тако рече: "Мој добри Илија", па мисли дијете да тако треба... хи-хи-хи!

- Лијепо је то чути! - рече поп, па пошто свакојег помилова, оде.

- Лијепо, борме! - дода њека старица, која се бјеше уставила, - а и право је, јер се мало која женска глава може похвалити да има домаћина као мајка те дјеце! О, познајем ја добро њега и њу. По души, и она је вриједна женица, али сваку честиту не допада честит друг, - не, борме, лако!

Кућа наша бијаше као што су махом старинске куће по приморским варошицама. (Дјед је бјеше купио од дужника њеког пропалице.) Од крупна камена, двадесет лаката шупљине у дужину, са четири прозора, уска према дужини, доњи кат преграђен, горњи сав једна сувота. На средини те просторије орахов сто и око њега троножне столице и клупе. Наоколо, уза стијене, кревет до кревета, ковчези, а врху свакојег поњешто: икона, оружница, лолица са коситернијем посуђем, сукње, гуњеви итд. У застави, према вратима, статива, иза које увијек сједијаше мати, међу трубама сукна. Строп није био заклаћен, него на гредама прибијене даске. Ни на једном од четири прозора не бијаше свију стакала, те кад уждије љути наш сјеверац, затварају се капци усред дана. Додајте к томе да непрестано чељад улази и излази; кокоши улијећу, те се с вардањом и клетвом изгоне; у пространом обору ричу говеда и блеји ситна стока; слуге грају и без потребе; кухарица се с њима завађа, цмарећи се при огњишту, које се налажаше у једном прегратку марвене стојнице, - замислите, рекох, све то, пак ћете појмити гдје сам одрастао!

Као да сад гледам крупног мога оца како се пење уза степенице, пак пред вратима погне се и малко косо улази, да не запне о прагове својим широким раменима. Глава му бјеше према дубини, - високо чело, крупне плаве очи, образи обли, дуг смеђ брк, под мало кукастијем носем. Да је био дужега врата, а мањег трбуха, могло би се, заиста, рећи: лијеп човјек! Али како се по Приморју - па и готово свуда по нашем народу - највише цијени крупноћа, стота оста тај придјев уз његово име.

Мати ми, омалена, али кременита приморка, једва му допираше до рамена. И она имадијаше лијепо пространо чело, црне као угљен очи и бујну косу. Особито је одликоваху мала уста и господске руке, иако жуљаве од силна рада.

Ако отац затече у кући много "кума" - сваку је жену звао кумом - он тада право к полици, те се напије ракије, пак засуче брчине, а при томе му сину здрави зуби. Мати, нека је у највећем послу и говору, опет му прати оваки покрет, а он само одмахне руком, као да каже: "На част ти, брате, женски разговори!"

Ако удеси њу саму, тада му она пође усусрет и стане га испитивати.

- Изгубио, дашто! То ти, брате, видим на лицу! Тешко мени, кад ћеш престати "ризикати"? Рекох ли ти ја: не купуј сад крупну стоку, није јој прође...

- Изгубио, па хвала богу! - рећи ће он сучући брке и жмиркајући, а то је поуздан знак да није штетовао. Али ако обрће сребрнијем пуцем на кружату, или се чешка и бобоњи кроза зубе: "Е триста му петаља, што ћу?" - тада су зли биљези, а тада га она тјеши:

- Па хвала богу, чоче, имаћеш кад накнадити! Да вазда добиваш, не би се звао трговац, него добивалац! Што да се кидаш за то? Не бих ја дала мрву здравља за велику добит!

Отац је био своје ћуди у многом чему. Спавао је на пр. на најкраћем кревету, превијенијех ногу и никад му се не знадијаше право доба спавању. Мрзило га је преоблачити рубље и хаљине, на што га је увијек мати морала нагонити. Не бјеше му мило у цркву ходити, премда је истински био побожан. За столом вазда је сједио у зачељу, па било не знам каквијех гостију, чак и старијих кумова, и пио је из врча, али пред сваким другим морала је бити чаша. Кад би сами били, сједила би мати с лијеве му стране, а ја, као првијенац, с десне, до ње Мишо, до мене Јакица. Тада би се њих двоје људски наразговарало. Поњекад би мати намргођена почела њешто шаптати, а он би је слушао оборенијех очију и уздисао. Једном, било је касно по вечери, то њезино шапутање толико му дојади да му се скотрљаше двије крупне сузе низ образе, а мати, кад то видје, бризну такођер у плач и стаде му љубити руке...

Колико сам пута зором скочио са постеље и станио се до матере на прозору да видим како ће отац узјахати. Стојан слуга, њеки жустри и прикладни Котаранин, доведе дората ка бињекташу, на ком отац чека и с кога крочи у седло. Затијем се Стојан завргне дугом пушком, потрчи да отвори оборска врата, па крене улицом пјевајући: "На путу нам добра срећа била!" Отац смигне раменима да намјести опточени гуњ - обукао би га само у јакој студени - ободе коња и виче: - "Збогом, душо!" - Најпослије излази из стојнице Јаков гончин, упрћен. На леђима носи у торби брашненицу, а под торбом господарев огртач. И он се здрави с нама: - "Збогом, господарице! Збогом, Павићу!" А ми гледамо за њима, дуго гледамо, чак до горњега бријега, гдје се цеста савија и гдје нам се чине људи као мрави. Пак сврнемо очи на наш пространи затон, по коме миле једрењаче и бродићи на весла. Острвљани ране на тржиште. Ако дува јака бјелојужина, вјетар погибија у нашем крају, мата се стане молити: "Помози им, свети Никола путниче!" К томе ће додати: - "Блажена Госпо, у помоћи буди моме човјеку!" Затијем сједне за стативу, те брдила стане треска, појаче него кад је домаћин у кући, тако да се Мишо разбуди и заплаче...

Отац би остао "тамо по свијету" - како ми звасмо - најмање петнаест дана, љети и два пута толико. Не треба да кажем како бисмо га жељковали. Послије вечере с мајком сједимо на тратини, иза куће, а она нам прича. Звијезде трепере по нашем чивитастом јужном небу, вјетрић пири од мора и лелија гранчицама по маслинику. Ја маштам о мрачним шумама, о равницама, гдје видику нема краја, о брадатијем дивовима повезанијех глава, - тако сам замишљао Босну и Турке. Па чисто с поносом видим крупна Приморца на добру коњу, и два вјерна пратиоца, како слободно пролазе кроз горе и равни и хале...

Свагда би отац удесио да стигне кући на вечеру. Мати чим прими поруку, не скрасује се тога дана за стативом, него заврне рукаве, па готови, буни и кара кухарицу. Кад се сутон ухвати, ми с матером у кућу, ослушкујемо с прозора, а чим чујемо о-кање и Стојанов хабер: - "Хајде, доре, далеко-о-о је мо-о-о-о-р-е-е-е!" ми да скрхамо вратове низа камене степенице и преко обора. Кад заборавимо Миша, њега стане вриска, те се ја морам повратити да га снесем. Отац одјаше, па му редом летимо у наручје. Он је весео и знајући чим ће матери угодити, пошто упита за здравље, одмах виче: - "Ох, брате, ала сам гладан! - Ала сам жељан домаћега јела!" За вечером задиркује нас дјецу и казује смијешне ствари. Тек пред зору дојави Јаков купљени крд...

Тако смо живјели и тако је у нас бивало, - осим: незнатне које измјене, - докле мени наста осма година. Тада почех полазити први разред основне школе, а Јакица и Мишо иђаху једнако к "мештрици". Те године љети бјеше така жестока врућина какве старци нијесу запамтили. Чак ноћу до касно, камене клупе пред нашом кућом бијаху као усијане, а вјетра ни од куда ћуха. Говорило се да је помор ударио његдје преко мора, а бојати се било да ће и к нама. Отац се бијаше јако узлијенио, те је готово мало и устајао са свога малог кревета; у подне је мало јео, али би увече накнадио и много пио, поред свију мајчинијех опомена.

Лицем на Петров дан увече, пошто је слатко јео, усред разговора заковрну очима и паде са столице. Мати се скамени за час, па цикну. Дотрчаше слуте и њих стаде граја, те допадоше сусједи, - домало свјетина загуши кућу. Њеко отрча по љекара, њеко по свећеника. Нас дјецу одведоше ка тетки Марији, рођеној сестри материној, која бјеше подалеко кућом. Кад тетка разабра што се десило, брзо отидје к нашој кући, а нас преручи домаћину своме, Гргу. Они немаху дјеце, а тетак, по занату опанчар, сушта доброта, узе мене да разговара и тјеши, а Јакицу и Миша није требало, јер дјеца бијаху дремовна. У њеко доба нагна човјек и мене да се свучем и легнем. Ја се притајах, те не знам колико сам времена слуктио и трзао се, докле и мене сан не савлада. Нијесам заборавио ни што сам снијевао те страшне ноћи. Усним да је отац плачући узјахао на дората, коме се испод седла раширише крила, те одлети, али се до мало врати, и отац узе Миша преда се, те се уздигоше у небеске висине...

Разбуди ме њечији плач и тужњава у другој соби. Разабрах теткин глас и ове ријечи:

- Јао, Иле, дико братска!... Дјечица ти и не слуте!...

Сједох на кревету. Дисање ми се прекинуло у котлацу, проби ме хладан зној, и сав се укочих.

Тетак пита тетку:

- Је ли се, јадник, повратио био к себи?

- Јест, јадна ти сам, и причестио се и препоручио Марти дјецу и ону... (шапну њешто).

Ја скочио с постеље и стадох се бусати пестима наричући:

- Куку тата!... Куку тата!... Хоћу кући!.. Пустите ме!...

Грго ме притиште на своје груди, љубећи ме по врату. Он и тетка једва ме савладаше да не побјегнем го кроз улице. Утолико се и браћа разбудише, те смо скупа плакали, дуго и дуго, докле не занијемисмо...

Тек пред подне дође опет тетка Марија, пак нас преруши у црно рухо и поведе кући. Путем сам чуо од њеколико пролазника:

- Ово су дјеца Илије П... Јадни, добри газда Илија, умр'о је од капље, бог да га прости!

У кући се једва протурасмо кроза свијет. Мати врисну, кад нас видје, па нас одиже, једног за другим да пољубимо оца, који лежаше на великом столу, у новијем хаљинама, у лицу ведар, готово румен. Живо се сјећам да сам се, усред жалости, јако зачудио материној снази, јер мене одиже лако, као перушину! Мало смо ту остали. Тетка нас опет поведе к себи.

Погреб је био истога дана пред вече.

Сјутрадан дође слушкиња по нас. Матер затекосмо гдје лежи обучена на очину креветићу, а очи упрла у лик мајке божје. Ја бризнух у плач. Она ми оштро заповиједи да умукнем, пак привуче к себи Миша и загрли га.

Дођоше Стојан и Јаков погружени. Мати устаде и пољуби се с њима, а они изљубише нас, па их испрати до степеница.

Пођем лагано за њима, да дознам шта значи све то.

- Збогом, моја добра господарице! - вели Стојан бришући сузе. - Нека ти бог намири сваким добром све што си ми ваљала! Ако би ти. икад устребао, ево ме...

- Збогом, - додаје Јаков, који не могаше даље говорити.

- Хај'те збогом, браћо! Да вам је просто и благословено све и опростите! - вели маја, покривши лице рукама у повратку.

Ја се украдох и сиђем у обор. У празном наслону два човјека изгртаху ђубар, а један зидар мјери конопцем ширину.

Отрчим к огњишту.

Наша кухарица - стара цура ова у црнини, шије њешто, лица јој пожутјела као восак, очи јој црвене и избуљене. Чим јој се примакох, зграби ме жељно и стаде цјеливати. Од ње дознадох све - и како су љекари оцу крв пуштали, те се разабрао, причестио и говорио мало с матером... ту, очито, прећута њешто, и какав је био спровод; како је дорат тога јутра продан и слуге отпуштене; како ће се од наслона начинити мали станови, те давати под најам, итд.

Тај дан, мати нам проведе на кревету, разговарајући се мирно и без плача са женскима, које ју походише.

По вечери легох ја с њом, на њеној постељи.

Не моту знати које доба ноћи бијаше кад ме разбуди говор.

Гледам око себе... нема никога, а мати, отворенијех очију, говори као на јави:

- Хоћу, брате, не мисли, чим буде дан!... Та то је за мене свето, кад си ти наредио!... Бог види све и зна, па како бих се ја огријешила Њему и теби!...

- Мамо моја!... Мамо! - станем викати ужаснут. - Што је теби, мамо!...

Она затрепта очима и тргну се, дишући нагло.

- Ништа, душо!... спавај, чедо моје! Може бити да сам што иза сна говорила! - И загрли ме, те на њезинијем њедрима мене опет савлада дријем.

Чим се ми дјеца обукосмо и умисмо, мати нас наврста пред Богородицом, а слушкиња донесе на цријепу жераве и посу је тамјаном, те нас окади. Затијем поче мати:

- У име оца, и сина, и духа светога.

Ја изговорим "Оче наш" и поздрав Богородици. Других молитава не знадијасмо, него она смисли њеку за очину душу. Спомињем се овијех ријечи: - "Боже му дај покој вјечни и рај свијетли, да би му се душа радовала у твоме царству, а ми да би живјели по твојој вољи!"

Послије тога још је њешто шапутала, па онда рече слушкињи:

- Нека уђу!

Ми се једанак обрнусмо.

За слушкињом уђоше два дјечака, оцрњена, у тежачкој ношњи. Једноме је могло бити шеснаест година, другоме четрнаест. Старији је веома наликовао на Јакицу, а млађи као да му не бјеше брат, никакве сличности.

Дјетићи се примакоше оборене главе и пољубише матер у руку.

Ја видјех како она понесе руку на срце и ублиједи више него што бијаше блиједа. Пак се поклони према прилици рекавши:

- Прими, боже, завјет!

Ја тога трена осјетих да постадох њеко други, да нијесам више дијете... све ми је било јасно: и они потајни разговори материни са живијем оцем и онај ноћашњи њезин разговор, и оно што је тетка шаптала и оно што је слушкиња прећутала... све!...

Мати их пољуби у чело, а нама рече:

- Ово су вам браћа!... Они ће остати с нама!... - пак изађе.

- Ето, ја сам овршио своју причу! - рече Павле устајући.

Марку се завртјеше сузе, а Периша већ одавно хркаше.

Франц отвараше прозоре.

Пред вратима зачу се тутњава ногу. Три радника уђоше, тресући хаљинама.

- Гле! колики је снијег накрхао! - вели Павле, показујући руком на прозоре.

- Па шта би с њима послије, с том твојом... браћом? - пита Марко.

- Одрастоше с нама, докле се не дохватише снаге и заната. Старији је уз Грга постао опанчар, и данас је свој господар, ожењен и лијепо живи. Млађи је ковач, него сад је у војсци... Хајдемо!

- А браћа ти рођена? - настави Марко. Павле се намрачи, те пошто испири млаз дима:

- Мишо премину од гушобоље, шест мјесеца након оца... Знаш онај сан! Али ко данас вјерује у то?... Јакица је, хвала богу, здрав и преузео је очин занат... Е, сад хајдемо.

- А мајка? - бијаше Марку наврх језика да упита, него се на вријеме тргну. Та разумио је!

Разбудише Перишу, те изађоше један за другим, уском пртином по снијегу. Тако су ишли до шире улице, па онда кренуше упоредо, кроза големи, хладни Беч.

Богородица Тројеручица

Маргарита, Јелена и Славко остадоше на крову док је лађа пловила преко затона. Све троје ћутке гледаху како се одмиче градић Ребеник, одакле бјеху родом. Прва проговори стара Маргарита.

- Боже мој, да нам је ко јуче у ово доба рекао да ћемо сад бити на мору! Да нам је ко рекао да ћемо у Трсту божићовати.

Јелена, млада дјевојка, бризну у плач и рече:

- Ох, јадан ми Божић!.... јадна моја мама!

Славко, личан младић, загледа се у небо, које над морем бјеше обрубљено тамнином. Мноштво галебова лећаше ниско над површином.

Дође чиновник да купи билете. Узев их од Маргарите, рече: "Изволите у другу класу".

Младић и дјевојка згледаше се. Јелена узе од чиновника билете, даде их Славку и рече:

- Молим вас, доплатите за прво мјесто. Зашто сте то учинили, тетка, знајући да ја...

Али Маргарита истргне их Славку говорећи:

- Кад пријеђеш прву станицу, замијенићемо их!...

Славко отшета на кров трећега мјеста, гдје се налазила шарена гомила, као обично дуж далматинских обала. На заклону трапа, два Арнаута, подвили ноге, пуше и будни сањају, - праве двије слике толико опјеваних "барбареза" што су у старо вријеме пљенили благо и дјевојке по српском приморју. Иза њих, полијегало њеколико војника, покривених шињелима. Уз бочину, између двојице жандара, сједи окован човјек. Подаље, гомила брђана, људи и жена, у живописној ношњи, али већином дроњавих. То бјеху зацијело учесници у суђењу ономе кривцу.

Кад се Славко врати ка Маргарити и Јелени, затече их у друштву с трећом.

Њека средовјечна госпођа, у црним, свиленим хаљинама, са дебелом златном верижицом око врата, са силесијом златног прстења, сјела према Маргарити, држи псетанце на крилу и прича своја страдања прошле ноћи. Говораше талијански, са акцентом наших острвљана, мијешајући српске ријечи, а најчешће узвик: "Јо, дусо моја!" До ње је сједио млад човјек, плаве брадице, обријаних бркова, - а тај, и кројем одијела и покретима, хоћаше да се о њему мисли е је Инглез! Бјеше њеки трговачки агент из Трста. Безобразно је гледао Јелену и упадао у ријеч женама, смијући се сам својим досјеткама. Подаље сјеђаху два језуите и читаху молитве из "Бревијара". Најзад, један узети господин, још млад и крупан, загрлио свога слугу па шетука по крову. То бјеху путници првога мјеста.

Јелена са изразом досаде устаде и пође Славку, те се склонише до крмилара.

Сунце је јако гријало, облаци бјеху се згрнули сви у једну голему гуку, која лебђаше на небу у правцу којим ће лађа скренути. Јелена сврати Славкову пажњу на чудну појаву:

- Погледајте! Овако што нијесам никад видјела! Облак је као какав лијевак, коме је ширина нама окренута, а грлић као да је отишао у бестрв! И, пазите, како се обрће онај велики отвор па гута друге облачиће, - управ упадају му сами у ждријело!

- То и јест ђаво, што се оно горје обрће! - рече крмилар.

У један мах човјек њеки, на кљуну лађе, пр-вуче његову пажњу. Бјеше висок, а њешто причаше гомилици мрнара, размахујући рукама. Па се примаче војницима, па сељацима, па Арнаутима и најпослије ка жандарима. Свакоме је тај поњешто проговорио и увијек је прстима дохватао капу. Најзад се попе уза стубе, на кров првога мјеста.

Бјеше старац дугих образа, потпуно крезуб, те му се шиљаста брада и орлујски нос готово састављаху. Под густим обрвама сијеваху црне очи. На глави му бјеше црна свилена капа са златом извезеним колутићима на тјемену, какве носе стари Бокељи. Дугачак врат, бјеше сноп дебелих жила; капут до кољена вишаше на њему као на костуру; широке панталоне звоњаху око његових предугачких цјеваница. На кажипрсту имао је златан прстен са четвртастом плочицом. Каогод што му очи и нос напомињаху грабљиву птицу, тако му и шаке личаху на канџе...

Старац се устави иза пречаге и стаде посматрати небо. Послије њеколико тренутака, он одмахну главом, па, трљајући руке, упути се ка господи. Најприје се поклони језуитима, па осталима што сјеђаху, додирујући средњим прстима капу и говорећи:

- Бо'ђорно, сињори, ала кумпанија! Бо'ђорно, бо'ђорно! Венто фрескето, бора борин, а гаворамо бахерин! Бо'ђорно, сињори! (Добар дан, господо и дружино! Имаћемо фришка вјетра, буре и бурице и биће помало поигравања.)

- О, барба Иво, бона левада! - дочека га онај... Инглез". (Чича Иво, здрав устао!) Па јесте ли се одморили, барба-Иво? а шта ћемо с рибом? Хоћемо ли наставити погодбу, а?

- Бо'ђорно, младићу! - рече Иво, задржавши поглед на златној верижици дебеле госпође... - Јесам се одморио. А колико треба стару човјеку да се одмори, господине мој? Седамдесет и пет је одзвонило на наш Ивањдан, а то је тринаест дана послије вашега. А што се ви ругате мојој трговини, то није лијепо од вас. Је ли тако, моја добра госпођо? (обрати се Маргарити). Свак тргује оним чим може. Је ли тако, честита госпођо? (окрете се дебелој). И суха риба треба некоме, јер свак не може јести свеже. А? Шта ви на то велите? Ево часни оци моле се богу, моле, моле, па кад дође вријеме, и они једу, и још како слатко!...

Дебела госпођа, Маргарита и језуите осмијехнуше се. А пошто Иву канда главни задатак бјеше да свакога промотри и да му свак чује изближе глас, он се упути ка Славку и Јелени, са својим вјечитим: "Бо'ђорно."

- Ви сте Бокељ? - запита га Славко.

- Јесмо, шјор, од Котора, не баш из Котора, него од которскијех страна. А ви сте Далматинац?

- Да. Путујете ли у Трст?

- Може бити, а може бити и ближе... знате, као сиротиња мало трговинице, мало онако... А госпођица је ваша сестра?

- Није. Из истога смо мјеста, из Ребеника.

- Бог да је поживи и утјеши, јер је њешто брижна... Ви сте трговац, доиста? Ви разумијете муку и невољу, али догоди се тако да човјек мора путовати пред сами Божић, па био богат, или сиромах... Госпођица је веома тужна, али бог ће помоћи. Треба се богу молити, дијете!... Зло се вријеме спрема али, ко зна, може и пребацити. Баш ћу отићи горје да чујем шта капетани мисле.

А ви сте Србљи, чини ми се?

- Јесмо. Дакле, ви тргујете рибом?

- И ја сам чистјејши Срб од старине. Во имја оца и сина и свјатога духа, амин! Ово је прави крст. Је-ли-те, госпођице? Дашто! Поклањајусја кресту твојему, Христе! Поклањају сја, поклањају сја!... Ја, што питате да ли тргујем рибом, то, знате, ту има и шале! Али опет неуљудна је шала онога Латинина, што је обријао брке, јер он, као младић, могао би помишљати да бих му ја могао бити ђед! А, бора ми, и свијета сам обишао повише но он! - Па додаде њеку грчку реченицу и отиде.

Агенат причаше о старцу ово:

- Барба Иво тргује сухом црногорском рибом, то јест, носи врећу, двије укљева, па ће то продати, па ће купити, рецимо, ораха или бухарице, или дасака, или, или... што год хоћете, што год можете замислити, па ће то препродавати. И у свако доба године, и у свима пристаништима и по нашим и по Леванту, може се десити да га нађете. Ја га познајем има десетак година и виђао сам га свуда. Гради се прост, али је препреден! Још се приказује као испосник и велики богомољац. То је један од оних што путују другом класом плативши половину треће, што могу живјети од Будве до Трста о кори хљеба, или о туђем рачуну...

- Е, баш ми није мило с таквим путовати! - вели дебела госпођа. - Таки привлаче рђаво вријеме, дусо моја!

Агенат настави:

- Прича се за њега да је вједогоња. Не шалим се! Чувајте се, не упуштајте се с њим у разговор, јер би могао дознати све тајне вашега срца! А особито треба да га се чувају дјевојке, - додаде погледавши Јелену, која се окрете ка Славку, рекавши:

- Боже, како су људи већином празни и досадни.

- Па тако ти је, - вели Славко. - Ја се одавно држим правила да се на броду не дружим с непознатима. Шта ме могу занимати људске ситнице пред оваким величанством природе. Ова бескрајност воде и ваздуха снажи ме, накнађује ми тјескобу Ребеника... Осјећам како ми вјетар испира цијелу душу, како ми мисли постају узвишеније. Додуше, осјећам и ништавило своје и свега пред свесиљем природе, али то ми је угодно.

Барба Иво пењаше се уза стубе, што воде на узвишицу, гдје бјеху капетани и пилот. Овај изађе на сусрет старцу и поче та враћати, али упорни старац, једнако клањајући се капетанима, прође мимо њих, наслони се леђима на браник и прекрсти руке.

- Чудна старог ђавола - рече Славко. - Кад је сад овако живолазан и немиран, какав ли је истом био у младости! Јеси ли запазила какав је дипломата? Ти га питаш једно, а он ти одговара друго, а дотле спрема одговор на оно прво: и онда умије свратити говор на што он хоће, умије и искушати човјека и све то тако вјешто, да се послије сјетиш.

- Мене није искушао, а ипак је погодио да сам сјетна. Па онда, више ми је казао погледом, него ријечима! Страх ме је од тога старца, а ипак бих га радо слушала.

- Не треба човјеку никакве пророчке моћи, па да одмах види е си забринута и тужна. Уосталом, и ја мислим да његово причање може занимати...

Лађа окрену уз вјетар, који зазвижда кроз катарке и одмах се вали почеше ломити о бокове. Она црна пјега на небу, за тињи час, расколута се нашироко и као да се спусти...

Са свих страна зачу се вапај и кукњава од морске болести. У гомилици господе најприје наста метеж, та се збише једно уз друго.

Славко и Јелена потрчаше ка Маргарити, која се превијаше. Дебела госпођа поблиједи и замлијечи очима. Млађи језуита прекину молитве, а требник притисну на желудац. Слузи и узетом господину такође позли...

Брод се нагло пропе, те се покретне ствари откотураше на противну страну. Стаде шкрипа и звека дрварије и гвожђарије по броду, стаде дрхат ужета и једара.

Лађа зарони предњим дијелом, а задњи јој се диже тако високо у ваздух да су големи точкови неисказаном брзином зврјали у празнини! Дим се пови на противну страну, а затим пођоше и све кретљиве ствари. Големи вал преби се о бочину, па се распрска по крову...

- Водите ме, дусо моја! - завапи дебела госпођа... - У салон! дусо моја!... Ах, оче, помолите се богу!...

- Ђезу и Марија! - рече старији језуита, крстећи се.

Маргарита, узети господин и слуга његов такође се превијаху. Славко, Јелена и агенат придржаваху болеснике, чекајући да се лађа мало смири, па да их одведу под кров. Али она црнина као да све већма ври, лађа све већма "цијепа", те агенат дозва послужитеље, који узеше под руке најприје дебелу жену, која показа руком на "понат", где стојаше Бокељ Иво, те она викну:

- Ах, ено га горе, дусо моја!... Шта ће он горе!... Вјерујте да он чини зло вријеме!

Сви погледаше на понат.

Четари човјека наврстала; се уз браник, тројица у мрнарским огртачима, а четврти, барба Иво, укрућен, прекрштенијех руку. Кад лађа зарони кљуном, ниједан се од њих не помаче, нити се прихвати руком за шипку, него као да бијаху дрвени и усађени, стајаху дупке.

- Ах, проклети Јуда! - викну дебела. - Шта ће он горе!? Гоните га оданде! Реците капетану да га баци у море! Ах, дусо моја, да ми га је шчепати!...

Послужитељи је најпослије одведоше, а за њом све остале сјем Јелене, коју одведе Славко.

О6је се склонише у женско одјељење, а дебела госпођа леже у салону.

Славко није могао издржати под кровом, те се врати горе, гдје прислони столицу уза "спираљ", а ногама се одупре о ступчић, око кога се везују конопи. Тако сједећи, дизао се и спуштао, час главом, час ногама. Море запљускиваше по окрајцима крова... Младић заклопи очи. Стотине гласова продираху му уши, - чињаше му се да слуша гласове мученика, што се надмећу који ће се више изјадати. И брод му се учини као живи створ, којега нагоне да иде против вала и вјетра, те јечи од мука.

Одједном зачу крај себе друкчије гласове, те отвори очи, и како ли се зачуди кад видје поред себе Јелену и Ива. Старац једном руком држаше дјевојку, а другом намјешташе столицу. Јелена, без капи крви у лицу, готово да падне у несвијест. Славко скочи, те је посадише на његово мјесто.

- Тако! - рече Иво. - Не бих вас карао најзад, што сте изашли на арију. Боље је овдје! Каже мени пилот да је њека женска изашла оздо, па не може, вели, напријед. Погледах, кад ли ова наша госпођица. о - о, вељу ја, нећу ја њу оставити, те, брже боље, сиђох и помоћу божјом приведох је овђена.

И старац се врати на узвишицу и преузе пређашњи положај фантастичнога кипа, који се укрућен клатари!

Њих двоје осташе ћутке. Тако је трајало. Мјесто да стигну на прву станицу око три часа послије подне, стигоше у десет ноћу!

Са обале кроз помрчину, зачу се глас:

- Телеграм за госпођицу Јелену Рајковића.

- О, боже! - цикну Јелена, трчећи ка уласку. - Ја сам Јелена Рајковић! Дајте брзо!

Докле тражаху свјетлости, Славко јој каза да је он прије поласка (жицом тражио извјешће од оца јој на прву станицу. Па ставши код фењера, узе од ње депешу и пошто је прелети очима прочита гласно: "Од синоћ матери боље. Професори дају добро надање"...

- О, боже, хвала ти! - викну Јелена, па се прекрсти и обори главу да очита молитву. Иво Бокељ нађе се до ње и рече:

- Тако, дијете, тако! Нека вам је увијек прва мисао на бога, - па било у радости, или у жалости! Ко ће помоћи, ако не бог, а опет ко ће као он!

Јелена му пружи руку и исприча:

- То је, знате, моја мати која лежи болесна у Трсту. И од синоћ јој је боље, - синоћ, кад сам већ изгубила надање... о, боже, добри боже, помози!

- А ко зна? може бити е сте се синоћ највруће молили богу за вашу маму, господична, - вели Иво.

Јелена пође с њим, говорећи на претрг:

- То је баш истина... А како ви то знате?... Али немојте ми ничега говорити. Хајдемо тетки Маргарити. Гријешна сам, ја њу и заборавих - моју добру тетицу. о, како ће се и она обрадовати...

Маргарита изнурена и жута, као да је одавно боловала, дође у салон. И њено се лице преобрази од радости кад јој дјевојка даде телеграм. Иво се склони у кут, те из полусенке посматраше и слушаше обе женске.

Славко понуди Маргариту и Јелену да изађу с њим у град, да тамо вечерају, пошто им је, вели, капетан рекао да ће се лађа кренути истом у зору. Али Маргарита ни да чује о излажењу. Она је, вели, понијела посна јела, а не би се омрсила ни за какво благо, нити би допустила Јелени да то учини пошљедње недјеље божићњег поста.

- Тако, тако, добра, честита госпођо, - умијеша се Иво из прикрајка. - Треба чувати своју вјеру и давати примјер млађима!

Оно поноћи кад се Славко врати на брод, са крова, кроз стаклени "спираљ", видје старог Ива у најживљем разговору са Маргаритом и Јеленом. Пред њима бјеше остатака од поснога јела. Иво је сједио у прочељу и причао њешто, уз живе покрете руку. Својим дугачким кажипрстом описа круг на столу, начини крст у кругу, затим, истим прстом поче ударати о ивицу и мицати обрвама, - као да сваку своју ријеч прати тим покретима. Најзад скиде капу, постави је на замишљени круг, скупи прсте и поче отресати њима. Јеленино је лице сијало од задовољства, а Маргарита је помало дријемала.

Славко не хтједе кварити добру вољу Јеленину, те не сиђе доље, него поче шетати, домишљајући се шта ли оно ради стари "шарлатан".

Кад се опет надвири, Иво извадио из њеке торбице кремен, труд и огњило, укреса ватру, припали и тако, између димових млазева, наставља причање. Најпослије Јелена диже са својих груди њеку слику, окрете јој наличје, запита њешто Ива, на шта он лагано намаче наочари, лагано извади из шпага њеку жуту хартију, разви је, па узе читати, куцкајући прстом као оно пређе.

То је дуго трајало. Најпослије Маргарита устаде, а Јелена брзо извуче из шпага новчаник, извади новаца и уклопи их старцу у шаку, па отиде за тетком.

Кад Славко сиђе у салон, затече Ива гдје сједи подвијених ногу на дивану и пуши.

- Гле! - рече младић, тобоже зачуђен. - Ви сами?

- Добра вам срећа, млади господине, - до-чека га стари. - Вазда вам била добра срећа! Ја, синак мало спавам. Колико спавања треба човјеку од седамдесет и пет година? Овако сједим, испушим двије-три, па слађе заспим. Али, легао кад легао, вазда се пробудим у зору. Што'но се каже: "Зора на исток, Господ бог на помоћ!"

- А јесу ли давно отишле госпође?

- Мало приђе. Разговарале се са мном. Дивне женске главе, праве Српке! Красно је дијете госпођица Јелена!

- Дакле, много сте се разговарали?

- Дуго! Видим да је ђевојка брижна, па као велим да је разговорим. А, она, опет све лијепо, слатко око мене: "Дондо Иво, дондо Иво"...

- Јесте ли вечерали заједно?

- Јесмо. Ја бих вам сад то казао, но ме претекосте, - рече Иво, не без ироније, јер већ разумједе како онај о њему мисли. Па опет настави благо: - Кажем вам, обје су праве христољубиве Српке. А ја сам опет госпођицу тјешио. Каже она: - "Мама хоће да умре. Медици веле: умријеће!" - "Бог с тобом, дијете, зар је медицима у власти живот људски! Колико пута медик каже: "Овај ће умријети", а бог каже: "Неће умријети!" Зар није тако? Оно, истина, и бог понекад нареди да њеко умре, па се смилује, и опет нареди друкчије, кад му се човјек моли. А, бора ми, више то помаже кад се други за тебе моли, као што је синоћ госпођица молила за мајку...

- Тако, дакле, дондо Иво, ви утврдисте госпођицу у вјери православној?

- Зар ја, прост, стар човјек, да њу студијану (образовану) могу утврдити?... А, то не, него сам јој причао шта сам ја доживио... Ја сам, господине млади, у свом вијеку, био дајбуди десет пута на прагу гроба, па ми се бог смиловао, а, разумије се, на моје молбе! Ја сам се господине мој, топио, падао у руке разбојницима, рањивао се, боловао од краста, од куге, оздравио, господине мој, помоћу божјом, кугу прекужио, што 'но ријек!...

- Што 'но ријек: "Неће куга у свој род!"...

- А није то тако, господине мој, није то лијепо од вас! Ја нијесам куга!

- Нијесам мислио да вас вријеђам, дондо, него сам хтио да кажем да сте јачи него болест... Па како сте се излијечили од куге?

- Ја нијесам рекао да сам се лијечио. Мене је бог излијечио! Најзад, ја ћу вам испричати, па ви вјеровали или не вјеровали!... А чини ми се да сте од модернијех господичића, који мисле да све знају, иако ми госпођица рече... али, али сад свеједно, него да чујете...

- Али, молим вас, најприје да чујем шта вам је госпођица рекла?

- Рекла је да сте и ви чиста христољубива душа, али да су вас безбожне књиге занијеле... Дакле, било је то године 1836 с прољећа. Ја укрцах њешто трговинице у Крфу, на брод покојнога Леса Мандића, који је ишао за Солун. Славан је капетан био покојни Лесо, а и брод његов бјеше дика наше мрнарице, а и војска му на броду, све сами соколови. Еле, ми се искрцамо у Солуну. Ја продах тртовину, он опет предао свој товар, сви здрави и весели, кад у један мах, господине мој, на једном турском броду букне куга, па с њега пријеђе на други, па на трећи, па све тако, па и на наш, те умријеше за један дан два мрнара! А ја продао оно трговинице, па купио другу, да је препродам ђе другдје, може бити на Измирни. Шта ћу сад? Бора ми, тешко је оставити своју муку, а куда ћу опет голим животом. И тако предај се богу на вољу, па трпи, трпи и чекај. Чекао сам, ја мним, неђељу дана, а у то вријеме побољеше се и умријеше још двојица од Лесове војске, - јер ниједан већ не дизаше главе који би се разболио! Бора ми, једног дана, послије ручка, ухвати ме ватра, - глава да прсне, болови низ крста, низ ребра, а особито на лијевој страни груди. Ево је на, помислим, нема друге, до сјутра сам готов! Али не легох, него (не знам ни сам како) одвучем се у грчку цркву, светог великомученика Димитрија, паднем на кољена и почнем се молити Светом (Иво убриса очи, које бјеху засузиле). Ту, не знам колико сам стајао, па сједнем у клупу и мало заспим. У томе јави ми се у сну пресвета Тројеручица!

- Шта је то? - запита Славко, не знајући шта да мисли о чудноватом старцу. Иво, као да не чу питање, настави:

- И рече ми, пречиста Тројеручица, баш овако као сад та вама: - "Иво, зато што одавна носиш у срцу жељу да видиш моје пречисто лице, и да ми се поклониш, овога си пута "спасен!" (Иво се прекрсти и поклони.) И ја се разбудим сав накостријешен, али лак као перо! И тако весео отидем капетану, предам њему трговину, па како он посље уреди, а ја ти, господине мој млади, сјутрадан на калуђерском броду право у Свету Гору, и праву у манастир Илендар, пред образ пречистија, пресвјатија Тројеручици! Предам за свијеће и за уље, половину, - чисту половину од свега новца што сам уза се имао. Ту ми калуђери очиташе бденије, па освештање масла. Три дана сам једноничио и по цио дан стојао у цркви, - а стојао бих од милине пред образом њезиним три године!

- То је дакле таква икона? - пита Славко.

- То је образ пречисте Богородице, који је писао свети јеванђелист Лука! ... То је најчудотворнија икона што је има на свијету, која...

- Па зар има три руке, шта ли, кад се тако зове?

- Свака јој је рука пуна милости, и свака јој чудеса чини, али се она трећа не види! Управо види се и, не види се, - то не умије нико казати. То ћете сами моћи судити, ако хоћете, ја имам овдје њену прилику... Поклањајусја образу твојему, поклањајусја!

- Покажите ми ту икону, - рече Славко, који одмах разумиједе зашто је Јелена дала новце. Али Иво, опет као да то не чу, настави:

- У Илендару је и гроб светог Симеуна, српског мироточивог, на помоћи нам и он био! Из тога гроба никла је лоза, која се обавила око све цркве, и рађа плод за приповјест! Мој господине, то се грожђе разашиље по цијелом свијету, ради ослобођења трудних жена, које тешко рађају. Бивало је да су турски великаши плаћали по наполеон за једно зрнце...

- То сте ви добро пазарили у томе манастиру, - прекиде га Славко.

- Ја нијесам пазарио, млади господине, него ја сам узео њеколико прилика пречисте Тројеручице, - прилике које су освећене и које раздајем невољницима. А ево вам од игумана илендарског свједоџбе, која тврди да је свака дотакнула пречисти образ!...

Старац извади жуту хартију коју је читао Јелени, и предаде је Славку. Па се маши иза себе, дохвати торбу и извади из ње дрвену иконицу, отприлике педаљ дугачку.

Бјеше обична византијска Богородица, дуга лица, дуга носа, обрва високо повијених. Слика је до појаса са Христом у наручју. Сем двију глава, цртежи се не разликоваху, али је збиља изгледало да има три руке!

- За чудо, колико сте оваких икона, дондо Иво, узели? Од 1836-те године до данас, колико сте их раздали! Јер, доиста, бивало је дана кад сте их више... распродали! Рецимо, да ја сад узмем ову, а може бити да сте још једну вечерас...

Иво, гледајући га право у очи, необично живим погледом настави:

- Дао сам је госпођици! Поклонио сам је њој, господине, из чистога срца, а не продао! А што мислите да нијесу праве, то се варате, јер сам ја послије ходио њеколико пута у Свету Гору, и свакога пута узимао их. А вазда носим уза се по двије, по три, ради утјехе каквој христољубивој души, као што је госпођица Јелена. И њој ће одиста помоћи, одиста, одиста, јер је чистом вјером примила образ пречасни!...

- Па добро, колико... да вам дам за ову икону?- запита Славко.

- Не гријешите се, младићу, - рече старац гледајући га засјактелим очима. - Ако вам срце иште, узмите је на поклон, неће ли вас бог просвијетлити! Госпођица је узела, па ми је послије на силу уметнула њешто новца да приложим у Илендар, кад опет отидем. То ћу ја и учинити, ако бог да живота, ако не да, ја ћу на смрти казати приложницу и наредити да се прилог отправи! Јер, ја биљежим такве работе... Дакле, узмите ову икону за љубав, господине, јер се бојим да јој послије онаких ваших ријечи не притруните!... Узмите Тројеручицу, носите је, да она вас понесе ђе желите!... Ја знам да сте млад, здрав, богат, али свега тога може брзо нестати, а опет и млад човјек има њеке жеље, ако ништа друго, а оно, рецимо, да се ожени како би хтио...

Славко се насмија, па се налакти сањив.

Тако су се ћутке гледали њеколико тренутака. Славку се одједном учини да се старчеве зјенице шире, да му црте узимају мртвачки израз, и он, у страху, пође к њему, али у тај мах Иво диже главу, са изразом човјека који одлучно њешто хоће, управ заповиједа...

Несвјесно млади човјек тури икону у шпаг од капута, па све нехотице и несвјесно (што је доцније признао) извади новчаник, узе двије десетице и стави их на сто...

Па се отетура до најближе кабине, те само што се изу и свуче капут, леже и заспа тешким сном...

Кад блиједа свјетлост зимњега јутра освијетли стаклену баџу над салоном, двојица слугу, надмећући се у досјеткама, распремаху и брисаху. На дивану под Славковом пањегом, лежаше узрок и извор њихове необичне веселости, лежаше Славков доњи капут, који је један од њих мало прије очеткао и из кога бјеше извадио Тројеручицу. Послужитељ, изненађен што у хаљини елегантна младића нађе чудну мадону, тресну њом о диван па дозва друга да се заједно чуде и смију. Млађи друг, који је разумијевао српски и који је свједок био Ивова разговора са женскима, одмах објасни откуд икона. На то старији отрча у своју клијет, и донесе једно незапечаћено писмо, које развише и пред којим бленуше, јер је било писано "грчким словима". Па онда, сложивши капут, ударише у смијех и досјетке. Икону називаху "бабом мадоном".

Кад се пробуди Славко, налакти се у својој тијесној ложници, са изразом блаженства, одиста проузрокована њеким дивним сном. Торокање служинчади не сврати његову пажњу, али баш кад тури руку да отвори завјесе, трже се на ове ријечи: - "Море, оставимо већ на миру грчку мадону, па иди да куваш каву!"

Славко се на један мах сјети свега и посумња е су му преметали шпагове! Крв му појури у главу, те одгрну завјесе и викну:

- Шта се ви толико дерете кад путник спава?

- Добро јутро, господине, - рече мирно старији послужитељ, предајући му писмо. - Опростите, заиста смо се мало заборавили. Ово вам је писмо од старога господина. Лијепо вас је поздравио...

- Од кога старог господина?

- Од старог Ива, Бокеља, који...

- Шта се мене тиче стари Бокељ. Какве везе имам ја с њим?

- Опростите, господине, човјек се јутрос искрцао и замолио ме да вам предам ово писмо. Сад, ако ви нећете да га примите, то је друга ствар, али ја вршим своју дужност... Иди, Бепо, скувај каву, - додаде послужитељ, окрену главу, а држећи једнако пружену руку с писмом.

- Али откуд ви знате да је мени управљено? - запита Славко, већма раздражен због његове хладнокрвности. - Откуд ви знате моју адресу?

- Та, забога, господине, ви сте једини путник који сте се с њим дуго разговарали! Сјем тога, старац ми је показао вашу ложницу, и десет пута ми препоручио да не заборавим предати вам писмо.

Славко узе писмо, и рече:

- Добро, добро, оставите ме да још мало спавам. Ја сам се мало наједио, али... - и од-махну руком. То је значило: "Ја ћу да ти накнадим уврједе добром напојницом", што је послужитељ потпуно разумјео, те поклонив се отиде.

Легавши опет, Славко се живо опомену синоћних разговора, опомену се своје заједљиве шале и веселости, која до вршка бјеше допрла онда кад'но старац вјешто наведе како би му Тројеручица могла помоћи да се добро ожени! И баш кад је наумљао да на то одговори шалом, кад је хтио да покаже старој варалици а не може свакога за нос вући, баш онда се унизи и уради оно, што би исмијао да други уради!...

Како је то било?

Старац га погледао, онако чудно преображен, са изразом самртника, и кад му Славко, у страху, пође у помоћ, онда осјети да баш у њему умире и воља и мисао... Можда није тако било, него осјетљив као што је, из сажаљења њеког, из штедрости њеке, да намири увреде нанесене, узео икону и дао "прилог", па му се у другом најближем тренутку учинило као да је подлегао старчевој вољи... Не, не, не може свијест у два тренутка на два начина примати утиске!... А да који је ђаво онда!?

Славко није знао на којој мисли да се устави, па да објасни чудноват догађај. Мисли су наилазиле једна за другом, и ходиле једна за другом, каогод морски вали, које је јуче онако дуго посматрао. И каогод што се вали разбијаху о голе далматинске абале, тако се и његове мисли ломљаху о њеку сумњу.

Славку не бјеше никакво чудо што је готово цијеле ноћи имао посла с Ивом - што су се вечерњи утисци у сну изројили, али је био потресен тим, што је у сну Иво према њему поступао као прави отац, као прави творац његове среће! Њеке потанкости из тога сна, особито њеке ријечи, неће Славко никад заборавити, иако зна шта вриједе снови!...

И у збрци осјећања, нађе мјеста и њеко страховање, те Славко дохвати писмо, и узе читати:

"Почитаеми Господине, Здравствујте!

"Почитаеми Господине Славко био бих вам каза да се мислим овђенак искрцати да нисмо најлепше прекинули наш разговор због вашег спавања како сте нагло заспали а опет младости ништа није лепше него сан лаки! А Госпођи честитој и Господичној честитој каза сам све. Зато вам садек велим збогом дијете и желим Ви свако Благополучије и од Господа и од Пречисте Тројеручице помошт у оскорбленију Као увик у помоћи кад јој се молимо верују мени Дијете а нека Књиге говоре шта хоће. Јер књиге безбожне пишу Латини и Жидови ради упропаштења Србске јуности. А Господичној милој опет препоручите од моје стране нека има вјеру у Образ Пречисти ради оздрављења матере али ако бог буде другчије одредио нека се покори вољи Божјој како Кристољубива јадна девојка ер ћемо сви мријети неко приђе неко послије а Ви не кријте што Вам а на сердцу лежаше. А ја ћу прилоге приложити Пречистој а овога пролећа ако Бог да. И саде Ви желим да у здрављу проведете Рождество Христово а ако Бог даде здравља видећемо се на лето може бити у Вашем паизу.

Ваш слуга понизни

Иван Катић Купец од Котора.

Писмо учини непријатан утисак на Славка. Приказа му се старчево морално обличје онако како га је прије замишљао: под образином побожности, обично простачко лукавство са претензијом да је видјелац! Све обичне досадне фразе нанизане су да би могла имати мјеста она "не кријте што вам је на срцу", што је значило: "од мене се не може ништа сакрити; ја знам шта ко мисли". И како је она без икакве везе са осталима, како одаје невјештину неписмена човјека! Па онда, тек вриједи злата она опрезност за будуће, отприлике: "ако мати оздрави, видјећемо се опет, да искучим прилог!"... Младићу би одвратно све то, па онда му се истакоше оне ријечи у почетку да је женскима казао све. Шта им је казао? Је ли то да ће се искрцати, или да је Славко дао прилог и узео икону! Славко опет прочита, али није могао разабрати, па се наљути и изађе да се удеси.

Лађа се дотле умјерено нагибаше с бока на бок, а одједном поче јаче, што Славка наведе да мисли е је ушла међу острва. Он се брзо обуче, отвори ковчег и опреми у њ икону, па изађе на кров.

Како се зачуди кад видје да је брод на пучини, да је цијело небо наоблачено, да се дуги, голоребрасти Велебит сав замаглио. Вали допираху дугачки и набујали, али се угибаху а не ломљаху о брод. Дим је косо и ниско летио, а не високо и правце ка крми, као јуче. Мрнари разапињаху платно над кровом лађе и развијаху горње једарце на средњој катарци. Поручник, који управљаше том работом, примаче му се весело говорећи:

- Добро је, земљаче! На планини снијег, а овамо само што није ударила киша, а вјетар је с бока, те ћемо, ако бог да, прије поноћи у Трст.

На крми сјеђаху женске у разговору са калуђерима. Јелена му приђе.

- Добро јутро, Јелена. Како сте спавали?

- Прилично. А ви, млади господине? Ви сте одиста дошли пред зору, кад сте досад спавали.

Ми смо сједиле и чекале те до ноћи.

И она га гледаше мало пријекорно. Од велике жеље да се оправда, Славко се затрча.

- Ја сам се вратио на брод прије него што сте легли, али...

- Како то? - запита дјевојка, пошто очекну да он настави, и видећи да се снебива. - Шта али"! Шта је било?

- Та ништа, ја вас озго видјех у разговору са старим Бокељем, па нијесам хтио... како да кажем... Видио сам вас у добру расположењу, па сам се бојао да не покварим...

- Ама, шта да покварите?...

- Видио сам да вас увелико занима Ивово причање, па нијесам хтио да вам се придружим, јер не бих могао одољети да га мало не исмијавам, а тим бих теби учинио на жао. Ето, дакле, какав ме је разлог задржао.

- И навео вас да се вратите у град?

- Не! Чим сте вас двије отишле, ја сам сишао доље...

- И вријеђао старца?

Славко посумња да се она видјела с Ивом прије него што се искрцао и да сад хоће да га искуша! Може бити да хоће да дозна за његово душевно стање, послије прилога... А да није још Иво и у њеној души распирио пламен! Та му се помисао први пут наметну и његово срце заигра. Сјети се свога сна. Помисли да је Иво и њој писао ... Све те мисли пролетјеше кроз његову главу за колико би ударио длан о длан.

- У које се доба кренула лађа јутрос? - запита он.

- Откуд ја то знам!? - рече дјевојка изненађена и загледа му се у очи, сасвим онако као што је радила кад су обоје били дјеца.

Славко се увјери да није истина оно што је замишљао и чисто би му криво што није истина.

Он крочи, као да се упути у шетњу, и рече:

- Па, послужитељ ми каза да сте рано устале.

Она га заустави и узе за руку:

- Молим вас, шта је вама? Славку се опет наметнуше пређашње сумње, рече одлучно:

- Мени није ништа, нити разумијем зашто вам за ово њеколико тренутака изгледам тајанствен, сем ако сте ви већ наклоњени томе... Ено онај стари језуита има аскетско лице; он би могао замијенити Ива. Онај млађи, богме...

Јелена га прекиде:

- Ви сте одиста старца вријеђали, - ругали се његовој вјери!

- Умјерено, све умјерено! - прекиде је Славко. - Разговарали смо о трговини, о његовим путовањима по Леванту, о старим поморцима, и тако којешта. А знате да ми капетан каже да бисмо још могли имати погодно вријеме само, вели, нека се оснажи вјетар од копна, и да бисмо могли стићи у Трст прије поноћи.

Започе киша, која се брзо прометну у пљусак.

Славко гледну око себе, као да се увјери е су сами, па јој лагано стаде причати разговоре са "дондом" и како је узео икону и дао прилог, на што му дјевојка стиште руку и кроз очи изли сву своју душу.

Након подужег ћутања, а већма узрујан, па, чисто као да сам себе нагони да говори, настави млади човјек:

- Сањао сам да је стари Иво сједио баш овдје, на овоме мјесту, под растегнутим платном, под силним пљуском, као што је ово сад, и да држи на грудима двије Тројеручице... Нас двоје стало пред њим, па се прекрстисмо и цјеливасмо иконе! А он онда уставши, узе нам руке у своје, па рече:

" "У име пречисте Тројеручице којој сте завјетовали, ви... сте... сједињени занавијек! У њено име да сте срећни и благословени!... Јелена, обори главу.

- Још рече: "Ви се љубите тако истински и дубоко, да и не помишљате е вам то треба и ријечима исказати. И сам бог зна кад би то било, да вам не би вашега донда Ива."

Дјевојка је на сваку ријеч повише главу дизала, као да га храбри.

И он се толико охрабри, да је загрли.

Послије годину дана, Тројеручица. вишаше у ложници младога брачнога пара: Славка и Јелене.

А легенда о чуду Богородице Тројеручице причаће се у Ребенику задуго!

Снага без очију

За вријеме Херцеговачког устанка (1875) Васо Горчиновић, кожарски трговац у Дубровнику, могао је имати око педесет година. Васо је био родом из Херцеговине, из требињског кадилука, па као дијете побјегао је од сиромаштине у Град, гдје је најприје послуживао њекога земљака, кожарског трговца, па му постао шегрт, па с временом калфа, па с временом ортак, па с временом наслиједио га, што није риједак случај међу херцеговачким трговцима по Приморју. Васо се није женио, као ни његов господар и добротвор. И многе навике Васо бјеше примио од господара, на примјер, да се сам дуго шета, да сусреће Херцеговце који силазе на пазар, да оштро држи све постове, да се увече дуго богу моли, да у магази свети водицу четири пута у години, да много дијели сиротињи, да не једе јагњетину прије Ђурђев дана, итд. Васо бјеше осредњега раста, широких плећа, дугачких образа, са благим изразом, великих просиједих бркова, који малко заоштраваху мекоту црта. Носио је "тијесно" одијело, али увијек црногорску капу, а у руци јаку дреновачу. Имао је момка у магази и кувара, обојицу Херцеговце. Како се често вечером у његовој магази скупљаху херцеговачки трговчићи и радници Дубровчани, прозваше Васа "претсједником влашкога концилијабула"; пошто букну устанак прозваше га "војводом". Ме-ћу његовим земљацима владало је мишљење да је остао "чист као од мајке рођен", те да стога његова молитва или клетва има пријема у бога!

У исто вријеме кад и Васо Горчиновић, кренуо се из завичаја његов брат од стрица Мићо Горчиновић. И тај је послуживао годину или двије по Дубровнику, али је био немирне нарави, небојша и кавгаџија, те се није могао скрасити ни у трговини ни у занату. Зато ступи у аустријску војску као добровољац. За много година Васо није имао никаква гласа од рођака. Истом по свршетку талијанских ратова, примио од њега писмо, којим му јавља да је постао официр. Послије су се дописивали по једном, по два пута у години, што је трајало њеких двадесет година. Најпослије, капетан Мићо Горчиновић пише брату из њекога гарнизона у Галицији да је добио "јеђупатску болест" у очима, која се не може излијечити, због чега мора у пенсију. То је било крајем зиме, а почетком прољећа капетан Мићо стиже. Лако је замислити како је било рођацима при првом састанку, након тридесет година, откако се растадоше као дјеца.

Мићо је био веома крупан. Врат, мишице, груди, бијели збијени зуби, густи риђи бркови под кукастим носом, све то одаваше необичну мушку снагу. Главно му је обиљежје било, на први мах, што се много смијао. Свака ситница могла га је навести на смијех, а то даде Дубровчанима повода да мисле е је капетан мало ударен. Чувени дубровачки филозоф онога времена, Дум Иван Стојић, једном пред кафаном, кад је била ријеч о томе рећи ће:

- Може бит' да је ударен, а опет може бит' да ти човјек има баш од нарави моћ којом свачему ухити смијешну страну! Јер све на свијету, почињући од бога, па до онога што може замислити њеки офичо у пенсиуни има своју страну!

Разумије се по себи да се рођаци не раздвајаху. Капетан се настани у кожара. Заједно су шетали и у кафану ишли. Више од једном у шетњи Васо би чуо иза леђа оваке опаске:

- Ма, богаре ти, откада је војвода Васо тако спиритозан (духовит), да му се они рођак смије к'о махнит?

- Може бит' да је баш рођак спиритозан, па се смије Васу...

Поњекад би капетан сам сједио пред кафаном на Берсаљама. Ту је, такође осамљен, често сједио њеки младић Џиво Дорић правник, син једнога обућара из града. Једном капетан замоли младића да му да новине, пошто их он прочита, нашто се ђак учтиво приказа:

- Господине капетане, допустите да вам се прикажем, јер вас високо поштујем!

Капетану стаде и рукова се са Џивом.

- А, мило ми је... А ви ме поштујете? - Па удари у смијех.

Младић је ћутке посматрао војника. Густа, кратко потшишана коса, кратко ошишана брада и упредени брци немаху ниједне сиједе. Џиво замишљаше све страхоте, кроз које је тај добровољац морао проћи, докле је од неписменог младића постао капетаном.

- Дакле вам је мој рођак Васо већ причао о мени? - започе капетан скинувши црне наочари и бришући убрусом црвене очи.

- Та у граду се зна доста о вама, - прихвати младић... Видећи како и ситница голица капетана на смијех, Џиво се сјети теорије каноникове да тај човјек, мимо остале људе, врло брзо види смијешну страну, а, може бити њу једину и види.

- Е, што ти је мало мјесто, где свакога сва-што занима! - додаде капетан. - Мој господине, ја сам ти прошао кроза сито и решето!... Ха-ха-ха-ха, прошао кроза сито и решето!... Како може човјек проћи кроз таке ствари!?

Послије тога предговара, капетан започе свој животопис, зачињајући и жалосне и смијешне и озбиљне догађаје својим вјечитим смијехом. Цијело ратовање у Италији издржао је без прекида; затим рат педесетдевете године; па дански рат, шесетдруге године; па пруски рат шесетшесте године!... Било је страховитих призора, о којима је говорио истим тоном, као што је причао, ка примјер, како је радо пушио виргиније цигаре, све док му их љекари не забранише.

Еле, за пола часа капетан исприча Џиву цио цјелцат свој живот. Уосталом, очевидно, он би се тако повјерљиво разговарао ма с ким било, који би први наишао. Млади човјек доби утисак да је ветеран здрава, српска душа, непокварена касарнским животом кроз толики туђ свијет, - памет без велике дубине, сем која је појимала многе љепоте. Капетану се не измаче ниједна ријечца срџбе због малог унапређења, због тога што му при отпусту не дадоше војено одличје. Из тога причање особито дарнуше Џива њеке опаске, као на примјер: "И тако, мој млади господине, ја ти у животу никако уживао нијесам, сјем очима, а сада, ето, хоћу и њих да изгубим!"...

Послије три недјеље Мићо се исели од рођака, иако је овоме то криво било: узе једну собу, код њеке удовице на Пилама, ручавао је и вечеравао код свога рођака. Јутром су заједно ишли изван града и дочекивали земљаке, па онда би капетан сам отишао до Гружа и вратио се до поменуте кафане. По читаве би сате сједио непомичан, са малко извраћеном главом, али, чим би му се когод придружио, одмах би почео свој грохотни смијех. А познао се бјеше са филозофом каноником, са старим властелином Борићем, и са многим другима. Особито му мило бјеше друштво старог обућара, Џивова оца, који се једини сјећаше капетана као дјечка.

Једне недјеље Васо позва и Џива на ручак. Капетан је сједио у прочељу. Домаћин и његов момак са стране, а оба се држаху према њему као кад је пут сједио за њиховим столом.

Џиво опази да је та претјерана пажња досадна капетану. А он најзад и рече:

- Ма, богаре ти (да речем и ја по дубровачку), зар сам ја какав размажени господичић, те ме толико мазите? Зар сте заборавили да сам се отхранио профунтом?

Јако а питко конавоско црно вино учини да Џиво први даде маха препуности свога срца и извезе здравицу капетану, називајући га "јунаком Кустоце, Солферина, Садове", мучеником осјећања дужности, који је чак свој очњи вид на коцку ставио да се не огријеши према човјечанској дужности. - "Јер, да је наш дични брат послушао савјет љекара, те отпустио болесног свог слугу, не би му прионула грозна болест, која га мучи!"

Затим се Џиво занесе у дјетињство обојице рођака, напомену јунаке из њихова братства и племена, заробљену Херцеговину и њезине наде, истакну чудну судбину, која је браћу за четвртину вијека раздвојила неизмјерним просторијама, па их, "под јесен живота", опет саставила, да се до краја живота нагрију на сунцу братске љубави!

Васо је плакао од ганућа, а Мићо се грохотом смијао. Па обојица, раздрагани, почеше се сјећати давне прошлости, па открише намјеру, коју су дотле крили, - чим почне јесен, отићи ће заједно у Херцеговину и задржати се докле капетан потпуно не оздрави.

- Јер, треба да знате, - рече капетан Џиву - као што у бога вјерујем, тако вјерујем да наше бабе знају много штошта боље него ли љекари! Ја сам запамтио како је њека наша баба лијечила баш од очних болести. Дође боник, лежи у мраку код бабе и она га запаја само сурутком, која човјека иструже, то знате, те јадник богоради да му се да, дајбуди, мало каше. Аја! Баба не да ама ничега "крушна". Најзад, једнога јутра, посаде боника на ниску столицу, покрију га по глави, а баба поднесе једну велику чинију с водом. У чинији је тиква, у тикву удјенута запаљена свијећа, и баба, мрмољећи њешто, почне бацати траве на пламен. Дим од траве уједа у очи боника, и он стане јечати, и хоће да скрене главу, али га двојица чврсто држе. И, вјерујте, не прође два-три минута, а из очију почну падати на свијећу и на воду као бијели кончићи! То су све црвићи. А и љекари кажу... зову их... како оно? који на њеким "сочињавају" гнијезда у очима.

Одједном Васо, ударивши песницом о сто, викну:

- Чујеш, брате, триста му јада, што сам ти рекао на тријезно, у четири ока, то ћу сад поновити на "пјано", пред овим нашим пријатељима!

- Ај, ај, - вели капетан и удари у смијех.

- Шта ту "ај, ај" по швапски, триста му јада, вели Васо, - пипајући по шпазима... - Шта ту... па! - и пружи му крајцару.

- Батали! - рече капетан.

- Држ' то, кад ти кажем, нека види, овај Латинин шта може "Влах"! Јакако, Влах, Србаљ ... Дела, молим те, онако у два маха ... ви то нисте знали, Џиво?

- Не знам о чему је ријеч, - вели младић.

Капетан узе крајцару и преви је међу прстима. Затим устаде, раскорачи се, па је преви на другу страну и преломи је у два комада.

- О, брате, каква је то баш снага! - викну младић у чуду.

- А, шта сам ја рекао, а? - прихвати Васо... - Шта њему фали? Оно, рецимо, што њему фали, имам ја. Ја сам стекао, ја сам господар, па мирна Крајина! Дакле, триста му јада, шта ту вазда, него нека се мој брат Мићо ожени, па ето му куће, ето му...

Џиво и момци заграјише куцајући се с њим.

- Зар није гријехота - настави Васо - да од оваког јунака не остане порода?

Капетан брисаше наочари, а кад их натаче, на његову се лицу појави болни израз. Васо и Џиво постајаху све више одушевљени, а он је ћутао.

Најзад изидоше сва тројица.

Бјеше дивна ноћ. На чивитастом небу трепераху безбројне звијезде. Нигдје свијеће по господским древним дворовима; нигдје живе душе по глатком Страдуну, по коме одјекиваху њихови кораци.

- Дубровник спава дубоким сном под тежином своје прошлости, - шапну Џиво.

- Ох, ала штипље, али штипље! - рече капетан.

- Очи? Је ли? - пита младић.

- Ништа, триста му јада, проћи ће! - вели Васо, - Жив човјек све поднесе, особито човјек као ти што си, така снага! - опази Васо.

- Снага, да! - прихвати капетан... - Сна-га без очију! Ха-ха-ха!

И њеколико пута понови тај израз, докле га допратише до куће.

Већ сјутрадан чу се да се устанак шири на југу. Настаде страх по Приморју, какав се није запамтио од времена француске најезде. Оба рођака иђаху и даље на јутрење шетње да ишчекују гласнике.

У "влашком концилијабулу", у Васовој магази, сјем пређашњих чланова, почеше долазити још: капетан, Џиво, и њеколико млађих Срба католика.

То је трајало отприлике двије недјеље, докле устанак не захвати и требињски кадилук.

Мало помало, појавише се исувише очевидни знаци да аустријске власти радо гледају догађаје на граници, а то охрабри патриоте, те почеше грајити... Па не прође много, а власти почеше отворено потпомагати устанак...

Дуж цијелог Приморја образоваше се одбори; установише се болнице за рањенике; поплавише прогласи, којима се позивље омладина да се придружује устаницима; новине почеше нападати на Србију и Црну Гору што оклијевају, кад, за три до четири недјеље, вјековно питање може бити ријешено!

Васо и Мићо постадоше сасвим други људи, - подмладише се, управо подјетише се, изгубише сваку опрезност, сваку мјеру!

Најбоље се може приказати ондашње стање духова и ступањ српске наивности овим ријечима капетановим, што их изрече једног вечера у "концилијабулу": вели "Снага без очију."

- Сад већ и ја видим истину! Работа је договорна између Русије и Аустрије! Аустрија ће пристати да зарате Србија и Црна Гора и ако устреба, загазиће и она у рат да се створи велика српска држава! Не знам каква ће њој за то награда бити, али, зацијело, тако је!

Устаници почеше слободно прелазити на аустријско земљиште, а Турцима је Аустрија чинила свакојаке сметње. Затијем настаде још веће чудо, - дођоше добровољци из Црне Горе и Србије, па дођоше у помоћ и Гарибалдинци из Италије! Гарибалдинци, до јуче проклето име међу Аустријанцима, почеше гомилама долазити под Дубровник и Боку! За њима наиђоше добровољци руски, чешки, словеначки. Еле, настаде права "вавилонска кула". Ћесарски полицајци друговаху са добровољцима и устаницима. Повољне вијести са бојишта свечано се објављиваху, - ћесарски комесари братимљаху се и весељаху са патриотама!

Џиво, са још њеколико млађих људи, бјеше се договорио да иду. Уочи поласка цијелог је вечера сједио са капетаном пред кафаном, али не само што не каза своју намјеру, него се навлаш владао тако, како ће се сјутрадан јаче истаћи његово прегаоштво. Кад, по обичају, испрати капетана до куће, рече му:

- Лаку ноћ, капетане. Збогом. Може бити збогом занавијек!

Капетана спопаде његов горопадни смијех, а младић, увријеђен, најбржим корацима отиде својој кући.

Сјутрадан, у зору, пред градским вратима бјеше на окупу четица младих Дубровчана и четири Руса. Њеки имађаху револвере, њеки старинске пиштоље, кремењаке; сваки је још имао у торбици џебане и хљеба.

Руси бјеху шарено одјевени; било их је са црногорским гуњевима и руским кафтанима, са далматинским капама и јечермама; али сви бјеху снабдјевени острагушама.

Четица се упути требињском цестом, а кад стиже на појило, дочека је човјек чудна изгледа. На глави му бјеше црногорска капа, на ногама опанци и широке шарене назувице, у које је увио плаве официрске панталоне. На њему бјеше блуза, а сабљу по козачки објесио преко груди; око струка широки кожни појас; на боку, у силају, револвер и ловачки нож.

Он стаде преда њих, извративши малко главу, и приказа се:

- Пенсионовани капетан Горчиновић! Желим вам бити друг, ако ме хоћете.

- Капетане! - викну Џиво... - Дакле... Сви се руковаше с њим и одмах се упутише. Руси запјеваше:- "По чуствам брати ми: с тобој" - пјесму декабриста.

Капетан се упути разговарајући се с једним руским официром, који је нарочито иступио из војске да дође у устанак. Од осталих његових земљака двојица бјеху ђаци, тројица племићи и један машиниста. Од Дубровчана бјеху Џиво, један дрводјеља, један властелин, један богослов, један опанчар, један кафански момак и један мрнар.

Кад скренуше са колскога пута пречицама, на граници херцеговачкој, капетан се поче спотицати.

- Еј, - рећи ће он, као у шали - прије тридесет (и њеколико година, скакао сам ја овуда као коза, а сад!... Ко би икад рекао, најпослије, да ћу ја видјети ове стране!... Ха, ха, баш их лијепо видим!

И он сједне на камен, па обриса дланом сузе, које роњаху испод наочари.

Пред вече стигоше под манастир Дужи, који бјеше у рукама устаника.

Око манастира, у порти, по доксатима, у различитим гомилама и положајима, видјеше што се ни у сну не снива! Готово све ношње јевропске бјеху заступљене, чујаху се готово сви јевропски језици, - било је ту калуђера са камилавкама, људи у шумадијској ношњи, Црногораца, Гарибалдинаца са црвеним кошуљама и фантастичним шеширима, Руса у црногорским гуњевима и са далматинским црвеним капама! Сјем тога, ту се могла одабрати најљепша паноплија, која би представљала развитак оружја! Било је шешана, кремењача, џевердара, средњевјековног "тромбуна", острагуша, пиштоља, револвера, сабаља, чак и копаља! Али, било их је доста без икаква оружја. Новодошли снебивали су се због немарности, којом су били прихваћени. Капетан Мићо, пропитујући за војводу, пође пред њима да се прикажу.

Војводин момак поведе их у манастирску трпезарију, гдје, усред великог дима, нађоше још десетак главара. Један омален, млад човјек, јеврејског обличја, усред општег ћутања писао је њешто.

Војвода, послије њеколико обичних ријечи, рече:

- Шта да вам кажем, кад ето видите и сами! Ето нема ни оружја, ни џебане, ни реда!

Онај руски официр исприча како је донио доста новаца, те се може набавити што буде требало.

- Новца имамо доста, - рече војвода - али каква вајда кад реда нема, нити га може бити!... Уосталом, разговараћемо о томе касније, а сад опростите, јер ево имам журна посла...

Руси отидоше да потраже своје земљаке, капетан Мићо да нађе своје братственике Горчиновиће, Џиво се придружи Шумадинцима које нађе подаље од манастира, на једној јутрини, гдје се бјеху окупили око једног младог тамбураша. Сви махом бјеху весели, баш као и њихови другови Гарибалдинци. Брзо се познадоше. Тамбурашу бјеше име Влајко Шапчанин...

Истом у сумрачје сјети се Џиво капетана, те га нађе у порти, гдје се живо разговара с једним средовјечним, крупним Гарибалдинцем. Око њих посједало десетак Талијанаца, те слушају препирку, која се водила у истом талијанском жаргону... Разговор је био стратегијски и као да се тицао напада на Требиње. Талијан је падао у ватру, бранећи своје гледиште, и уза сваку трећу ријеч викаше: "Али ја вас увјеравам, кептене", - зашто ли га зваше "кептеном", кад се талијански каже "капитанијо"?

Мићо, Џиво, богослов, властелин, каванар, мрнар и опанчар преноћише поред огња са Шумадинцима. Влајко Шапчанин одликовао се не само као тамбураш и пјевач, него и као велики ђаволан.

Пред зору диже се велика раја. Сви поустајаше и пођоше, не знајући ни сами куда, проглушени различитим узвицима у више језика.

Заузеше положај на падини једнога брда. Кроз маглу назирало се Требиње, а под његовим бедемима комешао се људски мравињак. Дознадоше да се то брдо зове "Тројичина Главица", и да ће Турци покушати да заузму манастир...

Капетан сједе на пањ и лицем зарони у пре-гршт. Дубровчани стајаху око њега; Гарибалдинци одвојено, Шумадинци одвојено, Херцеговци и међу њима војвода... одвојено.

На један мах настаде прасак пушака и зачу се граја: "Напријед!" Па онда сви без одређена смјера и реда, почеше пуцати. Па се одмах поремети пређашњи распоред, а утледаше капетана на њекој њиви, одвојена од војске. Он се окреташе око себе, држећи сабљу у десној а револвер у лијевој руци. Близу њега лежаше њеко.

Ко би могао испричати све што је даље било, али пред подне згрнуше се сви пред манастир, у забуни, у збрци, каква се једва замислити може.

"Турци бјеху сузбијени", тако је ишло од уста до уста, а на свакоме који то тврђаше могло се познати да тако говори што је од другога чуо! Говорило се да има око петнаест устаника мртвих... Сви Дубровчани бјеху живи, а одмах сви посумњаше да је капетан погинуо. Војвода изда наредбу да се сви устаници који нису Херцеговци разиђу, да се сјутрадан рано скупе у њеко село на граници...

Лутајући тамо амо, Џиво дознаде од једног Шумадинца да је погинуо Влајко Шапчанин, на њекој њиви, гдје су били само он и онај "слијепи капетан". Џиву се стеже срце, јер је увјерен био да је и капетан свршио. Али, на Џивово велико чудо, на унутрашњим степеницама манастирским, наиђе на капетана, сјеђаше исто онако, као и прије боја. Џиво видје да су му панталоне испод десног кољена крваве...

Младић викну:

- За име божје, гдје сте? Ви сте рањени?

- Није ништа, огребао се мало... Но, па шта је? гдје је војвода? шта ће се сад? зашто смо се на врат на нос повукли?...

Џиво му каза каква је наредба изашла. Капетан поблиједје и устаде, као разјарен лав. Њеко га претјече овом примједбом:

- Та забога, ваљда војвода и остали Херцеговци боље познају овдашње земљиште!

Капетан се окрете саркастичним изразом и викну:

- Запљеват, што каже Рус. Запљеват на све. Хајдемо натраг!...

Дубровчани пођоше истим путем којим бјеху и дошли.

Пошто се одмакоше, навалише на капетана да му рану прегледају. Не бјеше опасно!; зрно му је пробило лист од ноге, али, по свима знацима, не оштетило жила. Завише му рану, како су умјели, па онда с доста муке стигоше у прво село преко границе, гдје ће се одморити. Капетан сједе под једним дрветом. Остали почеше претресати догађај, који им већ изгледаше као неки сан. Сви су говорили у један мах, истичући сваки свој стратегијски таленат и пророчанства. Тврдо су увјерени били да ће до њеколико дана Србија и Црна Гора огласити рат Турској!

Случајно наиђе сеоски поп те стаде слушати, на један мах проговори:

- Каква Србија, каква Црна Гора! Наша ће војска заузети Херцеговину!

На те ријечи капетан диже главу.

- Чија војска?

- Па војска нашега цара, да чија? Да није то у изгледу зар би фратри око Неретве и у Попову Пољу дизали народ на оружје? Па зар би се и ви, као царски официр смјели мијешати, да није тако...

- Уф! - викну капетан хватајући се за главу, па се диже и лагано приђе попу, те га запита:

- Збиља, ви тако мислите?

- Него како? - рече поп, веома зачуђен.

Капетану нађоше у селу коња, те пођоше пут Приморја.

Кад се мрак ухвати, капетанова огромна сјенка отегла се фантастична према обзорју. Погружени и ћутке иђаху младићи за њим...

Што се гушћи мрак хватао, капетан је на коњу све већи изгледао, докле, најпослије, не доби такве сразмјере да изгледаше њешто натприродно... И одједном се Џиву учини да оно не бјеше живи створ, да не бјеше "она снага без очију", него да оно бјеше један символ снаге српскога народа, - снаге без очију!...

Сјутрадан око поноћи у једној соби официрског одјељења дубровачке војене болнице, пуцањ разбуди послугу и једнога љекара...

Људи дотрчаше и констатоваше да се убио пенсионирани капетан Горчиновић, који је тога дана примљен био на лијечење!

Ђукан Скакавац

Идемо из школе ја и неки мој друг, па се пред градом сретосмо с неким човјеком у новим хаљинама, тежачкога кроја, онако како се носе приморски заграђани, а не сељаци. Човјек је био осредњег раста, малене главе са ниским челом и риђим великим брцима. На гуњу је имао медаљу.

- Знаш ли ко је то? - запита мој друг таким гласом и изразом лица да сам одмах помислио да ћу чути нешто необично.

- Не знам, - рекох.

- Не знаш!? ... Па то је Ђукан Скакавац што је сад дошао из војске, што је у рату убио француског ђенерала! Та ни о чем се другом не говори него о њему! Ено видиш како га свијет гледа!

Збиља, двије-три женске обазријеше се за њим.

Мој друг узе причати догађај који је Ђукана обесмртио. Знао је све потанкости, као да је очима гледао, а ја сам опет све вјеровао, као да очима гледам. Кад најпослије он предуши од силнога причања, пренеразим ја њега овијем ријечима:

- А знаш ли ти да је Ђукан мој кум. Жао ми је што нијесам знао да је он то, а ја бих га уставио и здравио се с њим... Али ја ћу то учинити први пут кад га сретнем, и он ће ми сам причати како је било у рату у Италији!

На лицу мога друга могла се читати велика завист, - и тако се растанемо.

Доиста, мој покојни отац био је кум са Скакавцима. Многобројна и имућна задруга што је носила тај надимак живјела је у засеоку, час хода од наше вароши. Скакавци су били на гласу као вриједни и поштени тежаци, мало аруми и тврдице. Говорило се, додуше, да у тој кући увијек има понеки видовит човјек, а од њиховијех одива да су понеке вјештице, али канда су то највише разгласили "Сватини"...

Мени је глава била тако пуна јуначких дјела Ђуканових да се зачудих кад у кући затекох тетку и њеног постаријег рођака гдје разговарају о другим стварима, а не о њему. Ја сам нестрпљиво очекивао кад ће се они сјетити главног предмета, па, видећи да они на то и не помишљају, умијешах се у разговор.

- Је ли, бога ти, стрико, познајеш ли Ђукана Скакавца?

- Што ти треба знати? - запита тетка, по своме обичају, опоро.

- Па кажу, тето, да је тај Ђукан убио у рату француског ђенерала и да му је за то цар својом руком прикачио медаљу!...

- Прикачићу ја теби медаљу, ако смјеста не узмеш књигу и не гледаш свој посао!

Ја се одмакнем, али не толико да не бих чуо даљи разговор. Она настави:

- Збиља, Крсто, је ли истина то што се прича за мога Ђукана? И ја сам то чула.

- А јади га знали, сестро. Он то прича, али ко ће му вјеровати! Ти знаш да сви наши лажу кад из солдата дођу! Сваки је чинио чудеса, сваки је говорио с царем.

- А је си ли се ти састајао с Ђуканом?

- Јесам. Ономад смо пили заједно. Било нас је десетак. Ђукан брбља, брбља, никад краја. Ми га прекидамо и задиркујемо. Шантави Ловро Балмас поче причати како је он у младости убио пашу травничкога... Зарекао се, вели, да ће га погубити, и он само сам отишао у Травник и смакао га. Можеш замислити је ли било смијеха! Други опет почеше лагати како је са тројицом другова дочекао у кланцу педесет горњачких кириџија па их оплијенио... Сваки је измишљао по какву комендију, само да се Ђукан сјети да се ругамо, али се он гради невјешт.

- Ама најпослије зашто би му дали медаљу? - запита тетка.

- А ђаво би га знао! - одговара Крсто смијући се... - Може бити за то што има јаке зубе... Е, то не лаже, то сам видио својим очима. Тури крајцару међу кутњаке, па је нагризе с обје стране.

- Тако ти бога! - рече тетка, очигледно мислећи о нечем другом.

- Тако ми бога, сестро! Нагризе крајцару на обје стране, онако као што бисмо ми потврђу кору хљеба!... Е, јадан ти сам, да су ми његови зуби, а џаба му сва његова слава и медаља!

- А веле да је донио и новаца!

- Па јесте. Ти знаш какви су Скакавци. Да ставиш кога од њих наврх Велебита, он би опет нашао начина да искамчи однекуд и некако коју пару... Али није лијепо од Ђукана што хоће да се одијели од задруге. Откад је дошао, није ни свраћао кући. Већ је повео парницу ради дијела.

- Е, мој Крсто, - прихвати тетка, - знаш ли што 'но се каже: "Ако смо ми браћа, нијесу наше кесе сестре". Ђукан је пунијех дванаест година био у војсци, а они му не послаше ниједне паре. Зар је то лијепо од њих?

По томе сам видио да тетка зва о Ђукану много више него што сам могао мислити.

Крсто слегне раменима и пође. Тетака пође с њим. У дворишту они су застајкивали у живу разговору. Најзад Крсто отиде улицом, а тетка сврати у сусједство, к Марти удовици.

Та тетка била је мени и мојој браћи и сестрама и отац и мати и кућевни старешина. Била је оштра и упорна, али правична и заузета за наше добро... Толико само могу да кажем, а толико је и доста за разумијевање ове приче.

Удовица Марта, коју поменух, била је жена од тридесет година, висока, једра, црномањаста, бијеле коже као да је у кавезу расла. По моме ондашњем укусу, то је била најлепша жена у нашем мјесту. Имала је само једно женско дијете од четири године, сушта материна прилика, којој ми дадосмо надимак Фифина. Марта и наша тетка пазиле су се као двије рођене сестре.

Кад први пут послије тога сретох Ђукана, његово ме обличје одби. Ситне а мутне очи увукле се дубоко под ниско чело као два разбојника у засједи. Поглед му је страшнији изгледао због густих обрва. Како је бријао браду, остала му је сјенка од бријотине, те су му образи имали двије боје. Препланули врат бјеше сноп самијех жила. Руке све до краја прстију бјеху му рутаве.

Други пут сретох га пијана. Није посртао, него је ишао раскорачен, једва вукући ноге, а у себи је нешто боботао.

Ја то испричах у кући, а тетка ме јако изгрди.

Трећи пут сукобим се с Ђуканом у нашој улици. Било је у сутону. Нијесам могао вјеровати својим очима, али морао сам вјеровати. Ђукан је изишао из Мартина дворишта, и видио сам њу кад је затворила врата.

Сав усплахирен допадох у кућу. Моји баш сјели да вечерају. Ја заборавих и да назовем бога, него започех:

- Знате шта сам сад видио!... Ђукан Скакавац изишао је из куће тетке Марте!

- Ево ти потврде за то! - рече моја права тетка, ударив ме што је боље могла дланом по образу ... - То ти је у исто вријеме и вечера!... Одмах иди лези!

Морао сам се покорити. Дуго сам се окретао и превртао у кревету, докле сам се смирио и почео размишљати. Нијесам баш био дијете, било ми је око дванаест година, али ми никако није ишло у главу да би се лијепа и богата тетка Марта могла загледати у маљавог Скакавца, тијем већма што је одбила многе просиоце... А шта је опет наврло тетки да ја готово не смијем ни поменути Ђукана!... Све је то било сувише загонетно.

Прође неколико недјеља. Ја сам често сретао Ђукана и по вароши и пред кућом удовичином. Два или три пута затекох га и у нашој кући, у разговору са тетком, али ме он никад не погледа.

Разумије се да сам се добро чувао да га не помињем пред њом, али у накнаду говорио сам много о њему са дјецом, а говорио сам тако да га они почеше од срца мрзети. То је канда дошло и Марти до ушију, јер од некога времена поче окретати главу од мене и склањати Фифину, иако је знала како ја то дијете милујем.

Најзад, једнога вечера у почетку јесени, тетка ми рече, да ћемо ја и она доцније вечерати јер да има са мном некога разговора. Крута жена рекла ми је то колико је могла љубазније, те сам видио да ће се са мном поступати као с малим домаћином, што је ријетко бивало а увијек ми ласкало.

Сјећам се да је тога дана дувала силна бјелојужина.

Пошто нареди дјецу, она се огрну, нареди и мени да се огрнем, па пођосмо. Тек пошто изађосмо из дворишта проговори она:

- Идемо к Марти... Она се удаје за Ђукана. Сјутра ће бита прво оглашење. До три недјеље вјенчаће се... Ти ћеш им бити кум.

- Зар ја!?

- Зар ти!? - окоси се тетка... - А што не?! Ви сте одавна везани кумством са Скакавцима. Он те је сам изабрао.

- Он? ... А тетка Марта?

- Па и она, разумије се... Сад немој да улазиш накостријешен у туђу кућу, а тобож први пут у походе кумовима.

- Ах, јадна Фифина! - рекох нехотице.

- Шта јадна Фифина! - цикну тетка. - Што ће фалити Фифини? Гледај ти, молим те, паметна, зрела човјека, који зна шта коме доликује, који умије жалити туђу дјецу!... Ово је баш да се човјек и преко јада насмије... Шта ти најпослије имаш против тога човјека, а? Ја знам све што ти дјеци говориш, али кажи шта ти имаш против њега?... Није ти мио, то је све, а то је ништа!

Тетка ућута за неколико тренутака загледавши ми се добро у очи па настави:

- Добро! Рецимо није најбољи. А би ли ти желио да се Марта уда за каквог... Латинина?

- Боже сачувај! - викнух ја запрепашћен.

- Ето видиш! А то би било да није Ђукана, јер међу женицима нашега закона осим њега нема за њу прилике. Он се сад одијелио од својих, он је богат, млад, био у свијету, па шта ћеш више!... Марта је инокосна, и треба да се уда, а Латини навалили са свију страна да је просе... Разумијеш ли сад зашто се ја толико заузимам за њега?

- Разумијем, тето! - одговорих дирнут, јер сам добро знао каква је она фанатична православка, те сад већ нијесам сумњао да паметно ради.

И тако ми весели уђосмо у Мартину кућу.

Кућа је била на два пода. Доњи је служио као подрум. Из њега су изводиле дрвене стрме степенице. Вјетар је тако силно дувао да тек кад ми дођосмо пред горња врата, Марта чу кораке и рече: "Ево их", па нам пође у сусрет. Ђукан је сједјео за постављеним столом, на коме је горела "лукијерна" са три пламичка, али је слабо освијетљавала велики простор, који је био само при крају преграђен.

Пошто назвасмо бога, рећи ће тетка свечано:

- Ево вам кума! Срећан вам био!

- Да бог да! - прихвати Скакавац, па устаде и запуши ми уста својим оштрим брчинама. Сјећам се да сам помишљао како ће то непријатно бости пуна лијепа уста Мартина. И она се пољуби са мном.

Ђукан започе:

- Сједи, ђаче, мудрословче, па нам кажи свој жвр!

- Кога му ђавола значи "жвр", - рекох у себи и; гласно одговорих:-Хоћу само да видим Фифину. - И отидем ка кревету, те пољубим дијете.

- Заспала је већ, - одговори Марта, па окренув се тетки настави: - Он је са њом комендијао цијело вече... Боже, шта с њом ради! Узме је, па је дигне увис, врх себе, па окреће њом, па чини да се премеће.

- Дакле, хоће к њему? - пита моја тетка.

- Још како! Зове га ћаћом. Све пита: ђе је ћаћа?

Марта отиде у преградак, гдје је била кујна, па са својом најамницом Томком изнесе вечеру.

Посједасмо сви отрнути, јер је дувало мало мање него на улици. Сва три пламичка вртјела су се у ковитлац, те их је свакога тренутка требало заклањати руком да се не угасе.

Скакавац се опет обрати мени:

- Дакле, куме, шта учиш?... Знаш ли већ латијански и талијански и србљански?... Збиља, разумијеш ли тудешки?

- Помало, - рекох.

- Аја, не ваља ту помало, него треба баш онако... жвр!

- Ама, шта ти је то жвр? - рекох. Удовица прсну у смијех и додаде:

- И ја му то не разумијем!... То баш није ни лијепо!... Сваки час "жмр", "жмр"!...

Скакавац се мало намршти, па, пруживши руку, диже пун велики врч вина. Канда нам је хтио показати своју снагу, јер задржа неколико тренутака тешки врч у пруженој руци, а другом је гладио брке. И онда рече:

- Жвр је све, па и то кад човјек хоће да се напије и да наздрави... Дакле, бабо моја, жвр! - И Ђукан, мрднувши обрвама на Марту, нагну врчем.

Тетка ме гурну ногом, јер видје на мом лицу израз негодовања што он пије из великога суда. И он као да то опази, те пружајући Марти вино и пошто доњом усном оже брк, рећи ће:

- На, бабо! Ми ћемо овако по старинску, а ова финија чељад, ако ће, могу и чашом, - ето их пред њима... И то је жвр!

И тетка се напи из заједничког суда, па сам морао и ја.

Одмах затијем, Ђукан заподјену разговор о домаћој приврједи. Каже да ће прије свега купити добру мазгу. Затијем, вели, продаће све своје земље у засеоку и покуповаће друге у близини Мартиног имања, да га заокругли. Марта је у доброј години налазила до сто барјела вина и десетак барјела уља, а и његово ће толико доносити. То је, бога ми, доходак - жвр! А какав ће већ доходак бити до неколико година, пошто он све људски обради и пошто умножи имовину! То ће бити три пута жвр! Јер он неће продавати вино и уље у невријеме као што чине "наши дроњавци", у невријеме кад Талијанац и Личанин купују пошто хоће они, него ће га продавати при крају љета, као што раде газде... Уопште, он ће показати да је остао добар тежак, иако се дванаест година кланчао по касарнама и по бојиштима; - показаће да зна "шта мисли земља и воћка", иако већ неки злурадо тврде да се он одвикао од тежачких послова те да није више ни за што него да грије клупе по крчмама!...

Дуго је трајало то његово разлагање, испресијецано небројеним "жвркањем" да цијело вријеме Марта није очију с њега дигла. Ја сам опет њу посматрао. Спочетка, она му ни једном не управи погледа милоште, него га је гледала с неким чудним изразом, као да нешто очекује, али, мало помало, кад се вино поче одазивати, кад му се заруменише јагодице, те му и поглед постаде најприје одређенији и слободнији, па онда и умиљат, онда удовици се очи зажарише.

Томка дође да однесе судове. Била је то здрава, снажна плавуша од петнаест година, а у најму код Марте из дјетињства. Она нешто шапну господарици, па додаде гласно:

- А што се мрзнете овдје, кад на огњишту букти велика ватра!

- Бога ми, право каже, - рекох ја и отидох кујну. Томка сиђе у подрум да донесе још вина.

Њих троје још су разговарали, па дођоше к мени и посједаше око огњишта. Ђукан свуче гуњ, огрну се њим и диже длане према пламену. Из широких рукава промаљале су жилаве и рутаве мишице.

- Еј, да ми је кадгод била овака ватра!... Да ми је била онда кад сам послије боја, гладан и уморан, лежао међу мртвијема и рањенијема на влажној земљи!

- Ух, не спомињи! - рече Марта јежећи се... - Само о томе не говори!

- Знам, - рекох, - теби је већ причао, али и ја бих радо чуо како је убио ђенерала!

- Док се дође до ђенерала треба жвр! - вели Ђукан. - Шта је и шта било док сам ја до тога дошао.

- Па причај, куме, молим те!

- Бога ми, куме, нијесу ти мишице сувише дебеле као за јунака, - рече тетка.

То би Ђукану као да га ко удари по образу. Он је погледа зачуђен и увријеђен, шкргутну зубима, засука рукав, устаде и раскорачи се.

- Шта је, забога... шта хоћеш!? - једва изрече Марта од страха.

- Жвр! сад ће се видјети ваља ли што моја танка мишица, - вели он. - Чек', чек', да видите!

- Ама, забога, жена се нашалила.

- И ја се шалим!... Дед' ти, куме, ухвати ме иза шаке... ухвати ме обема рукама. Ти, Томка, ухвати одмах до њега! Ти, Марта, као најјача, држи за средину, а ти кумо, за мишицу, до рамена. Дед'!

Ми учинисмо тако, више од страха, него од силе.

- Е, сад, кад речем: један, два, три, ви уприте свом снагом, да видим хоћете ли превити ову танку мишицу! ... Немојте се смијати, него онако жвр!... Дед'!... Један, два, три!

Ми навалисмо смијући се, па онда баш збиљски, али нам је била сва мука узалуд, баш као да смо хтјели превити сухо дрво.

- О, брате, ово је збиља ђаволска снага, - рече тетка... - Доста! Што да се мучимо узалуд!

- Не, него још! - дода Марта, сва зајапурена. - Хоћемо баш да му покажемо!

- Још, још! - вели Ђукан.

Ја замотрих да он прстима лијеве руке шкакље удовицу иза врата. То ме наведе да и ја то исто покушам на Томкину врату. Дјевојчица ме погледа, па затури главу смијући се, па и она стаде викати:

- Још! још!...

Најзад, сустали, посједасмо, али он остаде онако раскорачен, сучући брке, слушајући наше хвале, па одједном дохвати иза себе с полице тањир, тури га у уста и одгризе парче, као што би гладан човјек одгризао окрајак од погаче. И баци тањир и окрајак посред кујне.

То је било за колико би ударио дланом о длан.

- Овако ћу ја теби, бабо, прегристи грло кад ме наједиш!... У мене ти нема пет ни шест, него одмах... жвр! - рече смијући се, па сједе.

Сјећам се врло добро да ме је та шала неугодно дирнула, али на моје велико чудо удовица са изразом највеће понизности одговори:

- Ти си мој господар, али ја се опет надам да ћеш ми бити добар!

Тетка погледа мене и Томку, (сједели смо једно до другог), па, видећи ваљда како ми жељно очекујемо наставак љубавног тепања, она нађе за добро да да други правац разговору.

- Валај, ако ико, ти ћеш, Ђукане, живјети сто година, али опет причувај своју снагу! Зубе чувај за старост, а већ за мишицу лако је... Јеси ли икад боловао?

Ђукан нагну врчем. Тога пута једва је предушио, - пио је као во.

- Боловао сам често у војсци, али никад нијесам узимао лијекова... Аја, брате, нека они дају коме другоме, али мени жвр!... Оно знаш, чим се разболиш, дође веничар, па те прегледа, па ти пропише лијек. Али, опет вам кажем, ја нијесам никад лијек прогутао, него ако га узмем пред њим, ја га задржим у устима, па га испљујем; ако нема никога, ја га бацим. Јер, болан, они граде све лијекове од отрова. Шта је лијек него отров? Истина је да ти помогне на први мах, али послије сиђе у слезину, па ту остане довијека.

- То нијесам знала, - рече Марта зачуђена. Тетка се осмјехну.

- Ја ти кажем - настави Ђукан - да лијек никад не излази из човјека, него му се скупи у слезини... Тако се купи, купи, купи, па ко их много пије надме се као тенац а у лицу је жут као лимун.

- Јао мени, то је истина" - вели Марта. - А ја сам давала Фифини неке прашкове због бубина.

- Рђаво си радила. Али опет дијете ће лакше прекужити.

- Ама, куме Ђукане, нечим се треба лијечити, - рече тетка.

- Треба, треба... Фифини треба давати запапрене ракије, ако је истина да има бубине. Помало, разумије се, јер колико треба пилету? Вино и ракија и ватра и пијавице, то је лијек за све. Додуше, кад је човјек болестан, треба и да гладује.

- А од чега си ти боловао? - упита Марта.

- Од врага и његова друга, - вели Ђукан мрштећи се. - Ували ми се враг у трбух, па ме мучи по двије-три уре... бога ми, и то цијелу ноћ. Оно што кажу, развије се пупак, а нема кога да истрља, а нема ни вина ни ракије, ни ватре. Мука жива! Док сам био код куће, био сам здрав као дријен, али у војсци...

- Па шта си радио, јадниче? - пита Марта болећиво.

- Стиснем зубе па трпим. Ето шта! Дао бих талијер за оку вина, али о томе нема ни помена. Кад не могу ништа друго, ја се трљам сам и штипам се свуда. Јер и то је добро. Ништа боље него се добро штипати, да крв узаври.

- Сачувај боже и Богородице! - рече Томка као нехотице, али таквим изразом да сви прснусмо у смијех.

- А за пробаде и убоје најбоље су пијавице, - настави Ђукан.

- То је истина, - потврди тетка.

- Једном сам се у касарни потукао са солдатима Талијанима и Тудешкима. То је било у Верони. На несрећу, не деси се у соби нико од наших, а њих седам-осам кидисаше на ме. Били смо се песницама, па онда кундацима. Ја их премлатих двојицу, тројицу, али, бога ми, и они мени намјестише ребра. И два лоша убише Милоша. Тако је трајало док не стигоше неки наши. Ја сам се једва на ногама држао, осјећао сам да, ако овакав легнем и допанем шака љекару, да нећу више устати. Срећом имао сам неколико талијера, те замолим неког Сињанина да ме одведе до берберина. Он ме одведе. Ја извадим Марију Терезију и пружим је берберину и кажем: "Ево ти, али да ми ставиш пијавице овако с ногу, да их начичкаш свуд гдје има модрица". Па онда се свучем и кажем земљаку: гледај добро да мете пијавице свуда гдје су модрице, јер јарац талијански хоће да превари. Кад ме Сињанин видје гола, стаде се чудити: "Јао, вели, па ти си сав испребијан!" Берберин опет одмахну руком. "Не могу ја вама за талијер да потрошим толико пијавица. Ту ће их отићи двије прегршти"... На то, нека га ђаво носи, ја му дадох двије Терезије... А мој брате, мука жива, и колико је то трајало. То је било жвр! Па онда онако са пијавицама на себи вратих се у касарну. Разумије се да ме више Сињанин носио него што сам ишао. Послије двије-три уре скинуше људи пијавице с мене, али нијесам могао сјутра устати. Веничар јарац познаде шта сам урадио, па ме тужи, те ме осудише на четири недјеље апса. Одлежао сам апс, али сам изнио главу, а да сам се дао љекарима у руке, био би жвр.

- О, мајко божја, шта се с тобом радило! - рече Марта и прекрсти се.

На то се тек пренуше у Ђукану успомене, а како се свакога часа машао врча, то су оне васкрсавале све живље и живље. Једна ми се особито удубила у памети. Причао је о неком свом другу сјеновиту човјеку, који је имао "чудне моћи". Тај је човјек био Фурлан, дакле, из земље гдје је од старине помијешана словенска и латинска крв. Био је, вели, сув и црн као ђаво, очију као у зеца. Фурлан, вели, загледа се човјеку у очи, загледа се, загледа, па се почне измицати натрашке, а онај у кога је гледао мора да иде за њим. Нема ту хоће или неће, него баш мора! Било их је, вели, који су се кладили с Фурланом да их неће привући, али је сваки изгубио опкладу. И сједнеш, вели, на земљу или на столицу, или легнеш наузнак, свеједно; и смијеш се и говориш што год хоћеш, а он само стави руке иза леђа, па упаочи оним пустијем очима, па кад види да је вријеме, а он се почне полако измицати, а онај други на један мах ублиједи и занијеми, па за њим, за њим, све за њим, као да га је ужем привезао. А ми наоколо да пукнемо од смијеха.

- О, боже, свачега ли има на свијету! - вели Марта.

- Има тога и у нас, - исправи тетка. - Покојна баба Рогатића могла је тако привлачити очима стоку. Загледа се тако у мазгу, или говече, или магаре, или овцу, а животиња иде за њом, као што ти рече, као да је привлаче ужетом.

- Ја, - настави Ђукан... - Тако ти је то мој Фурлан био страх све касарне. Али с једним је био жвр! с једним је изгубио опкладу.

- А с ким то!? - запитасмо.

- Са мном. Мене није могао ни маћи смјеста. Гледа ме, гледа ме, а ја му исплазим језик и одмјерим руком. Најзад се тргне и пође назад, а ја се из гласа смијем, па ни да се макнем. Он се томе чудио и криво му је било. Тако је кушао два-три пута, па кад видје да не може, он ми пружи руку и рече да сам му ја брат.

- Како то? - пита Марта.

- Па то да имам и ја његов дув.

- А је ли то истина? - опет ће жена.

- Ја, бога ми, не знам. Нијесам никад покушавао, али би могао сад... Што да не?... Сад ћу се загледати у Томку... Сједи, мала, мирно!

Томка врисну и скочи.

То је био повод новом смијеху и понудама да се обредимо вином. Ђукану су очи свијетлиле као у онога Фурлана. А и сви смо били мало узаваћени. Чак и моја озбиљна и умјерена тетка бјеше црвена.

- Ама, молим те, куме, - рекох ја додајући врч Томки - да чујем већ једном како је било са оним француским ђенералом, јер то је за мене највећи... жвр!

И Ђукан се насмија кад ја, након кратког затезања, изговорих му његову омиљену ријеч.

- Било је, синак, ево овако, - поче он и заћута тражећи нешто, па скупи преда се чаше (које ионако нијесу требале), врч и ватраљ, једну љуску од јаја, извади нож иза појаса, узе из кутије неколико кресавица и бог ти га зна шта још.

- Дакле битка на Солферину била је на дан светога Антонија. Е, сад пазите шта ће бити. Ово је ријека. Видиш ли Марта? - запита полажући ватраљ.

- Видим, Ђукане.

- А ово је мост. Видиш ли куме? - и по-ложи нож преко ватраља.

- Видим, куме.

Он брзо начини неколико гомилица од пепела и пободе од тих кресавица, па онда разреди чаше, љуску и остале ствари, па поче објашњавати.

- Ово су Французи, а ово су Талијани, а ово смо ми... не, бога ми, него су ово Талијани, а ово смо ми.

- Дакле, ви сте под брдом? - пита Марта.

- Сви смо под брдом! -.. Само слушајте!... Ево... - И настаде така збрка ријечи и покрета, настаде такво премјештање "помагача", да ни најтријезнији не би ништа разумио. Додуше, ја и Томка марили смо за то колико за лањски снијег, јер ми употребисмо ту прилику да се неколико пута цмокнемо. Али у неке викну Ђукан:

- Пази, куме, сад ће погинути ђенерал... Дакле, ја сам овдје, а он је ту, а ово је шанац, а ово су коњаници!... Е, сад види!... Падају људи, падају око мене, као муве! Видим ја јарчину... имао је браду као јарац, а на њему црвене панталоне, те ти се залетим те жвр!

И Ђукан зврчком погоди кресавицу, која одлети преко пламена.

- Живио, мој соколе! - викну Марта.

- Живио, куме! - викнух ја.

То је дало повода тетки да се сјети наших старих јунака, наших приморских и котарских сердара и четника, Јанковића, Смиљанића, Мандушића и осталијех. Али је слабо ко слушао. Вријеме је већ било да се разиђемо. Мени је глава кружила, те не знам како сам отишао и легао...

Отада па до Мартине свадбе, свакога дана, ја и тетка иђасмо на вечеру и на сијело к њој. И сваког боговетног вечера, све је ишло истијем редом као и првог. Фифина спава, Ђукан започне озбиљан разговор о домаћим пословима и о приврједи, тетка и Марта помало се о томе препиру, па онда се наврстамо око огњишта, гдје приморска црвеника учини своје, гдје се Ђуканова жестока машта разузда, те нам се ређају призори какви се ни у сну не виђају.

Ђуканови погледи на свијет, његово мишљење о установама и свијем људским уредбама, много су личили на његове назоре о хигијени и медецини. То су биле крње и површне мисли млада тежака, отргнута од свога рала и мотике, одведена у туђ свијет, провођена кроз неслућену и бескрајну панораму, коју му нико није објашњавао, упрегнута у јарам коме није разумијевао ни повода ни смјера, проглушена туђим језицима, зајажена свијем туђинским, почињући од хране и одијела, па до вавијести о дужности, о богу, - крње и површне мисли, које су се неприродно развиле у касарни. Он је увјерен био да је наш народ и наравственошћу и умљем снажнији од својих господара, али су ови посљедњи силнији зато што су лукавији, зато што су образованији. Образовање није ништа друго до препреденост и лукавство, дакле жвр! Он се бојао оне тајне силе којој је извор у реду и запту - бојао се, али је није поштовао. Све је било збркано у његовој глави од првобитних домаћих предања и наивних вјеровања до онога што је у туђини научио или назрио из сувременог напретка.

Наравно, ја сад то разумијем, али онда сам кроз Ђуканове ријечи, мало помало, стјецао увјерење да је збиља тако. Људи од закона и чиновници били су гори од љекара, попови пак најгори. Све су то варалице и левенте, који како постају препреденији и прождрљивији, то се пењу на виша мјеста... Све је то жвр, који, кад би човјек могао, најбоље би учинио да једном снажном зврчком отправи у недођију.

Тетка, Томка и ја, мање више подлијегали смо његову утицају, али Марта приону свом душом уз њега. За дивно чудо, та стамена жена, која бјеше пристала да се уда једино због неких разлога, послије мало времена предаде цијело срце и душу том енергичном и фантастичном човјеку.

Једнога вечера, већ при крају сијела, Марта исприча како се почео јављати неки покојни Анто Свамбиша, чија је кућа била трећа или четврта у реду до њене. Тај Анто бјеше сиромах надничар, честит човјек, а умро је нагло од плућне упале, оставивши жену са много ситне дјеце. Анто се почео јављати седме ноћи послије смрти. Чим жена с дјецом легне, одмах нешто почне врдати по кући и угледају бијелу прилику у помрчини. С почетка жена је мислила да јој се само призире, али како се аветиња редовно јављала, она дозове другу жену да с њом спава, и та се жена куне свачим на свијету да је познала Анта, да је видјела како ломи руке над дјецом.

Тетка није то вјеровала, - не зато што није вјеровала да се мртви Латини не дижу из гробова, него, вели, Антова је удова позната лажљивица.

- Ама, зашто наши мртви не устају? - запитах ја.

- Е, тако је бог одредио, - одговори тетка. - По томе се види да је "стари закон" бољи!

- Ко ти га зна је ли баш и тако! - вели Ђукан... - И наши се јављају у другим приликама, рецимо, као пси.

- Не говори, болан, тако! - прекори га Марта. - Зар ти, болан, није грјехота да тако говориш за нашу вјеру!?

- Ама, жвр, што је истина, истина је!... Што ја знам, то ми не могу из главе извадити сви попови и калуђери и владике!

- Па де, шта знаш? - запитах ја.

- Знате ли кад оно ударише црне оспе по нашим крајевима? То је било управо годину дана прије него ме узеше у војску. Дакле нијесам био дијете. Било ми је деветнаест година. Болест је најприје овдје почела, па се распрострије и по селима. У нас је први умро Никола Камчина, па онда за неколико дана умрије више од десет душа, што дјеце, што одраслијех. У нашој кући разболи се само покојни Сишо, мој рођак и вршњак. Он је боловао само четири дана, па премину... То је било некако око Преображења. Ја сам пударио у горњим виноградима. Кући нијесам долазио, те нијесам био ни на погребу... Еле, сједим ја у сутону пред пударицом, тужан и замишљен. Уза ме је, као увијек, двоцијевка. На један мах зашкрипа нешто далеко на уласку винограда. Погледам ја, а оно некаква грдна црна псина. Шуња се, оборила главу, а подвила реп. Видим да није псето из нашег села, јер их познајем све, а видим опет нешто необично крупно... Откуда га ђаво донесе! мислим сам у себи. Оно се лагано примицало, као да је њушило траг. Ја натегнем двоцијевку и подигнем је опрезно да нанишаним а у себи помислим: "Одакле си, да си, бићеш газди печење!" али у који мах нанишаним, у тај мах псина сједе, искези зубе и расколути оволике очи... Мени клонуше руке, коса ми се накостријеши, а срце да искочи из груди. Онда псето, уздигнуте главе и репа, потрча к мени. Ја клекох и покушах да нанишаним, а оно опет као и прије чучну и искези зубе. Кад спустих пушку, оно већ не пође к мени, него се врати лагано, једва идући, као да је испребијано.

- Такав ме страх обузе да нијесам смио сам преноћити у колиби, него отидем к другом пудару, који је био на пушкомет од мене. У путу сам се разабрао. Видим да није ништа друго, него залутало псето!

- И није могло ништа друго бити, - вели Марта.

- Чекај, молим те!... Отидем к човјеку, али му од срамоте не казујем шта је, него велим, обузела ме сјета, па дошао да разговарам. Ту и преноћим.

- Сјутрадан, у исто доба, на истом мјесту појави се црна псина. Ја сам био сасвим миран и присебан. Псето се примицало као и први пут, њушећи траг... Пустићу га, мислим, на шест корака од себе, па ћу га гађати у груди. Кад се толико примаче, ја нанишаним, а оно чучну, искези зубе и закапа крвавијем очима и запријети ми шапом... Мени капа отиде увис, па скочим натрашке, вичући: "Кумим те богом и самртним часом, ако је у теби Сишина душа, јави ми се!..." Чим ја то изговорих, псето заурлика тако страховито да ме и сад језа хвата кад се сјетим... И смјеста га нестаде, као да га земља прогута. То је све истина, тако ми ове крви Христове. Али што је најчудноватије, ја нијесам на Сишу помишљао докле онако не скочих, и оне ми ријечи саме излетјеше из уста...

Та нас је прича ужасно потресла. Сјећам се да сам се прибио уз тетку кад смо се враћали, а она два-три пута у себи понови:

- Не каже се узалуд да су Скакавци видовити!

II

Да је Ђукан икако могао избјећи црквени обред, он би то најрадије учинио, јер све је то "жвр", а особито оно окретање око стола привезанијех руку и са вијенцима на глави. Разумије се да је тетку и Марту веома љутило тако исмијевање светијех ствари. Даље он је тражио да се вјенчају у кући, на што је Марта, након дуге препирке, и пристала, али не пристаде лоп, јер, вели, то не може бити без нарочитог допуштења владичина, а за то, опет, треба имати добар разлог. Ђукан назва, попа најмање двадесет пута "јарчином", а увјерен је био да се поп не да пресловити зато што му није понудио велико мито. Најзад, на све јаде, углависмо да ће вјенчање бити неког малог јесењег свечаника, који се примицао. И за све остало утврдисмо, а разгласисмо да ће свадба бити тек на божитње покладе.

У току тога преговора, једном прекипје тетки, те викну:

- Ама, Ђукане, ти као да се стидиш што узимљеш Марту, или хоћеш да у свему будеш мимо људе!

Али је Марта утиша.

- Немој, секо, молим те! Човјек има своју ћуд, а одвикао се од наших обичаја, па шта ћеш му!

Марта је све његове настраности оправдавала тијем што он има своју ћуд, иако јој се често на лицу могло читати како је тешко увријеђена његовијем поступцима и ријечима.

Уочи свадбе, у први мрак, изненади нас Ђукан својим доласком. Био је веома збуњен. Пошто посједи, говорећи које о чему, он замоли мене и тетку да пођемо с њим к Марти. Путем не хтједе казати шта му је.

Марта| се зачуди и уплаши. Баш се спремала да легне.

Ђукан започе:

- Хоће ћаћетина да дође сјутра!... Помислите, то ми је вечерас поручио, - нема ура да сам примио поруку!... Ето шта је!

Марта погледа нас, као тражећи да јој објаснимо, а на то тетка прсну у смијех и крстећи се одговори:

- Па, човјече божји, зар је то тако нешто страшно да треба да нас окупљаш у ово доба и да нам то кажеш такијем лицем!? ... Буди бог с нама!

- Ама, зашто се он у пошљедњем тренутку предомислио? - запита Ђукан. - Не разумијете ви његову пулитику! Ту има некакав жвр, и ја сам дошао да се с вама разговорим о томе.

- Немамо се ту шта разговарати! - рече тетка. - Ако је ту каква пулитика, то је његова срамота, а твоја је дужност да га причекаш као оца. Што се у потоњем часу предомислио, то је паметно учинио. Право да ти кажем, зазорно би било и дуго би се спомињало да се Марта назвала твојом, а да се и не позна ни с ким од твојих! Та ме помисао мучила, а нијесам је ниједном исказала.

Марта бризну у плач.

И Ђукану се ражали, те се одједном сјети свога дјетињства и како је у љубави живио с братом Јовом и Глишом. Особито је хвалио Јовину жену Кату, која је према њему била као сестра. Те њежне успомене Ђукан заврши питањем:

- А како би било да оквасимо пусто грло?

- Ни капи! - рече тетка одлучно и устави Марту која се крену... - Хајдемоте! И пођосмо.

Пошто се на улици раздвојисмо од њега, тетка се прекрсти говорећи:

- О, боже, луда човјека!

Тада први пут изрече преда мном ту ријеч, коју је послије често и јавно понављала.

Сјутрадан устадосмо рано. Небо је било натуштено, а од мора је дувао млак вјетар, обични претеча дуге кише.

Тетка рече зловољно:

- Ово је баш као да је Ђукан од бога измолио да му буде глуха свадба! Жалибоже новијех хаљина, али ћемо се огрнути.

Кад звона првом огласише јутрењу, нас двоје упутисмо се к невјести и затекосмо је гдје цуцка Фифину на крилу и плаче. Била је блиједа као смрт. Тетка удари у шалу, на коју се Марта осмјехну, али су сузе једнако текле. Цијеле ноћи, вели, сањала је првога мужа. Био је, вели, тужан што се преудаје и прорекао је да ће изгубити Фифину...

Ђукан дође послије другог огласа јутрење. Био је у новим хаљинама са медаљом на гуњу, са повећим бјелокорцем за појасом, а огрнут излињалом кабаницом, која је имала кукуљачу. Он уђе весео. Чим уђе, узе Фифину и поче је носати звиждећи војничку корачницу. А на претрг је говорио:

- Што си се, бабо, преподобила!... Да ти је ово први жвр, хајд' хајд', ал' ово ти је други!... А кад ће теби, Фифино, бити жвр? - И узе да љуби дијете.

Ја му рекох:

- Куме, ти си весео и стога што је овако вријеме, што ћемо проћи готово неопажени!

- Е, то си погодио, куме! Киша је берићет и на овакав дан! И мој се ћаћа, причају, вјенчао кишљива дана, па му је жена била родна.

- Ево је! Сад ће као из кабла, - рече тетка, посматрајући прве крупне капље што почеше ударати у прозоре.

- Па, да идемо! - вели Ђукан, предајући дијете Томки. - Она ће јарчина брзо сажвакати јутрењу, па би се могла наљутити ако не дођемо на вријеме.

- А ја сам мислила да још причекамо. Ко зна могао би ћаћа раније доћи, - рече Марта.

- Аја! - прихвати Ђукан огрнув се у највећој журби. - Ако дође тек пред ручак. Хајдемо, кумићу.

У тај мах зачусмо бахат на улици, те све четворо похитасмо на прозоре.

Висок човјек, огрнут кабаницом, са кукуљачом на глави, јахао је на мазги. За њим су ишла два човјека и двије жене, па друга натоварена мазга и за њом гончин.

- Тако ти бога! - рећи ће тетка, - ово је стари Мијат са Јовом и Глишом и њиховијем женама!... Сва моба, - право весеље!

- Благо мени и довијека! - рече Марта.

- Јарчине од јарчина, светитеља им њихова! - викну Ђукан лупнувши прозорима.

- Молим те, Ђукане, не чини комендија, него иди оцу и браћи у сусрет, као што доликује! - викну тетка.

_ Ко да им иде у сусрет?! - викну Ђукан и шкргутну зубима... - Зар ја?... Сад ће бити жвр, да ће се приповједати докле је људи.

Ђукан бјеше позеленио.

Мени срце залупа, те, чисто нехотице, извучем му нож иза појаса.

Али Марта допаде, истрже ми нож и тури га женику опет за појас, а у исти мах пољуби га у руку и погледа га таквим очајничким погледом да се и сам Ђукан тргну. Тетка, ја и Томка облијеколисмо га, говорећи сви у један мах и преклињући га да се стиша.

Скакавци су већ. били у дворишту.

Ми сви, онако у гомили и вукући Ђукана, кренусмо се низ стубе.

Срећом сукобисмо се с њима у помрчини "конобе", а проглушени грајом: "Срећно весеље, да бог да... Камо женик? Камо нам невјеста?"

И ми сви, осим Ђукана, проглушисмо њих отпоздравима: "Добро нам дошли!... Са срећом да бог да!... Ево нас, ево нас!"

И настаде опште цмакање. Мени се чини да сам се три пута пољубио све с једнијем.

Пошто су се и Скакавци снебивали, то Ђуканова мрзовоља прође неопажена. Па онда, требало је и хитати, јер је служба морала бити при крају. Дакле, чим се гости обредише ракијом, а момак њихов унесе дарове (печенице, погаче, бураче вина и ракије), одмах се упутисмо, али не као што смо прије неколико тренутака смишљали, него свечано. Најприје пође старац Мијат с Јовом, па онда ја и Ђукан, па Глиша са неким, па невјеста са јенђама и тетком. Као за пркос Ђукану, киша престаде и указа се мало проблијеска на небу. Сви прозори у сусједству бјеху начичкани главама, те почеше сипати на нас бајами и слатке бобице...

Ђукан је јечао, шкргутао зубма и призивао све небеске силе да их почасти. У неки мах ја се побојах да не побјегне, те га ухватих за руку и почех му говорити ма шта, само да га с друге стране проглушим. Најпосле он натаче кукуљ, али тим учини горе, јер се зачуше узвици: "Ено, оно је младожења онај што је покрио главу!" Било је и људских поздрава, као: "Са срећом сватови", али, бога ми, било их је и свакојаких. Једном чак и стрико Мијат обазрије се и пљуну преко рамена, јер чу гдје нека Латинка викну:

"Склањајте дицу, јер су у Скакаваца урокљиве очи."

Од силног једа Ђукан већ бјеше малаксао, те је потпуно изгледао као осуђеник кога воде на погубљење.

У цркви опет дочека нас гомила и тишма. Поп је збиља био љут као што је Ђукан предвиђао, те поче изговарати свете ријечи као што би изговарао какве грдње. То малко ублажи Ђукана; чак се једном и осмјехну. Ал', кад настаде онај "жвр" око стола, онда сам се сасвим озбиљно бојао да ће Ђукан "замлатити јарчину" или да ће побјећи.

Кад пођосмо из цркве, удари пљусак као из кабла, те се вратисмо кући без реда и трком. Кад се примакосмо кући, доприје нам из ње силна граја. Томка се с неким свађала, а од велике љутине бјеше јој се измијенио глас.

Сви се заустависмо на доњем спрату у коноби да нам се оциједи вода са хаљина. Као што казах у почетку, у тој су сувоти биле винске и уљане бачве. На уласку горио је фењер. Тетка истрча сама горе, те се зачу врисак дјеце и пригушена грдња одраслих, а домало сиђе читава поворка женскадије свакога доба...

Ја тек онда опазих да нема женика међу нама и дадох знак тетки.

Као што бјеше обично, она се брзо прибра и шапну ми:

- Трчи, ако бога знаш, нађи га и реци му... реци му нешто, како знаш... да је то срамота, нек иде одмах кући!

Ја потекох изван и сретох се с Ђуканом пред двориштем. Он је ишао оборене главе и као пребијен, а под оним силним пљуском не само да бјеше спустио кукуљ, него је и капу снимио, те му је вода цурила низ главу.

- Шта то радиш, куме, ако си божји! Је си ли при себи!?

Он стаде гледајући ме замућеним очима, па одмахну руком.

- Теби је зло? Хајдемо у кућу! не стој на киши! - наставим ја.

- Неће ми бити ништа од воде, али ми глава гори као усијана. Видиш да сам као отрован. Сад да попијем само чашицу ракије одмах би побијеснио.

- Па кад је тако, немој да пијеш, молим те!... Помишљај на јадну жену, која тек што што се назвала твојом, па да на данашњи дан дочека какву страхоту од тебе! А јадница све стријепи да ћеш јој зацрнити данашњи дан! А није, куме, заслужила, тако ми бога, јер је она честита жена, а, поврх свега, лудује за тобом.

Ја се сам зачудих својој рјечитости. Канда се и Ђукан томе чудио, јер ме је посматрао прије него што одговори:

- Ја се бојим, кумићу, да ће ми се ђаво увалити у дроб, - знаш она моја болест, за коју сам ти причао! Већ ме пробада с једне стране у слабинама.

- Па, добро, стрпи се још мало. Главно је већ прошло, а они се неће моћи дуго бавити, јер је дан кратак.

Ђукан се осмјехну.

- Не познајеш ти Скакавце, облапорне јарчине! Неће се они с мјеста маћи, докле не пождеру све што су донијели!

- Па шта да се ради, ако бога знаш?... Они те горе чекају и чуде се... Помисли само како је Марти!... Иди горе, па лези!

- Аја! Кажи Марти и тетки да ми је зло, те да сам отишао вашој кући да летнем.

- Добро, - рекох. - Причекај само да им кажем, па ћу одмах доћи да те испратим.

Док сам се пењао, заче ми се помисао да кажем све његовој снаси, Кати Јововој, коју је он једину јутрос хвалио.

Сва три Скакавца сједела су око огњишта у живу разговору и пијући ракију. У великој соби жене се збиле у углу око Марте.

Ја изазовем Кату и кажем јој шта се збива са дјевером.

Бјеше то жена отприлике од четрдесет и пет година, омалена, живолазна, питома и мила лица, на коме се огледала мирноћа и памет.

Она само малко мрдну обрвом и отиде низ стубе без журбе.

Остале жене, сјем Марте, пођоше к мени и заокупише ме питањима.

Ја им почех причати шта је, али у исти мах затутњише кораци уза стубе. Ђукан је ишао с Катом. Она му је носила кабаницу и капу. И ова с благим осмијехом започе:

- Ево, хоће брајо да се разболи, али то не дамо! Женик не смије да је болестан... Хајде, брајо, к ватри, па ћеш видјети како ће то брзо проћи.

- Хоћу, хоћу, послушаћу те, - вели Ђукан, с изразом покорна дјетета.

Ја сам гледао Марту, која бјеше устала врло узбуђена, па кад виде како се он понаша с Катом, она се прекрсти.

Ката му стави столицу крај огњишта и рече својима:

- Немојте га дирати ни дражити, јер човјеку није добро.

Мијат одмахну главом, па напи:

- Еј, шта ћеш, провинио се човјек за толико година у ластвовању и у госпоштини, па му сад нашкоди и кад мало покисне!... Али, опет, Ђукане, да си ми здрав, нека ти буде срећно весеље!

- Бог ти дао здравља, - прихвати Ђукан, саставивши подбрадак с грудима.

- А што се клањаш као да си ти невјеста! - вели му Глишо. - Што се, болан, стидиш?

Ђукан лагано диже главу, завали мутнијем очима на њих, али му Ката стави руку на раме и одговори:

- Не знам ко би овдје имао кога да се стиди, кад би вријеме било да се то расправи!... Али помишљајте, људи, да је дан кратак а нама далеко конак и да не би згорег било да се већ посиједа... Хајде, збиља, људи, хај'те сиједајте.

На то сви, па и Ђукан, изађоше из кујне те се посадисмо.

Ђукан сједе између мене и Кате, према невјести.

Домало настаде жвакање, - оно ужасно жвакање простијега свијета које нам најбоље напомиње колико смо одмакли од наше ниже браће животиња.

Само Ђукан и Марта једва што се залагаху.

Пљусак је једнако трајао.

Најзад, након дугог ћутања, Мијат напи младенцима и искити благослов.

То исто учинише Јово и Глишо.

Ђукан је одржао ријеч, није ни окусио вина.

Кад се почеше чешће обређивати, онда узаври жагор, онда покуша Мијат да пецка Ђукана поради диобе, али већ Ђукан није дизао очију.

Још је мало трајала граја, па одједном, као на нечију заповијест, утиша се, те завлада несносна запетост коју прекиде Ката натјеравши Ђукана да легне и своје да иду.

Чим Скакавци отидоше, Ђукан устаде и отиде к ватри, па нареди жени да га изује и распаше, па припари длане и табане тако близу пламену, како не би нико други издржао. Тако је ћутао више од пола сата, па онда заиска забиберене ракије да почне тјерати "врага из дроба". До ноћи, докле смо ми сједели, попио је ваљда оку ракије.

Тетка се врати кући врло снуждена. Дуго је стојала на прозору, гледајући кроз кишу освијетљене прозоре Мартине.

Ја сам сједио иза ње тобож учећи задатак. У један мах она срдито затвори прозоре и рече као за себе:

- Дај боже да буде на добро!... Иди лези а сјутра нипошто да не свраћаш к њима!

III

Сјутрадан ми тек устали, а дође к нама кум Ђукан. Дође у излињалом, искрпљеном и прљавом тежатном руху, које му је било дугачко и широко, - очевидно дроњци првог мужа Мартина. Капа му је била пљеснива, за опанцима се вукла опута. У лицу је био веома жут, али уђе смијући се и с веселијем узвиком.

- Добро јутро свима и сваком обашка!

- Бог ти дао добро! - прихвати тетка, застајући послије сваке ријечи, посматрајући га зачуђена.

Ми дјеца само што се згледнусмо, па прснусмо у смијех.

Онда и тетка не мога одољети, него окрете главу, тобож да тражи столицу. То ме посоколи, те га запитам:

- Куме жвр! какав си то?

- Шта, какав сам? - припита он мрштећи се.

- Како си се то обукао?

- Као што доликује тежаку тежатног дана, куме жвр! - рече он и сједе. - А што си то мислио, болан? Ти си мислио: сад је Скакавац запао у туђе добро, па ће да се кицоши, да ластвује као прави лацманин?

- Боже сачувај, да сам ја то помишљао! - рекох ја црвенећи. - Ни на крај памети ми то није било, него...

Тетка ме прекиде и одмахну руком:

- Јеси ли за каву, куме Ђукане?

- Какву каву! - викну он увријеђен. - Тако ти бога, кумо, спрдаш ли се и ти са мном као ова ђеца? Зар тежак који се кренуо на работу да срче каву?

- Ама, чоче, нити се ругам с тобом ја, ни дјеца, - започе тетка достојанствено, као што је већ она умјела. - Ти се нијеси кренуо на рад, нето си ми дошао у походе. Право да ти кажем, мало ми је чудно...

- Е, онда збогом! - викну Ђукан и ђипи.

- Ама, стани човјече, шта ти је јутрос! - викну и тетка смијући се и стави му руке на рамена. - Зар да се завађамо јутрос, - првог јутра послије твоје свадбе, у мојој кући! Бог с тобом, куме! Сједи, па разговарајмо.

- Ама зашто се чудиш што сам дошао? - рече он и сједе.

- Ја се томе и не чудим. Ја то нијесам рекла.

- Како да нијеси рекла!... Али сад све-једно, само ми је чудо што се и ти држиш бапских тандара! Ја сам, бога ми, мислио да ти то не зарезујеш!

- Каквијех бапских тандара!

- Па таквијех! Као и она. Болан, јутрос је био у кући прави жвр! Она ме проглушила најприје ситнијем ријечима, па онда их је залила сузама. Био је прави пљусак, баш као и јуче. Те, не знам, не ваља ово, не ваља оно, - триста некаквијех женскијех регула! Најприје јој не ваља што облачим његове одерине. "И да нијесу његове, вели, опет није лијепо да на данашњи дан излазиш као какав просјак, да се прерушиш као ради жаловања! Тешко мени, сав ће свијет то помислити и бићемо за причу и граду и заграђу!" Па онда, кад се упутих, пита ме: куда ћу. "Идем, рекох, до куме, да се с њом посавјетујем за нешто." "Не забога!" викну она. "Није у реду да јутрос свраћаш у кумовску кућу! То се не чини. И због тога изнитиће се прича!" И онда: куку њој! тешко њој! - кажем ти, прави жвр! Ја мислим и сад слини!

И Ђукан обриса палцем једно око, па друго, јер и њему, као год и тетки и мени, бјеху наврле сузе.

Тетка и ја погледасмо се. Мени дође да опет прснем у смијех, али се савладах.

- Па, јадан Ђукане, зар ти није од бога грехота да је тако уцвилиш првог дана! - поче тетка силно узбуђена. - Кажи ми, зашто то чиниш? Та, ето, и ти се сад кајеш!

Ђукан наду образе и замаха главом.

- Није то без разлога, кумо! Познајем ја женску ћуд! Треба њој, одмах - намах, показати да сам ја господар, да се моја не пориче као ни царска! Треба њој смјеста ударити жвр! Јакако! А, бога ми, не кријем ти да је и мене забољело у срцу од њенијех ријечи! Али, да се кајем, не кајем се, јер, опет кажем, познајем вашу ћуд, знам како треба са женом!

- Јада ми ти познајеш женску ћуд! - рече тетка замишљена. - Хајде, да одем ја мало до ње, да је умирим!

- Шта? - викну Ђукан. - Да ти сад идеш к њој, да... !? Још би то требало! А ја, лулавац, мислио сам... Бога ми и светог ми Николе, мога крсног имена... увијек сам мислио да си ти по памети као њека мушка глава! А опрости што ти то кажем, али... ево... видиш... као што сам прије рекао, ја сам баш дошао да се с тобом посавјетујем око домаћих послова.

Тетка се промијени у лицу кад јој Ђукан наче њен углед, али се одмах савлада. Па онда се тек сјети да смо ми дјеца слушали што није за нас, те нам мрдну главом да излазимо. А, иначе, бјеше већ вријеме да се иде у школу. Ја се руковах с кумом и пођох, али она рече:

- Дед' отрчи и донеси куму ракије. Рано је још. Стићи ћеш на вријеме у школу. Донеси и смокава.

- То могу, - вели Ђукан. - А знаш шта? Нека кумић тркне часком до нас, па нека донесе цјелица, - од онијех давнијех цјелица, што су оне губе јуче донијеле, тобож на дар.

- То ја не дам, - вели тетка ошинувши га погледом. - Имамо и ми цјелица, и расплаћеница, какве су да су. Хајде, дијете!

Кад се ја вратих с мезом и пићем, Ђукан је покорно примао њене савјете. Ја наиђох кад је говорила ово:

- Куме Ђукане, послушај ти мене, прођи се засад сваке новотарије, ради све као и други људи, бар докле не средиш љетину, докле и вино и уље не буде у коноби. Дотле ће и пролеће, а дотле имаћеш времена и да размислиш и да пронађеш како ће бити најбоље, ако баш будеш хтио продавати своју баштину, па да купујеш другу до женине. Осим свега сад су људи слабо при новцу, сад је свак у највећем послу.

- То право кажеш, - рече Ђукан. - А шта ми велиш за животиње и за најамника? Да идем сјутра у Кланац?

- Иди. То се не може одгађати. Купи добру мазгу и нађи каква радишна млада човјека, јер су људи из горњих крајева у најму бољи од наших.

Ја пођем у школу.

На Мартиним прозорима капци су били притворени. На вратима од дворишта стојала је Томка, држећи у наручју Фифину. Обе су биле блиједе и жалосне. Ја пољубим Фифину и хтједох да завргнем разговор, али ми се учини да шкргну капак и да Марта вири иза њега, те отидем врло невесео, размишљајући први пут у свом вијеку о стварима сувише крупнијем за мој мозак. За мене већ није било сумње да је зли удес нанио солдата у ту приморску кућу, у којој се дотле живјело скромно и задовољно, у којој се бог призивао заиста од срца. Криво ми је било на тетку, на Марту, на мене, а највише на удес, а за дивно чудо, нијесам мрзио Ђукана, јер ми га је правдала његова ћуд. "Шта је он крив што је лулавац?"

Ђукан сјутрадан отиде на сајам, а два дана послије тога, Марта и Фифина бјеху на ручку у нас. Жена се невјеровно преобразила за то кратко вријеме; лице јој је било нажуто, очи упале, усне блиједе; на махове би се загледала као уплашена и помало трзала. Опазивши да је ја пажљиво посматрам, она ми се потужи како је прозебла на дан вјенчања. Па одмах узе хвалити мужа како је болећива срца, како јој не да да излази, како је чува од промаје и нагони да пије папрену ракију. Она је са заносом говорила о томе чудотворном лијеку. Уопште она је несвјесно понављала многе његове мисли, увјерена да говори из своје главе. Она га је увијек помињала с милоштом, - мој Ђукан, мој добри Ђукан, што 'но реко мој паметни Ђукан! И једнако се говорило о њему, ни о чем другом него о њему, о његовој прошлости, о његовој родбини, о његовим насновама. Додуше бивало је тренутака кад би се њих двије ћутке и сјетно загледале једна у другу. Баш након једне такве тишине Марта изговори као за себе: "Оно, бога ми, ваља истину рећи, мучан је човјек, тешко му је наћи краја, али, опет, добра је срца и бистар је као муња. Па, најпослије, он је господар. Је ли тако?"

- Разумије се, - вели тетка замишљена.

- Па сви су они (Скакавци) таки! Сви су мало аруми, али готово сви лијепо живе са женама. Ено Ката Јовова - видјела си на свадби - просто царује над свима. Да ми је знати како она то умије.

- А оно јест мудра жена! - потврди тетка.

- Баш мудра! Блато њој! Мој је Ђукан у звијезде кује! Каже да је њему требала онаква жена. Боже мој, што бих ја прегорјела да ми се чешће с њом састајати!... Али, опет, у бога се надам да ћу и ја умјети са мојим Ђуканом кад му боље познам нарав. Он сам каже: "Ти само стисни зубе кад мени дође мој жвр, па ћу се ја одмах раскравити!"

- Ђаво му однио тај његов жвр! - вели тетка смијући се. - Сувише је рано!

- Ама, шта ћеш кад му је то од бога! - на-стави Марта. - И онда, најпослије, сваки човјек има свој жвр, - каже мој Ђукан, - а тако и мора бити!... Али да си га видјела кад се праштао! Вјеруј богу, ни мати не би била милостивија кад се раздваја с дјететом. Па није да је ижљубио Фифину, него као да ће је појести. Нађи ми другог човјека да тако милује туђе дијете! - заврши Марта и очи јој заводнише и на њеном лицу засија надање неког неисказаног блаженства, те је у томе тренутку била љепша на очи него икад.

Марта се надала да ће Ђукан доћи тог дана око заранка, те отиде да му зготови вечеру. Кад је већ. било вријеме да стигне, изиђем ја те се станем шетати по улици, јер сам желио да му видим мазгу. То је био знатан догађај у Мартиним домаћим пословима, јер отада ће, након више година, сама прибирати љетину; дотле јој баштине бјеху у наполици. Ја сам ходао докле се не ухвати сутон. Марта је често промаљала главу кроз прозор и узвикивала: "Еда га?... Боже мој, шта ли је с њим, а рекао је да ће доћи за видјела!" Најзад поче слутити и кукати. Доиста му се нешто догодило - неки жвр!

Бога ми и ми смо легли и устали у тој бојазни, али нас о сунчаном уранку умири Томка. Она допаде с изразом који је наговјештавао велике новости, али ништа страшно. Ми баш сјели да доручкујемо.

- Ну, шта је ново? - пита тетка. - Је ли ти дошао господар?

- Дошао је синоћ касно и био је... (Томка заусти да нешто рекне, па се предомисли и настави): - Дојахао је на мазги, а најамник на магарцу... Мазга је лулава, магарцу је отсјечено пола ува, а Курсуп је бештија! (У томе надимку Курсуп, ја сам измијенио једно слово, али је Томка изговарала како треба.) Синоћ кад дођоше, ми сиђосмо у двориште с фењером. Господарица је све дотле плакала, мислећи да је господар погинуо. Господар је био пијан; он одјаха, а мазга се поче ритати, умал што не уби господарицу. Па она се ритала све даље, све у круг, како је он вукао за оглав. Како је ударала плочама у зид, све су варнице врцале. Срећа што господар није испустио оглав, а иначе би нас била све побила, јер смо ја и господарица стајале као скамењене. А може бити да би Лулина кога и ујела, јер Курсуп каже да и уједа.

- Ја те ништа не разумијем! - прекиде је тетка. - Ти си све заплела! Помињеш некаква Курсупа, некакву Лулину, као да их ја богзна од кад познајем!

- Ама Курсуп је тај добросрећни најамник. Да га само видите какав је! Чим су ушли госпо-дар викну: "Држ', Курсупе, прихвати Лулину, а Капурала одмах ућерај у стају!"

- Капурал (каплар) је игле магарцу? - запитах ја.

- Капурал је магарац, него шта! - рече Томка с таким изразом као да се то по себи разумије.

- Добро, шта је било даље? - пита тетка.

- Шта је било даље? Свашта. Лулина се све једнако ритала и оптркивала као у вршају, господар је викао, а Курсуп се превијао од смијеха, докле му се најзад господар не примаче, те га удари ногом тако силно да се одмах претури. Онда му господар викну: "Што ми се ту кезиш, магарећа багро, што не узмеш мотку да смириш Лулину!" Онда Курсуп дохвати мотку, па поче лијемати Лулину, докле се није смирила. Сва је дрхтала и зној је пробио. Онда јој скидоше самар, па је истрљаше и уведоше у стојницу.

- А Курсуп није ништа рекао кад га је Ђукан ударио? - питам ја.

- Јест рекао: "Богме, господару, и ти се риташ као и Лулина!" Па се ударио смијати као луд. А луд и јест! Кажем вам: права бештија!

- Буди бог с нама! - рече тетка крстећи се. - А Марта? Шта вели Марта?

- Господарица није ништа говорила докле не уђоше у кућу, па онда се поче јадати. Каже: "Што си довео луду мазгу да погине когод, може бити ја или дијете!" А он каже: "Оно што је лулаво, оно и ваља. Ја нећу мрцине око себе него жвр! Ја сам изабрао, што сам хтио, и мазгу, и момка, ја сам господар!" А она каже: "А што надијеваш животињи и човјеку имена од комендије?" А он викну: "Доста!" и зашкргута зубма. Господарица није ништа окусила, него је плакала. И Фифина је плакала. А Курсуп је...

- Је ли те Марта к мени послала? - прекиде је тетка.

Томка се трже и удари се дланом по челу.

- Јао мени јадној, шта ја радим! Убиће ме господар! Он ме је послао да ми дате ваш маљић; наш се изгубио. Хоће сад да поткивају Лулину, јер јој синоћ отпала плоча.

Ја отрчим, нађем јој маљић и пођем с њом. Готово у трку ми се разговарасмо:

- Дакле, тако, Томка. Ђукан је, велиш, био пијан и грдио Марту?

- Умало што није ставио руку на њу. А рекао јој је: "Језик за зубе, бабо, или ће сад бити жвр по твојим леђима!" Помисли, да је бије шести дан послије вјенчања. Али, бога ми, данас сјутра то ће бити. И на мене се окашао. Рекао ми је једну грдну ријеч. Бога ми, ако ми још једном рече, пљунућу му у брке, па да је он убио стотину џенерала! Јер ја му нијесам жена да ми може свашта говорити!

- А шта ти је рекао? - питам ја и заустависмо се пред вратима нашег дворишта.

- Ништа, - вели дјевојка мрштећи се.

- Немој се ти шалити главом, - почех ја. - Ма шта ти рек'о немој да пљунеш на њ, јер би те он на мјесту убио! Видиш, бона, да је он звјер... А, шта велиш, тај Курсуп је наказа?

- Видећеш какав је! Није мени до рамена, а зуби му оволики. (Томка показа нокат на палцу.) А што је поједљив то је за приповијест. Жваће лагано, меље - меље, никада краја! Ја сам вечерала и опрала судове, а он никако не престаје. А свачем се смије. Онамо у камари господар тутњи, псује бога и Богородицу, господарица и Фифина и ја цептимо као прутићи, а њему то смијешно, бештији једној!

- А јесте ли што разговарали?

- Ја сам га питала одакле је, а он ми каза... не знам како се зове то мјесто испод Велебита. Вели: рођен је у планини. Вели: да је наход. Кад је био дијете, каже, да је хватао живе вучиће. Био је чобанин, па је служио по крчмама и код некијех попова. Још прича да је умак'о од војнице, да се крије, да му не могу наћи крштенице и... ко ти га зна шта још. Ја мислим све лаже.

- А није ти ништа рекао на то што га је Ђукан ударио?

- Па јесте. Каже: "Зато је господар, па нека бије! Нека он мене храни и одијева и плаћа, као што смо се погодили, петнаест талијера на годину, па нека бије колико год хоће. Волијем, вели, да ме човјек туче, нег да ме какав млакоња милује. А господар Ђукан баш је жвр човечји!"

- Иди сад! - рекох јој. - Ако те ускара, реци да се и наш маљић био замео, па да смо га тражили!

Томка отрча, а ја пођох лагано за њом. Чим она уђе у двориште, диже се силна граја. Чух врисак, рзање, лупатање врата, неке непознате гласове људи а међу њима и Ђуканов који све надвика. Он се дерао:

- Шикуљо од шикуље!... Растргнућу те! Цријева ћу ти просути... И - ша! шикуљо!

Ја потекох. Срце ми је било да искочи. Замишљао сам ужасну касапницу - Марту и Томку гдје се у крви ваљају.

Застадох пред вратима. Марта је викала с прозора:

- Немој, Ђукане, ако бога знаш! Младо је лудо, можеш покарати, али...

- А шта ми ти ту попујеш! - виче Ђукан. - Шта младо лудо, апостола јој њезиног! Зар она једина у овој кући да нема жвр од мене. Треба јој ура да дође из сусједства. Ја јој кажем да је шикуља!

Томка цикну:

- Нијесам ја то! Није нико од мога рода то! Не смијеш ти мене...

- Мучи, јадна била! - викну неко.

- Мучи, де! - додаје Марта. - У кућу хајде!

- А што да мучим! Нијесам му ни жена, ни сестра, ни кћи да може са мном чинити шта хоће, да ми може свашта говорити! Најпослије ја нијесам у најму код њега, него код тебе. Ја излазим одавдје с овијех стопа!

- Иди! И боље за тебе! - вели Ђукан.

- Отићи ће, остави је сад,- вели Марта.- Ја ћу, колико данас, поручити њезинијем да њеко дође по њу. Ја не могу сад на улицу с њом, кад је од дјетињства код мене, кад ми је о души.

Настаде мало тишине.

Не знам да сам икад дотле онако био узбуђен и да ми је кадгод за неколико тренутака онолика сила мисли у глави се ројила! Сав сам дрхтао од гњева и учини ми се да тек тада познадох праву ћуд Ђуканову. Његове ријечи "зар она једина да нема жвр од мене" показиваху јасно шта он хоће, што му је у крви, - хоће самовласт без граница! А што је најгоре, он је очевидно у подложности према себи барабарио Марту, Томку, Курсупа, Лулину и Капурала! Све је то њему потпуно барабар!

Ђукан започе промуклим гласом:

- Хајде, Курсупе, узјаши, нек јој буде теже дизати г...! А ти, Мијате, немој шмедлати око ње, него јој одмах дигни задњу ногу!... Лулино, мир!

Одмах затијем чух хрзање, жагор и смијех њеког чудног дебелог гласа, што је тутњио као да из бадња допире.

- Мир, Лулино, апостола ти твога! - виче Ђукан. - А ти, дроњо, немој шмедлати, рекох ли ти! Стој са стране и држи чврсто. Не може ти ништа. Курсупе, бештијо, на сапи се измакни па прилегни! Држ' де!... Хај, Лулино, хај не знаш ти још с ким имаш посла!. .. Лу-ли! Лу-ли! Лу-лино, хоп-ла!

Ја промолих главу.

Имао сам шта и видјети!

Ђукан стегао оглав и гледа Лулину у очи, мрмољећи нешто. Њеки здепоња узјахао на њу и ухватио је за гриву. Њеки Мијат, надничар из сусједства, постарији сух човјек, покушавао је да јој дигне стражњу ногу. На другом крају дворишта Капурал је мирно преживао и као да је с презрењем посматрао све то.

Из куће се чуло јецање Томкино и Мартин глас.

Одједном Лулина се ритну тако ђаволски да умало не одби вилицу надничареву. Човјек крочи натрашке псујући, онај на њој отскочи за. двије педи и бубну главом о њену главу, па се поче смијати, а смијех му је наликовао на лајање каквог старог торног пса; Ђукан је стаде ударати ногом у слабине и викати:

- Дур, Лулино, дур! А нећеш на лијепо, је ли? А хоћеш са мном да се вучеш клипка, је ли? А хоћеш да познаш шта је жвр, је ли? ... Ева ти жвр! Ево ти жвр!

- Немој, господару, тако ти светог Јована!- виче Курсуп климатајући на њој. - Немој више, нагрдићеш је!

Мијат се чешкао по глави, па кад се Ђукан смири, започе:

- О, брате, зле звијери! О, брате, да бог сачува! она ће најпослије убити њекога!

- А шта ми ту наричеш као жентурина! - викну Ђукан. - Убиће, појешће не знам кога ако не каквог мртвика као што си ти! Не знаш ти шта је мој жвр! А, Курсупе?

- Не зна, јашто него не зна! - забобоња здепоња одмичући се опет на сапи.

- А сад ћемо друкчије, - настави Ђукан. - Дед' ти, Мијате, држ' за оглав, држ' чврсто а ја ћу је поткивати, икону јој њезину. Али најприје да је окренемо на другу страну.

Кад то учинише, работа поче напредовати. Лулина, млада, снажна доратуша, стригла је ушима и ваљала очима као да тражи свога страшнога господара. Он пак, уз непрекидно тепање и псовање, прибијао је клинце све јаче и јаче. Курсуп, чешкајући је по глави, понављао је сваку ријеч Ђуканову, те ко би их слушао а не видио, мислио би да Ђукан говори пред каквом пећином што одјекује.

Тада ми је тек била згода да добро видим Курсупа. Био је то младић, готово у правом смислу ријечи, шири него дужи, прави "бобов сноп" - што'н се каже. Ноге му бјеху кратке, врат кратак, глава велика и обла, ниско чело, плаве и буљаве очи, уста мал' да не од уха до уха, зуби плоснати и као снијег бијели. Имао је бујну као повјесмо бјеличасту косу, а иначе бјеше ћосаст и риђих, чекињастих обрва. На први поглед израз његова лица чинио се звјерски, али је то било веома ублажено безазленијем изразом очију, које као да су се непрестано нечем чудиле и очекивале повод смијеху. Али пространи кош, обле мишице и биволски врат, напомињаху снагу орангутана; видјело се да у оној тјелесини спава силна снага, која, пробуђена страшћу, може починити чуда. Курсупу је могло бити највише двадесет и четири године. Одијело му бјеше горњачког кроја, све искрпљено; био је бос, са прстом глиба на стопалима.

Лулина се опет ритну, аши Ђукан не испусти ногу, него јој још тргну репом, те она зарза од муке. У исти мах Капурал зањака, а кроз прозор доприје јачи врисак Томкин.

Ја побјегох носећи утисак као да су Мартину кућу опсјели сами ђаволи, са својим поглавицом Велзевухом и да је Томка прва жртва те нечастиве најезде, - прва, али, по свој прилици, не најнесрећнија!

Истога дана увече цијело је сусједство слушало како је Ђукан лијемао Курсупа и како се он дерао и молио: "Не по трбуву, ћаћа мој! А-јао! удри куд год хоћеш, само не по трбуву, ћаћа си ми мој!"...

Ја га сретох сјутрадан кад је водио Лулину и Капурала на појиште. Он се гегао држећи оглав и звиждукао.

- А што не узјашиш, Курсупе? - запитах га као да смо стари знанци. Он ми намигну и рече:

- Чекај док изиђем из улице, па ћу на Лулину, па ћу све зечки! - И удари у смијех као луд.

- А, што те био господар синоћ?

- А, што га је воља! - вели Курсуп, слегнувши раменима.

- А, што би учинио да те ко други удари, - рецимо ја?

Курсуп се накостријеши и шкљоцну зубма, те ме чисто трнци подузеше. Па онда. узјаха на голу Лулину и одигра у сав трк.

Разумије се да су Курсуп, Лулина и Капурал, као год и њихов господар, били предмет разговора и шале, најприје у нашој улици, па све даље. Ђукана већ нијесу друкчије звали него "Жвр", или "Мартин Жвр". Осим тога, та ријеч, као год и у устима Ђукановим, значила је стотину ствари. Жене су викале дјеци: "Жвр те однио, да бог да!... Даћу ја теби жвр! Не знаш ти каква сам, кад мени дође мој жвр!" Једног крупног тежака прозваше Жвркалином. - Ђукан је то често слушао, али не само да се није љутио, него би се увијек осмијехнуо кад би чуо своју омиљену ријеч. Јер (нијесте, ваљда, заборавили) да је "све на свијету жвр!"

Дјечурлија одмах крсти Курсупа и другим надимком; назвала га Г .. новаљем!

Другог дана отидоше господар и момак први пут у поље. Отидоше зором и са срећом.

А истог дана послије подне, када сам се враћао кући, зачух у Ђукановом дворишту лавеж паса и видјех Марту, моју тетку, Томку са Фифином у наручју и двије постарије, непознате женске. Ја застадох. Томка је љубила дијете гушећи се од плача. И остале су женске брисале очи. Једна од двију непознатијех женских држала је оглав, а за њом је стојало магаре, натоварено шаренијем ковчежићем и спртвом. Томкин пртљажић! Томка ме погледа не може бити жалосније и махну главом, а ја отидох да се не заплачем пред женским главама!

Дуго сам сједио у нашем дворишту, сјетан и замишљен. Најзад врати се тетка водећи за руку Фифину. За њима је ишла једна од онијех двију женских, којој се зачудих кад је видех изблиза. Била је то стара дјевојка, што се познавало по црвеној капици, око које бјеше савила просиједе плетенице. Капица јој бјеше начичкана силесијом ђинђува, пулица и бановаца. На њој бјеше кошуља са црвенијем везом око грла, дуж груди и широких рукава, био зубун, нова тканица и нова клечана опрегача. Нијесам се зачудио ни њеној ношњи, ни томе што је стара дјевојка, него њеном обличју. Била је повисока, суха као укљева, жуте коже као лимун, сувише отегнутијех образа, црнијех утонулијех очију, које су сијале као да бјеше у грозници.

- Ко је то? - запитах лагано тетку узимљући Фифину к себи.

- То им је нова најамница, - одговори тетка, мрднувши обрвама навише.

- А Томка оде?

- Оде! - рече она, па одмахну руком и упути се у кућу.

И њој је било веома жао Томке.

Ја стадох разговарати Фифину, којој очице бјеху пуне суза. Фифина је била блиједа и задавала ракијом и бибером, јер у пошљедње вријеме једнако је побољевала, те су је једнако запајали Ђукановијем омиљенијем лијеком.

Нова најамница стајаше према нама, прекрштенијех руку и оборенијех очију, с изразом као да ће одједном залелекати.

- А одакле си, сејо? - запитах је најпослије.

- А, ми смо озго... из горњијех мјеста, - одговори она отежући.

- А како ти је име?

- А, име ми је Анђелија.

- Анђелија "четовића"?

- А тако, Анђелија... само Анђелија. По томе разумједох да је нахоткиња, - јадно старогонче, што је од дјетињства измећарило немилу и недрагу, докле не доприје до Ђукана. Након кратка ћутања опет започех:

- А хоћеш ли се моћи обикнути у Приморју?

Анђелија канда не разумједе одмах питање, канда се домишљала шта то значи, па одговори отежући као и прије:

- А бог је свуда, и крштене су душе свуда! А ја кад чујем звона, ја... - не доврши што је започела него се прекрсти и запита ме плашљиво:

- А јеси ли ти од наше руке (православни)?

- Јесам, - рекох, - али овдје има много више "њиховијех".

Анђелија диже руке, као да хоћаше рећи: "Не помињи ми то", па се одмаче и с дубоким уздахом сједе на камену клупу и загледа се у земљу.

Гдје ли кум Жвр нађе ту "лулаву" усидје питао сам сам себе. Већ видим да он хоће да се опколи само "лулавијем" и "арумијем"; већ ми је јасна ствар да он барабари и крштене душе и стоку, да пред његовијем очима Марта, Фифина, Курсуп, Лулина, Капурал и сад ова Анђелија, само су подложници, којима је главна дужност потпуно једнака, наиме, слијепа покорност и поштовање његова "жвр-а", али гдје он натрапа на ово чељаде?

- Је ли, бога ти, - рекох, - гдје тебе нађе мој кум Ђукан?

Анђелија се мало намршти, као да јој би криво што је тргох из дубоких мисли. Једва одговори:

- Ја сам била у најму у Житнићу код једнога.

- Па си изишла искрај тога и тражила службу и наишла на Ђукана, је ли? - помогох јој ја, не би ли се што прије објаснила.

Она заврти главом.

- Аја! Ђукан је до'дио у село, па је купио пса, па ми је реко да га доведем, - то толико.

То ми је било нејасно, али се сјетих лавежа у дворишту; то ми је било прече, те наставих:

- А тако! Дакле, ти си довела пса? Је ли колики? Како му је име?

- Богме, није мали. Ми смо га вабили Зељов, а он нека га ваби како год 'оће! - рече Анђелија, па диже руке и пљуну.

Мене спопаде смијех. Доиста, она је то случајно рекла, али ми то напомену његову манију да сваком и свачем предијева имена. Смијешно је, дакле, било што се чинило као да она то зна.

Анђелија устаде и опет дубоко уздахну.

- Да водим дијете? - вели. - Могла би се | карати господарица.

- Добро, иди али ми, чоче, не рече како си се погодила за најам.

- Ја се нијесам погађала; то толико што ми рече: "Доведи Зељова, па можеш остати код мене. Ја сам се оженио."

- Аха, дакле, ти си познавала и од прије Ђукана?

Усидјелица сва поцрвени и рече збуњено:

- Па јесам... онај... била сам у најму код њих, код стрица Мијата, кад је Ђукан био дијете.

Кад то рече, погледа плашљиво око себе, па у мене, чисто страхујући да је још што не питам, те одведе Фифину.

Тога вечера допирала је из дворишта Ђуканова силна граја, као да се ђаволи жене, што'но ријек. Чуло се рзање, њакање, лајање, гласина Курсупова, а нада све псовање и вика Ђуканова. Осим осталога, чусмо јасно где довикује псу:

"Тамбур, мирно!... Лези, Тамбур!" Па онда, два-три пута зовну: "О-о-о, Ђинђувија!"

Дакле, најамницу прозва Ђинђувијом, а Зељова Тамбуром!

Отада за много времена нијесам изблиза видио ни Ђукана, ни Курсупа, јер су увијек зором одлазили у поље. Виђао сам их кадикад с вечера, кад су се, као и остали тежаци заграђани, враћали. Ђукан би увијек на помол улице потјерао Лулину у трк, те би његова нераздвојна двоцијевка отскакала му на плећима, а под ногама мазгиним врцали би камичци. Жене су склањале дјецу, грдећи "лулавог жвр-а", а, бога ми, многи су му људи пријетили у очи да ће се разрачунати с њим. За њим би каскао Курсуп на Капуралу, а за њима Тамбур. Ако би се десило дјеце на улици, одмах се дигне ухакање и граја. Дјеца вичу: "о-ла-ла! о-хој! Ето Курсупа, Г .. новаља, Буботе! Јуриш на њега!" А Курсуп, кезећи се, враћа им мило за драго, помиње им мајке и оцеве. А Тамбур лаје, прибијајући се уз Капурала. Али ако само једна каменица погоди Курсупа, или Капурала, или Тамбура, он онда одјаше, па засипље бубуљима као градом. Често је и какав невин страдао, често је због тога било дерњаве и пријетње по цијелој улици.

Али и кад их нијесам виђао с вечера, ипак сам их увијек чуо послије првог мрака. Обично чим вечерају, настане граја и лупатање. Ђукан псује "бабу" или Ђинђувију, или Курсупа; или лијема момка, Лулину, или Капурала, или Тамбура. Ма га опет да се на неким искали, бије магарца, а Курсуп обоје.

Додуше, иако се уопште мислило да бије и Марту, иако се често чуо њен врисак, опет се то није поуздано знало. Марта би планула кад год би то когод поменуо и клела се дјететом да то није истина. И моја се тетка препирала са женама из сусједства тврдећи да то није истина.

Тако је трајало још неколико дана, докле не започе берба. Онда Ђукан с момком и с надничарима поче сасвим касно догонити кљук. Кола се у оно вријеме још нијесу употребљавала у нас. Љетина бјеше добра за приповијест. Ђукан као да се бјеше смирио. Марта и Ђинђувија имадијаху пуне шаке посла испирајући и намјештајући бачве и каце. Фифина је већином дањивала у нас.

Марту сам ријетко кад виђао, - поњекад на прозору. Била је сваког дана блеђа и жалоснија, али увијек би ми се јавила с осмјејком. Једном је застадох намрштену, замишљену, али чим ме опази, поче се смијати и поче ми причати о Курсуповим глупостима.

Кад је већ сав кљук био у коноби, те Ђукан и Курсуп почеше раније долазити, настаде опет пређашњи живот.

Па онда започе киша, - бескрајна приморска киша пред зиму.

Ђукан се поче кланцати по крчмама и пијан долазити кући. Долазио је око поноћи, пред зору, устајао пред подне, јео кад га је воља и што се затече, а увијек уз вику и псовку. Било је гласова да се бије по крчмама, да су му неколико пута "измјерили ребра".

Курсуп је по цио дан лежао у стаји, поред Лулине и Капурала, па, кад није спавао, онда је пјевао. Разумије се да би често увече добио свој оброк од Ђукана, те би откукао пјевање.

Ђинђувију сам често виђао на прозору, гдје налакћена тужно гледа у замућено небо.

Марта се никада није виђала.

Једнога вјетреног вечера, баш кад хтједосмо лећи" дошуња се Ђинђувија, као каква утвара. Била је жућа него обично и сва је дрхтала.

- Шта је? - викнусмо углас ја и тетка... - Шта се догодило?

- А уби је господар! - једва изговори она.

- Кога, јадна не била!... Говори брзо! - викну тетка.

- А господарицу!

Ми потекосмо.

Пред вратима је лежао Курсуп потрбушке и јецао. У коноби бјеше помрчина. Горе се ништа није чуло.

- Ђукане! - викну тетка изван себе.

Зачу се стењање и Мартин глас.

Ми се попесмо кроз помрчину.

На столу је горела лукијерна. Ђукан је хркао, обучен на кревету. Између двају прозора сједећи на поду, а леђима прислоњена уза зид, блиједа као смрт, исколаченијех очију, прислоњена бјеше Марта.

- Јао мени, је ли жива! - врисну тетка и паде на кољена поред ње... - Марта! Марта!

- Чујем, секо, - шапну биједна жена.

- Јао мени, јеси ли рањена?

- Нијесам, - шапће она. - Помозите ми да устанем...

Ми је с муком подигосмо и приведосмо ка кревету. Тетка је поче свлачити и разговарати потихо, а мени нареди да изиђем, те да је причекам у дворишту.

Кад изиђох, а оно Курсуп и Ђинђувија сједе ћутке и снуждени једно до другог. И ја сједох без ријечи. Остали смо тако, ја мислим више од једног часа. Вјетар је дувао на махове, а чуло се преживање и режање Тамбурово.

Кад тетка изађе, ја је запитах:

- Шта је, ако бога знаш! Је ли је нагрдио? Тетка је ћутала. Тек кад уђосмо у улицу она рече:

- А није то, него..., али ти не разумијеш женске ствари... није је био као што рече она сметеница, него је мало карао, а она је у другом добу.

IV

Бјеше недјеља. Ја сам се враћао из цркве. Под зимњом ведрином, која једва већ бјеше настала, стаклила су се ломна приморска брда, исплакана бескрајнијем пљуском. Под ногама шкрипао је пијесак. Кога год сам сретао и спазио, свак бјеше весео, као да је из тамнице изишао. Људи су се највећма разговарали о силној штети што су дуге кише нанијеле маслинској љетини; тјешили су се да ће ведрина потрајати, те да ће дајбуди њешто напабирчити од благословена рода. Женске су се распитивале за болеснике, јер зимња влага бјеше такође донијела грознице. Али је мимогретке било разговора и о свадбама, могло се чути љубавног пецкања момчадије и дјевојачког кикотања. Сјећам се да сам био врло весео.

Са врха наше улице угледах читаву хрпу жена гдје се сунчају, а из Мартина дворишта изиђе нека омалена лацманка, идући ми у сусрет. Она се устави поред жена, причајући им њешто. Ја се веома зачудих кад је познадох. Бјеше то општинска бабица, чувена и као љекарица. Ја убрзах кораке, али ме заустави једна сусједа.

- Јадна твоја кума! - вели. - Баш нијесам срећне руке. Ето јој вајде од удаје, од другог човјека!

- Шта је било? - запитах уплашен.

- Како, шта је било? - вели жена гледајући ме некако чудно.

- Ама шта је то било? - викнух ја. - Кунем ти се богом да ништа не знам!

- Па, ваљда, знаш, да је Марта побацила, зато што је Жвр (оно псето!) ударио ногом у трбух! Сад јој се дало на горе. Фифини се растровала утробица, па је једнако у конвулшијунима. "Кумара" каже да се боји е дијете неће дочекати сјутрашњег дана.

Ја потрчах без душе к Мартиној кући. Иако нијесам разумио шта је Марти - јер нијесам разумио ону ријеч, иако сам мислио да сусједа претјерује, опет сам вјеровао да је зло. Тада сам разумио зашто је тетка била једнако зловољна, зашто готово није избијала из куће Мартине, за све оно вријеме, докле је киша падала.

У дворишту не бјеше никога. Тамбур је куњао у дрвеној штенари. Из стојнице допирао је глас Курсупов, којим је тепао Лулини и Капуралу. На уласку мрачне конобе горио је фењер, као оно на дан свадбе. Кад уђох, загуши ме мирис од вина. Одозго допирао је њечији глас. То није био обичан говор, него ми је напомињао учење каквога ђака. Пошто тако постојах, претворивши се сав у ухо, познадох да је Ђуканов глас и учини ми се као да молитве чита. Њеко се искашља и поче трти ногом подину, па се насмија и стаде њешто говорити. То је био глас моје тетке. Хиљаду мисли пролеће ми главом.

Вратим се у двориште и зовнем Курсупа. Он изиђе из стојнице звиждукајући. Једва га познадох. На њему су биле нове новците хаљине приморскога кроја, а бјеше се умио и ошишао. Он ми се примицао својим вјечитим, блесастим смијехом, па се раскорачи преда мном.

- Гле, бога ти, како си лијеп! Е срећне ти нове хаљине.

- Е вала ти, - вели он.

- А како је господарици? - запитах.

- А она лежи... Хоћеш ли ти сјутра с нама да купимо маслине?... Господар је рекао да ће те звати. Ти ћеш узјахати на Капурала а ја ћу ићи пјешке.

- Дакле, господарица лежи? - прекидох га ја.

- Јакако, - рече Курсуп и поче опет звиждати.

- А је ли истина да је Фифина тешко болесна?

Он слегну раменима не прекидајући звиждање.

- А је ли истина да је кума побацила? Курсуп се загледа у мене зачуђено, па удари у смијех.

- Што се смијеш, бештијо? Зар је то њешто смијешно?

Курсуп ме одмјери од главе до пете, па потече к штенари и одријеши Тамбура држећи крај од синџира у руци и стаде дршкати пса на мене. Тамбур ми се најприје примицао машући репом, па поче лајати. На то се отвори прозор и промоли жута глава Ђинђувијина. Ја јој дадох знак да ћути, али она окрете главу, казујући онима унутра ко је, па ми рече да ме зову.

Тада се увјерих да ме је сусједа слагала, те потекох уз мрачне степенице.

Али у великој, мени добро познатој соби, затекох чудан призор. На широком брачном кревету, под иконама, пред којима гораше кандиоце, лежала је Марта, управо већма је сидјела са мноштвом јастука под плећима. Да нијесам знао е је она, да нијесам познавао њену црну косу и очи, не бих је познао, толико се бјеше измијенила, - права авет. У другом углу, на креветићу, вирила је испод покривача блиједа главица Фифинина. Поред ње сидјела је тетка, држећи једну руку под покривачем. Између кревета, под чађавом сликом рускога цара, Ђукан узјахао на столицу, држећи на њеном наслону њеку велику укоричену књигу, коју сам ја врло добро познавао, јер бјеше једина у кући, јер сам је богзна колико пута читао. То бјеше Качићев: Разговор угодни народа словинског. Ријетка је у Приморју кућа без те књиге.

Ја се снебих. Нијесам знао како да почнем, ни куда ћу погледом.

Ђукан ми климну главом, Марта, гледајући ме испитљиво, осмјехну се и започе:

- Ходи, кумићу, сједи до мене на кревет. Хвала ти. Баш ми је мило што си дошао. Јеси ли био у цркви?

- Био сам, - рекох сједнувши на њен кре-вет, чело ногу.

Она ме опет стаде посматрати. Ђукан, оборивши очи на отворену књигу, поче мрморити у себи, при чему је мрдао обрвама, а брчине му трепераху. Тетка ме не погледа, баш као да ме не бјеше ни опазила, него је сједила лицем окренутим прозору.

- Је ли било доста свијета у цркви? - започе Марта.

- Богме није, - рекох. - Врло мало! Ђукан склопи књигу, па стаде ходати, машући њом. И он започе:

- А неће, болан, наше јарчине да иду у цркву. Како се ми богу молимо, онако нам и помаже! А тамо у свијету, Тудешци и Талијани врве на богомољу као овце на со!

Марта је пратила сваки његов покрет. Кад он ућута, она уздахну и хтједе њешто да рече, али он настави.

- Истина, могло би се то исто и мени приговорити, али ја не идем у цркву само због попине... Бога ми, само због њега, јер га мрзим, а да је какав други, рецимо да је какав стари калуђер, ја бих од милине ишао сваког свечаника.

- Ама не иде се у цркву ради попа, нето ради бога, - рече жена умиљато, као увијек кад је с њим разговарала.

Ђукан јој се примаче и стаде је миловати по коси. У томе маху по изразу лица толико се бјеше преобразио да бјеше мио човјек. Али у исти мах мени се предочи његов грозни, нечовјечни поступак. Наслућивао сам шта значи она кобна ријеч, па онда сјетих се његова понашања са Томком, његова кињења Ђинђувије, Курсупа и стоке. Био ми је одвратан.

Бона жена узе га за руку и, с изразом као да бјеше у свесрдној молитви, прошапта:

- Је ли истина, Ђукане, што кажем?

- Истина је, моја добра, моја мила Марто, - одговори он, затуткавајући покривач око ње. Па додаде уздахнувши: - Ти увијек истину говориш, ти увек право имаш! Ја ћу тебе увијек слушати. Кад да бог и Богородица да оздравиш ти и дијете, ја ћу ићи у цркву. Виђећеш да ћу ићи сваке недјеље. Па ићи ћемо све троје. Јер, болан, ја вјерујем у бога, - ти нијеси никад чула од мене, да га се ја не бојим! Јер, болан, ја нисам од онијех који кажу да је и то жвр! Јер кад свему на свијету има старјешина, онда има и свијету старјешина! Је ли тако?

- Тако је! - потврди Марта.

- А има губаваца који се не боје бога. Ја сам запазио да се ти људи боје свакога другог. А ја вјерујем у бога и мајку божју и св. Николу и у све угоднике божје. (Ђукан сними капу и прекрсти се трипут гледајући са страхом у иконе.) А сви смо грјешни! Кажи ми, ко није грјешан? Зар ови Латини што једнако лижу олтаре, зар онај пупави шјор Крштан што сваког јутра иде на мису, а даје новац на добит, са двадесет од сто? Аја, аја, ја нијесам таки. Ја сам зао, опак човјек, јер ми је то у крви, али се бојим бота у дубини душе и дао бих свој живот за свакога ко ми је мио!

Глас му је дрхтао. Очи му се напунише суза. Марта га гледаше са неисказаном преданошћу, а сузе јој се котрљаху низ лице.

Ђукан јој обриса очи, па запита њежно:

- Збиља, хоћеш ли да поручим за Кату Јовову да дође да ти буде у друштву?... Могао бих ја данас послије ручка да отидем за њу.

Марта одмахну руком покретом који је значио: остави, послије ћемо о томе говорити.

- А хоћеш ли да ти штијем даље? - настави Ђукан.

Марта потврди главом.

- А знаш шта? - дода Ђукан. - Нека кума и кумић остану на ручку с нама.

Марта се осмијехну и опет потврди. Онда Ђукан зовну тихо:

- О, Анђелија!

Стара дјевојка (коју је господар доиста први пут зовнуо правијем именом) дође лагано из кујне и стаде пред нама оборенијех очију.

- Хоће ли бити доста ручка за све нас што нас је овдје? - запита Ђукан.

Слушкиња се намршти и слегну раменима.

- Ја мислим има у кући доста пиринча. Додај колико треба! - настави он.

Ђинђувија као да је њешто премишљала. Најзад проговори:

- Аја ко вељу... ко знаш... најпослије како знате! - заврши срдито и расколачи очи на Марту и Фифину, па се, као згрожена, трже и отиде брзо.

Ђукан сав преблиједи и загледа се за њом. Али га Марта опет узе за руку и рече му:

- Хајде, болан, штиј ми ону пјесму о Скен-дер-бегу.

За вријеме тога разговора Ђукан ми бјеше заклонио тетку и Фифину, те, кад се он одмаче, видјех да нам је тетка окренула леђа и сасвим се нагла над дјететом. Марта се узвијери и с натегом сједе. Ђукан, који ништа од тога не бјеше опазио, узјаха поново иа столицу, расклопи књигу и започе декламовати:

"Санак снила Војслава краљица,
вјерна љуба краља од Епира.
Санак снила, у сну је видила
да је љута омаја породила..."

- Пс! - учини тетка и диже руку, али Ђукан не опази ни то, те настави:

"Крила су му Епир покривала,
Цариграду глава допирала..."

- Прекини, зла ти пјесма! - викну тетка... - ево опет конвулшиун (фрас).

Марта цикну мучећи се да сиђе с кревета. Ја и Ђукан потекосмо Фифини.

Дијете склопило очи. Капци му, сваки мишићак на образу, уши, подваљчић, вратне жиле и груди почеше дрхтати, али сасвим онако као што дрхти месо млада јагњета кад је разуђено одмах после заклања.

- Јао мени, ето умрије! - закука Ђукан хватајући се за косу... - Јао мени, дајте свијећу!... Анђелија, донеси свијећу!

Зачу се ужасан врисак иза мојих леђа, и Марта се сруши као громом ошинута.

Настаде неописан метеж и вика.

Најзад, правијем заповједничким изразом тетка поче издавати наредбе.

- Мир, - викну она. - Смирите се, није дијете још у опасности. Ђукане и ти Анђелија, однесите Марту на кревет, попрскајте водом и останите поред ње!... Ти (окренувши се мени) одмах отрчи по доктора Верду! Већ знаш гдје настава. Кажи му нека одмах дође... Ја сам луда била што нијесам одавно то учинила!... Иди брзо!

Трчећи низ степенице, чух Ђукана гдје говори плачнијем гласом:

- По богу да си ми мајка и сестра, ради што знаш и како год знаш!... Ја сам, болан, права бештија, гори од Лулине!... Што си ме слушала?

Ја трком пређох нашу улицу, не обзирући се на запиткивања жена, што се сунчаху. Тако сам трчао све до бедема а онда пођох нешто лакше, кроза сплет уличица приморскога града. Тада сам право осјетио како сам љубио Фифину. Од сусталости и узбуђења, у тријему љекареве куће не могох одмах одговорити његовој слузи.

- Није у кући, - рече ми слуга. - По свој прилици он је сад на великој миси у катедрали, а иначе у ово доба он је увијек у касини.

Отидох у касину гдје га не би, а оданде у саборну цркву, која је била дупком пуна. Бјеше тек на половини службе, а тишина и прибраност бијаху таке да се нијесам усудио проћи кроз редове клупа. Узалуд сам погледом тражио по десном одјељењу пред великијем олтаром, гдје сједе племићи и виши чиновници. Не остаде ми друго него да чекам док се служба сврши, те изиђем и станем ходати испред цркве. Најзад, кад свијет наврије из ње, једва га нађох у гомили.

Бјеше тај доктор Верде висок, личан старац, бијеле браде готово до појаса, а од старинског чувеног властеоског дома.

- Шта је? Ко је болестан код вас? - запита ме старац љубазно, видећи моје велико узбуђење.

Кад му испричах шта је, он, погледавши на часовник, рече:

- Не познајем ту фамилију. Уосталом свеједно, доћи ћу послије ручка. Сад је већ прошло једанаест.

Али ја га заокупих молити таком топлином да и преко воље пође са мном. Ишао је врло споро. Често се заустављао са познаницима. Најзад стаде распитивати за болесно дијете. Ја му испричах колико сам могао, чувајући се да не поменем бабицу и још мање лијечење забибереном ракијом. Кажем да је од почетка јесени побољевала од грознице, а сад, у размаку од десетак часова, да је имала два наступа конвулсија, пошљедњи наступ јачи. Затијем почех причати о Марти и њенијем неприликама, као и то да болује од назеба. Али, видећи да ме не слуша ни на једно ухо, ја ућутах.

Кад стигосмо, Курсуп је сједио пред кутњим вратима, зловољан, па ни да се помаче.

- Дигни фењер, па свијетли пред господином уза скале, - рекох му.

Он опсова кроза зубе, па устаде и отшуња се у стојницу.

Ја онда потекох и дигох фењер, али у томе зачух јецање у мрачној коноби. У углу, поред рпе маслина, сједио је Ђукан на земљи, саставио главу и кољена и јеца. Рука ми задрхта, умал' не испу-стих фењер. И рекох:

- Свршено је, господине докторе!... Доиста је дијете умрло!

- Па, хајде, кад сам већ ту, - рече он мрзовољно. - Овај вински мирис, ово је нездраво, а, како видим на таваници нема штропа!

И он опрезно иђаше за мном уза стрме степенице.

Чело главе Фифинине стајала је Анђелија са запаљеном воштаницом у руци. Тетка је чинила неке чудне покрете, а Марта је клечала на поду заронивши главом у душек.

Женске не скретоше главе на наше кораке.

Јадна Фифина у самој кошуљици бјеше заковрнула, а руке и ноге трзаху се силно. Зјенице јој утекле навише, те се видјела само бјелина очију. Зуби јој бјеху чврсто стиснути, ноздрве раширене и црвене; лице јој је играло.

Љекар даде знак тетки да не дира малу мученицу, па је стаде мирно посматрати. Дуго је тако посматрао, па се мало намршти и отиде да сједе за велики сто, зовнувши прстом тетку. Њих двоје узеше шапутати и он показа главом на Марту. Најпослије он извади из шлага лисницу, откиде листак и стаде лагано биљежити писаљком. Затим њих двоје пођоше Марти.

- Устани, Марта! - вели јој тетка подижући је. - Ево г. дотура!... Хајде мани је, хајде лези! Против божје не може се ништа, него треба да чуваш свој живот.

Несрећна жена послуша несвјесно, али кад угледа дијете у самртним мукама, цикну и стаде чупати косе вичући:

- Јао! не дајте!... Јао, Анице, мило дијете, тата те зове, је ли? Тата ме проклиње?... Видиш ли, друго, онај мој сан?... Јао, боже и Богородице, узмите мене ја сам крива, ја сам крива!

Једва је мало смирисмо и натјерасмо да легне.

Ја сам опазио да се љекар веома изненадио кад је видио лице Мартино. Он је узе за било, питајући нешто тетку талијански, али у тај мах Анђелија врисну.

Сви потекосмо онамо.

Фифина издахну.

Љекар побјеже.

Настаде ужасан призор.

За тили час напуни се кућа жена. У тишми видјех и Курсупа гдје се врзе и плаче обилато. Гомила једна натушти се око дјетета, друга око Марте, грајући све углас, проглушујући једна другу. Тетка придржавала је Марту и са изразом највеће срдње викала је нешто, показујући руком. Најзад ја разабрах гдје каже да се отворе прозори. И ја учиних то. Па онда ме тетка зовну и шапну ми нешто. Разумјех само толико да помену Анђелију. Ја отидох.

Стара дјевојка тако је ужасно јецала да јој се рука с воштаницом трзала. Жене, мјесто да јој узму свијећу из руке, држаху је да не падне наузнак. Она је изговарала њешто на претрг, њешто, што је доиста задовољавало радозналост жена. То сам познао по њиховијем лицима. Па онда, двије-три прекрстише се, као од чуда. Њене, иначе страшне зјенице, бјеху се невјероватно рашириле.

Ја јој се примакох и узех свијећу, па је стадох гурати да се одмакне.

Она пође, али не прекиде, него чух:

- Гријех!... Гријех... му је... на... души... Ђукану!... Све... ће... он... платити... Богу!... Све ... све... и за мене... и за њу... и за њих!... Ја виђу бога! Ја виђу бога!...

Мало помало, граја се утиша и замијени је тихо јецање.

На један мах Марта сједе на кревету са изразом страха. Она се загледа у Курсупа и викну:

- Ђе ти је господар?

Настаде таква тишина да би се чуло да муха прозуји.

- Ја не знам! - одговори Курсуп звјерајући око себе, чудећи се што су толики погледи упрти у њега.

- Ђукан је у коноби, - рекох ја.

- Аја! - вели Курсуп машући главом. - Он је попријед изишао, кад оно поче лелекање.

- Брзо иди, нађи га! - викну јаче Марта.

- Ја ћу, кумо! - рекох. - Ја ћу га брзо наћи! Марта ме погледа таким изразом као да сам је спасао.

Онда лагано заокружи главом и додаде тужно:

- Јао мени, шта је с њим!... Јао мени, друго моја, сад ме је велика брига за њега!... Бојим се да не учини што од себе!... Ви не знате како је он то дијете љубио!... Јао, мој добри, јадни Ђукане! ... Иди, кумићу, бог ти дао!

Тетка додаде:

- Хвала вам, жене, што се нађосте у невољи! А сад би добро било да нас оставите саме.

Диже се мала граја, па за трен изиђоше.

Како сам ишао за њима, чух разне примједбе, али само двије привукоше моју пажњу.

Једна гласно говораше:

- Чу ли ти како Ђинђувија себе петља у нешто, у некакав гријех! Каже да јој је крив Ђукан. Шта то може бити?

Заиста и ја сам се питао шта значе чудне ријечи старе најамнице.

Друга жена отпоче јетко:

- Ћерају нас, болан, јер ркаћи не купају мртваца као ми, нити они даду да ми гледамо.

Око тога настаде спор. Једна је тврдила да су ркаћи као год и буњевци прави кршћани...

Дуго сам тражио Ђукана. Најзад га нађох у крчми. Он је сједио налакћен пред пунијем бокалом, али још не бјеше окусио вина. Кад казах рашта сам дошао, он окрете своје мутне очи у мене, па ме задуго гледао, чисто као да се домишљао ко сам ја. У неке посумњах да је помјерио памећу. Али одједном, бризнуше му сузе и он паде главом на прекрштене руке, плачући горко и наричући нејасно.

Након четврт часа пође са мном. Једва се попео уза степенице, једва дође до Мартина кревета, гдје паде на кољена.

Она му положи руку на главу. И тако дуго остадоше.

V

Видјели смо како је снаха Ђуканова, Ката Јовова, спријечила велику бруку на дан његове свадбе и како су је у велике поштовали и свекар и муж и дјеверови, а највише најарумнији од свију Скакаваца.

Да не би те разумне жене, сам бог зна каква би нереда било у Мартиној кући на дан погреба! Марта је лежала готово онесвијешћена; Ђукан се превијао у кујни, јер му се бјеше "враг увалио у дроб"; Анђелија је сједила у мрачној коноби нијема, непомична, глуха на свачији позив. А женске навалиле са злурадом испитљивошћу, јер их је копкало да дознаду за тајну старе "Ђинђувије".

Али Ката Јовова бјеше не само добра и паметна, него и необично вјешта. Она је имала спреман осмијак за све, - и за оно што је смијешно, и за оно што је тужно, и за паметно и за безобразно. Њеколико згоднијех ријечи и њима прикладан осмијак, па свак бјеше миран.

- Јадне не биле, ви не познајете Анђелију, зато јој се чудите! - рекла је она женама. - Анђелија је добро жвркнута. Она је увртјела у главу да је све гријех, па и женити се и удати се, а највише удовици преудати се, те је увјерена да је бог Марту казнио! Зато она викаше: "Виђу бога!"

Тако би умјела забашурити и која друга женска глава, али би јој недостајао Катин израз очију и лица, њено осмијевање, њена мирноћа, њен природни, неусиљени пријелаз на други предмет разговора, што све скупа много већма утиче него ријечи.

И све жалосне потребе Ката је свршила лако, у тишини, као мимогред. Наравно, да јој је моја тетка била у свему при руци, али се тетки милило да граје и кад не треба. И тако, хвала Кати, сврши се што мртвацу треба у реду и пристојности. Осим свега, Ката је дивно замијенила болесну мајку, - она је тако умјешно нарицала да је измамила сузе и самоме попу.

Ђукан, у дроњавим хаљинама, у лицу као земља, погурен, необријан, привлачио је свачију пажњу и наводио свакога на чудне мисли. Није ништа говорио, него је само јечао.

У повратку, пошто Ката пусти да издуши силна туга боне жене, нађе опет згодан осмијак и рећи ће Марти:

- Црна секо, што најпосле да толико тугујеш! Да је остала у животу, лијепу би срећу дочекала! Дочекала би оно што и ти и ја и свака жена!... Боље је не бити, него бити женско!...

Метеж је трајао у кући још један дан. Ката је имала на оку Анђелију, која за све вријеме не бјеше ништа окусила, осим, може бити, воде, нити се куд макла из мрачне конобе. Ката јој није ништа правце говорила, него је намјерно јадиковала да нема ко да у кући помогне, да учини ово или оно. Најпослије, другога дана послије подне, баш кад сам ја наишао, Ката јој рече:

- Анђелијо, по богу сестро, имаш ли ти душе, бојиш ли се бога?... Само ми то кажи: бојиш ли се бога?

На то се Анђелија трже и устајући: с натегом започе пренеражена:

- Велиш ли да се ја не бојим бога?

- Па ти! Да га се бојиш, би ли ти оставила бону господарицу, којој нема ко ни воде додати?

- А ђе је он? - запита плашљиво слушкиња.

- И он је у кући, али је болестан. Чуј, де! (Ката јој њешто пришапта, на што Анђелија плану:)

- Аја, богме! Нека они плате што је моје, па идем с овијех стопа!

Ката јој окрете леђа и пође уза степенице, говорећи:

- Добро! Доста! Платиће се оно што је твоје, па иди с истијех стопа и понеси гријех на души да си оставила добру своју господарицу у највећој муци! А и свијет ће пљувати на тебе с тога, не бој се!

Онда стара дјевојка бризну у плач.

- Да си ми по богу сестра, не говори тако! Ево, послушаћу те!

И отиде за њом.

Ја се притајах на вратима.

Горе, пошто престадоше њихови кораци, настаде тихи разговор и јецање. Иза мене Тамбур је на измјену режао и урликао, али истиха. Помислих да ће бити гладан, и заиста, кад пођох к њему, он устаде и умилостиви очи. Пођем к стојници, али ме одонуд срете пригушени лелек. Курсуп је плакао и запјевао:

- Јао мени, јадан ти сам! Тешко мени и довијека!

Нијесам се надао да је Курсуп тако мека срца, али би смијешно било да га ја тјешим, те пођем горе у кућу.

Ђукан је сједио иза кревета Фифинина до прозора, а тетка и Ката плетијаху до Марте. Они прекидоше неки разговор. Ја започех:

- Мора да је Тамбур гладан, јер све урличе! Ката одговори:

- Ја сам рекла слушкињи да му умијеси мекиња... О, Анђелија! Однеси псу јело!

Анђелија пронесе замијесу.

Настаде опет ћутање, испрекидано уздасима и Ђукановијем јечањем. Најпослије Ката настави пређашњи разговор:

- Мијат је сигуран! Он може сјутра почети. Сад би добро било да нађеш три четири купљача, па да прионете, кад је бог дао овако сухо вријеме! Доста је било дангубе! Грјехота би било да и даље пропада благо божје? Је ли тако?

- Тако је, - потврди тетка.

- Па да идем, кад ти велиш, да зађем по комшилуку, - рече Ђукан и окрете главу према Марти...

- Богме, како који дан све ће бити скупљи, а ред је свршити, - додаде Марта.

Марта замаха главом и започе слабим гласом:

- Нећу да он иде! Нека зађе Курсуп по комшилуку, па нека зовне Иванију Жвркалину и сина покојног Анта и дјечурлију Мијатову. Они су увијек у мене радили. Нека их само зовне, па ћеш се ти с њима погодити, Като... Иди зовни Курсупа!

- А ко зна ђе је Курсупина? - вели Ђукан. - Ја га никако не виђам!

- Ја ћу вам га сад послати! - рекох и изиђох. Изиђох смућен, јер ме немило изненади што се Марта у јеку своје жалости и у ономе стању може бавити обичнијем, домаћим пословима, а, што је још горе, само мисли о њему и о његову угледу. Упоређивао сам је са глупијем Курсупом, који кришом лелече за Фифином, и из тога упоређења Марта ми се снизи пред очима. Кад се примакох, чух опет његову кукњаву, али чух и Анђелијин глас. Зауставих се пред мрачном стојницом. Она га је, ваљда, тјешила, а он је нарицао, управо њекога је клео.

- Да бог да сви поцркали! - рече Курсуп. Јадник! рекох у себи, куне господаре што нијесу умјели чувати Фифину.

Анђелија замрмори њешто, а он се издера на њу:

- Три дана се давим сувијем крувом! Да бог да цркли и они, као што је цркла Вивина!

- Курсупе! - викнух ужаснут.

- Шта је? - одазва се он истијем гласом.

- Како ти то говориш, бештијо једна! Ако ја то кажем господару, знаће ти ребра. Он потече к мени, вичући:

- А шта ти ту прислушкујеш, растрижењаче, апостола ти твога! Чек', да ти покажем колико се бојим и тебе и лулавог господара! Стан' да...

Али му ријеч запе у грлу. Њека рутава рука поврх моје главе шчепа га за грло, те му искочише очи и стаде кркљати. У исти мах. њека друга суха рука ухвати Ђукана за косу и повуче га натраг, и то баш у маху кад Курсуп истрже нож иза појаса и замахну њим у трбух господарев.

Све је то било за тренутак, без и једне ријечи. Анђелија се загледа у Ђукана својијем страшнијем очима, изразом одвратности, чикања и презирања. Усред тога ужаса, она је тек била прави ужас, - била је утвара, аветиња, каква се ни у сну не виђа. И Ђукан, крвожедна звијер, готов да понова кидише на слугу, устукну пред њом. А она му се примаче, мичући блиједијем уснама, али се није чула ни једна ријеч. Онда Ђукан окрете главу и отиде пред кутња врата, па сједе. Ја отрчим у кућу и кријући се од Марте даднем знак Кати да изиђе. Нијесам могао говорити, него сам је вукао. Затекосмо га на истом мјесту. Врата од стојнице бјеху затворена.

- Шта је то било:? - запита жена.

Он диже главу и стаде нас гледати као да се буди из сна, и ја јој укратко и на прекид испричах шта се догодило.

Жена се прекрсти и сједе до њега, а мени даде знак да уђем у кућу. Срећом, тетка је била у разговору с Мартом, те не видјеше колико сам узбуђен. Примакнем се прозору, отворим га и видјех њих двоје боље. Ката се једном руком подбочила, а другом ухватила за чело, па му њешто говори. А он слуша оборене главе. То је подуже трајало. Најпослије Ката отиде пред стојницу и зовну момка, који лагано отвори, блијед као смрт. Није му дуго говорила, и он пође за њом оборене главе као стидна невјеста, па стаде пред Ђукана и пољуби га у руку.

Ја се опростим с Мартом и пођем кући. У проласку затечем њих двоје на истом мјесту, а на улици видјех Курсупа гдје се гега и звиждука. Пошао је да тражи купљаче.

Сјутрадан господар и слуга са најамницима отидоше да купе маслине, а Мијат је у коноби гњечио оне гњиле. Анђелија је помагала Мијату, пазила да се вода не охлади. Ката и тетка бјеху поред Марте.

Тако је трајало докле се Марта почела придизати, а Ката је остави кад јој се снага добро поврати.

За цијело то вријеме Ђукану ни једном не дође његов "жвр", него је био узоран муж и домаћин, тако да и моја тетка поче вјеровати е се "из темеља" измијенио, како говораше Марта. На Курсупу се искаљивао само у пољу, од Анђелије се клонио, са женом је поступао да не може бити боље. Али, пошто среди пошљедњи дио љетине, кад настаде права зима Ђукан поче опет залазити у крчму. Два-три пута сретох га пијана. Па онда, једног вечера, диже се граја у кући, сасвијем онако као и у пређашње вријеме. Опет се чу векање Ђинђувијино и Курсупова дерњава: "Не по, трбуву, ћаћо мој!" Опет је сјутрадан Марта кривила слуге, а правдала њега! И то је сад ишло редом сваког боговјетног вечера.

А једном, око поноћи, (бјеше око Богојављења), пробуди нас Курсуп, запомажући:

- Погибе господар!

Тај нас глас није изненадио ни ражалостио богзна како. Потекосмо распитујући о појединостима.

Пробо га, вели, ножем неки Арамбашић у крчми код "Три круне". Спорјечкали се њешто, па Ђукан ћушио Арамбашића, а овај њега ножем у бок. Донијели су га кући једва жива...

- Дакле, жив је! - викну тетка чисто незадовољна.

Нађосмо око њега, осим Марте, њеколико људи. На кревету бјеше бара крви. Ђукан је лежао на здравом боку, са заваљеном главом. Један од људи испираше му рану водом и ракијом.

- Је ли при себи? - пита тетка вукући Марту настрану.

- Ајао мени! - тужи жена... - Убише га права, здрава! Ево сви свједоче да није крив!

- Бога ми, ми то не кажемо! - рече једно момче.

- Ама је ли при себи? - понови тетка.

- Ама како није! - одврати други. - Није га прогризило, није му ни утробицу дохватио, - ни ђавола му! А гледај како је гојан у боковима.

Цијелу ноћ смо провели поред рањеника. Људи су такође сједили и пили.

Ђукан није хтио љекара, него се лијечио ракијом споља, а вином изнутра. "Рљудао" је до половине прољећа, па се брзо појми и оснажи, те му се поврати и стари "жвр".

Тога љета често сам с њим ишао изван града, њекад у лов, а њекад обилазећи род. И све његове баштине познадох сјем "горњих винограда", а ту ме највише жеља вукла.

VI

На Преображење, зором, Ђукан дође у наше двориште и стаде ме дозивати.

- Хајде, вели, да идемо у горње винограде, да видимо има ли шарка!

Ђукан је био у тежатном руху, са раздрљеном кошуљом, са двоцијевком о рамену.

Тетка ме пусти. Курсуп изведе Лулину и Капурала. Тамбур је ишао за њима.

Ђукан ме подиже на сапи Лулини, препоручивши ми да се чврсто држим за крстине од самара, а он узјаха преда ме и Лулина пође касом. Кад изиђосмо из улице, Ђукан рече момку да тјера у сав трк. Здепоња се полегуши и потјера што је боље могао. Тамбур је лајући за њим трчао. Ђукан стаде викати: "Аха, боље, боље, магарче на магарцу". Па онда ми још једном препоручи да се чврсто држим, те ободе Лулину и она потече тако бијесно да сам ја отскакао за педаљ. Тако смо трчали докле не остависмо "два магарца" далеко иза нас. Кад пођосмо кораком, он започе:

- Дувај, дувај, пуцуљо! Два дана нијеси никуд макла!

Кад сунце грану, стигосмо под горње винограде, који се зелењаху по брдељцима. На највишем врху бјеше црквица "Госпа од помишљаја". Гдје и гдје из пударица извијао се дим. По међама било је маслина и питомих воћака.

- То ли је Госпа од помишљаја, гдје се много привиђа? - запитах.

- То је, - одговори он. - Колико захвата црковина, нема тога бркоње који би кадар био преноћити на њој!

Ја сам доста слушао о тој сјеновитој цркви, у којој сваку ноћ сама звона звоне, саме се свијеће запале, њеки тајанствени свештеник служи службу, којој присуствују покојници из околине, што имају да откају смртне гријехове.

Одјахасмо. Курсуп поведе животиње узаном и кривудастом путањом што се пењала кроза сухомеђе. Са пола бријега увратисмо у Ђуканов виноград, који је могао имати до десетак мотика; бјеше добра црница земља, чокоће чворасто и снажно. Отидосмо пред пударицу, под велики лиснати орах. Курсуп расамари животиње и донесе торбе. Ђукан извади из једне пространу поњаву, коју пружи по трави. Па из ње извади Качићев "Разговор угодни", који баци на поњаву. Из друге торбе извади сомун и сирац и бурагу вина, а мени рече:

- Хајде, биркај ако што нађеш, па кад се назобљеш, врати се да чинимо жвр!

Ја и Курсуп биркали смо, докле смо се сити најели. Узгред, он ми је штошта причао, међу осталијем стварима и то да ће њеки од Скакаваца бити на својим баштинама, те да ће доћи на разговор Ђукану. А ту је увијек њихов пудар Бубало.

- А би ли ти смио ноћити у црквеној огради? - питам га ја.

Он рече да би кад би имао длаке од црна пса и не знам шта још. Па ми узе причати о аветињама које су му се јављале у разнијем приликама.

Затекосмо Ђукана гдје лежи налакћен и чита гласно Качићево причање "о босанским краљевима". Ја легох поред њега, а Курсуп је стојке слушао њеко вријеме, чешкајући Тамбура, па у један мах, кад чу ријеч "Котромановић.", удари у горопадан смијех, па сједе подвивши ноге на траву. И што је даље Ђукан читао, то се момак све већма смијао, а, на моје велико чудо, Ђукан ни главе не обрну на то. Најзад Ђукан сједе, напи се ракије и даде Курсупу.

- Ама што се смије тако? - запитах ја.

- Што је безјак! - вели, Ђукан, погледавши Курсупа љубазно. - Нема он, болан, памети ни колико Капурал.

Курсуп удари у још већи смијех, па вели:

- А да зашто су књиге, нето да се људи смију!... Де, бога ти, чати још мало, како је онај краљ ... ха, ха, ха, ха!

Ђукан узе потанко причати чији је који виноград. Па онда се сјети свога дјетињства и својијех другова, те заврши с уздахом.

- Послије, кад се одморимо, отићи ћу к цркви, па ћу ти оданде показати наше село. Види се као на длану. Све ћу ти показати...

- А је ли се теби кадгод што призрело овуда?

- Мени није, али јест брату Јовану, али ником горе што ћаћетини. Кад је једном ишао из града пјешке, па допре ондје гдје ми одјахасмо, вели, чује кораке озго. "Погледам боље, вели, и видим у мраку три човјека без глава! Кад ја то виђу, рече, имадох још толико свијести да пљунем иза себе преко рамена, па дадох маха ногама. Једва допријех жив до куће."

Курсуп се опет зацени и пита: "О свеца им њихова, како могу трчати без главе?"

Ђукан настави:

- Свуд се виђа поњешто, али овуда највише, зато што су у старо вријеме биле велике шуме, па су биле засједе. Људи су дочекивали горњаке и убијали их. А кад човјек умре без причешћа, онда не може сјен да му се смири.

Ђукан нам је дуго причао о устравицама.

Сунце бјеше отскочило и припекло. Косови су пјевали, попци цврчали. По виноградима, кроз зеленило блијеснула би гдјекоја цијев пушчана.

Курсуп први заспа до Тамбура. И Ђукан леже. Ја сам дуго сједио. Звоно зазвони. Са разнијех крајева људи су се пењали црквици и ја сам живо замишљао како се ноћу истијем начином прикупљају покојници...

Најзад и ја се пружих наузнак и загледах се у неизмјерни чивитасти свод небески. Од тога ме обузе несвјестица, те заспах.

Доиста сам дуго спавао. Два пуцња, један за другим, тргоше ме, те скочих.

Курсуп је трчао у правцу куда је била наперена пушка.

- Шта би? - запитах уплашен Ђукана.

- Ништа! Гађао сам косове, тек толико да испразним пушку... А ево их, ево их! Сад ће бити жвр!

И он се обазрије погледавши на небо и додаде: "О, боже, о свети! Илија, не дајте!"

Далеко на западу, за голим брдима, као какав голем језик промаљао се црн облак. Спочетка лагано па све брже, црнина се примицала приморју Ђукан је нетремице посматрао, па: наду образе и рече:

- Ох-ох-ох" а ја немам тројица!

Ја сам отприлике разумио да се боји града, тога бича божјега за приморску љетину. Курсуп донесе два ужасно искрвављена коса. Један је још отварао и затварао очи и као да уприје пријекоран поглед на Ђукана, па издахну. Он их узе, тегну их на длану и баци далеко. Затијем се окрете к цркви и викну:

- О-о-о, Бубало!

- Ој, ој, - одазва се Бубало одњекуд.

- А имаш ли тројица? - виче Ђукан. Након дуга застоја пудар одговори:

- А имаће десетак!

- Пошаљи ми четири, - викну Ђукан, - а ево ти шаљем; бановац ((грош).

Курсуп узе новац и отрча уз брдо. Ђукан напуни пушку само прахом, погледајући сваки час на небо, на коме се облак раширио.

И рече:

- А ја, магарац, да заборавим да је данас Преображење, кад оне увијек чине да се преобрази небо!... Да заборавим понијети тројица!... Баш сам гори од Курсупа!

Курсуп дотрча, носећи у капи њешто, што истресе на поњаву. Бјеху четири бијеле гукице.

Ђукан се прекрсти, па разви једну бублицу. Бјеху то два комадића свијеће, укрштена и свијена. И он стави у сваку цијев по једну.

Ја се тада сјетих онога што сам већ давно знао. На Тројичин дан, тежаци донесу у цркву свјећица, па их на литургији после јеванђеља савијају. Ти су пурци намијењени да гађају вјештице које воде љетње облаке. Вјештице се само боје Тројичина пурка; њишта их друго погодити не може.

Облак већ бјеше покрио све горње винограде и други крај према њима. Како је црнина летјела над нама, тако се сјенка прелијевала преко зеленијех винограда.

Ђукан устаде.

Свуд по виноградима стајали су људи гологлави, са напереним пушкама пут неба.

На један мах загрми над нама. У исти мах зазвони ка цркви, грокну грозд пушака и из два-десет-тридест грла диже се урликање...

Ђукан је нанишанио у окрајак облака таком пажњом и изразом, као да баш види некога, па само чека да му се згодно напери према цијеви.

Најпослије и он опали, и сва се тројица стадосмо дерати из свега мозга.

- Ено је!... Ено их двије-три! - викао је Курсуп ужасно узбуђен, докле је Ђукан уздрхталим рукама поново пунио пушку. - Брзо, господару, ако бога знаш. Овога пута бар једна умаћи неће!...

Град се просу на другој страни и само дохвати окрајке горњих винограда. И мени се машта толико распламтила да ми се збиља чинило е видим њеке крупне женске слике у облацима.

Курсуп их је опет грдио најгаднијим ријечима.

Ђукан се опет прекрсти и опали.

Тако је подуже трајало. Пуцњава и дерњава на све стране.

Облак се повијао, спуштао, дизао, као каква голема авет. Мало помало, облак се издуљи и отплови кроз плаветнило небеско, носећи ужас другим крајевима приморским.

Сви виногради око цркве бјеху поштеђени.

Ђукан сједе изнемогао. Задуго ријечи није проговорио. Курсуп, блијед као крпа, започе:

- Еј, сило небеска! Да не би тебе, господару!...

Ђукан га мрко погледа, а мене још горе, па леже потрбушке и стаде нешто гунђати. Најзад почесмо ћутке јести. Затијем легосмо опет до "попаснијех доба." Онда Курсуп одведе стоку на појиште, а Ђукан ми ману главом да идем за њим ка "Госпи од помишљаја".

Пут је био стрменитији, али шири но до половине бријега. Виногради су били боље омеђени и задрачени: чокоће и маслине снажније, те се на први поглед познавало да је земља. давно обрађивана.

Он је лагано ишао преда мном, погнуте главе. Како не бјеше ријечи проговорио послије града, то сам помишљао да је зловољан због штете, јер је Мартиних и његовијех винограда било на другим крајевима, које је, може бити, град обио. Али, одједном, поче он застајкивати, јечати и шкргутати зубима, те посумњах да га је спопала она његова обична мука у утроби, или како је он говорио, "да му се враг увалио у дроб". Чудио сам се зашто је пошао ако је осјетио болове; и баш отворих уста да га запитам, он стаде, окрете се и загледа се у ме мутнијем злобнијем очима.

Прва ми је помисао била да је свршено са мном! Шта знам! Можда га је спопао највећи "жвр" те тражи крви. Моје уплашене очи скренуше се на двоцијевку и на руке му, које су млитаво висиле.

Он то, ваљда, познаде на мени, јер развуче усне и рече:

- Еј, кумићу! У тебе је срце као у зеца! - па се окрете и пође саставивши руке на крстима.

- А као зашто то мислиш, куме? - запитах га уздрхталијем гласом. Али ми већ глас не дрхташе од страха, него од гњева.

- Хм! Зашто? Зато што је истина! Ти по цио дан мрмољиш: бр-бр-бр, - учиш се још сад како ћеш варати свијет!... Сви сте ви такви, светитеља вам вашега, ви што продајете ријечи! Сви сте ви жвр! Гори сте од женетина!...

- Може бити да се вараш, куме? - викнух ја таквим гласом да се он окрете изненађен.

Ја сам сав цептио. Очи су моје право гледале у његове. Рука је моја спремна била да дохвати згодан, обао камен, који би га звизнуо посред чела, прије него што би се машио двоцијевке...

Он само одмахну главом, па пође даље, онако млитаво, као и прије.

Након њеколико тренутака, запита ме кроза зубе:

- А виђе ли тетку, виђе ли?

Ја помислих да је помјерио памећу.

Он се окрете и запита ме, додуше, снебивајући се:

- Тако ти бога, тако ти свега на свијету, право реци, познаде ли је?

- Ама кога, јадан не био? - питам ја у чуду.

- Ама твоју тетку, болан!

- Ама, какву тетку, Ђукане!? Ђе је она? ... И стадох се обзирати.

Он затрепта очима мрднувши главом навише, на небо, па отиде бржим корацима.

А ја остадох као укопан! Би ми горе него да ми је рекао најпогрднију ријеч, горе него да ме је ударио, јер разумједох шта је хтио да каже. Видио је моју тетку међу вјештицама и увјерен је да сам је и ја видио.

Не знам како сам се попео на вршину "Госпе од помишљаја". У свакој другој прилици занио би ме чарни поглед са тога виса, али онда се забавих о своме јаду и срамоти. Пући ће брука! Марта ће повјеровати, боље него да је својијем очима видјела! Ко зна! Можда ће грјешна сметеница посумњати да јој је тетка "изјела" Фифину. Курсуп ће потврдити најтежим заклетвама да је и он познао тетку у облацима!... Ако се дође до суочења, мени самом неће вјеровати да је нијесам видио и ја ћу ушепртљити! А најпослије - (најпослијеиакарце! како кажу Приморци) - јесам ли баш начисто да је нијесам видио?...

Наравно, сад, пишући ове успомене, ја се смијем ондашњем моме узбуђењу, али ја сумњам да сам их јачих доживио.

Ђукан је сједио иза олтара, налакћен, замишљен, гледајући свој заселак, чувен због видовитијех људи и жена вјештица.

Ја сједох на противну страну, пред уласком у малу ограду око Госпе.

Мозак ми је кружио, сузе су ми текле, било ми је као кад сахраних оца. Неизмјерна пучина морска, просута острва, брдељци заодјевени зеленилом, голе "замишљене" главице, сури бедеми нашега старог града са поноситијем ранама што му остадоше од дивљачких навала, све се то збрка пред мојим очима. Али, мало помало, у вечерњој тишини, према сунцу на заходу, све ми то различје постајаше јасније и моји се живци умирише, само оста нијеми бол.

Устанем и звирнем кроз прозор у старинску црквицу. Бјеше обична латинска капела, са једнијем олтарем и потавњелом сликом Богородице, пред којом је горјело кандило. На стенама и платнима видио се траг времена; клупе бјеху пука црвоточина; крову би такође требало оправке, еле у оној самоћи, а на вису, "Госпа од помишљаја" заиста бјеше богомоља за ноћне утваре!...

Стресох се помишљајући иа то... Питао сам се откуд јој то чудно, "убетно" име?

Ђукан је сједио, једнако непомичан, замишљен. Кад га тргоше моји кораци, он ме погледа тужно. И поче:

- Тако ми Саваота, куме, ти не знаш како ми је криво, ти не знаш шта бих прегорио да нијесам видио што сам видио!

- Тако ти Саваота, куме, - рекох ја њему на претрг - не гријеши душе!... Моја је тетка оштра жена, али је побожна. Она сваког свечаника иде на јутрење, на литурђије и на вечерње. У нашој кући увијек гори кандило. Она никад није легла ни устала што се није богу помолила.

Она...

Не могох даље, јер ме загуши плач.

Он пође преда мном најбржим корацима.

Курсуп бјеше већ осамарио мазгу и магарца.

- Ти ћеш остати овдје с Тамбуром. Наложи ватру. Немој да заспиш одмах! - рече му.

- Нећу, - вели Курсуп чешкајући се, - али, овај, што ћу за сјутра. Има њешто круха и сира, али...

- Биће ти доста, магарчино прождрљива, а ја ћу доћи зором!... А је ли? Јеси ли ти познао коју од вјештица?

Ја сав преблиједих.

Курсуп блену у нас.

- Јеси ли познао коју, бештијо? - понови Ђукан.

- Ја, бога ми, нијесам... А, ја, ја, јесам, једну!... Бјеше стара, хрома... чини ми се...

- Добро, добро, ако је кад видиш у заграђу, показаћеш ми је, - заврши Ђукан, и он усједе на Лулину а ја на Капурала, и ћутке вратисмо се кући.

Нијесам могао одољети да не кажем тетки, а и он жени, те се заврже крајина између обје кумовске куће.

Да се буњевци не сјете, крајина је била из потаје, сасвијем "глухна", али су у невидјелици стријеле летјеле из оба табора. Ја сам се здравио с њима, поњекад и увраћао, али тетка никада.

Тако је трајало пуну годину, а при њеном крају, ја отидох у свијет...

Ђукан је још жив.

Пошљедњи пут сам га видио прије три године, кад је навршио седамдесету. Ниједне бијеле не имађаше на глави, зуби му бјеху сви здрави, очи оне исте разбојничке, само што се мало погурио и што му се кожа смежурала. Марту је сахранио прије петнаест година, и узео помлађу најамницу, која се боји и његове сјенке, а у исто вријеме и претвара се, јер се нада да ће је узети. Једино што је продао горње винограде, а иначе је сачувао сву баштину. Доходак троши немилице. Ручали смо заједно и пили све до ноћи. Мене је на махове сјета обузимала, сјећајући се Марте, тетке моје, Кате Јовове - све упокојенијех , а Ђукан је говорио о њима мирно и хладно. Како сам се ја често навраћао на те сјетне разговоре, он ме једном прекиде:

- Море, говоримо о веселијим стварима, што си напопао мртве! И то је жвр!

- А бојиш ли се ти смрти, куме? - запитах.

- А шта да! се бојим, икону јој њезину, кад јој не могу умаћи!... Доћи ће, па ће спетљати, па онда је жвр!

- Прави и пошљедњи жвр! - рекох куцајући се с њим.

Људи и прилике у Гулину

Протекло је шест година откад су народњаци на управи гулинске опћине, откад су у свом програму обећали да ће срушити стару кланицу, а саградити нову. За то вријеме народњаци су увели у обичај тробојке, кокарде, сијела, бесједе и игранке у читаоници. Набавили су штампарију и издавали једном у недјељи лист Гулински напредак; установили тамбурашко друштво; почели су зидати народно позориште и образовали су пожарничку чету. Дакле, унијели су доста новина у стари град, али кланица остаде гдје је оставише Млечани, гдје је вијековима гушила Гулин.

Већина грађана кривила је за то Кека Церанеа и Јосипа Тинкића. Нијесу то тврдили само талијанаши, него су то признавали и њеки виђенији народњаци. Али, пошто је та ствар тумачена на стотину начина, пошто је била узроком бескрајних завада, а нико јој не могаше ухватити краја, то ће најпаметније бити да је ни ми не расправљамо. Али треба да проговоримо о поменутој двојици најзнатнијих гулинских људи.

Прво ћу о Кеку Церанеу, као заслужнијем за народну странку, а, богме, и као о племићу.

Кеко је талијанско име од милоште (Франческо, Кеко) а Церанео ни у ком језику не значи ништа, јер је реч постала од презимена Церанић. Босански властеличић Влатко Церанић, у половини петнаестог столећа, добјеже у Гулин, те његови најближи потомци, по обичају, ишчауре се у Церанее. Тако су постали Политеји, Цетинеји, Шишгореји и бог те пита какви још "еји!" Лоза Церанеја дала је Гулину низ свећеника, судија и срдара (старјешина у народној војсци). Ниједан од Церанеја не остави велика спомена, али су њеки ипак били знатни. Кеко, син Балдасарев, први је Церанео који се родио под аустријском владом. Био је јединац. Васпитан је и провео је дјетињство као и остали приморски племићи, наиме, поред мажења родитеља, сестара и небројних тетака, изучио је код фрањеваца основну школу, затијем, у истом манастиру, њешто латинског и талијанског језика, њешто историје, географије и математике. Све школовање трајало је шест година. Послије очеве смрти, Кеко се спријатељи са младијем адвокатом Боркићем, који донесе из Падове најљепши крој хаљина, најзвучније и слободоумније фразе, те кад букнуше буне у Италији и у Мађарској, кад се на све стране разлијегну узвик: "Доље тиранија! Живјела слобода!" нови дух провија и кроз успавани Гулин, а на челу покрета стаде Кеко Церанео. Усред те вреве у Гулину се прославише двије необичне свадбе: адвокат Боркић узе Кекову сестру, а Кеко се ожени кћерју њеког златара Кртајића. У заносу првијех мјесеца брачног живота оба млада слободњака лакше поднијеше пропаст царства слободе. Реакција је трајала дванаест година и загорчила је живот Кеку. Сан-маркини (људи старога кова) мрзјели су тога отпадника, "обузета демоном слободе". Племићке мрзјеле су лијепу Стелу, Кекову жену, која је још имала несрећу да буде нероткиња. Али Кеко дочека вријеме освете. Кад цар даде устав, кад у Приморју настаде борба против талијанства, Кеко ступи у прве редове народне странке. Много је допринио њеној побједи у Гулину, те већ у првој изборној побједи, да је хтио, могао је постати опћинским начелником, али он ту част уступи Јосипу Тинкићу.

Тинкић је био предузимач и обогатио се грађењем тврђава на Приморју, за вријеме талијанских ратова. И прије него што настаде народни покрет, он изиде на глас као учен самоук, а кад се умијеша у борбу, он изненади своје земљаке бујном рјечитошћу. То је био говорник по милости божјој. Кадар је био да говори кад год хоћеш, о чему год хоћеш, и колико год хоћеш! Имао је звучан, баритонски глас и лице пуно израза. Често се дешавало да је читав збор око њега плакао, или се смијао, или урликао од гњева...

Оба та првака имађаху обиљежје свота поријекла. Тинкић, син једнога месара, бјеше осредњег раста, плећат, снажнијех мишица, врата као у бика, лица дугуљаста. Кеко је био елегантан, жилав, финијех црта, спор на ријечи, а иначе слабо је говорио "славјански".

Зли језици тврдили су да су оба првака, за шест година откад су у опћинској управи накнадили штету коју су претрпјели трошећи за народну ствар. Гулински напредак доказивао је без престанка да су, због народне ствари, обојица упропастили своје имање, а La Patria, који је у Задру излазио, доказивао је противно.

Међутим протече шест година владавине народњака над Гулином и расписаше се по други пут опћински избори.

Народњаци истурише програм, коме је први став гласио: "Ми ћемо, у најкраћем року, као што захтијева дух времена, срушити стару кланицу, а подићи нову, изван градског опсега..."

И Талијани се пренуше. Након шест година мртвила, устадоше сви као један човјек, покренуше жестоку агитацију и стадоше јавно биједити Кека, Тинкића и све остале вјећнике да су у пошљедње вријеме прожети духом назадњаштва.

Овдје треба мало објашњења.

Сви гулински опћинари, без разлике вјере и странака, сви становници града Гулина и његовијех двају заграђа и онијех десет села што му припадају, сви они силно мрзе новотарије, као што су: кокарде, заставе, сијела, игранке, бесједе, тамбуре и Гулински напредак! Та мржња против сваке новине, то им је заједничка одлика. Али поред свега тога, свима импонују фразе "дух времена, дух слободе, дух напретка", те се може рећи да им је и то заједничка одлика. Нека ђаво разумије како се то слаже, али тек је у Гулину тако. Сам узвик: "У име напретка!" у згодној прилици, а изречен јужњачком жестином, утјече као њекад, у "срдарска времена" поклич: "Ха, браћо, за виру Исусову!..."

Агитација против народњака узе такав мах да се главешине те странке озбиљно забринуше. Тинкић поче шетати по тргу, пред вијећницом. Шета човјек, а не види ни ко га поздравља, нити ко га подругљиво посматра. Кеко је непрестано био по околини, иако не бјеше вријеме ни пољском раду, ни лову. Два народњачка адвоката, један пекар, сви њихови попови, учитељи, трговци, посједници и занатлије, бјеху забринути. Крупни касапин Матија Букара, вијећник и коловођа у свакој народњачкој демонстрацији, стаде се чешће опијати. Ловро Бетинар, надимком "Стрико разлог", трговац бродарских прибора, помало и каматник, поче се затварати у свој мрачни дућан. Оба опћинска писара, пандури и послужитељи почеше учтиво поздрављати угледније Талијанце...

Било је, дакле, и сувише знакова да се у Гулину спрема олуја. Али десет дана пред изборе, кад изађе проглас талијанске странке, тек тада се разумједе какав ће лом настати. Њеки неутрални грађани, слутећи да би могло бити крви, отпутоваше из Гулина.

Проглас је био метар висок, мало мање широк, са крупнијем словима, која се могаху читати на петнаест корака растојања.

По свијем рогљевима и виднијим мјестима, на сваком позитку и празном простору, у стотинама примјерака, проглас освану по Гулину. Ево вам њеколика става из њега:

... "Браћо бирачи! За ових шест лита управе народњачке, за то дуго вриме, које ће црним словима бити забилижено у повисти Гулина, пориз је нарастао до вршка, а ми смо то сносили без викања, у надању да ће опћинска управа испунити своје свечано три пута понављано обећање да ће уклонити из наше сридине гниздо заразе и шпоркарије, да ће уништити немили спомен назадњаштва, да ће збрисати срамотни жиг са јуначког чела гулинског, другим ричима, да ће срушити стару кланицу а саградити нову. Мисто тога, народњачка управа умирила нас је празним ричима и немилице је трошила наш крваво стечени новац за сврхе граду штетне, али њој корисне! И они имају образа да нам поново обричу грађење кланице, да нам бацају тај мамац, који је за нас уврида и изазивање!... Зато, браћо бирачи, пошто сви истински љубите свој завичај, пошто нико од вас не жели да му на челу остане неизгладиви Кајинов знак, то сви, као један човик, гласајте за потписане кандидате праве далматинске странке, који ће доиста и у најкраћем року саградити нову кланицу!.. Сложно, браћо, у име слободе и напритка!"

Прогласи су били прилијепљени њеким ђавољским љепком, тако да су их пандури само стругањем могли уништити са зидова и врата опћинског дома.

Утисак је био силан.

Усред тога метежа, сјутрадан послије појаве прогласа, Тинкић сазва опћинско вијеће.

*

То је било четрнаестога марта, на дан св. Матилде, која се у Гулину сматра као вијесница прољећа, али која те године донесе силну југовину с пљуском. Море је бјешњело. Големи вали разбијаху се о бокове лађа и запљускивали су обалу. Са свију кућа точили су млазеви, а са крова стоне цркве падали су прави слапови.

Осам прозора велике опћинске дворнице, што на море гледају, бјеху затворени капцима. На другој страни била су четири прозора, које није требало затварати, ади су стакла била замагљена, те послужитељи запалише лампе.

Први дођоше Тинкић и Стрико Разлог, а затекоше тајника и два писара. Наскоро почеше долазити и остали, појединце, или у мањим гомилама. Сви су улазили ћутке и очекивали да начелник започне разговор.

Ваздух је у дворници био тако загушљив да су дебели чланови вијећа, наиме: начелник, тајник, касапин, оба адвоката и три попа с муком дихали.

Баш кад се Тинкић маши за звонце, уђе у дворницу Кеко, хладно поздрави и сједе у први ред, пребацивши ногу преко ноге. Тинкић отвори сједницу са њеколико испрекиданијех ријечи, а са изразом као да ће заплакати.

То је поразило вијећнике, који су се надали да ће их вођ охрабрити или, барем, да ће их китњастијем говором утјешити за све жртве које су поднијели ради слободе и напретка Гулина, за увреде и унижења, која се ено читају у противничком прогласу! Напали су се да ће из његовијех уста чути громке, заношљиве ријечи, овако:. .. "Не, браћо, ми не падамо, ми не бјежимо са бојишта, него пред неразмишљеним, бијесним јуришем заслијепљене гомиле, ми се привремено повлачимо у тврди град наше савјести, држећи високо нашу заставу, спремајући се да опет итд..." Али кад је ето велики говорник клонуо духом, вијећници се покуњише, те се чинило да су се скупили на мртвачки обред. И свима се наметну га немила мисао да је ту опијело и њиховој власти и народњачкој странци.

Усред гробне тишине, тајник поче читати којекакве ситнице, што бијаху на дневном реду, на које нико не обраћаше пажњу.

Један од послужитеља унесе повеће писмо и стави га пред Тинкића. Овај, прочитавши натпис, тргну се мало, па окрете писмо са стране печата, затандрка звонцем.

Тајник ућута. Сви наперише уши.

- Господо! - поче Тинкић једва чујно - ово је писмо упућено вијећу са натписом да је у њему... понуда за грађење нове кланице. Диже се граја:

- То је безобразно!

- То је подло изазивање!

- Немојте ни отварати писмо, него га баците кроз прозор!

Матија касапин надвика све:

- Кажите ви мени име тога шаљивца, па да видимо хоће ли до вечерас имати сва ребра на мјесту!

Стрико Разлог устаде и започе својим пискавијем гласом:

- Господо часна, држимо се разлога! По разлогу ја нијесам зато да се писмо не отвори; ја нијесам за то да се оно баци кроз прозор; ја нијесам за то да се њеком ребра...

- Кажи зашто си! - викну му адвокат Боркић.

Кеко Церанео устаде и рече просто и мирно тајнику:

- Отворите ту књигу и штите. Дебељко разреза завој, из кога извади два писма. Пошто прегледа натписе, рече:

- У једноме је понуда, у другоме име нудиочево.

- Име нудиочево!... - повикаше њеки.

- Не, него најпре прочитајте понуду као што је ред, - вели Тинкић.

Тајник поче читати:

"Славном опћинском вијећу.

"Међу реформама које је народна странка за овијех шест година извршила, које су Гулин подигле културно и здравствено, нажалост не може се уврстити један рад, који је такође био од пријеке потребе. Знајући шта је све томе на путу стајало, није ми ни на крај памети да за то кривим претставнике народне странке, али дубоко жалим што јој противници могу замјерити тај једини неуспјех, и што због њега смију јуришати на цијелу народну странку! Зато, имајући на уму старо, окушано прегаоштво народњака; имајући на уму да се може добро свршити и оно што се у дванаестом часу започне, ако се око тога уложи све потребно прегаоштво; вјерујући да је сваки члан вијећа дубоко прожет осјећањем е се питање кланице тиче и његова образа, - имајући све то на уму, част ми је поднијети слиједећи приједлог за грађење нове кланице, под условом да, ако се приједлог усвоји, да се одмах, већ сјутра, шеснаестога марта, приступи полагању темеља..."

Људи се згледаше. У сваком погледу читало се питање: "Је ли ово шала, или збиља?..."

- Читајте погодбе! - нареди Тинкић. Оне су биле кратке и јасне, и тако повољне за опћину да је нудилац могао имати све друго пред очима, само не своју корист.

Тинкић прелети погледом по вијећницима и започе:

- Господо, ја предлажем да се ова понуда начелно усвоји одмах, прије него што се отвори друго писмо, те дознамо име нудиочево и какво нам јемство пружа. Тијем ћемо доказати да нас нијесу руководили којекакви смјерови кад смо одбијали пређашње понуде, које су све махом личиле на уцјене.

Адвокат Боркић устаде:

- Али, г. начелниче, ако ово буде проста подвала, ако буде измишљено име, или име каквога факина?

Устаде и Разлог, али га заћуткаше. Тинкић одмахну руком.

- Ако то буде, онда ће бити једна срамота више на рабошу наших противника... Понављам: предлажем да се ова понуда начелно усвоји. Ко је за мој приједлог, нека изволи устати.

Сви поскакаше.

Тајник брзо отвори друго писмо, па једва изговори од узбуђења:

- Господо, нудилац је... господин... Церанео!

Сви се убезекнуше, па се сви погледи стекоше на округласту главу Кека Церанеа, који се мало збуни.

Тинкић се први освијести, па ударив се по челу, рече као за себе: "Па како се нијесам одмах сјетио!" И устаде, па викну:

- Живио наш племенити Церанео!

Бурно једногласно "живио" заори се по дворници. Уплашени послужитељи и пандури упадоше унутра.

Матија касапин рикну сам:

- Живио шјор-Кеко! - па нагло отвори прозор до претсједничког мјеста, због чега вијећнике задеси друго изненађење, јер вјетар бјеше утолио, а кроз паведрину сијаше сунце. Матија поче викати с прозора:

- Живио наш дични начелник! Живио наш дични Церанео! Живјели народњаци! Живјела кланица!

- Живјели, живјели, живјели! - заори се у дворници много јаче него прије, јер се придадоше гласови послужитеља и пандура.

Брзо млађи отворише све прозоре над тргом. те у сунчаној свјетлости, којом се испуни мрачна дворница, сва лица вијећника, која су дотле изгледала као мртвачка, синуше као у њекој апотеози.

Један од попова диже руке као да благослови,

Касапин хтједе да поново виче, али тајник, који се ничега није тако бојао као промахе, затвори прозор, па зађе за леђа начелнику и узрујаној гомили стаде давати знакове да се стиша, показујући на вођа.

Збиља Тинкић бијаше заковрнуо очима а прсте провлачио кроз косу, што су били несумњиви знаци да га је обузео бесједнички жар. Али три вијећника, ваљда не опазише то, те устадоше да траже ријеч.

Мајстор Пипило започе:

- Ја не разумијем једну ствар, господо. Ако усвојимо понуду г. Церанеа, како бисмо могли почети грађење нове кланице, кад су избори већ расписани!...

Стрико Разлог прекиде Пипила:

- И ја сам хтио да о томе говорим. Прије свега, ако ћемо се држати разлога...

- Доста више са твојим разлозима, - викну му Боркић... - Сједите сви. Није вам дата ријеч. Трећи вијећник, ковач Оштрига плану:

- Ни вама, али је ви сами узимљете, зато што сте адвокат... Ја хоћу да говорим... Ја поштујем г. Кека, али... али...

- Али шта? - запита Кеко поносито. Мјесто Оштриге одговори Пипило:

- Немојте се срдити, шјор Кеко, али ми налазимо да не би право било да ви пропадате због опћине. Очевидно, са оваком понудом, ви ћете се упропастити!

Онда се чуше ријечи, које напомињаху њеки призор из римске историје. Кеко се ухвати за капут.

- Слушајте! Макар и ове хаљине са себе продао, кланица ће се озидати!

Диже се права бура од тапшања и узвика: - Слава ти!... Живио!

Од те граје трже се из заноса Тинкић и започе свој чувени говор, који је одјекнуо по цијелој Далмацији, јер га је донио у цјелини Гулински напредак. Сјећаш се класичног почетка: "Господо, ово је дан који створи Господ да се узрадујемо и узвеселимо у њему, као што се каже у Светом писму! Ово је дан чудан, непредвиђен, необјашњив, дан који ће се истицати као најсвјетији у љетопису Гулина, - дан, кад су на видјело избиле све невјеровне супротности, које високо дижу догађај што доживјесмо, дижу га онамо, гдје је мјесто идеалима! Све се стекло, господо, да се данас у свој тежини покаже један свијетао карактер, једна мушка воља, једно племенито срце! Ми смо, браћо, и до сад високо цијенили ријетке особине нашег окушаног пријатеља и поборника, нашег дичног г. Церанеа, али тек данас дата нам је могућност да потпуно признамо праву вриједност његову!..."

Одавно није Тинкић тако занио слушаоце, одавно није ни тако дуго бесједио, јер бјеше већ прошло подне и тријем бијаше пун слушкиња, које отправише забринуте домаћице... (Ко зна шта се све могло догодити! у онако мутно доба!...) Најпослије, кад Тинкић сплете пошљедњи вијенац у славу Кекову, кад узвикну завршно "живио", затутњи на тргу страховита грмљавина.

Сви потекоше ка прозорима, али оно што видјеше бјеше највеће изненађење.

Свијет је загушио трг. Пред гомилом се наврстали тамбураши, а пред њима се укрутио Матија касапин, држећи голему тробојку. - Њему је синула величанствена мисао у почетку говора начелникова, те умаче из вијећнице и имаде времена да разгласи догађај по граду, да окупи музику и до три стотине ватренијех народњака.

Чим се Тинкић помоли, Матија завитла тробојком, гомила стаде клицати а тамбуре засвираше "Тинкићев марш".

Тинкић бјеше тако изнурен да се једва држао на ногама, али је опет морао да бесједи. Срећом, тајник је имао ванредно памћење, те му поче иза леђа дошаптавати већи дио реченица које су се мало прије чуле у дворници и које учинише силан утисак на искупљени свијет...

Одмах затијем уреди се поворка. Најприје стјегоноша, па Тинкић са Кеком Церанеом, па вијеће, па тамбураши, па гомила.

Увече су многи народњаци освијетлили своје домове.

Сјутрадан било је свечано полагање темеља новој кланици, опет крај мора, али на два пушкомета од озидане обале.

Темељ је био окићен тробојкама и зеленијем грањем. Послије Тинкића говорили су још Боркић и Оштрига. Народ се частио и веселио до мрака.

Проглас талијанашки био је застрт другим много већим, који је ноћу израдила опћинска штампарија, у коме су се Гулину обећавала златна брда, ако опет повјери опћинску управу народној странци.

А осам дана након тога, на биралишту, појави се незнатна мањина народњачких противника. Тинкић и сви пређашњи вијећници бјеху поново изабрани. На дан избора, Матија Букара није се тријезнио. Тек, тек, намигне њеком познатијем и каже: "Хвала богу, сад ћемо тек имати нову кланицу!" па удари у смијех.

Одонда су протекле три године.

Нова кланица порасла је у висини за један метар. Гулинци опет највише криве Тинкића и Кека Церанеа, опет пријете да ће опћинску управу повјерити "правој далматинској странци".

Ко зна! Што буде, јавићу вам.

Ускрс Пилипа Врлете

У даљини дјетињских успомена, често ми се привађа и твоје обличје, стрико Пилипе! Проговара ми твоја космата глава, гледају ме твоје грахорасте очи, смију се твоја уста, над којима трепере хајдучке ти брчине. Раст твој осредњи бјеше сушта снага и хитрина! Памтим те у сукненим беневрекама, грудњаку плаве боје, у гуњу од мркадине, - све од домаћега ткања а старинскога кроја.

У чару дјетињских успомена, радо те призивљем, стрико Пилипе, јер као што при твојем тијелу не бјеше ничега сувишнога, тако ни у души твојој не бијаше ни трунке химбе, ни зле примисли, које би сметале њеној слободи! Кад би ти ударио у шалу, кад би се од осмијеха збрчкали твоји препланули и обријани образи, кад би синуле твоје очице, када би затрепериле твоје брчине, тада, нама дјеци, ти бјеше најмилији, па се грабисмо ко ће први на твоје крило. А ти би обично узвикнуо: "Ходите к ђеду сви редом! Ходите, триста вам ништа! Све ћу вас редом поженити и поудати!" И својим снажним мишицама, којима си лако дизао бремена од педесет ока, дизао си нас, једно за другим, као перца.

А и одрасли су те љубили. Твоји другови, тежаци заграђани, ријетко су те мимогретке поздрављали, него би се готово сваки зауставио да се с тобом поразговори, посавјетује, јер иако нијесу вјеровали да си најмудрији, вјеровали су да од тебе долази благослов, да је добро оно што ти одобриш.

Старије жене опет радо су се шалиле с тобом, "брајо Пилипе!" Међу њима бјеше ријеч, као пословица: "Брајо Пилип све млађи, све љепши, а увијек као сват". На то си им обично одговарао: "Па, триста вам ништа, и јесам млад удовац. Зар ми је то њека старост, шездесет година!"...

Додуше, бивало је прилика кад би ти друкчијим гласом узвикнуо твоју најмилију узречицу "триста ти ништа" Тако те видјех у нашој кући кад си разабрао да је владика благословио вјенчање Даниловића, који је живио у гријеху са сестром од тетке! Ти, Пилипе, занијеми од чуда, па те обузе срџба, викао си: "Какав владика, триста му његовијех! Зар владика може допустити оно што бог забрањује."

А бивало је, Пилипе, да ти плачеш као мало дијете, а ми сви око тебе да се смијемо. А што да кријем!? Ти си љубио вино, као и сваки Приморац, а, као и сваком човјеку, у вину се показивала твоја права ћуд. А твоја права ћуд била је болећива, те чим би се напио, одмах би ударио у тужњаву, сјећајући се свакога зла које си поднио и ти и твоји сусједи познаници и... бијели свијет!

Спомињем се добро шта си у једној такој прилици говорио за свога Луку: "Није, да кажем, рђа, није непоштен, није лијен, није противан богу, али није пристао међу људе. Блека, триста му ништа, па то ти је! Ма на кога се увргао! За разговор није: за свјет још мање; да њешто управи или уради из своје главе, то најмање, па на коме ће кућа остати!?" А за снаху, Лучину жену, рече: "Пера је и радна и послушна и паметнија њешто од оне блеке. И поштује мене и љуби ону блеку, али је с њом ушло проклество у кућу, јер и Свето писмо каже да је жена нероткиња проклество"...

Нада све, Пилипе, био си богомољан мимо Приморце обају закона. У томе ти бјеше одвојио од твојих вршњака, акамоли од подмлатка. Твоји вршњаци: Никола Сламуша, Јован Крпуша, Јаков Корда и Трива Поздрп већ бјеху почели мрсити сриједе и "тратити" добар дио божитњег и Петрова поста, а ти си се не само уздржавао од мрса, како црква заповиједа, него си приде постио по недјелу: Покрову, Врачевима, Аранђелу и Сави. Осим тога, једноничио си уочи великих празника. Осим тога, уз цијели велики пост, кад је Приморцу најтежи рад, кад би се увече ломан вратио од копања винограда, никада вечерао нијеси, што не би прије положио четрдесет метанија пред иконом Богородичином, која је висила над твојим креветом. Докле би ти ничице падао, шапћући старинске бошњачке молитве, дотле би Лука и Пера сједјели крај огњишта, нестрпљиво очекујући вечеру. А што ми је за чудо, Пилипе, нијеси се поносио својим богомољством, нијеси друге оштро осуђивао због отступања од старинских правила, као што радо чине прости људи богомољци, него си кроз прсте гледао туђе грјешчиће, само што би поњекад благо савјетовао: "Немојте тако, триста вам ништа. Нијесмо на свијету за хиљаду година, него за тренутак!" Кад би се говорило о безакоњу које узимље маха, ти би завршио: "Валај, нека ради свијет што год хоће, опет ће се он богу окренути кад му невоља дојади. Тако је било и прије Исуса"...

И ти, Пилипе, праведниче и богомољче мој, добра душо, ти, који си са тврдим надањем очекивао "мирну, непостидну кончину без бољезни", ти сврши онако жалосно да остаде за причу!

*

Оне године, након ванредно добре љетине, настадоше месојеђе врло рано и започеше весеља, каква дотле не запамтише у Рибнику. Грађане и заграђане, тежаке и лацмане, богате и убоге, младо и старо - све обузе помама. По заграђу пушка није предушивала. Толико свадаба није прије бивало ни за три године. Занатлије се не тријежњаху по крчмама, с вечера до зоре пјесма се орила по улицама: јутра не освиташе, а да се њекоме не чује пуст глас, јер се крв младићка немилице прољевала... Четвртком и недјељом од подне, тијесне улице рибничке бијаху пуне накарађене младежи, а како се примицаху дани отпаштања, тако је и помама расла, те пошљедњег дана нијеси могао срести ни дијете, ни бабу, ни старца, уњеколико не прерушена. Шта ћете више, кад Пилип Врлета обавио главу чалмом, а за чалму задједе киту рузмарина, а за појас голем бјелокорац, предводећи десетак Сламуша, Кордића, Крпуша и Поздрпа. Пошљедњи је ишао Лука "Блека", са великим мјешчићем вина о рамену.

У оноликој вреви, Пилип и дружина не свраћаху пажњу на себе, докле се не сретоше са машкарама, са правијем машкарама, које ношаху сламенога Крневала, обучена у шарене латинске хаљине, са високим клобуком на глави. То се деси пред градским вратима. Тада Пилип истрже нож, вичући:

- Стој, триста ти ништа! Стој, лацмански сине! Ко си ти?

Машкаре, познавши Пилипа, забезекнуше се, а кад он понови питање, онда стотину грла викну:

- Триста ти ништа, ово је Крневал!

- Је ли ово онај из Млетака, триста му његовијех!

- Јест! јест, Пилипе!

- А тебе сам и тражио, лацмански Крневале! Камо харач, бре!

И Пилип завитла ножем, а Крневал сав уздрхта, а у гомили се заори смијех.

- Не сијеци га! - викну "велики судија", вођ машкара. - Хајде с нама да му најприје прочитамо пресуду.

И поворка се исука из градске шупљаје, па се раскола око Крневала.

Додуше Пилип и његова чета не учествоваше у спаљивању Крневала, које је, по обичају, извршено било у први мрак, на Великом тргу. У то доба, Пилип, Крпуше, Корде, Поздрпи, сјеђаху у пространом дворишту браће Крпуша. Пилипу бјеше доба плачу и тужњави, те је тога вечера кукао само за старијем временима и витезовима. Тако су послије причали.

*

Прође и то, као и све, а "лишцу се брзо видје опашце" (наличје)! Након бучна весеља, у граду и заграђу завлада мртва тишина и суморност. Свак се латио свога обична посла, а, тријезнећи се, свак се и препаде, јер првијех дана поста, сваког вечера, послије "благослова", латински попови грмљаху са проповједаоница проричући пропаст Рибнику, због његове раскалашности, због тринаест што мртвијех, што рањенијех људи. Говорило се да и старац калуђер "сочињава оштро слово", које ће изговорити прве посне недјеље, да ће у њему из далека, али јасно приговорити Пилипу, и свијем Сламушама, Крпушама, Поздрпима и Кордићима...

У томе протече шест дана; а на освит недјеље забијесни така страховита бура да је мало ко из куће изашао. Тога дана до подне, ми дјеца, не одмицасмо се од огњишта. Вјетар је духао неисказаном силином, јуришајући на кров, на капке, на димњак. Тетка је тутњила по кући, распремајући са најамницом. Кад пред ручак и она сједе крај ватре, остаде за дуго мучаљива, намрштена. Једном проговори, као за себе: "Боже мој, је ли брајо Пилип био у цркви?...

Баш ми ручали на огњишту, кад бахну Лука Пилипов, блијед, задихан и смрзнут.

- Откуда ти по оваком времену, ако бога знаш? - запита тетка разрогаченијех очију.

Лука сједе, окрете главу од нас и отре дланом очи.

Бјеше му испод четрдесет година, висок, сух, риђ. Једино брчинама напомињаше оца, али се брци не слагаху са његовијем млитавијем погледом.

- Ама откуда ти, болан? - припита тетка.

- Ето, до'одим од калуђера, жалокањ ти сам! - одговори он.

- А шта си радио код калуђера?

- Борме, звао га да причести ћаћу! ... И бризну у плач.

Занијемисмо од чуда. Тетка једва проговори:

- Шта говориш болан? Зар се ћа нагло разболио?

- Није нагло, жалокањ ти сам! Лежи логом ... од онога, ето ти!

- Ама откада, јадан?

- Ама од машкара, ето ти.

- О, Господе! М, ти долазиш седми дан да ми јавиш, и то кад је при скончању, ако је истина?

- А није он дао. Ти знаш њега. Велим му ја: "Хајде, ћа..."

Тетка га прекиде:

:- Ама-шта је Пилипу? Је ли пунта? (запаљење).

- Није пунта. Не може да дише, а купи му се душа у грудима, све као клупко, ево овако. Тетка устаде.

- Дајте ми, дјецо, огртач. Брзо ... А ти, Лука, којешта булазниш. Какво клупко. Зар је душа као конац?

- Ама, не велим то ја, тетка, жалокањ ти сам, него то каже стрина Марија Сламушина. Она га је лијечила. Кувала му је пирику и врућу пуру, стављала му на груди, па ништа не помаже.

- Паметни сте ви сви, знам вас ја, - заврши тетка и стрча низа стубе.

Лука блену у нас, па стрча и он.

А ја се огрнух, па за њима.

Вјетар бјеше утолио за колико њих двоје пријеђоше двориште, а када ја ступих на улицу наду се свом силом. Нигдје живе душе не бјеше видјети. Сви капци на кућама позатварани. Море је бјешњело.

На домаку кућа Сламушиних, сретосмо се с калуђером и црквењаком који се враћаху. Тетка и калуђер проговорише њешто. Онда ме она угледа. Гледала ме оштро за њеколико, па само запријети главом и отиде даље.

У добро ми познатој горњој камари бјеше око кревета десетак људи и жена. Пера, суха, црномањаста жена, држаше чело главе запаљену воштаницу.

Размакоше се.

Пилип је сједио, наслоњен на мутав у трубу савијен. Бјеше скроз преображен. Тамни, упали образи, обрасли у бради од њеколико дана, очи усијане, чело препуно бора.

- Шта је, брајо Пилипе, болан! Шта си се толико препао? - започе тетка.

- А нијесам се препао, триста му... него ми је криво што ће свијет причати! - одговори он с натегом.

Тетка угаси свијећу, па даде знак осталијем да се одмакну.

- Шта имају да причају? - вели она. - Ма, што не легнеш лијепо, него тако превијен?

- Не може. Горе му је онда - прихвати снаха, а он замаха прстом и вели:

- Шта ће причати!... Ето ти, како је стари Пилип под старост ишао у машкаре, срам га било. Како га је бог каштигао...

- Молим те, брајо Пилипе, не говори луде ријечи. То није никакав гријех.

- Не, снајо, не, гријех је!... Ја добро знам... Прекиде га тутањ њечијих корака уз дрвене стубе и уђе стари глухи Јаков Корда, највиши човјек заграђа рибничкога, друг Пилипов од дјетињства.

- Ха! - учини глувоња раскорачивши се. - Шта је, Пилипало, стара козурино? Ти си вазда био страшљив као коза!

- Бог с тобом! - викну тетка, али он настави:

- Није му ништа, кад ти кажем. Дај воде да га полијем, па ако не скочи, ево главе.

Њеки се почеше смијати, али се болеснику намршти чело, а онај глухи ђаво, не марећи ни за што, примаче се и викну из свега грла:

- Збиља, како се чујеш Пилипало?

Пилип нас изненади викнувши готово као и Корда:

- Још мало, па добро! Али, и ти ћеш за мном, прије него што мислиш!

Од напрезања изнеможе и заковрну очима. Пера закука. Један Крпуша припали воштаницу на кандилу. Све се прекрстише.

Болесникове груди ужасно се надимаху, па поче тише дихати. Њеко шану:

- Сад ће!

Али одједном Пилип погледа нас и запита:

- Ђе је Лука?

- Ево ме, ћа - одговори кроз јецање Блека.

- Не мучи ни себе, ни ове Људе. Нећу ноћас умријети. То ми је сад рекла покојна ти мати. Сви се згледаше. Глухи Корда продера се:

- Ама шта говори Пилипенда?

- Вели да га оставите на миру! - викну тетка, па изгура мене првога, па све остале.

У дворишту Крпуше, Сламуше, Кордићи и Поздрпи у мало не дођоше до руку, јер глувоња викну:

- Оде Пилипенда, оде! И право је вала! Нека га враг носи!

- А као зашто је право, стара товарино! - издере се Никола Поздрп, пашеног Пилипов... - Ти си га и навео на гријех. Ти си га наговорио да иде у машкаре.

Било би покора да их жене не раздвојише.

Али прође шест недјеља поста, а стари, жилави Приморац никако да се с душом растави. Лука и Пера дворили су га својски, али на махове обоје би се загледало у њега, као да питаху: "Бога ти, ћа, хоће ли се то кад свршити?" А "ћа", одговарајући гласно на њихова нијема питања, говораше: "Бога ми, ђецо, и ја једва чекам да свршим, али не могу на силу!"

Ја сам с тетком још два пута био свједок кад су му палили свијећу.

Свијет се поче бавити чуднијем догађајем. Одњекуда пође глас да је Пилип морао њешто тешко згријешити (осим машкара), те се неће моћи са свијетом растати, докле се јавно не исповједи. Мало помало, то постаде мишљење цијелога Рибника. По свој прилици, то су вјеровали Лука и Пера.

Било је говора да се то болеснику помене, али пред онијем мученичким лицем, пред онијем благим погледом, поред успомена на његово прошло живљење, нико не имађаше срца да то учини. Могуће је да би стари Корда кадар био то напоменути, али га не пуштаху у кућу.

И тако, стрико Пилип, свети човјек, на крају живота потпаде ружној сумњи.

Најзад, на велики понедјељак, Пилип сувише ослаби, те се свакога тренутка очекивало његово скончање.

Али Пилип дочека и Ускрс.

Освану дивно пролетње јутро. Црквена порта бјеше дупком пуна. Кад звона забрујаше, кад се заори побједничка пјесма "Христос воскресе", кад свештеник пред народом уђе у цркву, тада ја и тетка, међу пошљедњим богомољцима, угледасмо Луку Пилипова.

Не бисмо се већма зачудили да угледасмо главом Пилипа.

Лука је метанисао. Исправљајући се, он је дизао руке к небу и изврћао главу, као што никад од никога није могао видјети у Рибнику. Сви окони гледаху га у највећем чуду.

Тетка и ја једва се прогурасмо до њега. Она га повуче за гуњ. - Шта је, Луко, болан? Је ли ћаћа жив? Он се најприје загледа у њу, као да не разумијеваше шта га пита па утече из цркве.

Ми се нададосмо за њим.

- Стани болан! Стани за тренутак! Најзад се устави и стаде звјерати око себе, као да се боји њечега.

- Шта је, Луко, ако бога знаш?

- Не знам - поче он, обзирући се... Велика је ствар ... Ћа ме је послао у цркву ... Заклео ме је свачим на свијету да идем... Рекао ми је: "Иди, сине; па кад зазвоне звона, кад се запоји "Христос воскресе", онда ћу и ја васкрснути... Бог ми је учинио милост да умрем у тренутку кад праведници умиру!"

Лука отрча.

Тетка остаде као укована., па јој лице сину, прекрсти се и рече:

- Слава теби, Господе... Добри мој Пилипе, блато теби!

И пођосмо најбржим кораком за Луком. У дворишту затекосмо Перу, гдје цијепа дрва.

Тетка се наслонила на довратак и стави руке на груди.

- Шта је, Пера? ... Је ли преминуо? Пера слегну раменима, баци сјекиру, па сједе на кладу и бризну у плач.

- Шта је? Говори.

- Није умро. Не може да се растави с душом, - одговори жена кроз јецање.

Онда и тетка сједе да плаче...

Колико смо тако чајали, ја не знам, тек ме трже жагор с улице и тутањ корака.

Уђе први глухи Јаков Корда, а за њим Сламуше, Крпуше, Корде и Поздрпи - њих десетак.

Пред кутњим вратима, Јаков се окрете и рашири руке рекавши:

- Хајдемо, браћо! На моју душу сав гријех!

Тетка врисну и хтједе потећи прије њих, али изнеможе. Они устрчаше уза стубе. Ја се попех пошљедњи.

Пилип је лежао као и вазда. Лука је сједио на ковчегу.

Пошто опколише кревет, Јаков стаде чело ногу, рашири руке и стаде викати:

- Ристос воскресе, Пилипе брате! Ристос те зове, Пилипе брате, а ми ћемо да извршимо стари обичај, пошто не можеш да се растанеш с душом...

Пилип га. гледаше ужаснут. Погледа наоколо, па мало диже руке.

Грозни старац додаде:

- Праштајте се с њим, браћо, па да га прихватимо.

Диже се потмула грмљавина од гласова:

- Опрости, Пилипе!... Праштај, Пилиле!... Збогом, стрико Пилипе!...

За дивно чудо, ни тетка, ни Пера, ни Лука, као да немаху моћи ни снаге да проговоре, ни да мрдну, премда им се видјело на лицу да се противе, те у трен божји Кордићи, Поздрпи, Сламуше, Крпуше спопадоше боног, изнемоглог старца и исправише га, а он затрепта очима и глава му клону...

Онда га наелак спустише и почеше га редом цјеливати. Тетка, Пера и Лука закукаше, а та ми кукњава и дан дањи одјекује у ушима, мој незаборављени стрико Пилипе!

Водене силе

Зимњег вечера, послије осам часова вожње на колима по јаку вјетру, стигох у приморски град X, у коме сам прије тога био још једном у дјетињству. Ноћих у гостионици и устадох рано да обиђем град. Небо освану ведро, вјетар бјеше утолио. Обиђох мјесто за непун час, па отидох на обалу. Море је било још мало немирно; вали су се пјенушили, али све мање и све спорије ваљаху се ка обали. Пристаниште је било пуно бродова једрењака. Мени је веома угодно наћи се тако рано у какву пристаништу и посматрати буђење природе и мрнарског људства. Али тек што сједох, наврну ми се њеки човјек, нудећи ми кријумчарског дувана. Узалуд сам га одбијао, он ме је молио да кушам босанскога, црногорскога, арбанаскога - од сваке те врсте имао је помало савијена у харти'цама, које је вадио иза шаренога појаса. Бијаше човјек чудна обличја и одијела, те да није говорио "нашки", приморски, не бих рекао да је Приморац, а по ношњи не бих могао погодити кога је сталежа. Висок и сух, ћосав, дугачких образа, црвене косе и обрва, већма личаше на Нијемца, него на Далматинца. Имао је на себи мрнарску блузу и капу, турски појас, сукнене тежачке чакшире и опанке, све то изношено, излињало. Кад се једва увјери да ми не треба дуван, онда ми понуди другу услугу.

- Хоћети ли, шјор, да вас провезем по мору, - да вас одвезем у драгу?

- У какву драгу?

- У нашу, овамо налијево. Сваки странац иде да је види.

- А шта има да се види у њој?

- Љепота од нарави, шјор! Велике стијене, пећина и ... онако, велика љепота!

- А имаш ли свој чамац и је ли спретан?

- Како не бих имао, како да није! Ја возим ову господу.

- Ма ти нијеси одавде?

- Како да нијесам, бог с вама! И отац ми се родио овдје и дјед, - само да запитате за фамилију Сеп.

Сеп! Никада не бих помислио да има тако презиме у Приморју. Говорећи, Сеп је мрдао и рукама и ногама, бекељио се, трептао очима, - прави мајмун. Прохтје ми се да га посматрам, те више због тога, него да видим драгу, пристадох на његов приједлог. Рекох му:

- Иди спреми чамац, ја ћу одмах доћи.

- Ено ондје, шјор, испод онога Талијанца. Само гледајте гдје ћу ја сићи, - рече Сеп и отрча правцем ка једном товарном талијанском броду, и ту се спусти са изидане обале.

Кад ја дођох, а то Сеп сједи на средини велике товарне барке, којој, и кад је празна, требају најмање два веслача. Али, прије него што њешто рекох, одобровољи ме он својим мајмунским покретима и изразом безобразности и плашње. Зачаврља:

- Ово је сигурније, шјор! Мој је чамац на оправци, а ово је сигурније. Ништа се не бојте, само сједите, па ћете видјети да ћемо летјети као стријела. Изволите, ево, на!

Одува прашину са даске на крми, спопаде гломазна весла и скреташе барку боком ка степеницама да ми, тобоже, буде лакше ући.

Уђох и сједох на крму. Судећи по Сеповим узаним грудима и слабим мишицама, замишљао сам да ће се велика барка једва одмицати, надао сам се да ће ми та борба тананог Сепа противу силног терета бити забавна, али кочоперни ђаво бјеше куд и камо снажнији него што се чинило. Сједе према мени, баци капу и заврну рукаве, одуприје се стопалима и завесла; набрекоше му мишичне и вратне жиле, црвене пјеге на образима расколаше се до груди, бијеле очи избуљише се да штркну, крупне капи зноја навријеше, али барка збиља лећаше као стријела. За часак изађосмо из пристаништа. Сеп прекиде веслање да би могао руком показивати бродове, путове што изводе из града у околна села, цркве, гробље на лијевом крају. Дознадох сав скорашњи љетопис градски, - ко је умро, који је трговац банкротовао, какав се грозни скандал догодио са њеком општинском бабицом, гдје су се сукобили жбири и контрабандијери из града, итд.

Сеп навезе надесно. Након пола часа уђосмо кроз тијеснац, кроз који је море продрло и начинило мали готово округао затон, затворен високом, окомитом литицом. У тој природној огради, свуда наоколо, испред голе литице издигла се бјеше друга нижа ограда од танке магле. У затонићу море бјеше мирно, глатко као огледало. Једна половина бјеше у сјенци, друга јако освијетљена те се боје прељеваху. Баш на сумеђи сјенке и свјетлости, за човјечју висину над морском површином, зинула осредња пећина. Видећи на моме лицу да сам угодно изненађен, Сеп брзо упути барку ка пећини, а мене запита, сав блажен:

Је л' те да вас нијесам преварио да је наша драга љепота од нарави? Сви странци овамо долазе!

Опазих гдје при врху јуре гомиле ситнијех риба, а дубље замијетих крупнијех груја, лица, костеља, зубатаца. Чудио сам се што нема рибара, али ми Сеп објасни да је драга богата рибом само њеких дана, поњекад само за њеколико часова, па и за краће. То се, вели, не може никада предвидјети и бог сам зна од чега је то, уопће из ријечи Сепових могао сам разабрати да драга није чиста од нечистих сила.

Под пећином није се имало шта видјети. Сеп се пропе и викну: "О-о-о!", али је одјек био слаб. Ја назријех кроз маглу, на другој страни, узану стазу, која се ломила на новет уз голу литицу. Рекох Сепу да вози онамо. Стаза је била сувише врлетна, на мјестима је лазила преко голих, глатких кршева.

- Куд изводи ова тражина? - запитах Сепа кад стигосмо.

Он слегну раменима.

- Сигурно никуд. По свој прилици, то су њекад начинили рибари, тражећи горе дрва.

Ја искочих из барке и почех се пењати. Сеп ме стаде преклињати да се оканем вратоломије, а кад ми у томе клизнуше ноге, зачух као гроктање свињско, - на то је наликовао смијех Сепов. Још једном покуша да ме одврати од даљега пењања, па пође и сам за мном, па ме претече, па поуздан, лак, час ми пружаше руку, час ме опомињаше.

Горе бјеше пространа пољана; на ивици њеној, далеко од мјеста гдје изађосмо, бјеше колиба, пред којом сјеђаше њеко. У дну пољане видио се заселак. Не би ми жао труда, јер је поглед био лијеп на морску пучину, на острва и на град. Учини ми се да ће поглед бити љепши од колибе, те се упутих к њој. Сеп ме стаде одвраћати, па пође. Пред колибом сједио је постар тежак и крпио је мрежу. Он извади из уста лулицу и погледа нас црним великим очима, погледа нас тренутно, злијем погледом, какав се не заборавља. Видјех на Сепу да се њешто снебива, али се усилова и назва:

- Ваљен Исус, Ловрићу!

Стари њешто промрмља, а ми му окренусмо леђа гледајући преко драге. Сеп поче живо објашњавати о морским струјама, пличинама, гребенима, - поче показивати куда пролазе парне и веће лађе, а куда мање. Ја сам мислио о његову загонетном претварању, јер очевидно ми бјеше да је он добар зналац горњега краја као и старога Ловрића, с којим не бјеше у пријатељству, а онамо се градио да никада није био горе. Нашто то?

- Ти си био више пута овдје? - запитах га.

- Баш и нијесам! - одговори Сеп, прекинувши своје предавање о морепловству, па га настави.

- А познајеш овога старога? Он слегну раменима и додаде показујући на заселак.

- Па оно су Ловрићи!

Стари је сједио прислоњен леђима на колибу; ноге му бјеху пружене а покривене мрежом, коју је крпарио дрвеним шиљцима. Сваког је часа вадио лулицу из зуба и пљуцкао. Био је дугачких образа, обраслих просиједом, од њеколико дана небријаном брадом. Имао је орловски нос, здраве, лијепе зубе и, као што већ рекох, немио поглед. Био је у приморској, тежачкој ношњи, доста чист.

Одједном Ловрић диже главу.

- Који вас је враг довео овамо? ... Јесте ли из града?

Не знађах питаше ли мене, или обојицу. Сеп одговори:

- Дошли смо да видимо има ли овуда каква контрабанда, јер смо дознали да овамо има. њеких старих лупежа, јатака контрабандијерских.

То рекав, Сеп се пружи потрбушке и подними се на длане према Ловрићу, и стаде га гледати чикајући.

Ловрић се саркастично осмијехну, у његовим ђаволским очима бјеше сарказма, презирања, пријетње. Иако стар и непомичан, чињаше ми се онога часа као спреман да кидише на Сепа. А овај се мало стресе. Невјеровном мирноћом стара одговори:

- Крижа ми, могло би бити да си ти жбир, али је безобразно од тебе да то кажеш за господина.

Начинив љубазно лице, окрете се мени:

- Ви сте сигурно из... ?

Казах му се. Он ми понуди скленицу с ракијом, а кад ја одбих, заиска ми дувана да напуни лулу. Сеп узе звиждати, па запита:

- А мене не нудиш?

Стари се начини да не чује и настави разговор са мном. Сеп настави звиждукање. Одједном викну:

- Што гледаш преко мене, а? А, стари ђаволе? Видиш ли водене силе, не?

Ловрићев зли поглед бјеше збиља управљен преко главе Сепове. Овај сједе и подви ноте. Стари се окрете мени:

- Једно је што човјек види а тога нема, а друго је што не види а тога има! А ово је факин, гад од гада!

;Сеп запјени. Истински се наљути, али се поново усилова да пријети:

- А ти си ми племић од племића, је ли, лупежу стари!... Немој ти, знаш... немој јер ти неће помоћи твоје водене силе!

Ја се умијешах:

- Шта је вама? Какви су то разговори? Какве водене силе!?

Сеп устаде говорећи:

- Па он то каже. Он има с њиме посла. Оне су му и узеле ноге!... Ви не знате да су Ловрићу обје ноге узете, те не може ни на кољенима лазити, а ипак виђа се свуда овуда. Кажу: носе га водене силе!

Ловрић га гледаше с неисказаним презирањем. И рече мирно:

- Однијеће тебе враг, а прије, а послије! То ти се пише!

Сеп се узврпољи и очигледно не знајући шта ће рећи, забрбља:

- Ето господин не вјерује да има водених сила!

Ловрић се загледа у мене. Сеп ми је давао њеке знакове рукама. Најпослије рекох:

- Па, молим те, пријатељу, објасни ми, какве су то водене силе!

Ловрић показа руком маглу око затона.

- Дакле, ти маглу зовеш воденом силом, - рекох, смијући се.

Он замаха главом и започе:

- Оно су оне! Видите како су захватиле цијелу драгу? Јуче су биле на другом крају, вечерас, ноћас, сјутра биће ко зна гдје и чиниће што их је воља... Видите да над цијелом драгом нема ни једног јединог галеба, иако је у ово доба рибе изобиља... Је л' те да има пуно риба? Ви сте се провезли онуда? А 'тице знају, галебови знају добро шта су водене силе, јер оне иду у ковитлац све овако.

И показа прстом како се савија гужва.

- Дакле, оне се увијек виде, увијек су као магла? - запитах га.

- А, то не. Поњекад се извије као најтањи нит, као паучина, и то је једна водена сила. Поњекад ништа не видиш, само их чујеш.*) Али ово је сад њихово збориште. Ово ће бити таква олуја, да ће се пушити небо и земља!

Сеп је слушао са разјапљеним устима. Мени је већ било доста. Бацим старом напојницу и упутим се.

- Молим вас - викну Ловрић и диже увис три прста. - Станите мало. Кад уђете у брод, ви, господине, ухватите се са три прста десне руке за грло, и држите се тако све докле се не извезете из драге, а возите средином!

- Добро, добро! Збогом!

Док силажасмо, свашта ми се врзло по глави о тијем људима, али ништа нијесам могао извести начисто. За Ловрића сам и на први поглед помислио да је пијаница, али ни по чему нијесам могао судити да је помјерене памети. Али тек ми је Сеп био загонетан. По свему ми се чинило да Сеп вјерује у "водене силе" као и то да је Ловрић видјелац.

Хтио сам да одмах ствар разбистрим, зато, ускочив у брод, почех:

- Тако ти светога крижа, Сепе, да ми њешто право кажеш!

- Молим вас, шјор, да ништа не говоримо, докле се не извеземо из драге, - одговори Сеп.

Ја дигох очи, (јер ступајући у брод, не бјех погледао Сепа), и што тада видјех учини да прснем у смијех.

Сеп је лијевом руком држао весла, а трима прстима десне руке, тачно по пропису Ловрићеву, ухватио се за грло.

Одавно ми не дође да се тако слатко насмијем, и мој се смијех разлијегао по пустом и "убетном" затону, посред "водених сила".

А Сеп ме гледаше са мржњом, што обично бива код простих људи кад исмијаваш њихове предрасуде.

Најзад он "зашија" лијевијем веслом. То је било сасвијем у реду да скренемо, али како ће одмицати толика бродина, како ли ће веслати тешкијем веслима, ако се буде држао прописа!?

Нијесам дуго чекао одговора. Сеп мораде спустити десну руку и њом узети друго весло, али након првог одбоја, он се опет брзо ухвати за грло. Да бих га одобровољио, приђем и узмем десно весло.

Тако смо веслали ја и Сеп; он лијевом руком, а ја објема; он држећи се за грло, а ја смијући се из грла.

И тако изиђосмо из затона.

Сеп дубоко уздахну, преклони главу и спусти руке низа се.

Тако је остао ваљда пет минута.

Са ширине поче пиркати постуден вјетар. Небо је било свуда ведро као и при поласку, само око сунца ухватила се танка маглена мрежа.

- Какав ли ће бити ово вјетар, Сепе? Он као да не чу моје питање, него лагано диже главу и рече:

- Гдје заповиједате да вас искрцам?

- Ондје, гдје си ме и укрцао.

И он приону својски, управљајући бродину ка средини обале, докле је било размака око сто сежања.

Познао сам да једва чека да ме се отараси. Одједном, Сеп начини љубазно лице и започе:

- Ако заповиједате, шјор, да вам набавим још бољег дувана?

- Хвала, Сепе, не треба ми. Али ако хоћеш да ти дам добру напојницу, кажи ми шта ти имаш са старијем Ловрићем?

- Како, шта имам са Ловрићем!? - понови Сеп и његово дугачко лице постаде дуже, баш као да не разумједе, е "имати шта с ким" значи бити у завади.

- Тако ми светог сакрамента, немам ништа с њим!

- Кад си се ти с њим пошљедњи пут састао?

- Ја с њим? - запита Сеп, тобож у чуду, а на лицу му се проли страх. - Тако ми...

- А зашто си га онако грдио?

- А-а, то ви мислите! - вели Сеп развлачећи танке усне, па скрену зјеницама настрану, као што чини човјек кад се домишља. - Знате... овај... Ловрића треба раздражити, ако ћете да види оно, да говори оно...

- Тако! - рекох подругљиво. - Чудна ствар! Треба га псовати да постане вједогоња!... Дакле, Ловрић није луд, него од истине барата са воденим силама? Дакле, збиља има водених сила и ти вјерујеш у њих?

Сеп се преподоби и стави обје руке на груди.

- Тако ми светога крижа и пресветога сакрамента, шјор! - али се збуни, није знао шта ће потврдити тијем тешким заклетвама. Па онда паде у ватру и засу ријечима:

- Молим вас, шјор, све ће вам мјесто казати да Ловрић, на примјер, погађа, на примјер, сваки фортунал (олују). А најпослије немојте вјеровати на моју ријеч, ни на чију, него ћете видјети. (Сеп изврати главу к небу.) Ето, на примјер, нема никаква знака о промјени времена, а видјећете ноћас. Тако је он рекао...

То су биле пошљедње ријечи између нас двојице...

У кафани нађох се са једним познаником коме испричах доживљај.

- Ах, тај шарлатан Сеп! - рече познаник. - То је не само највећи него управо јединствени контрабандијер у нашем мјесту. Он је прави мучитељ царинских стражара... Познајем и Ловрића. За њега збиља постоји легенда да га виђају на најудаљенијим крајевима, а да сам не може да иде. Ја мислим да он није баш сасвим узет, већ да може да се вуче. Али главно је то да је баш тај Ловрић признати вођ контрабандијера. Могуће да се он претвара да је луцнут, а може бити да и јест. Из тога што сте ви испричали ја закључујем да је Сеп морао одати стражарима њекога од својих другова, а да са себе скине сумњу, што није риједак случај међу том врстом људи. Тијем се само може истумачити његово понашање, које показује да му савјест није чиста. А Сеп и мрзи Ловрића, и боји га се у исто вријеме.

С вечера се промијени вријеме. Олуја је бивала све то јача. Око поноћи настаде прави урнебес. Ја сам с прозора посматрао мрачно пристаниште, гдје су вали препљускивали лађе.

Дакле, Ловрић је ипак погодио да ће "водене силе" исте ноћи начинити велики "фортунал".

Не знам колико је олуја трајала, јер сам легао, али знам да нијесам никад имао страшнијих снова.

Цијеле ноћи имао сам посла са воденим силама, које су ме походиле у невјероватним облицима. Било их је танких као паучина и дебелих као мишица. Све су ме кињиле, а једна највише. Та највећа мучитељка имала је величину и облик гусјенице а главу Сепову.

И кад се пробудих, прва ми је ријеч била:

"С врагом вједогоње и водене силе!"

Јако и Иванка

Ево ме у завичају, послије много година, а усред зиме!

Сваког јутра сједим у кафани Код галеба, гдје ми је пред очима цијело пристаниште, гдје врви свијет по обали. Дуго посматрам вјечно море и пропадљиве моје земљаке.

У кафани је господар и слуга Јако Боркић, живи љетопис нашега староставнога града. Откад памтим Јака (богме одавно!), увијек је био сух, живолазан и брбљив; сад је сијед, њешто гојнији и тромији, али на језику није попустио. Сад је кафанар, а памтим да је био владичин послужитељ, бакалин, сензал, опћински листоноша - све у своје вријеме. Није се окућио и помало презире женске. Да је приличио простодушан, напрасит и на махове претјерано побожан, то се већ по себи разумије кад је говор о приморцу.

Као сваки живи и мртви љетопис, Јако је у причању проливен, увијек почиње од Адама и губи се у бескрајним потанкостима. Једанпут прође обалом њеки дебели каноник, са затуреним клобуком, са изразом као да ће започети проповијед...

- Диго, Јако, ко је ово?

- Овај поп, је ли? Ово је син, ако се сјећаш, покојнога Шимете папуџије, што је имао радњу на ложи, што је умро...

- Еј, диаволо, Јако, што одмах не кажеш да је то њекадашњи Бортолето! Та он је мој вршњак, та он је доста буботака добио од моје руке! Сјећам се да сам га ја научио пливати! Дакле, он је већ каноник!

Од Јака дознах како се с временом несташни Бортолето (мали Бартуо) ишчаурио у озбиљног дон Бортула, како је данас "дунбок" богослов и најбољи проповиједник у јепархији и највећи љубимац старих госпођа! Све је то лијепо, Јако брате, али да ми је знати обузме ли га кадгод луда жеља да искочи из оне своје "дунбине", да збаци оне мантије, ону озбиљност, оне пусте године, па да опет, ма и за часак, постане "галиотић"!?...

- А она гојазна, црвена баба што се једва креће, ко је оно?... Та је ли могуће, Јако брате! Оно је шјора Матијета, њекадашња дивна, танковијаста Матијета, тако прозвана од ђентилеце (од милоште), чувена због ашиковања и скандала! О, Господ је убио, као што је и убио!...

- Ено и старога Пијера, кога сам познао по големом носу, који је издржао борбу с временом! Ала се Пијеро збрчкао и погурио, ала је дроњав! Кад помислимо, Јако, да је он био најбогатији трговац, најзанесенији политичар и највећи гладун, онда видимо шта значи предати се великој политици и низоким женама! Али, опет, Јако брате, сви смо грјешни! На, подај му њеколико шолди!...

Вријеме је поњекад као усред прољећа иако је тек почетак јануара. Тада су врата и прозори широм отворени, те се кафаница испуни сунцем и морским дахом. Море је глатко као неизмјерно огледало. Над њим круже јата галебова, по њему крстаре бродићи, на којима веслају кремените, окретне острвљанке, те "бијеле удовице". На копну и по бродовима ври приморски говор, чакавштина и мелезна талијанштина.

Такога лијепога јутра Јако и ја најбоље осјећамо да смо синови мора и сунца, те нас обузме свака "испразност", поњекад и "неподопштина".

Он је најпобожнији изјутра, раније, докле нема муштерија. Једном ураних и ја те та затекох гдје чита књигу: Животи светаца и светица божјих,, издање Светојеронимског друштва. Јако ми стаде причати што бјеше прочитао, - живот њеке свете дјевице, из првог доба хришћанства, која се бјеше завјетовала Исусу да ће до смрти остати дјевојком. Али њени родитељи, незнабошци, силом је удаду за њеког римског војника, такође поганина. Сад, као што већ замишљате, настају прикљученија, која се у наше вријеме високе моралности не смију износити у причи, а којима просто кипте старинске наивне књиге, особито житија светих отаца. Јако ми, веома потанко, распреде драматичну перипетију како побожна дјевојка брани свој... завјет! Разумије се да га је, помоћу Христовом, не само одбранила, него је и мужа обратила у праву вјеру и наговорила га да остане "дјевичан", те се обоје посветише.

Кад он сврши, ја извалих њеку примједбу, која га за тренутак немило изненади. Најприје се загледа у мене, па стаде звјерати око себе, као да се боји какве страховите казне божје. Али, другога тренутка, обузе га такав смијех да се узалуд крстио, узалуд ударао прстима по "губици", - јача је била приморска ћуд од страха божјега!

Њеког јутра лак вјетар јежури морску површину, те ситни вали пјенуше и клопоћу о изидану обалу, до које нема више од петнаест корака од кафане. Такога једнога јутра био сам мало заједљив, те сам исмијавао његова галеба над вратима (рад једнога мазала из мјеста), а то Јака толико ражљути да ми напомену њеки догађај из мога дјетињства, догађај кога се веома стидим.

Поњекад, богме, бура звижди и издиже водене брјегове, који се разбијају о камење и запљускују пусту обалу. Тада највише ћутимо, или он прича за несреће на мору, које је запамтио, или измислио.

Досадно нам је само кад киша пљушти, кад се кроз прозоре назиру магловите прилике. Онда зло говоримо о сваком и свачем, најчешће и најрадије о Суецком прокопу и о далматинским жељезницама.

Јер они велики њекадашњи радови у Мисиру, оно спајање двају мора, па онда везивање Шибеника, Спљета и Книна жељезничким пругама, то су узроци мал'не свију биједа што пошљедњих година задесише Приморје! Како то? запитаћете. Вјере ми, не знам, али све недаће и несреће, - неродне године, болест винограда и маслина, инфлуенца, трусови, поплаве, олује, све то Јако приписује највише прокопу Суецког канала. И није сам он који то тврди! Нико не разумије у каквој вези може бити Суец са тијем појавама, али свак вјерује да од њега потиче свако зло. А откако је саграђено оно мало жељезнице код нас, одонда су се људи пропили, женске су се поквариле, итд.

Једног таквог кишовитог јутра, Јако је био веома сјетан, а ја опет тако нервозан да бих тражио заваде. Он ми поче ређати литанију недаћа које су га пратиле у његовим многобројним занатима; јадао се на судбу и на људе, а од људи највише на покојнога бискупа Боскола, коме, чим се забискупио, први посао бјеше да истјера Јака из двора. Ја стадох тврдити да наш град никада неће имати духовног архипастира као што бјеше покојни Босколо, - никад човјека онако учена, милосрдна и чиста живота. С почетка Јано ме посматраше у чуду, - јер нити је Босколо имао поменуте врлине (баш на против!), нити је кад коме пало на ум да га хвали пред Јаком, - а кад видје да се ја не шалим, поче он викати као помаман. Што сам ја већма величао несрећног бискупа, то га је Јако већма грдио, тако страсно како само може приморац кад се заборави. Ријеч по ријеч, допријесмо до густих, дође до тога да Јако викну: - Ко год хвали Боскола, он је као и он! И још ћу ти то рећи: ко хвали мога највећег непријатеља, тај ће најбоље учинити да не уноси своје стопе у моју кафану, јер, блажене ми дјевице, могло би свашта бити!

Сам бог зна како би свршила наша свађа да не уђе њеколико рибара. (Заборавио сам у почетку казати да Код галеба не свраћају господа, него мрнари, факини, радници и рибари.) Јако је врчао на мене још и сјутрадан, а трећега јутра не бјеше већ трага срџби.

Једном била је над морем ведрина, а над копном ухватио се црн облак, из кога је, на махове, дувао студен вјетар. Ја сам посматрао титрање свјетлости и сјена на воденој површини, оно треперење и ламање сунчаних зрака, које бива кад је небо неједнако и које чини да се преплијећу неисказане боје.

На рибљем тргу који је одмах иза Галеба чу се велика граја, - смијех, грдња, тутњава.

Обалом прође хитно њеколико људи и жена, па мину стасита дјевојка, која ми главом, растом и поноситим држањем напомену какав антички кип. Била је у заграђанској ношњи, без гуњића, те јој из широких рукава од кошуље промаљаху обле, бијеле мишице. Набрекле груди покриваше бијела преметача, а набрана, плава сукња падаше до поврх чланака, те су се видјеле црвене чарапе и црне местве на малим стопама. Образи јој бјеху блиједи, а испод црних очију, са изразом сусталости, бјеху модри колути. То сам све тренутно вадио.

Јако је био у собичку иза тезге, те не могох дознати ко је лијепа дјевојка. Утолико диже се урнебес на тргу, те потечем онамо и угледам обичан догађај. Двије факињаче ухватиле се за кике, а око њих се збио свијет да се не би раздвојиле. Стасита дјевојка стојаше поиздаље, мушкобанасто, раскорачена, са рукама састављеним на крстима. Имала је лијепа уста и здраве бијеле зубе, али нос појак. Али само првог тренутка видје ми се тај мали несклад, а што сам је дуже посматрао, то сам се већма дивио красним сразмјерама њеног тијела, елеганцији и челичној снази. Израз лица бјеше друкчији него прије кад мину обалом. Очи јој сијеваху; образи, покренути смијехом, бјеху свјежији; под густим, црним плетеницама, које је савила у вијенац, истицаше се чело, глатко, правилно.

Око факињача бивао је све већи метеж, а оне већ занијемиле и запјениле од бјеснила, само што се вуку за плетенице. Најзад стиже њеки стари опћински пандур, али чим се умијеша у гомилу, њеко га повуче за сабљу, њеко му приби качкету на очи, њеко га муну у ребра. Опазих гдје и она чудна дјевојка замахну два пута на њега, али га није могла дохватити. Пандуру, најпослије, преврије, те поче шамарати налијево и надесно, без разбора, а онда сви кидисаше на њега и рђаво би прошао да га небо не узе у заштиту, да из оног црног облака не удари силан пљусак.

Побјегох натраг, праћен женском вриском и тутњавом корака. За мном свјетина јурну у кафану. Јако диже руке и стаде викати, бојећи се да му не поразбијају стакла на вратима и на прозорима. Одједном поблијеђе, стиште песнице и потече на њекога, вичући:

- Напоље, к...! Зар и ти смијеш ући у моју кафану!

Гомила се раздвоји, а она стасита дјевојка погледа с мржњом њега и оконе, па изиде на пљусак.

Осуше се свакојаке гадне досјетке. Мене забоље у срцу. Не памтим да сам кадгод био онако избезумљен и ожалошћен као онога тренутка, видјевши велики гријех - оскрвнуће љепоте.

Одмах сам разумио да је несрећница "жртва Суецког канала и далматинске жељезнице _али ме копкало да дознам што подробније о њој. И дознао сам колико је доста. Звала се Иванка Б. Остала је нејака иза родитеља, који умријеше од црних краста, оне године кад је у нашем граду био велики помор од те болести. Иванку је одгајила њека самохрана тетка, велика пијандура...

*

Њеколико дана послије тога, пред вече, стојао сам на обали и посматрао пристаниште. Ваздух је био веома тих, а море малко узнемирено, те сам са уживањем удисао његов животворни дах. За брдом, што се издигло над другом обалом, небо бјеше у пламену, вечерње свјетило гасило се поступно. По товарним бродовима било је граје; кочоперни бичи (бродски пси) лајаху, са малих огњишта на крмама извијао се дим, мрнари затвараху кровове и извлачаху мостове. На обали не бјеше никога.

На десном крају обале, гдје није било бродова, појави се њека прилика која ми се кроз сутон учини натчовјечне величине. Дугоња је ишао лагано, самом ивицом, па стаде, хитну њешто у воду и сједе на обалу. Онда се сјетих да ће то бити њеки Никић, млад, висок и окошт мангуп, кога сам познао Код галеба прије њеколико дана и који ми бјеше већ њеколико услуга учинио.

За чудо ми је било што се не пале фењери, јер се мрак нагло спусти, као'но ти зимњег вечера. По чивитастом небу затреперише звијезде, необичне величине; море стаде бучније шумити, - поуздани знаци да је јужни вјетар на домаку.

Ја се упутих ка Никићу, а у исти мах, с противне стране, упути се к њему друга њека прилика, коју ми је лако било познати по бијелим грудима, по широким бијелим рукавима од кошуље. Она прва стиже ка Никићу, а он је стаде одгонити, грдећи је најружнијим ријечима. Иванка се окоси на њега, а он скочи да је бије, али га ја ометох, викнувши:

- Еј, Никићу, шта је то?

- Ма како нећу, господару, забога! И овако немам среће, а још кад ми дође овака!

Иванка скрсти руке и наслони се на камени стуб, о који се везују бродови. Гледаше нас пркосно, - погледом нас чикаше обојицу. Никић је држао струну са удицом и пажљиво гледао усталасано море.

- Па ево сам и ја дошао, а може бити да ти и ја доносим недаћу!

Никић развуче ћосасте усне, а његово отегнуто, пјегаво лице збрчка се. И рече:

- А то не, господару! Друго сте ви, а друго је она!

Иванка се презриво насмија.

- А што не горе већ фењери? - питам га ја.

- Зато што ће скоро гранути мјесец! Ено већ промаља!

На истоку збиља бјеше већ проблијеска.

- Како би било, Никићу, да се мало провозамо по мору.

- Ако заповиједате, шјор! Има мало поримљавине, али то није ништа!

- Баш зато и хоћу! Кад је тишина, онда не марим!

- Добро, ево ме одмах, - вели Никић извлачећи струну са удицом, па је обмота и диже гуњ на коме је сједео, додавши: - Идем код једне талијанске јарчине да узмем каић под фит (чамац под најам). Али ми га неће дати за мање од круне.

- А што идеш код туђих јарчина, кад има барака и код наших?

- А зато што су њихови спретнији и чистији. Али, ако заповиједате, ја ћу...

- Иди! - рекох му. - Доведи какав хоћеш! Кад остадосмо сами, Иванка се исправи.

- Зашто ти идеш без гуња? - запитах ја. - Зар ти није хладно?

- А зар ме ви жалите! - прихвати она, гледајући ме већ како јој доликује. - Купите ми једну гућу (плетени гуњић).

Умиљати а звучни јој глас бјеше у складу са личношћу.

- Познајеш ли ти мене? - запитах је.

- Познајем вас по фамилији. Ви сте... (каза ми име). Сваког јутра долазите код оног смрдљивца Јака!

- Зашто га грдиш?

- А видјели сте прије њеки дан! - рече она и намршти се.

- Ја сам ти познавао ћаћу. Кажу ми да сад немаш никога свога, осим једне тетке.

- Нек враг носи и њу једну! - викну Иванка. - Сита сам већ свега и овакога! Овдје је свијет постао гадан, каквога нигдје нема! Ја видим да одавдје бјежи свак ко је паметан.

Никић је веслао што је брже могао. Бјеше осредњи чамац, елегантан, бијело обојен.

- Ево ме, шјор! - викну он, примичући бродић ка обалским каменим степеницама, баш испод ногу дјевојчиних... - Изволите! Она јарчина талијанска тражила је изнајприје двије круне. Једва најпослије попусти. Да има још њеко па да весламо у двоје, јер вали баш нијесу малени.

- Шта ћу му сад! - рекох улазећи. - Хајд' напријед!

- Па могла бих ја веслати ако заповиједате, - вели Иванка.

Никић јој викну:

- Носи те враг, бештијо!

- Баш си бештија! - поврну она... - Што ја не бих поштено зарадила штогод. Ја боље веслам од тебе.

Никићу је криво било што нема кога на обали да види ту комендију. То сам прочитао на његову пакосну лицу и то ме највише наведе да примим њену понуду.

- Хајде с нама! - рекох.

Она ускочи, погледа Никића побједнички и својим снажним мишицама спопаде десно весло. Сложише стојећи погнути и леђима окренути мени. Ја узех крму. Никић је био у великој забуни, јер осим што је био изненађен мојим поступком, бојао се да ће се осрамотити, да ће малаксати поред ње.

Што смо се већма удаљавали од обале, то је поримљавина бивала јача, те се бродић пропињао и пресијецао вале. Два-три пута запљусну вода с кљуна и просу се пред ноге весларима. Обоје бјеху веома задихани. Никић већма. Два пут чух Иванку гдје му оштро подвикну: "Дубље веслом!" Ја сам крмио расијан, разнесен чудним мислима. Одједном окрете се она к мени и рече такође опоро: "Крмите право"! Ја се постидјех и сав се предадох своме послу. Отада, нас троје, толико различних у свему, имађасмо један једини смјер, који нас потпуно обузе, и мени добро би од тога јаког осјећања да смо све троје, ма и за кратко вријеме, изједначени! Сврх свега, мило ми бјеше што Никић осјећаше надмоћ несрећнице.

- Ма докле ћемо овако? - запита он хучући.

- До другог краја! - рече она одлучно, па се окрете и припита мене:

- Је л' те?

- Да! - рекох.

Чамац се и даље пропињао. Жао ми би помишљајући да би једра, голорука дјевојка могла опасно прозепсти. На домаку бријега море постајаше тише. Након још двадесет добрих одбоја, кљун се зари у пјешчано дно. Никић искочи на обалу и привали тежак камен на коноп. Иванка сједе на дно чамца блиједа и сувише ознојена.

Тад видјех призор који нећу никад заборавити, који ће ми увијек напомињати да у свакој бештији људској има њечега и анђелскога! Никић, такође ознојен, огрну Иванку својим гуњем, па се потули да се склони од струје. Он је то учинио као што би учинио ма какву другу најобичнију ствар, не очекујући ни захвална погледа, који му она и управи, поцрвенивши.

- Браво Никићу! - рекох давши му цигарету... - То ми се допада. Треба бити каваљер.

Он намигну и погледа ме тобож објешењачки, али му израз лица показиваше потпуну немарност.

Мјесец бјеше грануо, голем пун мјесец, према чијој се свјетлости гола суморна брда над градом, град и замагљени зреник приказиваху као да су иза какве копрене, у великој даљини. На узрујаној површини воденој твораху се сребрнасте дугачке бразде, тамни колути, брјешчићи и увале, а свему се томе мијењаху боје сваког тренутка. Све троје посматрасмо ћутке. На звонари стоне цркве поче избијати часовник. Све троје бројасмо шапатом откуцаје, премда смо тачно знали које је доба.

- Осам! - рече Иванка... - Како потмуло звони као из какве јаме!

Ја окретох леђа граду и стадох посматрати пјешчану обалу што бјеше пред нама. Над њом се издиже каменити бријег, по коме се, гдје и гдје, црни смреково грмље. На њеких педесет корака, лијево, бјеше пољаница и на њој затрављена хумка, а иза ње велик дрвени крст.

- Ондје је сахрањен њеки утопљеник! - рекох ја.

- Није оно гроб, него је онај крст за успомену усадио покојни Марко Бува, - вели Никић. Иванка додаде:

- Зато што је ондје било привиђење!

- Какво привиђење?

- Ондје су сједјели свети Никола и свети Шпиридон, у помоћи нам били! - одговори она и прекрсти се а на лицу јој се показа велика збиља.

Онда и Никић скиде капу и прекрсти се православним начином.

- Зар ти то вјерујеш, Иванка? Видјех да се зачудила гдје је зовнух именом, па слегну раменима и рече:

- Човјек се клео да је истина, а ја не знам зашто би лагао за таке ствари.

- Е, може бити! Па дед' ми испричај како је било!

Она ме погледа испитљиво, па скрену очи на крст.

- Ја не знам како је било, само знам како ми је он причао. Била сам дијете али сам од њега слушала.

- Па то! Да чујем!

Она поћута, једнако гледајући крст. Најзад поче, али њекако преко воље:

- Биће отада пет-шест година...

- А, биће и десет, - прекиде је Никић, на чијем се лицу огледала запетост пажње.

- Прије њеколико година - настави Иванка не окрећући главе - покојни добри Марко Бува, једне ноћи без мјесеца, рибао је сам овуда. Марко заспа и пусти брод куренту (морској струји), а куренат га однесе тја онамо! (Иванка махну руком преко рамена.) Докле је то било, Марко видје у сну њеку прилику која иђаше по мору, а иђаше право к њему. Човјек се трже од страха, али кад отвори очи и сједе, онда видје да то не бјеше само сан, него одистине прилика се примицаше, идући по води као ми по тврдини! Јадник се укочањи, језик му се запетља, очи му се помутише, али се брзо прибра, јер разабра да то не бјеше зла утвара, него баш свети отац Никола, на помоћи нам био!...

- То је истина. Све је тако било! - шапну Никић обазријев се у великом страху.

И мене подиђоше трнци.

Иванкино лице живну, очи јој синуше и она настави необичним жаром:

- Познао је свеца по икони! На њему је, вели, митра и златне хаљине, а златну штаку држаше високо у лијевој руци. Светац благослови Марка (благо његовој души!) па пође пред бродом, а брод стаде летјети за свечевим стопама као стријела...

Од великог узбуђења дјевојка застаде и обриса дланом сузе, па гласом у коме одјекиваше очајање и надање и силна вјера узвикну:

- О, боже, милостив буди и нама грјешнима!

- Хоће, ако бог да! - рече Никић све већма уплашен.

Она настави:

- Кад су били насред канала, стаде светац и стаде брод за њим, а одонуд, од друге стране канала, указа се друга прилика, која се примицаше, најприје споро, па брже и брже. Марко видје да је старац, по расту и одијелу сасвим као свети Никола, само дуже сиједе браде. Онда свети Никола рашири руке и узвикну:

- А ђе си ми већ, драги брате Шпиридоне!...

- То је био наш свети Шпиридон! - објасни Никић, окренув се к мени.

Иванка га погледа пријекорно.

- Наш или ваш, зар то није свеједно! Зар оба не чувају поморце и рибаре без разлике!?

- Тако је! - потврдих. - Настави, жива била.

- Онда свети Шпиридон одговори: "Опрости, брате, али сам имао посла спасавајући један грчки брод, чак тамо под Крфом." Па онда се свеци загрлише и ижљубише три пута. Па онда свети Шпиридон запита:

- А ко ти је овај добри човјек? Ваљда си га спасао?

- Ово је њеки Марко Бува, који је увијек био завјетан и теби и мени, који нас је увијек поштовао, - вели свети отац Никола... - Спасао сам га више пута, али ноћас није требало, него му се ноћас јавих најприје у сну, па у истини, и доведох га да нас види и чује. Хајде да га благословимо, па да изидемо на копно да се одморимо и поразговоримо.

- Онда оба свеца дигоше увис деснице и благословише Марка Буву са три прста, три пута.

Па отидоше ено онамо, на ону ледину и сједоше, а велика свјетлост сину око њих.

Иванки потекоше сузе и опет узвикну као оно пређе:

- О, боже, смилуј се нама грјешним! Па зарони лицем у прегршт, и остаде тако. Био сам веома потресен. Бјеше ми необичан чар слушати ону дивну легенду из оних грјешних уста и видјети њену чисту вјеру и сузе покајнице! И рекох:

- Доиста је покојни Бува био добра душа. Никић прихвати:

- Добар као крух, али му господа не повјероваше. Ни бискуп није хтио вјеровати привиђењу, него је говорио да је то Марко сањао, или да је био пијан. Зато је Марко жалостан умро, јер је желио да се на ономе мјесту сазида црквица.

Иванка нагло устаде и збаци гуњ рекавши:

- Господа као господа! Они вјерују само онда кад врат дође по њих!

Она је то изговорила невјеровним изразом презрења и мржње.

И остаде намрштена све докле се не искрцасмо на градску обалу, а примивши награду за веслање, једва шапну "хвала" и удаљи се хитно.

Бошков пост

Сваке године, на крају ускршњега поста, Бошко Кривошић изгледао је као аветиња, једва је вукао ноге. То је бивало стога, што се Бошко строго по типику владао за све вријеме "душеполезне четирдесјатнице". Већ по томе, Бошко је био бијела врана, али праву и потпуну настраност његову чинило је то, што је он, за цијело остало вријеме, био врло рђав хришћанин.

Бошко је одрастао на Рибничком Брду, међу неприступачним кршевима. Ту је била кровињара његова оца Јакова, који се бјеше доселио одњекуд испод Велебита, настанио се на осами и врлети као орлушина, жену изгубио одмах и подигао три сина. У почетку, причало се, Јаков је био вриједан надничар, али кад синови израстоше, слободни и дивљи, као орлићи, постадоше највјештији, најодлучнији кријумчари околине рибничке, а отац им бјеше арамбаша. Толико се знало, а иначе о тој загонетној породици, која се није мијешала са заграђанима, није се знало ништа поближе.

Био сам дијете кад најмлађи Кривошић, Бошко, постаде уљез и наш сусјед, кад га Божица Врањчевићка изабра за мужа и тијем избором изненади цио Рибник! Заиста имао се свијет чему чудити. Она је била лијепа удовица од двадесет и њеколико година, без дјеце, имала је кућу и врт, била је дабра ткаља. Отац јој, Марко Мичић, претржник, имађаше њу једину, те јој одабра њеког Лоју Врањчевића, добра али бољешљива човјека који умрије њеколико мјесеца послије свадбе. Након мало времена и Марко отиде за зетом. Онда навалише просиоци, али их удовица редом одбијаше. Била је веома суморна и скровита, и свијет се навикну на мисао да се доиста већ неће преудавати, кад оно једнога јутра пуче глас да је примила прстен Бошка Јаковљева Кривошића.

Вјенчаше се пред божићни пост. Свадба привуче у цркву силну гомилу свијета обају закона, јер је свак хтио да изближе посматра чувене дивљаке и контрабандијере. Поп бјеше ставио погодбу да ће извршити обред послије летургије, коју ће отстојати сва четири Кривошића, јер их мати црква бјеше жељна. Тако је и било. Стари Јаков стајао је ближе средини црквеној, а синови у једној врсти од њега до стијене, све по старешинству: Илија, па Марко, па Бошко, сви високи и снажни, кратко ошишани, једнако одјевени. Јаков је момачки носио својих шездесет и њеколико година, а вижљастог Бошка особито су красили танки брчићи над лијепим устима и бисерним зубима. Све је то морало бити фатално за удовицу. двије године старију од младожење, четири године кајачку за бољешљивим мужем. Илија и Марко бјеху смјеђи, бркати, крућих црта, сличнији хајдуцима. Кад би се за вријеме службе Јаков прекрстио и погнуо, синови се још дубље преклањаху пред Господом, као класје вјетром повијано, али чим би црквена врата шкрипнула, чим би се какав радозналац стао протурати кроз тишму, одмах би се сва четворица тргнула и погледала искоса. И настаде преокрет у јавном мишљењу, готово свак стаде удовици повлађивати. Зашто, брате, да се искоријени онаки здрави сој људски и православски? И ко то зна да Илија и Марко, који су превалили тридесету, не би били добри домаћини кад би се отргли од метериза, гдје су провели дјетињство и младост без женске њежности?... Хајде, најпослије, да се причека како ће Божица обршити!

Бошко узе занат покојнога таста. Јутром рано, подаље од заграђа, дочекивао је сељаке и куповао од њих живину, воће, зелен, ситну стоку, дрва, домаће рукотворине, све што сељак граду носи. Посао му пође од руке, тијем већма што је у пређашњем занату био у вези са околином и познавао у главу све знатније домаћине. Замјерало му се што су му најстрашније псовке биле најмилије узрјечице, што је са сељацима био осорљив и насртљив, што је вечером готово редовно био трештен пијан, те дјецу радо плашио шкргутањем зуба и разбојничким погледима. Обично би се раскорачио и извратио главу, па би се дерао:

- Ходи ти само Кривошићу у шаке, па да видим спасава ли те бог! - Тако би се бакочио и у сусједству, гдје случајно није било ниједнога бркоње. Али, и тријезан и пијан, већином према жени бијаше њежан, те се често могло чути на улици његово тепање: "Божице, банице, ходи ти к своме Бошкулу. Само ти слушај свога Бошкула, па да видиш смје ли те ко криво погледати, бога..." И она се скроз преобрази, доби здраву боју лица, постаде ведра и разговорна. У разговору са сусједима и са својом родбином брањаше Бошкула: "А што? Човјек се поваздан мучи, па што мари да се с вечера провесели. Оно јесте ружно што псује, што неће у цркву, али још се није упитомио!" Једино је страховала за његов живот, и баш лицем на бадњи дан, пред вечеру, умал'се њена слутња не обистини, јер на врху наше улице опколи Бошка жива гужва, из које се чудом спасе, изнијевши само крваву главу и њеколико масница. Божица је стога ишла на завјет Госпи од помишљаја, која влада на једној главици, час далеко од Рибника.

Тако им прође цијела зима, све до пошљедњега дана месојеђа. Пошљедњег мрсног дана, младожења позва на вечеру оца и оба брата. До поноћи проглушише сусједство рикањем и пушкарањем, а сјутрадан Бошко освану скроз друг човјек. Иде оборених очију као каква невјеста, називље бога свакоме, крсти се чим чује звоно, са сељацима "брате и братиковићу мој", заклиње се "бором", псује само мачку! Свак помишља: "Полудио је." Божица је брижна и суморна и избјегава сваки разговор. Тако је трајало и други и трећи дан, а чудо не престаде, као што пословица тврди. Дјеца се ослободише и почеше га дирати. Један виче: "Бјеж', ето онога жвркнутог Кривошића!" Други одговара: "Не бој га се валај ни колико бабе Антице, јер је сад почео добри живот, хоће да се посвети!" Бошку дође да призове све силе небесне, да дохвата бубуљ, али се на вријеме савлада, удари се прстима по уснама, побјегне од искушења.

На сва питања Божица слијеже раменима и одговара: "О, брате, чудна свијета! Човјек пости и богу се моли, а оно све ударило: "Луд је!..." "Луд је онај ко то каже!" Али поред свега њена напрезања да се покаже мирна, видјело се да је брижна. Најпослије она отпетља торбу пред мојом тетком. То је било друге недјеље поста, кад видјесмо Бошка у цркви. Послије подне, дође Божица у наше двориште да се сунча и ево шта исприча мојој тетки:

- Као што знаш, ћаћа и брајо и брацо вечерали су са нама на покладе. Бога ми (шта да кријем?) јели су као вукови, а пили су као хајдуци. Брајо Илија, ја мислим, десет пута рече: "Деде, браћо напунимо вреће, јер за четрдесет дана неће масан залогај кроз наше грло!" Ћаћа је причао како је тамо у планини, ђе је он рођен, како је он одонуд побјегао због крви. То је, знаш, мени причао, јер су они све то знали. Убио је, знаш... то он, ћаћа... њеког чобанина, па је морао побјећи. И разговарали су о својима работама, већ знаш о којима, и дирали су Бошкола да се тобоже поред мене размекушио, да спава голотрб, и све тако. Али, право, све је то било у шали, онако по домаћу, а брацо Марко ме грлио и говорио да сам ја његова златна снаха. Бошко је већ био добро накресан, али они су се добро држали. Најпосле стиже и њих вино, и онда почеше свашта трабуњати. Мене њеколико пута стари запита јесам ли ја права православка, а кад му ја кажем да јесам, он маше главом и намигује на кревет. Хајде сад ти разуми шта је то! Па онда, сви почеше заносити, све тако њешто. Ћаћа рече да се он уз часни пост чисто подмлади, зато што га извршује како ваља, како су стари калуђери народ учили. Каже: "Више ти помаже сухојаденије (запамтила сам ту ријеч!), него да се пилићима храниш. Али, вели, не помаже ни сухојаденије, ни остали пост, без метанија. Што више, то боље, али триста на. дан најмање. Али, вели, не помажу ни сухојаденије, ни остали пост, ни метанија, ни молитве, ако се човјек само једном превари!" И кад то ћаћа рече, опет на;мигну на кревет.

- Брајо Илија шапну њешто Бошколу, а он поцрвени сав као рак и, ударајући песницом о сто, поче се заклињати да ће све радити као што је навикао од дјетињства.

- Јао, друго моја, сва претрнух кад то чух! Помислих: "Одведоше ми га банђеници. Опет ће с њима у метеризе, опет ће у контробанад". Али ми лакну кад стари настави свјетовање, кад рече Бошку:

"Остави се псовке, синко мој. Прије свега не дирај бога, ни његове угоднике, за све вријеме до Ускрса. Послије ... а шта ћу ти ја?... Сви смо грјешни, можеш, рецимо, онако, кад си много љут, помало и опсовати. Али запамти, те запамти: не помажу ти ни сухојаденије, ни метанија, ни оно, ако се псовке не оставиш".

- Брајо Илија додаде: "Кад се пости србаљски, баш онако старински, онда човјек мало и ослаби, али, послије Ускрса, врати му се снага четрдесет пута виша, јер анђели мјере све на драме шта је ко изгубио, па му намире четрдесетоструко! Па онда, брате, ко мање, ко више, свак носи бреме опачина на леђима. Е, хајде, преко године, не поста, не моли се богу, псуј, укради и удари и убиј, па се то нагомила, а бреме треба распртити, или ће претегнути. Је ли тако, снашо?"

- И све тако, друго моја, све мене питају: "Је ли тако, је ли овако", а ја све потврђујем, иако много шта не разумијем. А Бошко се љуљаше на столици, па све уздише и заклиње се да неће напустити старинске обичаје.

- Најпослије испратисмо их до улице. Стари нам рече на поласку: - "Хај'те, дјецо, у коризму (у пост) са срећом. Реците: коризмице, чистунице, благодатнице, помилуј нас". И отидоше клатећи се улицом.

- Кад се вратисмо у одају, Бошко опра ноге, па се уми, па исплака уста и грло, а све то говорећи: "Коризмице, мученице, помилуј нас". Најзад ми рече да му пружим веленцу на ковчег, да му ставим подглавач и покривач. Ја га у чуду запитах: "Нашто то? Зашто да лежиш на тврду и да зебеш?" Он ме ружно погледа (први пут откад сам му жена тако ме погледа), па узе сам шта је тражио и пружи се на ковчег. Само што рече: "Збиља има Илија право!" Па ућута и до мало захрка...

- Тешко ми је било, друго моја, јер тада тек разумјех њеке ријечи и приговоре, али опет, захвалих богу од света срца што га не одведоше, као што сам цијело вече страховала.

- Кад се пробудих пред зору, чух њечије тешко дихање, шкрипање дасака и њеки шапат. Крв се смрзну у мени, јер ми се учини да је ту више зликоваца, те да га даве. Једва прикупих снагу, те скочих и викнух: - "Ко је то?" Бошко уздахну и одговори: "Лези, жено. Немој ме бунити баш у почетку!" - "Ма, шта то радиш, Бошколо мој? Шта је с тобом, за бога?" - вриснух ја. - "Ништа рђаво, жено божја!" - вели он понизно. "Молим се богу, као што је ред овијех тешких дана. Лези, молим те, и немој ме бунити!" - "Ма, могу ли ја устати, и тако ми се више не спава?" - "Е, можеш, али ме не дирај" И чух гдје у помрчини сам себи каже: "Е, сад морам наново почети", па опет настаде тешко његово дихање, шкрипа дасака и шаптање.

- Напипах кресавице и запалих свијећу. Он је стајао према икони, леђима мени окренут, обучен, али гологлав и бос. И видјех шта ради! Прекрсти се, па се превије и дочека на длане, па клекне и куцне земљи о под, Тако постоји па се наелак исправи, а једнако шапуће. Разабрах гдје вели: "Боже и свети Ђурђу, опростите и смилујте се! Једанаест!" Па онда: "Мајчице Богородице, помози и ти! Дванаест!..."

- Ма што: једанаест, дванаест?! - запита је моја тетка.

- Ма, бројаше метанија! Све тако, изговори по једну молитвицу, па додаје број. И ја остадох на ногама и почех се крстити и клањати се, јер ме обузе њека милина... Истину праву да ти кажем, најприје посумњах да није полудио, па онда, сјетивши се свију њиховијех синотњих разговора, смирих се; па онда, ражали ми се видјевши како је скрушен пред богом. Стога и мене обузе кајање. Најпослије он овако заврши: "Исусе Ристе, за твоје велике муке, прими и ово мало мучење и кајање роба твога Божидара Кривошића! Амин! Стотину." И онда сједе, изнемогао. Тетка прште у смијех.

- Па шта је онда било? Молим те сврши, јер ја видим да сте обоје луди!

- Ништа. Сједјели смо дуго без ријечи. Онда ја, као обично, донесох му круха и скленицу ракије. Он одгурну ракију, па, оборенијех очију, вели: "Носи проклетницу. Зар ти још не вјерујеш да ћу држати сухојаденије?" - "Ма ја не знам шта је то!" - рекох склонивши ракију. "Ја не разумијем те ваше ријечи" - "Па, само ти се каже. Сухо јести, а не варено, него круха и смокава, круха и ораха, круха и лука и чисте воде!" - "Па докле тако, ако бога знаш?" - "Па овијех шест дана, до неђеље, и онда ћу помало и врућа, разумије се посна." - "Ма разбољећеш се, човјече." - "Прођи се, жено!" - вели. "Свети оци испосници јели су коријење, па су живјели по сто година." А био је лијеп и њекако мио онако блијед и скрушен, те ми дође велика жеља да га пољубим, али нијесам смјела. Полазећи рече ми: "Ти зготови штогод за себе, јер, најпослије, каквих ти гријехова имаш на души!?... Ето, више ти немам шта причати. Како је првога дана положио сто метанија ујутро, сто у подне, сто увече, како је првога дана сухо јео, тако је издржао све до недјеље. А од недјеље једе граха, зеља, кромпира, што му зготовим, али ни вина, ни ракије не окуша, а увијек полаже триста метанија.

- И спава на ковчегу? - запита тетка.

- И спава на ковчегу, - потврди Божица поруменивши, па преметну разговор на друге ствари...

Наравно, до ноћи је све сусјество знало за те потанкости, а сјутрадан и цио Рибник, те се дјеца и докоњаци обезобразише и стадоше кињити чудног испосника. На свакоме кораку сретаху га изазивања, свакојаки приговори и поруге, које је он дуго гутао без одзива, па их послије поче зарезивати на рабош. Стисне зубе Бошко, сав позелени и уздрхти, па виче: "Чекај ти, петљо, проћи ће и коризма, акобогда! А Кривошић не остаје дужан никоме!" У сусјеству њеке се жене бјеху опкладиле да Бошко неће све издржати, да неће извршити једну тачку свота посног програма, али, по причању Божичину, он издржа све... Велике недјеље опет одржа сухојаденије и причести се. Не бјеше много изнемогао, бјеше мало бљеђи, и то је све. Како се пак нагомилало много "дугова" и како се жена с разлогом бојала да ће се Бошко на сами благи дан одуживати, то поручи по брају Марка, који дође на Ускрс, послије јутрење. Омрсише се све троје и браћа се одмах опише. Божица их је непрестано нудила, само да Бошко не би изашао. Кривошићи су пили, пјевали и псовали цио дан, а сјутрадан Бошкуло започе свој пређашњи живот, све у длаку као и до поклада, почињући од јутарње осорљивости до вечерњега бакочења по улицама и у сусјеству. И одужио се прилично "петљама" и опет натоварио "бреме опачине" дуж године, да га распрти у "коризмици мученици"...

Тако је бивало сваке године. За четрдесет дана ускршњега поста Бошко је бивао живи примјер старинскога православља које се у Рибнику одржало само у кровињари Јакова Кривошића; а за триста и двадесет пет дана био је, по ријечима поповим, права саблазан православној пастви...

Годинама је то трајало. Вријеме учини своје. Јаков умрије, Илија погибе у једном сукобу са царинарима, Марко се отсели, кровињара се сруши, Божица погрубје, не дочекавши материнске радости, Бошко је све већма пио и псовао...

Пошљедњих година живота тешко је издржавао коризму, те чим би га ко срио, одмах могаше познати на. њему која је недјеља поста протекла! Пошљедње недјеље "сухојаденија" бијаше подбухнуо, жут, погнут, утонула трбуха и једва је ноге вукао. Свијет бјеше огуглао на његову настраност, те би га ријетко ко дирао, питајући га: "Како је коризмица?" А он би добродушно одговарао: "Коризмице, мученице, чистунице, помилуј нас увијек и довијека амин!"

И до краја вијека свога одржа ћаћину науку.

Пијеро и Дзандза

Углавном, испричаћу вам само један дан из живота њихова.

Пијеро се пробудио у четири часа изјутра и спремио се за тренутак. Дзандза (изговори "дз" као у ријечи "дзиндзов"), промешкољи се на кревету и започе:

- Бон ђорно, Пијеро. Какво је вријеме?

- Бон ђорно. Пада киша.

- О, боже, па докле ће?

- До Божића, као и лани.

По живости његових покрета, по тек прогрушаној црној бради и коврџастој бујној коси, не би човјек Пијеру дао више од четрдесет и пет година, а он је љетос навршио шездесет пету годину. То нико није могао вјеровати на први мах. Образи му бјеху округласти и препланули, нос појак, врат жилав, раст осредњи.

- Е, па - па! - рече Пијеро жени, па припаливши свјећицу, коју је увијек у шпагу носио, отиде у другу собу, гдје је на чукљама висило више огртача; изабра танку навоштену кабаницу за кишу, те изађе.

Са пространог ходника, Пијеро стрча низ њеких стотину стуба од каменијех степеница, које су се ломиле три пута на лакат, јер је становао на трећем боју старинског двора изумрлијех племића Косорића (Cossorichio). На сведеном излазу, пошто отвори тешка врата, угаси свјећицу и отиде Кривом улицом, која се тако зове не стога што је једина крива у приморском граду С. (у коме се догађа све :ово што вам причам), него зато што је најкривља од свију, што је налик на латинско S.

Пијеро сврати у кафану Код ленгера, на саставу Криве и Бискупове улице, која се кафана од памтивијека најраније отвара. У њој затече четири човјека за једним столом.

Пијеро сједе одвојено.

Кафански момак, висок, црн као ђаво, Ђакомо Моро (који је иначе рођен заграђанин, а талијански научио као одрастао), донесе поднос, а у другој руци големи ибрик, јер је Пијеро хтио да му се кафа сипље правце из суда са огњишта. Ђакомо насу здјелицу, па се поизмаче, а Пијеро, мијешајући, узе дијела у говору о времену, о лову, о цијенама житка, о скорашњим градским догађајима. Ђакомо се такође плео у разговор.

- Ја, ја, ја! - рећи ће Пијеро, уставши. - Да се иде. Да видим најприје шта се ради у пекарници.

И жустро изиде.

Онда, од оне четворице, њеки риђи бркоња рече гњевно:

- Иди бестрага ти и твоја пекарница и твоја гостионица и твоја брашнара и твоја посластичарница.

- О хо-хо! - удари у смијех њеки ћосасти дебељко... - Шта је то теби јутрос, Антуне! Нијеси му ваљада, и ти што узајмио.

- Има зуб на Пијера - вели један од млађих другова.

- Зашто? - пита најмлађи. Бркоња плану:

- Идите сви с врагом! Шта се претварате! Зар ми, који се грчимо од зоре до мрака, зар нијесмо више гладни него сити? А кад Пијеро хоће да банкрота, кад се почне пренемагати по два-три дана у кревету, онда се, брже боље, слете око њега претури, ађунте, импјегати, авокати, љекари, попови, па, миле-лиле око њега, жале га, тјеше га, тепају му, па држ' око дужитеља. И, два и два четири, Пијеро је спасен.

- Исуса ми, то су ријечи као из јеванђеља! - викну Ђакомо... - У здравље препелица, јаребица и зечева и бонбона Пијеро увијек исплива!

Бркоња, по занату ковач, примаче се дебелом и ћосастом месару и настави:

- Молим те, брате Бортуле, али, рецимо... не дај, боже!... да. ти дођеш на танко, да мораш банкротати, шта мислиш: би ли ти ко помогао? би ли се за тебе господа онако својски заузела?

Бортул поцрвени, а очи да му штркну, и промукао рече:

- Ја знам да не би!

- Ето видиш! - викну ковач и удари песницом што је јаче могао ... - Триста му сакрамената, ти си син овога града, и свак те зна као поштена занатлију, и отац ти се овдје родио и стари су твоји, као и моји, крв пролијевали за републику и господу, па, не дај боже невоље, нико прстом не би мрднуо за тебе.

Сви заграјаше. Ђакомо их надвика:

- Ето вам за примјер Шкалете. Најбољи вам је примјер Шкалета. Сјетите се Шкалете.

Тај несрећни Шкалета паде као уље на ватру, те букну прави пожар јужњачке наглости. Бортул тресну објема песницама и, готово угушен, стаде се дерати:

- Јест, право кажеш. Доста се сјетити Шкалете.

Даље се ништа није могло разумјети од силне граје. Сваки је викао из свега мозга, проглушујући један другога.

Али утолише одједном, па сви посједаше и поручише ракије. И један започе сад сасвијем мирно:

- А шта би Дзандза радила да се Пијеру штогод деси!?

Бартул уздахну:

- Она је баш красна жена... И, чујте, људи, тако ми крви Исусове пресвете, да се, рецимо Пијеру што деси, да Дзандза остане на улици, мени би то тако жао било, као кад би се мојој Манди то догодило.

И сва петорица ударише у бескрајне хвале Дзандзи Пијеровој. Сви се надметаху ко ће је већма величати.

А не оста ни на томе, него Ђакомо заврши:

- Што се тиче доброте срца, ако ћемо право, Пијеру нема пара на далеко. Друга је ствар што он нема памети, то је за њега најгоре, али што се тиче душевности, ту му скидам капу.

- Евала ти, момче, за ту ријеч, - викну ћосо... - Памети Пијеро нема, колико ни кокош, али је поштена душа.

- Да то није, не би га сиротиња благосиљала, - дода Ђакомо. - Најпослије, ако је кога закачио, сиромаха није, него каква бакоњу. А шта је нама до њих...

Читаоци виде е је потребно да се у њеколико допуне и разјасне ти разговори.

Антонио де Цоколо, отац Пијеров, изданак старог племићког дома задарског, као и многи други гладни властелићи, за вријеме француског освојења Далмације, дочепа се државне службе. Он постаде децимар у С., наиме онај што купи "порез у природи". То је била добра служба. Али кад ћесаровци пресвојише Приморје, отпустише из службе све те чиновнике па и Цокола. Несрећник се бјеше скоро оженио и имао сина, те је животарио којекако. Кад је Пијеру била шеста година, умрије му мати, а затим напријечац и отац. Пијеро се приби код сиромашне материне родбине, гдје је растао без школе, без надзора, без топлине. Кад се Пијеро дохвати мало снаге, постаде трговачко слушче. Најзад се скраси код неког Фигаринија, посластичара, коме угоди, те узе за жену јединицу му Дзандзу, а послије смрти тастове наслиједи радњу и њешто готовине.

Радња је Пијеру ишла прилично. Жена је мијесила слаткише, а он и слуга Лоренцино продаваху. Пијеро није био потрошљив, ни кафански човјек, страсти није имао, осим лова.

Само у једној ствари Пијеро је био неумјерен, у силнијем насновама. Оне су се ројиле у његовој глави, те је вјечито смишљао подузећа која ће га брзо обогатити. У свашто се мијешао, за сваки је посао разбирао. Најприје је хтио да постане удионичар угљаног рудника, који отскора бјеше обретен у сјеверној Далмацији, али, видјевши да свак зазире од те новотарије, трже се. Послије је намишљао да организује пловидбу малијех пароброда између С. и Трста, али у томе не успје. Затијем је наумљао да организује друштво за сушење сардина, али ни за то не нађе одзива...

Дзандза, одана свом душом и у свему покорна, није му се противила, али није се ни заносила његовијем сновима. Али најпослије и она приволи, нека се лати чега хоће.

Пијеро се, што'но реку приморци "пуста од краја". Први му је посао био да закупи градско позориште за годину дана. У томе изгуби готово сву оставину покојног таста. Затијем подиже фабрику резанаца, и у томе послу изгуби готово све, што Дзандза бјеше зарадила и уштедјела. Послије упропасти и себе и другове њеке у парном млину. Послије отвори велику модерну пивницу, која је прилично напредовала за њеколико година, па одједном закржља и пријеђе у друге руке, у којима опет процвјета под старијем именом: Нова пивница.

Након тијех несрећнијех покушаја дође на несрећнију мисао да држи више радња у један мах, и ту је тек пропадао и петљао.

Пијеро бјеше мио господи као веома љубазан и предусретљив човјек. Само има ли Пијеро новаца, не треба се господи бринути гдје ће наћи зајам без враћања. Осим тога од силнога његова лова, мало се што износило на његову трпезу (Дзандза није марила за дивљач, а Пијеро, као и сви прави ловци, још мање), нето се разносило по господским кујнама.

И тако је тај човјек петљао око себе неприлике и вјечито се копрцао међу њима, а кад би се већ толико сплео да нема изласка, онда би, као оно праведни Јов, пожелио да га нестане! За дан, за два, три, према величини катастрофе која се примиче, Пијеро се не разговара ни с ким, него само гриска угашену виргинију. То су свакоме били знаци да се примакло какво крупно плаћање. Дзандза само грца у себи и избјегава свако питање. Затијем, једнога јутра, Пијеро не устаје у четири часа, као обично, нето лежи, не миче се, не говори, само жмури, или гледа у таваницу. Дзандза, вративши се из цркве, донесе му кафу и виргинију, без ријечи остави то поред њега и отиде. У подне, опет сврати к њему, опет без ријечи изнесе недодирнуту кафу и донесе му здјелу јухе. Онда руча сама и свјетује се са својом старом слушкињом. Опет отиде за послом и пред вече доведе старога дон-Мартина, свога исповједника. Пијеро једва одговори на попов поздрав, али то старца не буни, него засједне и завргне обичан разговор са Дзандзом баш као да је дошао у обичне походе. Њих двоје навијају, наводе, док се њекако разговор не закачи за ствар која им је једнако на уму, као и Пијеру. Али то мора бити, тобож, случајно. Онда Пијеро плане:

- Ма све је узалуд! Нема ту помоћи, те нема! Плаћати се мора, или ћу на тамбур! Камбијала (мјеница) је прекосјутра! Свршено је са мном!

- О-хо-хо! - вели поп тобож у шали... - Одмах крупне ријечи. Одмах очајање... Де, де, најприје да чујемо како стоји ствар.

Пијеро сједне и мрзовољно исприча све, искрено и јасно, па опет хукне и легне, и не би му већ ни клијештама извукао ријеч.

Поп и Дзандза отиду у другу собу, гдје се договарају шта ће и како ће. Обично подијеле улоге. Поп трчи к претуру и адвокатима, а Дзандза к осталијем пријатељима који могу бити од помоћи. Ако је повјерилац мјештанин, онда га ненадно опколи чета господе и навали на њега молбама и свакојаким разлозима. Он се с почетка упорно брани од силног јуриша, али како заточници Цоколови довлаче све јаче и јаче батерије, тако и он, мало помало, малаксава, попусти и пристаје на кратак одгађај, али они хоће дугачак, поњекад предлажу компромис који је у опреци са свијем уобичајеним трговинским правилима. Поњекад је ствар сувише заплетена, те сав збор "претура, ађунта, импјегата, авоката, љекара и попова" (како онај рече код "Ленгера") отиде у Криву улицу, у стари двор Косорића, на трећи бој, гдје Пијеро лежи и гладује. Разумије се да цио град говори о томе. Бивало је да тај збор једнога дана три пута иде од дужитеља к дужнику и обратно. Најпослије, та борба, као и свака, примакне се крају. С једне стране много се тражило да би се половина добила, с друге стране мало се попуштало да би се што више очувало и, обично, пребије се наполак.

Ако је повјерилац у другоме мјесту, онда се ради жицом, те је често бивало да такога дана нико други не може употријебити телеграф...

Кад се нагодба сврши Пијеро урани и отиде у лов. Тако сјутра, тако прекосјутра, тако онолико дана колико је лежао.

Тако је с Пијером бивало готово сваке године за пошљедњих петнаест година брачног живота...

Пекарница је била на крају Бискупове улице, која се тако прозвала зато што је ту њекакав бискуп пао мртав од капље. На мјесту несреће, у зиду издубљена је пањега, а у њој је кип не знам кога свеца, заштитника од пријеке смрти. Слутећи по излињалости свечеве прилике, то је морало давно бити, али је мјесто и данас "убетно". Ко год страхује од капље, тај мимогретке прилаже по који новчић у кутију. Ко се пак, ма како, замјери томе свецу, тога, па и не био угојен, неће мимоићи капља. То се бар повиједа, и у то вјерују сви грађани и заграђани, па и Пијеро. Али он, једном, уочи својих "критичних дана", пролазећи туда као обично, сјети се двоструке моћи свечеве, те исплази језик и показа, му песнице. На несрећу, било је свједока, и ко зна како би то прошло да светац и земљаци не узеше на ум душевно стање Пијерово...

А сад хајдемо за њим.

Пијеро стиже у четири и по часа у пекарницу, у којој су биле двије издубине. Три момка работаху око велике, њеки старкеља око мале. Она тројица турала су, превртала и извлачила и слагала сомуне и "штруце" (векне) бијела и мрка хљеба. Старчић је пекао посластице. Пијеро посматраше, запиткиваше, издаваше наредбе. Одједном, окрете се једноме од пекара, њеком снажном младићу у сељачкој загорској ношњи.

- Је ли, харамбашо? - запита га Пијеро намрштено. - Ти си јуче узео постоле код Ловрића и рекао си да ћу ја платити. Је ли истина?

- Јест, - прошапта момак и обори главу.

- Па како си смио, оца ти лупешког, кад знаш да си узео плату за цио новембар унапријед, и данас је тек четрнаести. Знаш ли ти да би те сад могао отправити у шљепић, а?

- Знам, валај, и право би било, - вели Загорац и ниже се преклони. Пијеро спопаде лопату.

- А знаш ли ти да ћу ти сад испребијати ребра, па онда те отјерати тамо горе, у твоје Загорје, у твоје лупешко гнијездо, одакле си и дошао.

Загорац клече и ослони се на руке па се стаде дерати:

- Удри, ћаћа мој!... Удри, посветила ти се!... Удри, валај, изломи сву лопату о моја леђа, само се ти не срди и не копни због мене, јадан ти сам!

- Носи те ђаво, стрвино једна! - викну Пијеро и баци лопату...

- Аја, ћаћа мој! - наставља грјешник и удари челом о под... - Не мичем ти се одавде, докле ми не опростиш... Ја, ко вељу, обосио сам, па узех обућу од Ловрића, а ко вељу, мајчица наша, шјор Пијеро неће замјерити...

Пијеро се примаче с леђа старчићу, који је пекао посластице, куцну га по рамену а другом руком узе један загорео рошчић.

Радник се срдито окрете и унесе господару своје мајмунско, пакосно лице, - лице збрчкано, са сиједом француском брадицом.

- Коза вуоле! - искези се он, а очи му сјактиле као у звијерца.

Пијеро гледаше Талијанца са презрењем, па, претећи рошчићем, поче му читати "свијех седам сакрамената". Али онај њега посматраше нетренимице за њеколико, па слегну раменима и окрете му леђа.

Кад Пијеро отиде, онда стаде церекање оне тројице. Загорац; подиже руке и поигра. Један од другова рече кроза смијех:

- Ти баш мукте дође до обуће. Сви умијемо с њим, али нико као ти.

- Овај стари магарац ље не умије, - рече други: показујући! палцем Талијана... - Овај неће боживати овдје...

Пијеро изиде из града кроз приморска врата. Велики пристан био је пун бродова једрењака. На другоме крају, гдје се обала свија у мањи и поузданији пристан, димљаху три парна брода. Море је било њешто мало мутно и ситни вали пјенушаху, а од њих је допирала потмула тутњава. Небо је било тмасто и свуда једнако, али не натуштено, а и то бјеше обиљежје да би киша збиља могла трајати до Божића. Он је подуже посматрао све то, па се упути десно, крају обале, у своје велико складиште брашна.

У брашнари бијаху два момка за; мјерење, а у клијети, одмах с лица, сједјео је писар Тони X., човјек од преко педесет година, голијатскога стаса и облика, руде браде до појаса, који је имао за собом предугачку историју. Младост је провео у Америци. Вратио се у завичај без паре и памети. Мувао се њеко вријеме докон зарађујући највише на картама, па, њекако успје да се свиди богатој и лијепој дјевојци, која и преко воље родитеља и на чудо свачије пође за. њега. Пијеро им је кумовао. Након три године раскошна живота, Тони остаде опет "чист", са придом од двоје дјеце, те се приби уз кума, који му је плаћао педесет фор. мјесечно, осим онога што су га кумчад стајала.

Тога јутра њих двојица имали су посла око пола часа, па онда, као обично, ударише у присне разговоре.

- Шта ћеш данас за ручак, куме? - пита Тони.

- Не знам ни сам.

- Питам те зато, знаш, јер сам видио гдје пронесоше дивнијех локарада. Болан, све као иза шаке дебеле. Давно их нијесам таких видио.

- Локарада, - рече Пијеро пријатно изненађен, јер је био гаман на ту врсту рибе. - Па, знаш, шта ћемо! Иди ти и купи килограм два... Додуше, требало би питати куварицу. Хајдемо заједно до гостионице.

Два кума пођоше обалом истијем путем куда је Пијеро дошао, само што од врата приморских наставише право к маломе пристаништу, гдје сврћу парне лађе. Узгред разговараху о налози страних једрењака, што бјеше необично у то доба године. Говорили су о трговини бродарској, о особинама талијанских и грчких мрнара, о свему што је с тијем у свези, само не о пословима који су њима пречи. Тони, велики домишљан и зналац небројених маснијех прича и мрнарских доживљаја, развесели кума.

У томе стигоше пред гостиону Ка путнику. У трпезарији, покућар тек бјеше помео под и почео брисати столове и столице. Кумови сједоше и Пијеро нареди да дође куварица. Након њеколико уђе средовјечна, дебела жена, широка лица и расплашћена носа, у острвљанској ношњи.

- Добро утро, Муарија! - викну Тони.

- Добро утро, шјори пуарони! - одздрави Муарија, развукавши усне готово до ушију, те јој синуше пљоснати, бијели зуби.

Пијера спопаде смијех, те се и њему прохтје да говори чакавски. И он започе:

- А ча тјемо за, обид?

- А, по богу, ча ви хотјете, как ви заповидите.

- Има локарад на пешкарији, - вели Тони.

- А локарде тје бит скупе. Пијеро заврши "нашки":

- Хајде, узми спртву, па иди с кумом. Живо. Ја ћу с Ловром за месо и остало.

Кад писар пође пред куварицом, Пијеро му довикну:

- Чујеш, куме. Избери двије-три добре локарде и пошаљи их куми.

Онај тобож хтједе одрећи, али Пијеро махну руком.

Онда господар викну покућару, који се бављаше својим послом у противном углу:

- Еј, ти смрдљивче, гдје је она друга наказа?

- Спава, шјор, - одговори покућар.

- А има ли путника у собама?

- Чини ми се има тројица.

- Иди зови собарицу.

Покућар отрча.

Пијеро извади биљежницу и писаше докле се не појави њека танка, блиједа и буљоока женска, у плаву струку и хаљини.

- Шта има ново, Фани? - запита је Пијеро талијански.

На први поглед могло се познати да је Фани Њемица, али кад поче кресати у Дантеову језику, онда тек потврди своје поријекло. Како тако, исприча господару које су собе заузете, шта је који гост дужан, одакле је који, и остале ситнице. Најпослије он јој даде знак да одлази.

Како је Пашко покућар стојао иза "Фанике" и преко њеног рамена вирио на господара, он се снеби кад она отиде.

Пијеро га погледа.

Био је тај Пашко човјек од тридесет и њеколико година, омален, сувоњав, црномањаст. Далматинска кошуља са запонцима и разрезанијем грудима, као да је била од црне свиле, тако је била прљава.

Пијеро баш то гледаше, те викну:

- А што си такав, животињо једна! Јесам ти стотину пута рекао да те не трпим такога.

- Немам друге кошуље, блажене ми Госпе.

- А што лажеш, Госпа ти очи извадила. Није ли ти прекјуче Дзандза дала моју кошуљу. Баш прекјуче. Мислиш да сам заборавио, па као велиш: "Измамићу му другу".

- Јесте, господару,. али сам је дао у прање.

- У прање си дао чисту кошуљу а ову... Одлази! Вуци ми се с очију! Зовни онога другог гада. Пробуди га, ако спава. А ти, ако ми се вратиш у тој кошуљи и неумивен, надаваћу ти ногу више него што имаш година.

Пијеро узе ходати по дугачкој а узаној трпезарији. Киша поче пљуштати. Ходао је дуже од пола часа, док уђе одњекуда омален грбоња, ћошкасте главе, крива носа, - права наказа.

Пијеро му се дубоко поклони и започе:

- Нека опрости ваша племенитост што сам је узнемирио! Заиста то није лијепо од мене, али видите... видиш, други пут, ја ћу сам доћи да те пробудим, - излићу ти вједро воде на ту главурду, гаде човјечји!

- Немојте тако, господару! - вели грбоња повлачећи злобно очима... - Сједили су гости ноћас до поноћи, а ја нијесам од гвожђа!

- А, не, не, ти си од злата, ти си златан... Доста је ћакула, него деде рачун!

- Изволите, - рече грбоња и извади из шпага предвостручен лист хартије, испуњен стубовима ријечи и бројева. Пијеро поче срачунавати. Грбоња извади из припасаног тобоца прегршт ситна сребрна и мједена новца, који наслага у ступчиће. Затијем извади из лиснице њеколико банкнота, које поређа. Онда се измаче, прекрсти руке на грудима, зажмури једнијем оком, а другим нанишани на господара.

Пијеро је дуго срачунавао. Два-три пута одмахну главом и хтједе нешто рећи. Кад Пијеро поче бројати новац, дође Пашко, чист као каћун, умивен и улицкан. Носио је велику спртву и торбу преко рамена. Грбоња. блену од чуда видјевши Пашка гиздава, па га спопаде силан смијех.

Пијеро се трже, али, видјевши шта је, осмијехну се и он па изиде.

Сваког боговјетног јутра, у то доба, на томе путу, од гостионице до месарнице, обузимаху га исте мисли, наиме: ако му је сумњива корист од брашнаре и пекарнице, од гостионице му је сасвијем извјесна штета. Краду га Муарија, Фаника, Грбоња и Пашко. - О томе сумње није! Контролисати их тешко је, ухватити их у крупнијој крађи још је теже, замијенити их другима, каква вајда? Пијеро је био од старих далматинских господара, којима се чинило да немају право власти над млађима, ако их не могу проклињати "својим хљебом." А и далматинске слуге, у оно вријеме, радије су служиле за храну ма и за незнатну плату. Дакле Пијеру само за његову мобу требаше читава гостионица. У кући су он, Дзандза и слушкиња Луца, то је троје; у пекарници су четири човјека, то је седморо; у гостионици су куварица, собарица, наплаћивач, покућар и подрумар, то је дванаесторо; у посластичарници је момак, то је тринаест грла! А камо кум и његова породица, а камо остали паразити, камо Дзандзини штићеници!...

Пијеро је брзо био готов на месарници, и тако исто на тргу, те отправи Пашка, а он отиде у посластичарницу, која се налазила у средини Криве улице. Било је већ седам часова кад уђе у тај дућан од три-четири корака дужине и толико ширине, са "шљепићем" у позадини. Полице бјеху пуне скленица и сандучића, тезга бјеше такође препуна, излог је био прави узор архитектонске штедње и укуса. Све је то било као што је таст оставио. Мадона на средини горњег реда полица, пред којом вазда гораше кандиоце, имала је најмање два столећа. У томе се закутку Пијеро упутио к животу, у њему се заволио са Дзандзом, у њему је проживио десет година мирна живота, те кад је год ногом ту ступио осјећао је да му душу снажи мир.

Тек пошто он сједе, изиде из тамног собичка мала, бијела прилика, која прошапта:

- Буон ђорно, Пијеро.

- Буон ђорно, Лоренцино, - прихвати Пијеро, не окрећући главе.

- Како си спавао, Пијеро? - пита Лоренцино.

- Добро. Хвала.

- Хвала Исусу и пречистој дјеви Марији, - дода Лоренцино па ућута и прекрсти руке.

У оној полутами, човјек би узео Лоренцина за каквог доминиканца. Бјеше то старчић од шездесет година, ситан, слабе грађе, обријанијех бркова, са бијелом капом, бијелим капутом, пршњаком и панталама. Тако се носио и љети и зими. Служио је још код покојног Фигаринија, дакле био је друг Пијеров.

Пијеро већ. ријечи није проговорио но запали другу виргинију и отиде опет Код ленгера на кафу.

Дзандза устаде око шест, спреми се доста брзо, клече крај одра и изговори јутрењи "поздрав светој Госпођи", повуче за конопац који је висио низа стијену и који учини да затандарика њеко промукло звонце, и, најпослије, отвори капак од најближег прозора, те стаде према стаклу, између блиједог видјела зимње кишовите зоре и двају пламичака флорентинске лампаде.

У ономе оквиру, онако озарена, бјеше Дзандза елегантна појава, која напомињаше какву калуђерицу из властеоског рода. Била је повисока и суха. Први је утисак био да имаш пред собом отмјену госпођу, онаку какве замишљаш да су женске од старе господске лозе, те је поглед тражио шта је још у складу са стасом. А са тијем бјеху у складу руке танке и бијеле дугачких прстију, бујна црна коса, сплетена у вијенац, мраморасто чело, дивне црне очи и дјетиња уста. Те љепоте зачињаваху ружноћу дугачких утонулијех образа и грбаста носа. Кад су њекад образи јој била пунији и свежији, Дзандза је заиста била лијепа.

Чувши кораке пред вратима, Дзандза сједе и налакти се.

Слушкиња Луца, крупна и угојена баба, унесе на подносу силесију ствари, које опрезно положи на сто.

- Бон ђорно, парона, - назва стара, па одмах окрете српски: "Како сте спавали?"

- Бон ђорно, Луце. Па није лоше. Само сам сањала чудне ствари.

На подносу бјеше: чаша млијека, двије празне чаше, ибричић кафе, здјелица компота, купица скорупа, путијерић шећера у праху, два јаја, слог "листића" за умакање, ожице, мала и велика.

Дзандза се заложи компотом и стаде сркутати воду. Луца разби јаје, те пажљиво одвоји жуманце у једну чашу, а бјеланце у другу. Дзандза изасу сав шећер поврх жуманаца. Луца разби и друго јаје и учини све као и прије, па узе чашу и дршком велике ожице стаде мутити шећер и жуманца.

Тек тада слушкиња запита:

- Дакле сте опет њешто страшно сањали?

- Слушај само. Као љето је, а ја и Пијеро сједимо у њекаквој градини, пуној зеленила и цвијећа и птичијег цвркутања. Ограђени смо високим, лиснатијем дрвима, а, као чини ми се, да у градини има још доста столова и доста свијета, али ми не видимо и не чујемо никога...

- Па то је лијеп сан. Барем је почетак лијеп.

- Слушај даље, - вели Дзандза једући... Сједимо ти ми тако и весело ћеретамо, кад ли ми се одједном видје њека голема кућа, дугачка, ваљда, као цио град са двадесет, ваљда, бојева, са милијун прозора, који су сви били растворени, али, за чудо, није свијетлост кроза њих продирала, него је цијела кућа била испуњена мраком. Та се зграда само мени привиђе, Јер јој Пијеро бијаше окренут леђима. И баш кад ја хтједох да му кажем какво се чудо појавило иза њега, промоли се на једном прозору најгорњег боја покојни отац и махну ми главом.

- О, блажена Госпо, буди нам у помоћи! - рече Луца, јежећи се.

- Је ли да није добро? - запита Дзандза уплашена.

- Може бити да није ни зло, - одврати стара ухвативши се за подбрадак... - Молим вас, шта је даље било?

- Пијеро се окрену, али у исти мах нестаде покојног оца, а одонуд долети к нама њекаква птица и паде на наш сто, и стаде похлепно кљуцати мрве испред нас. Ми се згледасмо па свратисмо очи на птицу, која се ни мало није бојала, него је жељно кљуцала мрве. И онда, одједном свега нестаде.

- Ну! Хвала богу! - одахну стара.

- Шта мислиш, Луце?

- Није рђаво, - рече стара одлучно. - Платите мису за душе од пургаторија једну, а другу за покојног оца посебно. То он од вас тражи. Иште човјек молитава.

Дзандза разрогачи очи. За њеколико тренутака гледала је нетренимице у празнину, па нагло устаде и пљесне рукама, вичући:

- О, боже! О, Исусе! О, Маријо!

- Шта је сад!? - рече Луца.

- Како, шта је! Чудо једно! О, боже, опрости ми моју грјешну заборав.

- Ама, шта је!?

- Је ли данас четрнаести новембар, Луце?

- Јесте ... чини ми се.

- Видиш, данас је оцу судњи дан. На данашњи је дан умро. Мени то ни на крај памети. Видиш да ти имаш право, да је то опомена у сну. О, боже!... Дај плед. Најприје ми дај вунени рубац. Ено већ звони на Свисветијем.

И Луца бјеше поражена тијем откровењем. Од силног узбуђења не рече ништа, него преметну госпођи преко врата рубац, укрсти јој га на грудима и свеза на крстима. Затијем је огрну пледом, али Дзандза стаде пред огледало и покри њим главу. Тако је сасвијем наличила на калуђерицу. Онда навуче рукавице, узе штит за кишу и упути се готово нечујно, као утвора.

- Збогом.

Четрдесет је пунијех година откад се Дзандза удала, откад станује у кући Косорића, а откад је служи вјерна Луца, и за све то дуго вријеме, све је, углавном, бивало као што сте чули и видјели. Увијек, осим "критичнијех дана", Пијеро је устајао у четири и с њом пробаратао њеколико ријечи, увијек је она устајала у шест и на онај начин доручковала и, понајвише с Луцом тумачила снове; увијек је ишла на рану мису у "Свисвете".

Дзандза стиже прије почетка службе и клече на обично своје мјесто, које је њу увијек чекало, па ма и била налога. Та црквица Свијех светијех, једна од најстаријех и најмање угледнијех између шеснаест које има град С., бјеше у Папуџиској улици, одмах другој послије Криве. У то доба бјеше у њој око петнаест душа, понајвише женских. Дзандза остаде два пута дуже него обично, јер је, по савјету Луцину, преслушала још двије мисе преко редовне, једну за све душе у пургаторијуму, другу за покој оца шјор-Паола...

Из цркве отиде у посластичарницу, гдје Лоренцину исприча сан, па с њим прегледа рачун минулог дана. Одатле у гостионицу да прегледа собе, па сиђе у кујну да нареди Муарији шта ће јој послати за ручак и шта ће дати коме сиромашном дјетету, које се буде јавило с њеном цедуљом. Из гостионице сврати куму Тонију, то толико да распита за његове. Из брашнаре отиде у пекарницу, те се позабави са старијем Талијанцем, који је с њом био врло љубазан. Одатле отиде да обиђе три-четири сиротињске глоте, а на крају тога бјеше већ и подне.

А у подне тачно ручавало се у Пијеровој кући. Јело из гостионице донашао је покућар и стара Луца. Дзандза стиже њеколико минута прије мужа, а он, као сваког дана, нађе јуху на столу.

Локарде су биле изврсне, те је Пијеро био добре воље. Он је јео нагло, облапорно, као вук; напротив, она је "шмедлала" као мачка. Пијеро јој исприча поњешто од својих јутарних послова и учини њеке примедбе о млађима. И Дзандза повиједи њему укратко све што је радила до подне, а онда муж отиде да спава.

Дзандза отиде у посластичарницу и одмах уђе у освијетљен собичак да мијеси. Лоренцино јој узе огртач и предаде јој бијелу опрегачу са преметачима и грудњаком. Затијем стаде доносити све што је требало, врелу и хладну воду, шећер, зачинке, бајаме, јаја и остало. Све је то било спремно и наредно, те је работа ишла као часовник. Дзанзи чак није требало ни да му каже шта хоће, само би мрднула главом, или свратила поглед, не прекидајући разговор. То бјеше најпријатније доба и Дзандзи и Лоренцину, који је обожавао своју господарку, који је њу гледао расти, који је био заљубљен у њу као дјевојку, која му је тежак ударац задала изабравши Пијера! Од тога, при томе слабом створу, остаде њежна сјета, њеки магловити понос самопријегора, без имало жучи, љубав пречишћена братским осјећањем. Дзандзи је ласкало и осјећала се угодно поред њега. То је знао сав град и око тога је често бивало шале и досјетака.

Око три часа сврати Пијеро, то толико да запали, ваљада десету виргинију, па отиде опет да обилази остале радње.

И Дзандза бјеше већ готова. Сустала, сједе да се одмори и да попије каву с млијеком, па натрпавши шпагове слаткиша, отиде у походе у одличније куће...

А кад сутон паде, кад се фењери запалише, онда у посластичарници започе посијело, као обично у то доба дана. У оној тјескоби сјеђаху са Пијером златар из сусједства, њеки Барчић; богати папуџија Рончић; пропали племић Бандини; судски писар Грацианић и бачвар Шперић - сви страсни ловци, а, осим бачвара, махом средовјечни. По стародревном и општесвјетском обичају свију ловаца, и они су причали невјеровне догађаје и доживљаје, премда је сваки знао да му остали не вјерују. Али у томе послу ловачког лагања, сви су према Пијеру били шепртље...

У граду је такође све било као обично у то доба дана. Нова пивара (коју је, ако се сјећате, Пијеро основао) бјеше пуна одлична свијета, наиме, чиновника, официра, богатијех трговаца, племића и посједника. Кафана Код ленгера била је пуна људи из средњега сталежа, задуженијех посједника, нижих чиновника, мањих трговаца, имућнијих занатлија, подофицира, жандара, финанцијских стражара. Ту су опет били јутрашњи наши познаници, ћосасти месар, бркати ковач, сичијави столар и лијепи обућар. Они су сад играли "бришкуле". На десетак других кафана у граду и заграђу и на обали, не бјеху без људске мјешавине, - без тежака, мрнара, војника и људи којима се не зна заната. По крчмама орила се пјесма и богопсовка, као обично јесењих вечера, кад је родна година. У читаоницама српско-хрватској и талијанској бјеше такође доста људи, који су бистрили малу далматинску и велику свјетску политику. По кућама жене су готовиле вечеру. По улицама бјеше слушкињица, које су "диваниле" са младићима. Близу стоне цркве, у старинском пространом двору Баракића, талијанска музика држала је пробе. На противној страни града, под бедемима, у магазину браће Пушића, српско-хрватска музика имала је такође пробе. Ту је одјек њешто слабији него крај стоне цркве, али је ипак силан, те се различити гласови металнијех справа и тутњава бубњева укрштаваху дуж старога, збијенога, каменога града С. У пристаништу мрнари су звиждали, дизали мостине, распремали по крововима бродова, грдили се наши са талијанскима, талијански са грчкима, грчки са нашима...

Еле, у граду С. била је граја паклена.

Али то су све ситнице према ономе што ће сад настати. Молим вас, само слушајте! Ено на стоној цркви избија пет часова. То исто чује се на још четири звоника, на разнијем тачкама града и заграђа. Одмах, након пошљедњег откуцаја, на стоној цркви заљуља се једно звоно, па друго звоно, па треће звоно, па четврто звоно. Матица свијех петнаест богомоља, као што јој и доликује, прва шаље пошљедњи вечерњи поздрав блаженој Госпи. Кћери њене, остале цркве и црквице почекну малко, па одједном све узавру, надмећу се која ће бити ревнија, што, наравно, зависи од броја звона. А свега звона у С. има четрдесет и пет.

Вечерња звоњава затече Пијера на сијелу, међу ловцима, а Дзандзу у походима код г-ђе ађунтовице. Пијеро се баш у томе маху најслађе смијао, а Дзандза и ађунтовица клекоше и поздравише блажену Госпу, пошљедњи пут тога дана.

Ако у то доба стигне парна лађа и донесе каквог туђинца из далеке даљине, па кад он чује сву ту звоњаву, звижњаву, свирку, тутњаву, вику и дреку, помислиће да је стигао у њеку голему лудачку насеобину, а не у богоугодни приморски град. С.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]