Михајло Пантић

Шамар Горјане Потокар

Она је лик. Савршен, готов за причу. Живи, повремено, у старим павиљонима, у стану наслеђеном од покојног оца, некадашњег конзула у афричким земљама, из времена несврстаности. Пре двадесет година опалила ми је шамар на улици, и тако се завршила наша краткотрајна, платонска љубав. Сећам се, стајао сам, у сумрак, на почетној станици аутобуса број 16, зујало ми је у левом уху, и плакао, невидљиво, у себи. У дванаестој години, научио сам да цмиздрим тако, на суво, безгласно. То је друга прича. Много касније сам негде прочитао, или ми је то рекао њен отац, како је неки афрички поглавица, у сталном страху да му просци његових кћери раде о глави, свикао да спава отворених очију. Свако од невоље научи неку вештину.

Падало је вече, ту, преко пута Главне поште, у Похорској, пропустио сам један аутобус, потом још један и најзад одлучио да се кући вратим пешке, становао сам неколико блокова даље, према Дунаву, у згради препуној нижих официра, нижих службеника, нижих радника, нижих уметника. Мислим да ми се шамар Горјане Потокар десио у рано пролеће, нисам сигуран, званична историја није забележила тај догађај, и, међу нама говорећи, запањен сам том чињеницом, јер сам у међувремену открио њену ирационалну склоност да сличним глупавим неспоразумима даје обележја херојског чина. Док сам ходао низ улицу, према реци, у мојој глави, као у поквареном резонатору, зујали су сви телефонски разговори Новог Београда, разумљиво, пошта се налазила у непосредној близини.

Наравно, није се звала Горјана Потокар. Измислио сам то име, ко зна због чега сам га измислио, можда само зато што не звучи лоше, углавном, била је апсолутно најбољи комад који се тих година могао видети у том делу града, ако је Нови Београд уопште град, ако није црна причина, црна као абонос са афричких маски које је скупљао Горјанин отац, конзул, сива еминенција у државама чије обрисе ни данас не умем да разазнам на карти. Увек сам био слаб из географије, из оријентације у простору, лево је увек лево када га гледате са десне стране, али када пређете на леву страну онда је лево оно што вам је малочас било десно, мислим да је шамар малкице допринео тој конфузији. Могу само да кажем да ми је жао што никада нећу отпутовати у Африку. Једино свевишњи, тако неумерено склон ћутању, може посведочити да ли сам тога пролећа заувек пропустио прилику да отпутујем у Гану, Танзанију, Того, Чад, Уагудугу, Катако Комбе, Мбандаку, Кве Кве или Мујумбу. Вероватно да јесам, јер сам све наредне године провео у санаторијуму, врло посебном санаторијуму, где се, хвала на питању, и данас налазим.

Нерасположен, а то је само блага реч за очајање које сам осећао, стигао сам до бензинске пумпе, у Кенедијевој. Неонско улично светло, тек упаљено, чинило је све људе болесним, улица је постала двориште великог санаторијума, то је тај врло посебан санаторијум, Нови Београд. Сви смо, тог пролећа, и свих наредних на том месту, корачали као луди, као на смрт болесни. Објективно, сви смо на смрт болесни, само је то неко на дуже, а неко на краће стазе. Тако је од када памтим, у сумрак стално негде хрлимо, суманути, пре него што се завучемо у своје мртвачке новобеоградске шкатуле, пре него што се истопимо у густој меласи ноћи, црној као, опет не налазим боље поређење, као, као, као, црни конзулски абонос.

Мирис бензина мало ме дозвао себи, зујање у глави је полако престајало, почео сам постепено да склапам слике минулог послеподнева, проведеног у стану Горјаниног оца. Прича не може без профаних детаља, тога на Новом Београду има колико желите, нема потребе да се било шта измишља, осим имена јунака. Горјана и ја (себи још нисам измислио име, и не знам хоћу ли, ко сам, одакле сам, и шта имам за ручак) ишли смо заједно у основну школу. Лака дрхтавица. Известан број дана носио је, за мене, у то време, њено име, њено право име. Ако мислите да ћу вам га открити до краја приче, варате се. Онда је она са оцем и са маћехом отишла негде у Африку, и тачно за четири године конзулских времена свога мушког родитеља, хм, мушког родитеља, завршила америчку гимназију. Када се вратила, била је апсолутно најбољи комад... досадан сам. Кренули смо на Правни факултет, није ми падало на памет да било шта покушавам, мада сам желео, наравно да сам желео, слушали смо заједно гњецава предавања из Увода у право, уроњени у чопор неколико стотина будућих нижих адвоката, нижих судија, нижих новинара, нижих дипломата, нижих референата, нижих политичара. Најмање две стотине ужарених вучјих очију из тог чопора гледало је тог семестра у Горјану и онда ми је она, једном, одлично памтим тај зимски дан, ведар и оштар као нож афричког поглавице који спава не склапајући капке, рекла, онако, не трепнувши, директно, док смо мењали аутобус код новобеоградске Општине (из 16 у 76): – Хеј, сви ми се удварају, само ти не. – Је л‘ би требало? – питао сам, са пукотином у гласу. – Пробај, откуд знам – одговорила је она, онако магично неодређено, онако срцесламајуће, онако зовно, онако и Да и Не, да сам остао пафнут. И тако је почело.

Приметили сте да сам већ на почетку приче рекао „платонска љубав”. Жао ми је, било је тако. Мада... Данас, када се сретнемо, углавном се подразумевамо, причамо о свему, у потпуном поверењу, али као да смо нешто пропустили. Увек остаје та прича код оних који су, бљак, остали пријатељи. Макар је то пријатељство, што би рекао онај из филма, то дивно пријатељство, почело шамаром, захваљујући коме сам извесно време могао да чујем све телефонске разговоре Новог Београда, укључујући лаж, истину, страст и прељубу, укључујући све речи, све гласно изговорене мисли у мравињаку који можете звати санаторијумом за привидно нормалне. Чини ми се да сам тада, док ми је звонило у глави, схватио на шта је мислио мој извањи прадеда Фјодор када је написао да се на овом свету не би могло живети од задаха уколико би свако од нас рекао шта заиста мисли.

Тог послеподнева њен отац испричао ми је причу како се такмичио у пливању са Бокасом: – Упекла звезда, нас неколико из дипломатског кора излежавамо се на базену, пијемо хладан шампањац, црна послуга прописно је ливрејисана, и можеш мислити, мој младићу, црнци у црним фраковима уопште се не зноје, а ми свако мало скачемо у воду, и после ћаскамо где ћемо на вечеру. У неко доба, наиђе Бокаса. Седи и ћути, око њега сви дрхте, док он гледа како пливамо. Бокаса је био нижи официр француске војске, борио се у Индокини, стекао Легију части, потом постао генерал и на крају се прогласио за цара. Пола сата касније, ето ти једног из његове пратње. Обраћа се мени: – Његово величанство мисли да сте ви најбољи пливач на базену и позива вас на пливачки двобој. Молим вас да пристанете. Господине, молим вас да пристанете – поновио је нешто тишим, крајње молећивим гласом, као да му од тога зависи живот. – Наравно – кажем ја – са задовољством ћу прихватити позив. – Хвала вам, господине – одговорио ми је царски изасланик – само вам морам још напоменути да његово величанство не плива баш најбоље. Разумете? – Да – разумем – рекао сам, наравно да сам разумео. Када пливаш са царем, зна се ко треба да победи. И тако, скочимо ти Бокаса и ја, пливамо, и док пливамо, цео свет нас посматра. После петнаестак метара подигнем главу да осмотрим где ми је супарник и видим да лепо напредује, још се није удавио. На половини базена оставио сам га две дужине, мада сам пливао најспорије што сам могао, а да не изгледа тако. Успорим још мало и Бокаса ме у страховитом финишу победи за удар руке. Који смо аплауз добили. И на вечеру смо позвани. После вечере, већ смо били мало набарени, каже ми један пријатељ: – Богами, имам осећај да бисмо, да си којим случајем победио, такође присуствовали овој вечери, али као главно јело. Разумеш, боље да вечерас, него да си вечеран. – Тја, свакако да је боље.

Причао је занимљиво, Горјанин отац, умро је на дан када се Словенија отцепила од друге Југославије. Био сам му на сахрани, тада сам први пут после десет година видео своју младићку љубав. Изгледала је савршено, као сваки савршен лик, еротична, у црнини, као што су у црнини еротичне све разведене, или тек обудовеле младе жене. Немојте ми рећи да сам морбидан, невин сам као мало дете, моје мисли чедне су као да ми је кнез Мишкин ујак, све што ми је у глави накупио сам у санаторијуму под отвореним небом. Једном ћу вам описати ту сахрану, те посмртне говоре. Сада мислим на оно послеподне. Волео сам Горјаниног оца, био је благонаклон према мени, али мене је, тада, сасвим природно, више занимала Горјана, хтео сам да се повучемо у њену собу или да изађемо негде. Обично смо шетали кејом поред хотела „Југославија”. Да, на крају је од једне државе остало само име руинираног новобеоградског хотела. Љубили смо се, до вртоглавице, крај воде, и причали о свему о чему причају заљубљени парови, али је тог послеподнева, када сам заувек пропустио шансу да отпутујем у Африку, Горјанин папа био у форми, повукао је дупли виски и језик му се сасвим развезао. Вртео сам се на столици, он то, на моје разочарање, није примећивао. Горјана се предуго задржала у својој соби, те приче је вероватно чула безброј пута... Знаш, рекао је у једном тренутку, ово је најскупоценија збирка маски у Београду, Музеј афричке уметности нема ни трећину тога што ја имам. Нуде ми откуп, али нећу, ионако ћу им то завештати, само немам намеру да им то одмах кажем, мало их једим. Страст колекционарства није само у томе што нешто имамо, него и у томе што то други немају, можда чак више у овом другом. Онај који поседује увек ликује, научи то младићу, биће ти потребно.

Научио сам, није ми било потребно. Знаш, наставио је он, од свих маски највише волим ову, показао ми је једну у десном, или је то био леви угао зида гостинске собе његовог стана у новобеоградским павиљонима, не знам тачно, не сналазим се најбоље у простору. Маска је, каква би друго, била црна као угарак, некако злурадо исцерена. Видиш, младићу, то је ритуална маска, њу у неким афричким племенима носе очеви када иду својим кћерима. Скупља је од злата. У тим племенима право раздевичења имају очеви. Они посећују кћи ноћ пре њене удаје. Ретка ствар за ретку прилику.

И сада сигурно знате због чега сам вам испричао ову причу. Док сам са Горјаном ишао према почетној станици аутобуса број 16, у Похорској, киван што сам то послеподне провео са њеним оцем, а не са њом, у њеној соби, са осећањем да нешто заувек пропуштам, рецимо, пут у Африку, у Мамбари или Јаунде, а уверен да је она то намерно учинила, да ме оставила са оцем из чистог хира, из неспремности, из несигурности, или тек онако, из безразложног разлога од кога сам падао у несвест сваки пут када бих је пољубио, направио сам алузију на маску. У ствари, нисам направио, рекао сам свега две-три речи, али је она непогрешиво све разумела и звизнула ми такву шамарчину да ми се завртело као да сам глобус. Злурада реч је црна птица, у Бужумбурију или на Новом Београду, сасвим свеједно, то је свуда исто. Једном пуштена, не да се повратити. Горјана је, пошто ми је одвалила шљагу, још само нешто промрмљала о томе да нема потребе да се више виђамо, окренула се и отишла.

Убрзо потом отпутовала је са оцем, наравно, где би друго него у Африку. Правни факултет завршила је у Најробију, и данас тамо ради као виши правни саветник. Ја саветујем једино себе, углавном неуспешно. Кад год дође на Нови Београд, одседне у очевом стану. Обавезно ми се јави, изађемо и попричамо, као стари пријатељи, што и јесмо. Да не заборавим, отац је умро изненада, није стигао да напише тестамент. Маске чаме, злураде и сардоничне, у наталоженој тишини језиво опустелих, мрачних соба, негде у старим павиљонима.

Оне санаторијумске вечери једва сам некако, са узбуњеном главом, коју, на жалост, увек носим са собом, дошао до реке. Стајао сам и ћутао, иза мојих леђа чуо сам како хучи многоглави град, ако је то град, ако није колективни смештај свих, кад-тад, на смрт оболелих. Подно мојих ногу, црн од мрака, густ као, као, као... мазут, протицао је Дунав.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]