Ivan Vuković

Priče '99

Sadržaj

• Misteriozna sardina
• Poslednja cigareta
• Obračun
• Prolećni doručak
• Priča o Savi
• Bunilo

Misteriozna sardina

Rat je počeo i Joška se zamislio. U ratu ne rade telefoni, rekao je sebi. Ali, to i nije tako loše jer neće morati svaki čas da diže slušalicu. U ratu ne idu vozovi, nastavio je Joška. Nije, međutim, nameravao nikud da otputuje. U ratu nema struje, smrkao se Joška, a kad nema struje nema ni grejanja. No, proleće je stiglo, i ako bude sreće, rat će se završiti pre zime: snaći će se on i bez grejanja.

U ratu nema hrane, poskočio je najzad Joška i uhvatio se za glavu. "Umreću od gladi!", uzviknuo je iako nije bilo nikoga ko bi ga mogao čuti pošto je u svom jednosobnom stanu Joška živeo sam.

Raspamećeni Joška stao je besomučno da se vrti po sobi. Nakon pola sata, pao je na krevet sasvim iscrpljen i istog trena zaspao dubokim snom.

Kada se probudio, Joška je opet bio onaj trezveni čovek s početka priče. Bolje sprečiti nego lečiti, pomislio je Joška i osmehnuo se svojoj mudrosti. "Glad se može preduprediti, valja napraviti zalihe", zaključio je najzad i stao da računa. Pošto struje neće biti, valja nabaviti već pripremljenu hranu. Pošto rat može potrajati, treba uzeti nešto što može dugo da stoji. Kako je voleo ribu, Joška je naposletku odlučio da kupi konzervirane sardine.

Uzevši sav novac koji je imao, Joška je otišao u prodavnicu i kupio trista pedeset konzervi sardina marke "Eva". Vrativši se kući, osetio je blaženi spokoj. "Ah…!", uzdahnuo je i izvalio se na krevet. Ostatak dana proveo je zadovoljno posmatrajući konzerve.

Dani su tekli a da se ništa nije dešavalo. Telefon nije zvonio, televizor nije radio. Negde napolju besneo je rat. Dokle li će ovo trajati, mislio je Joška gledajući u tavanicu. Nekakvo čudno uznemirenje počelo je da ga obuzima. Šta da radim, šta da radim, vajkao se on. Ne mogu doveka ovako sedeti, rekao je sebi i, gledajući i dalje u plafon, otvorio jednu konzervu. "Gle, pojavila se vlaga", pomisli Joška posmatrajući žutu mrlju u uglu sobe, i otvori još jednu konzervu.

Desetog dana od početka rata, Joška je otvorio trista pedesetu konzervu sardina marke "Eva". Iznenada osetivši mučninu, prilegao je da se odmori. Kako je krevet bio zatrpan praznim konzervama Joška je legao u kadu.

* * *

Mesec dana po okončanju trogodišnjeg rata, opštinskom Komitetu za obnovu i izgradnju stigla je prijava od kućnog saveta zgrade broj 32, ulica Seroša Mesaroša. U prijavi je stajalo da stanar iz stana broj 53 već dugo vremena nije viđen. "S obzirom na hitnu potrebu za smeštajem raseljenih lica", pisalo je u prijavi, "molimo komitet da utvrdi stanje i da, ako nađe da dotični stanar više ne koristi stan, isti dodeli drugom licu." U nastavku se predlagalo da stan bude dodeljen N. Lisjaku čija je kuća srušena prilikom bombardovanja.

Tri dana po prispeću prijave, komitet je poslao interventnu jedinicu koja je provalila u stan i ustanovila da stanar J. Prijemcov u njemu nije prisutan. Stan je bio zapušten, iz čega je komandir jedinice, ratni veteran i pesnik-amater N. Prikašov, zaključio da odavno nije korišćen. U svom izveštaju, Prikašov je zabeležio da je na kuhinjskom stolu zatekao oko pola kilograma ubuđalog hleba i otvarač za konzerve. U sobi, na podu, ležali su par čarapa i jedne požutele muške gaće. Plafon i čitav desni zid sobe bili su prekriveni memlom. Pažnju komiteta posebno je privukao uvodni deo izveštaja u kojem Prikašov govori o konzervama:

U stan smo provalili iz trećeg pokušaja. Službenici Guzina i Laturcev su se junački zatrčali, odlučno razvalili neprijateljska vrata, upali zajedno sa vratima u neprijateljsko predsoblje i pali u nesvest od bojevog smrada koji je pokuljao iz stana. Komandovao sam maske-gaske! Kada su maske-gaske stavljene, ušli smo u stan i izvukli Guzinu i Laturceva u hodnik, da udahnu svežeg vazduha. Zatim smo ušli u stan i našli veliki broj praznih konzervi od sardina marke “Eva”.

Najzanimljivije mesto u izveštaju bilo je ono u kojem Prikašov opisuje ulazak u kupatilo:

Kada smo završili sa popisivanjem zatečenih stvari i prebrojavanjem konzervi, ušli smo u kupatilo. U kupatilu nije bilo svetla, i službenik Guzina je ponovo pao u nesvest kada je baterijskom lampom osvetlio ogromnu crnu sardinu koja je plivala u kadi. Kada je do vrha bila ispunjena uljem.

* * *

Ovog neobičnog slučaja uskoro se dočepao mladi i ambiciozni novinar Živadin P. Laforević, kome je dosadilo da izveštava o radnim akcijama i koji je žudeo za tim da dobije stalno nameštenje u prestonici. Prikašovljev izveštaj Laforević je dobio od gospođice Rade Gružan, sekretarice predsednika Komiteta za obnovu i izgradnju, za koju možemo opravdano pretpostaviti da je bila Laforovićeva ljubavnica. Laforević je od čitave stvari napravio senzaciju i brzo postao slavan. Dva meseca svakodnevno je pisao o "Slučaju misteriozne sardine", uspevši da uzbudi maštu prestoničkih domaćica i da pažnju penzionerskog staleža odvrati od političkih tema. Posle dva meseca, Laforević je poslat da piše o probijanju tunela kroz Natalinsko brdo pošto je jedan član Gradskog komiteta za proizvodnju i idejni rad ustanovio da njegovi članci "negativno utiču na produktivnost stanovništva".

Nakon godinu dana, kada je čitav slučaj već odavno bio zaboravljen, Laforević se obesio o novopodignuti most Sloge, koji kod sela Blatići spaja levu i desnu obalu reke Brzače. Novinari, koji su zajedno sa njim izveštavali o gradnji ovog mosta, izjavili su da je neprestano spominjao nekakve sardine. "Kada bih ga pitao – Kakve, bre, sardine, Laforeviću?!", rekao je policiji Peter Štrc, izveštač lista Dani pobede, "Laforević bi odsutno odgovarao – Eva…Eva sardine!". Štrcovo svedočenje potvrdila je i Jagoda Cvetić, vođa treće smene, koja je dodala da su poslednjih dana pred smrt Laforevićeve oči bile čudnovato zakrvavljene.

Na osnovu ovih i sličnih svedočanstava, možemo zaključiti da je Laforevića mučilo pitanje o tome kako je iz trista pedeset konzervi izašla jedna jedina, i uz to cela sardina, teška čitavih sedamdeset osam kilograma.

***

Tri nedelje po provaljivanju u stan broj 53, u ulici Seroša Mesaroša 32, isti je dodeljen N. Lisjaku. Za N. Lisjaka se kasnije po komšiluku pričalo da je zet predsednika kućnog saveta koji je Opštinskom komitetu za obnovu i izgradnju poslao prijavu koja je dovela do otkrića velike sardine zbog koje je zlosrećni novinar Živadin P. Laforević sebi oduzeo život. Kad je o sardini reč, postoji nepotvrđena glasina po kojoj je kućni savet, nakon što su se njegovi članovi lično uverili u njenu jestivost, sardinu poklonio domu za nezbrinutu decu.

Poslednja cigareta

Prvo jutro

"Pola jedanaest, hm", pomisli Borko N. Pažarević, trideset trogodišnji niži savetnik Prve ekonomske banke, i sa sata skrenu pogled ka plafonu. "Ako sačekam do dvanaest, moći ću po jednu na svakih osam sati, i neću morati ranije da ustajem… Dvadeset podeljeno sa četiri – pet… pet dana, punih pet dana!" Sa ovom utešnom mišlju u glavi, Borko se zavali u naslonjaču i uze da čita novine.

"Ubili Džonsa, bog'te! U dvadeset tri i trideset osam, na ulasku u restoran More… Džons je usmrćen na licu mesta. Njegova pratilja, čije se ime za sada drži u tajnosti, preminula je na putu do boln… Poskupeo benzin!!… Dvadeset pet do jedanaest… Maloletni Ž. R. šrafcigerom usmrtio svoju dvadesetogodišnju sestru. Dvadeset osam uboda… dvadeset dva do jedanaest…"

U osamnaest minuta do jedanaest, 6. aprila 1999. godine ujutru, Borko N. Pažarević, proćelavi mladić bez žene i bez hobija, sa stanom u ulici Seroša Mesaroša 32, skočio je kao oparen iz svoje udobne plišane naslonjače, jurnuo u kuhinju i zapalio cigaretu. Pošto je popušio prvu, odmah je zapalio i drugu. Kada je popušio drugu, osetio je izvesno olakšanje ali je nakon deset minuta ipak zapalio i treću cigaretu. Utolivši glad, Borko se prepustio zaboravu i počeo da uživa u beličastom dimu koji je toliko voleo i… toliko mrzeo.

Nešto kasnije:

"Dvanaes i petnaes… četiri dana i jedna četvrtina…" Borko je iz iskustva znao da o takvim stvarima ne vredi razmišljati. Razmišljanje, naime, povećava nervozu a ne rešava ništa. Ako bude sreće, paklo će mu potrajati do večeri, a o sutrašnjem danu misliće sutra. Četvrt sata docnije, pošto je smislio novu strategiju za racionalizaciju konzumacije, Borko se setio ove spasonosne mudrosti i stao da razmišlja o drugim stvarima.

Drugo jutro

"Aaaa… hh, pola dvanaest. Baš sam ga preterao…", zevnu Borko protežući se. Borko je, u stvari, preterao prethodne večeri. Do ponoći je popio pola litre votke koliko mu je ostalo od Perine i Bojanove posete, a onda je do četiri izjutra gledao filmove na televiziji. "Dokle li će ovo trajati", pomislio je umorno svlačeći pidžamu.

Borko se dugo vremena spremao da iz korena promeni svoj život. Onda je, međutim, došao rat i Borko više nije znao da li da i dalje razmišlja o promeni, ili da razmišlja o nečem drugom. Nemoćan da reši ovu dilemu, Borko je nastavio po starom. Jedina novina sastojala se u tome što sada nije morao da ide na posao. To mu je dalo više vremena za razmišljanje.

Oko pola jedan, pošto se obukao i nekako došao k sebi, Borko se setio da je prethodne noći popušio sve cigarete koje je imao.

-Do đavola! uzviknuo je i istrčao iz kuće.

Već je, međutim, bilo kasno. Da bi se nabavile cigarete, valjalo je ustati veoma rano.

Pošto je optrčao sve trafike u centru grada, Borko se vratio kući. Najpre je bio besan na sebe, a onda je doneo čvrstu odluku da prestane da puši. "Hvala bogu, da i od ovog rata bude neke koristi", mislio je dok se peo uz stepenice. Ostatak dana proveo je u potpunom rastrojstvu koje su predveče ublažile dve cigarete što mu ih je komšija Šaca dao na zajam, sažalivši se nad Borkovim oznojenim čelom i izbuljenim očima.

Treće jutro

Trećeg dana od početka ove priče, Borko je ustao pre u svitanja i sa zavereničkim izrazom na licu, osvrćući se krišom oko sebe (što je, uzgred budi rečeno, bilo potpuno izlišno, pošto su ulice kojima je išao bile prazne), stigao do zatvorene trafike i stao u red koji se još ne beše napravio.

"Videće Šaca, kad mu budem doneo celu kutiju", mislio je Borko unapred se sladeći, "neće me onda onako gledati." Nekoliko trenutaka kasnije, Borko se predomislio i odlučio da Šaci ipak da samo dve cigarete. "Zašto on meni nije dao celu kutiju, cicija jedna!", pomislio je Borko i osetio kako ga je iglica gneva bocnula u vrat.

Jutro je odmicalo i ulice su se polako punile prolaznicima. "Vidi ih kako žure", nastavio je Borko svoja razmišljanja, "neće stići, budale!"

Prošlo je sat vremena i pred trafiku su počeli da pristižu ljudi i da, uz po neki pospani pozdrav, staju u red iza Borka.

-…'bro jutro, reče Borko komšiji Radetu Metviću, penzionisanom stolaru koji je živeo u zgradi do njegove. Po cigare, a?

-Po cigare, odvrati komšija Rade. A vi poranili?

-Ma ne, reče Borko nehajno, krenuo malopre u šetnju, pa velim što ne bih svratio po cigare.

-Eh mladosti, mladosti, setno dodade komšija Rade i zagleda se u nebo iznad Borkove glave

"Mladosti, mladosti", nastavi Borko, podražavajući u sebi drhtavi Radetov glas. "Budalo matora, samo se ti nadaj da ćeš kupiti cigare…"

Oko pola osam, kada se iza Borka već napravio poduži red, prodavačica Lepa, čije pravo ime niko nije znao i kojoj su se udvarali svi muškarci ispod dvadesete i iznad četrdesete godine koji su živeli u Borkovom kraju, konačno je stigla i otvorila svoj pendžer, nisko stakleno prozorče pred kojim su morali da se sagnu svi koji su želeli da je pogledaju.

-Izvol'te, reče ona Borku dok je skidala mantil i nameštala frizuru.

-Cigarete, koje imate? upita ustreptali Borko zarumenevši se preko svake mere.

-Zetu sa filt…

-Dajte mi sve, izvali on nestrpljivo prečuvši Lepin odgovor.

-Sve?

-Da, sve.

Iza Borka se začu žamor.

-Sve! reče Borko još glasnije.

Lepa izvuče sledovanje od pet bokseva Danilovgradske Zete sa filterom, koje je u trafiku stizalo svakog drugog jutra, i proturi ih kroz prozorče. Isprsivši se što je više mogao, Borko izvadi novac i uze cigarete u naručje.

-Vidi ga, pobuni se neko.

-Sram vas bilo!

-Preprodavac, trebalo bi ga uhapsiti.

-Bitanga samoživa!

-Eh, mladosti, mladosti…

Ne osvrćući se na pogrde, Borko je žurnim korakom krenuo kući, pogrbivši se malčice kako bi što čvršće stegnuo cigarete. Ipak, jedan boks ispade mu iz ruku, a kada se sagnuo da ga dohvati, ispade mu i drugi.

-Pazi duša da ti ne ispadne! viknu neko za njim, a ulicom se razleže smeh.

Iznova pocrvenevši, Borko pokupi bokseve i pohita dalje. "Stoka jedna!", mislio je uvređeno, "i da čovek prema njima biti milostiv! …Lenštine, hteli bi cigarete, a spavaju do podneva. Dobro da im ništa nisam ostavio."

Što se više udaljavao od mesta na kojem se ovaj neprijatni slučaj odigrao, Borko se sve bolje osećao. Zavidljivi pogledi prolaznika delovali su isceljujuće, baš kao i zelena boja danilovgradske Zete sa filterom. Kada je konačno stigao do kuće, Borko je izgledao kao čovek koji nikad ne zaboravlja na svoje dostojanstvo.

Šesto jutro

-…mmmm…, zadovoljno je promrmljao Borko ispuštajući dim.

Borko je već treći dan sedeo u naslonjači i pušio. Na rat je potpuno zaboravio, i ako je o nečemu razmišljao, razmišljao je o grimasi koju je zapanjeni Šaca napravio kada je ugledao boksove dragocene Zete sa filterom.

-Hehehe, razgovarao je Borko sam sa sobom. Kako se samo iznenadio kada sam mu pružio pet cigareta… peeet cigareta! Đubre jedno nezahvalno, još je hteo! Znam ja njega, još je on hteo! E nema! uzviknu Borko i poskoči, besno mašući pesnicom kroz vazduh.

Spustivši se ponovo u naslonjaču, Borko je nastavio da razmišlja. Razmišljao je o tome kako bi trebalo da podseče nokte na nogama, a mislio je i na pobedu koju je izvojevao u bici ispred trafike. "Kako je samo Rade zacvileo kada sam ga opalio… Toliki magarac, a takva kukavica!"

Ono o čemu Borko nije razmišljao bila je činjenica da je za tri dana popušio svih pet boksova Zete što ih beše kupio. Štaviše, upravo je, a da toga nije bio ni svestan, dovršavao svoju poslednju cigaretu!

U stvari, Borko je vrlo brzo postao svestan ove činjenice. Pogledajmo kako se to zbilo :

Borko je spustio ruku da iz kutije što je ležala pored kreveta izvuče narednu cigaretu, ali u kutiji nije napipao ništa. Podigavši se na laktove, pogledom je potražio drugu kutiju i ugledao brdo iscepane, zelene hartije i desetak do vrha punih pepeljara.

Trepnuvši nekoliko puta, Borko je shvatio i zavapio:

-Joooooooj!

Borkov vapaj bio je toliko snažan da je komšija koji je živeo ispod njega ispustio kašiku masne supe koju je upravo prineo ustima. Komšija je opsovao, a Borko se rasplakao.

Sedmo jutro

Rat se zahuktao i cigareta više nije bilo. Čak ni Zetu sa filterom nije bilo moguće pronaći. Istini za volju, crnoberzijanci su po senovitim haustorima i dalje nudili svoju robu, ali su tražili više nego što je Borko mogao da plati.

Šta je Borko uradio? Pošto se sa svima posvađao, više se nije usuđivao da od ikoga išta zajmi. U stvari, on bi se i usudio, ali je znao da mu niko ništa ne bi dao. Sateran u tesnac, mučen grižom savesti zbog svog bahatog ponašanja (ne toliko prema komšijama, koliko prema cigaretama, to jest samome sebi), Borko se čitavog jutra preznojavao.

Očajan i raščupan, žut od svih cigareta koje je popušio, kašljucajući i ušmrkujući se, mučen vrtoglavicom, Borko je najzad prestao da se vrti po kući i pao u naslonjaču. Ono što mu je kroz glavu promicalo bilo je isuviše zbrkano da bi se moglo preneti na papir.

Nakon jednog časa tokom kojeg je, uvučen u svoj unutarnji košmar, odsustvovao iz realnog vremenskog toka, Borko je počeo da dolazi k sebi. Još uvek je sedeo u naslonjači i gledao u pepeljaru u kojoj je bilo nekoliko pikavaca. Neusredsređeno misleći o svemu i svačemu, Borko je uzeo jedan pikavac i pripalio ga. U pikavcu je bilo još duvana.

Prijatna i poznata toplina prostrujala je telom. Krv je ponovo krenula ustaljenim tokovima, a misli su počele da se sabiraju.

Borko se trže.

Iako je voleo da sve unapred isplanira, Borko nijedan svoj plan nikada nije sproveo u delo zbog čega je, mada to sebi nije priznavao, potajno verovao u čuda. I kako to po nekad biva, kada je čovekova vera dovoljno snažna, čudo se i desi.

Borko je shvatio da je spašen čim je ustanovio da su svi pikavci i dalje na broju. Naime, otkako je tri dana ranije kupio cigarete, Borko nije izlazio iz kuće, već je samo sedeo i pušio: hiljadu pikavaca Zete sa filterom, najveće Borkovo blago, ležalo je u najlonskim kesama u špajzu!

Ruku na srce, zajedno sa pikavcima, u kesama je ležao i pepeo. To, međutim, nije umanjilo Borkovo oduševljenje, i on je bodro prionuo na posao, uspevši da do večeri očisti čitavih osamsto pedeset pikavaca. Preostalih sto pedeset očistio je narednog jutra.

Jedanaesto jutro

Borko je ušao u kupatilo da se umije. Pogledavši se u ogledalu, od straha je pao na zemlju i dobio čvorugu.

Ruku na srce, Borko se loše osećao i pre nego što je prešao na pikavce. U plućima ga je probadalo na nekoliko mesta, bolelo ga je srce, imao je proliv… Pikavci su ga, međutim, dokusurili. Otkako je počeo da ih puši, jedva da je mogao da ustane iz naslonjače, a zujanje u ušima nije prestajalo.

"Ovako više ne može", pomislio je Borko svaljujući se nazad u fotelju i pripaljujući novi pikavac. "Kad završim sa ovim đubretom, prestaću zauvek."

Sa tračkom nade koja je bila velika koliko i njegova rešenost da prestane da puši, Borko je dočekao podne kada je, iskašljavajući se bez prestanka, popušio poslednji, hiljaditi pikavac danilovgradske Zete sa filterom. Nakon toga je pao u nesvest.

Dvanaesto jutro

Oni koji su tog jutra nešto ranije ustali, mogli su da sa svojih balkona vide neobičnu, pogrbljenu kreaturu kako se šunja po unutrašnjem dvorištu petospratne stambene zgrade u ulici Nikole Mešetarovića 38, i čupa ono malo trave koja tamo još uvek raste, a koju mačke, psi i ljudi svakodnevno zapišavaju. Klateći se i hramljući na jednu nogu, spodoba je počupanu travu trpala u najlonsku kesu. Ta spodoba ne beše niko drugi do junak naše priče, odvažni Borko N. Pažarević, koji je upravo činio poslednji pokušaj da utoli svoju glad za duvanom i da komšiluk održi u uverenju da i dalje uživa u najfinijim danilovgradskim cigaretama.

Šta li se to motalo po Borkovoj glavi? Evo šta komšije koje su rano ustale i slučajno se nagle nad ograde svojih balkona nisu mogle da vide: napunivši najlon-kesu, Borko se odgegao do lifta i popeo na poslednji, peti sprat. Izišavši iz lifta, šmugnuo je do stana broj 44, otključao bravu i ušao unutra. Mrmljajući sebi nešto u bradu, počeo je da vadi travu i da je rasprostire po kuhinjskom stolu. Kada je rasprostro svu travu, uzeo je fen i počeo da je suši. Kako je posao išao sporo, deo trave stavio je na tiganj i pokušao da ga isprži. I dalje nezadovoljan, Borko je uključio rernu sa namerom da travu ispeče, ali je ubrzo odustao i nekoliko busenova, zajedno sa zemljom, zamotao u novine, napravivši tako najveću cigaretu koja je u ovim krajevima ikad pušena.

Obavivši posao, Borko se zavalio u naslonjaču i rekao nešto što nalik na: "…mamu im… 'beš Šacu, govno …". A onda je zapalio cigaretu.

Epilog

-Jel' bomba?! zadihano upita Đura Šuster dotrčavši pred kuću iz čijeg je petog sprata kuljao gust oblak belog dima.

-Požar, šturo odvrati stariji gospodin ozbiljnog držanja.

-Ja sam čula da imaju neke specijalne bombe koje pogađaju samo gde treba i ne ruše okolo, reče neka žena iz gomile.

-Požar, rekoh, ponovi stariji gospodin i neprimetno popravi kravatu.

-Odakle ti pljuge.

-Dala mi baba iz šteka.

-Zar ne stanuje tamo Borko Pažarević?

-Ona cicija?

-Stanuje.

-E izgoreo, da bog da.

-Ju sine, nemoj tako, pobogu!

-E, baba, da si ga ti poznavala, ne bi sad boga u pomoć zvala.

-Je l' bomba?

-Ne, požar.

Ulazna vrata su se otvorila i iz kuće su izašla dva vatrogasca vukući nagaravljenog i raščupanog Borka. Iako mu je iz nosa izlazio dim, Borko je uspeo da procedi:

-'esi vid'o Šaco, koja cigara, 'bem ti mater!

Obračun

Iako smo tog jutra prilično poranili, napolju je već bilo sparno. Leta u gradu postaju sve gora, rekoh Mili. Mogli bismo da skoknemo do mora.

Mila je volela more. Dok se u gradu ponašala kao obična čuburska džukelica koja juri mačke, brsti kontejnere i prosi burek ispred pekara, Mila se na moru pretvarala u pravog morskog psa. Ne bi prošlo ni pola sata otkako bismo se spustili na plažu, a gologuza dečurlija već bi počela da vrišti. Unezverene majke hvatale bi svoje uplakane potomke, na brzinu pakovale stvari i, ne shvatajući o čemu je reč, bežale kući. Plaža bi se u tren oka ispraznila, a mi bismo se izvalili na vreli pesak i na miru sunčali. Mila je imala dve taktike: ili bi besomučno trčala po plićaku i lajala, ili bi trčala po obali i oči kupača punila peskom. Bilo je, istina, i mirnijih dana. Mila bi se tada šunjala po obali i preturala po tuđim torbama.

Prešli smo ulicu i zašli u hlad koji su pravile četiri velike breze što su ih naše vredne komšije posadile ispred svoje zgrade, pretvorivši neugledno poljanče u pravi park. Godinama sam se dvoumio oko motiva koji su stajali iza ovog, za naš grad dosta neuobičajenog poduhvata. Nisam, naime, mogao da dokučim da li im je namera bila da opovrgnu široko rasprostranjeno uverenje da seljak, došavši u grad, neizbežno gubi svaki dodir sa prirodom i preko noći usvaja najgore gradske navike, ili su, pak, želeli da pobiju kapitalistički stav da društvena imovina nužno propada usled opšte nebrige. Kako god da bilo, valja priznati da su postigli ono što su hteli: park je bio vrlo prijatan i Mila ga je naprosto obožavala. Štaviše, i ja bih često poželeo da sednem na klupu ispod najviše breze, i da se u ovim vrelim julskim jutrima prepustim mirisu ruža i hortenzija koje su, redovno zalivane, cvetale sve do u poznu jesen. To jest, pristao bih da, uprkos aristokratskim navikama koje sam godinama s naporom razvijao, podelim klupu sa nekim od starijih komšija koje su na njoj provodile živahne dane svoje pozne mladosti. Nevolja se, međutim, sastojala u tome što komšije nisu volele Milu (zbog čega sam prednost davao komunističkoj tezi). Da budem precizniji, još su manje volele mene, Milinog gazdu (zbog čega sam prednost davao urbanističkom tumačenju). U prilog stavu koji su prema nama gajile, komšije su navodile raznovrsne argumente. Za Milu su najčešće govorili da je beštija, smrdljiva džukela ili stoka, dok su prema meni bile nešto blaže i držale mi predavanja o tome kako je ružno čuvati pašče u kući, ili mi objašnjavale zašto je nemoralno hraniti psa pored tolike gladne dece. Istini za volju, umeli su i mene da nazovu stokom ako ne bih pokazao dovoljno razumevanja za njihove dokaze. Zbog svega toga, bio sam prinuđen da se zadovoljim niskom gvozdenom ogradom kojom je park bio opasan: plašio sam se da će komšije, ako bih kojim slučajem zauzeo njihovu klupu, moj čin shvatiti kao objavu totalnog rata.

Tog jutra, međutim, Mila i ja zatekli smo naše ljubazne susede na spavanju: ustali smo u pola sedam i za petnaestak minuta već smo bili u parku. Mila je krenula u obilazak žbunja, a ja sam se odšetao do obližnje trafike i kupio novine. Ah, kakva je milina posmatrati prazne ulice i osluškivati buđenje grada! U daljini klopoće tramvaj, a oko tebe poju ptice! Pastoralna idila u srcu megapolisa.

-Mrš odavde džukelo jedna!

Slagao bih ako bih rekao da mi se kosa na glavi digla, ali da sam se u trenu sav naježio, u to bi se već moralo poverovati. Okrenuo sam se i ugledao Nilskog Konja, našeg najvećeg neprijatelja, Milinog i mog, najžilaviju babu u kraju za koju tetka tvrdi da se za dvadeset godina, koliko ima da se moja porodica doselila na Čuburu, ni za dlaku nije promenila, baš kao što se i nilski konji nisu menjali tokom poslednjih dvadeset hiljada godina. A kad je o dlakama reč, valja spomenuti da ih je Baba imala na pretek: beše to izuzetno kosmata baba. Ako dodam da je kosu je farbala u crno, čitalac će shvatiti zašto niko nije mogao da odredi stvaran broj njenih godina.

U prilog izuzetnoj Babinoj vitalnosti svedočili su i brkovi koji takođe behu crni, ali, uveren sam, ne behu farbani. Valjda zato što je u njima videla simbol svoje snage, Baba je na svoje brkove bila veoma ponosna. Često je, naime, običavala da ih gladi dok bi, podbočivši se drugom rukom, stajala ispred ulaza u zgradu, osmatrala park i, skrivena senkom krošnje, vrebala uljeze. Ovaj utisak o njenoj neobičnoj snazi pojačavale su izbledele crne majice koje je tokom čitave godine nosila, i zbog kojih je podsećala na izbacivače što noću drežde ispred sumnjivih lokala i uteruju strah u kosti okasnelim prolaznicima.

Zašto smo je zvali Nilski Konj? Zato što se poređenje nametalo samo od sebe: naš vrli neprijatelj imao je ogromnu čeljust, sitne oči i trbuh koji je podsećao na uskipelo kiselo testo.

-Čuješ ti, beži odavde, j… te gazda!

Priznaću teška srca da se gazda sakrio iza kombija koji je bio parkiran na ivici parka. Knjige o vojnoj taktici kažu da je uzmak neophodan kada te neprijatelj iznenadi i na prepad zaskoči. Uostalom, nisam ja zapišavao Babino cveće, i zato ljubitelje životinja molim za malo razumevanja. Dobro sam znao da te, ako te samo ščepa, Baba ne pušta sve dok ti i gaće ne protrese.

Kada sam došao k sebi, oprezno sam provirio iz svog skloništa. Raskrečenih nogu, sa rukama na bokovima, Baba se besno osvrtala oko sebe i pogledom tražila – koga bi drugog nego – mene. I Mila me je tražila. Blago pognuvši glavu, zategnutih mišića, spremna da zbriše, stajala je u žbunu i zbunjeno gledala čas u Babu, čas iza sebe, pokušavajući da ustanovi gde sam ja to pobegao. Baba reče:

-J… ću mu mater kad ga uvatim, džukela jedna… mene je našo da zajebava…

Pošto je utvrdila da sam je ostavio na cedilu, Mila je svoju pažnju usredsredila na Babu. Posmatrajući je ispod oka, stala je brzo i kratko da se oblizuje, što je bio pouzdan znak da sprema neku nepodopštinu. Nije mi trebalo dugo vremena da otkrijem šta je naumila: taman kad je Baba uzela vazduh ponovo da drekne, Mila iskoči iz žbuna na stazu i zaputi se prema aleji sa cvećem. Baba nije mogla očima da veruje. Onjušivši nekoliko cvetova, Mila otkinu jednu lalu i stade polagano da je žvaće. Gledala je Babu pravo u oči.

-Vidi…, izusti Baba.

-Žvak, odvrati Mila i otkinu još jednu lalu.

-Ma ja ću, ja ću… šiju ću ti zavrnuti, beštijo jedna mala!

-Žvak…

U taj čas započe jurnjava. To jest, Baba jurnu na Milu, a Mila uskoči među lale. Baba se zatrča prema lalama i tresnu o zemlju izazvavši mali zemljotres: izvan sebe od besa, Baba je zaboravila da aleju opasuje slabo vidljiva žica koju su, nekoliko godina ranije, vredni dedovi zategli po njenoj vlastitoj direktivi. Od lala ne ostade ništa.

Pošto je završila s lalama, Mila šmugnu među hortenzije, a Baba, koja se u međuvremenu pridigla, pojuri za njom. Hortenzije poleteše u nebo.

Potom pređoše na ruže…

Uverivši se da su i Mila i Baba zaboravile na mene, izašao sam iz svog skrovišta i zadivljeno posmatrao vatromet cvetova koji su leteli na sve strane. Sa lukavo-razdraganim izrazom, Mila je skakala iz žbuna u žbun, provlačila se ispod žice i jurcala po travnjaku. Za njom je trčala Baba. Iz Babinog nosa sukljala je para. “Uuuuuubiću te!”, vikala je. Kao parna lokomotiva, pomislih.

Nakon petnaestak minuta, od čarobne gradske oaze ne ostade ništa: spljeskane lale, obezglavljenje hortenzije, izgažene ruže, izlomljeno žbunje, busenje trave iščupano zajedno sa zemljom… Na kraju je nastradala i klupa. Naime, kada je Baba već počela da posustaje, Mila, koja je isprednjačila nekih desetak metara, skoči na klupu i sede. Skupivši svu preostalu snagu, Baba se zatrča i skoči na Milu, Mila skoči sa klupe, a klupa se razbi pod težinom Babinog tela.

Dok je Baba ležala preko razvaljenih dasaka i teško brektala, Mila se odšetala do ulaza u zgradu i popiškila na otirač za noge. Potom je došla do mene i, ne pokazujući ničim da je ljuta zbog mog izdajstva, ponosno krenula kući.

Eto tako je izgledao naš konačni obračun sa Nilskim Konjem, najstrašnijom babom u kraju sa kojom smo godinama ratovali, Mila i ja. Mesec dana kasnije, preselili smo se u ulicu Seroša Mesaroša pošto su komšije počele da nam prete linčom. Park, koji se pretvorio u šugavo poljanče, zasuli su zatrovanim parizerom, u poštansko sanduče počeli su svakodnevno da ubacuju preteće poruke, a noću bi se javljali telefonom i režali, dahtali, vrištali… Ipak, mislim da su nam u dubini duše bili zahvalni zato što više nisu morali da strepe od pretećeg Babinog glasa kojeg su se plašili koliko i svi drugi. A Baba se, kažu, od poraza nikad nije oporavila. Povukla se u kuću i tek bi se povremeno mogla videti kako, odsutnog izraza, stoji pred vratima i zuri u prazno. Prestala je da se farba, brkovi su joj posedeli, a dosta je, kažu, i smršala. Prepustila se, izgleda, svojim godinama i pretvorila u tihu staricu.

U kafani

Sedeli smo u umašćenoj kafani negde u pristaništu. Gosti su uglavnom pili vinjak i rakiju. U jednom uglu dremao je debeli čovek. Glavu je zabacio unazad, a trbuh opružio po stolu. Povremeno bi zahrkao. U drugom uglu, starac ispranih očiju netremice je gledao u našem pravcu. Bilo je, međutim, očigledno da ne vidi ni nas, niti išta drugo oko sebe.

-Pripali mi cigaretu, uvređeno me je podsetila. Počeo sam da prebiram po dvadesetak džepova koliko sam ih imao na pantalonama, košulji i dve jakne koje sam jednu preko druge nosio. Uslinavljene maramice. Bioskopska karta od prošle godine. Svežnjevi ključeva… Najzad izvukoh plavi plastični upaljač marke no-name i prinesoh ga cigareti koju je držala vrhovima prstiju.

-Jao, skote jedan, opekao si me, uzviknula je besno i stavila prste u usta ne ispuštajući cigaretu. Slegao sam ramenima i izvinio se. Pokušao sam ponovo.

-Aaah, arlauknula je i, bacivši cigaretu, uhvatila se obema šakama za oko. Zatresla je glavom a onda se srušila sa stolice. Nagnuo sam se nad nju i, pomalo grubo, sklonio joj ruke sa lica. Oko beše sprženo.

-Idiote jedan, pizda ti materina! počela je da stenje. Uspravio sam se i zamislio. Šta čovek da radi sa ženom bez jednog oka? Izmakao sam se korak u nazad i šutnuo je iz sve snage u drugo oko. Posmatrao sam je neko vreme kako se valja po podu i vrišti, a potom sam izašao napolje.

Darovi prirode

U našem kraju otvorena je nova radnja. "DAROVI PRIRODE", pisalo je velikim slovima na debeloj hrastovoj dasci okačenoj iznad ulaznih vrata. Stajao sam i gledao sve dok me nije zaboleo vrat. Onda sam primetio da i mene neko posmatra: pored ulaza beše izlog i u njemu preparirana srna i preparirano lane sa ljupkim staklenim očima. Iza njih, na velikom foto-tapetu, suncem obasjan zeleneo se planinski proplanak.

Očaran prizorom, otvorih vrata i uđoh unutra. Omalena, lamperijom obložena prostorija, bila je krcata svetom. Šta li je ovo, zapitao sam se. Ekološki klub? Prodavnica planinarske opreme? Od mnogobrojnih ljubitelja prirode ništa nisam mogao da vidim. "Ovaj but ovde", probi se do mene snažan muški glas. "But?", ponovih u sebi, "kakav but?". Odgovor je brzo stigao. Pokušavajući da nadmudri svoje komšije i probije se kroz gužvu, jedna punačka gospođa, ušuškana u bundu od dobro uhranjenih zečeva, munu me odlučno u slabinu. Ja se presamitih od bola i kroz šumu cegera spazih tezgu prekrivenu mesom. "Srneću plećku!", zakrešta neka žena. "Srneća plećka? But? Možda ima i svinjskih papaka?", pomislih. "Kilo svinjskih papaka", čuh kako uzviknu neki čovek zadovoljno mljackajući suglasnike. "Kilo svinjskih papaka za gospodina", uzvratio je visoki mršavi prodavac i počeo da trpa papke u kesu. Na to se začu duboko groktanje, nalik na krkljanje pijanca zaboravljenog u praznoj bačvi: "Gd su moji ppciii?". Prodavac zastade i zbunjeno pogleda čoveka koji je naručio papke. "Pa evo, upravo ih…". "Gd su moji ppciii?", prekide ga iznova glas. Kupac slegnu ramenima: ne beše izustio ni reč. Mesareva usta iskriviše se u kiselkast osmeh. "Ko se to…", zausti da kaže tražeći pogledom šaljivdžiju, kad čitavu prodavnicu potrese snažno njiskanje: "Ppciiiiii!!". Prestrašeni mesar poskoči i ispusti kesu. Papci popadaše po tezgi i podu, a prodavnicom zavlada jezovita tišina. Zapanjeni kupci upraviše svoje poglede prema glavi velikog divljeg vepra okačenoj na zidu iznad prodavca. Zakrvavljene veprove oči divlje su kolutale u različitim smerovima. "Moji ppciiii!", izlete ponovo iz razjapljene čeljusti, nakon čega papci stadoše da poskakuju. Jedan papak odlete preko tezge i tresnu gospođu u bundi posred nosa. "Juuu!", ciknu gospođa. "Iiiii", ciknuše zečevi iz bunde. Na to svi kupci u jedan glas zavrištaše i nagrnuše ka izlazu.

Kako sam bio najbliži vratima, prvi sam izleteo napolje. Pretrčao sam ulicu i okrenuo se da vidim šta se dešava: dok su kupci bežali ostavljajući za sobom cegere, kišobrane i šalove, srna i njeno čedo veselo mi namignuše svojim staklenim očima.

Prolećni doručak

Bilo je to početkom marta i jutro beše vedro. Sa cegerima punim hrane, vraćao sam se iz prodavnice oraspoložen prvim prolećnim vetrom koji je odnosio preživelo jesenje lišće i razgonio sumorne zimske misli.

Nekad slavan zbog svoje arhitekture, danas tražen zbog blizine centra, deo grada u kojem sam živeo bio je zatrpan automobilima, kioscima i đubretom. Probijajući se prema kući, razmišljao sam o tome kako lepota sa novim suncem prodire čak i u ovako tužan kraj, kada sam spazio čudnovatu spodobu. Nagnut nad kontejnerom za đubre, umotan u stotinu masnih krpa, na desetak koračaja ispred mene stajao je grbav čovek i sam sa sobom o nečemu razgovarao.

-Mrml, kif, da, kako ne… salm, dopreše do mene isprekidane reči obavijene nekakvim slatkastim smradom.

Probuđeno mističnom poezijom nadolazećeg proleća, moje srce bi ranjeno prizorom ovakve bede, i za čas ga ispuni plemenita tuga. "Ja na doručak…", žacnu me plameni mač griže savesti, " a on… možda je i on krenuo na doručak?".

U tom času tamni oblaci prekriše nebo nad ulicom, a jedan zrak, kao na kakvoj baroknoj graviri, obasja kontejner i stvorenje pokraj njega. Izvadivši nešto iz đubreta, stvor je podigao glavu kako bi bolje osmotrio svoj plen i tako je svoj profil otkrio mom pogledu. Prekriven nebrojenim borama, krastavih usana, sa poluzatvorenim, žmirkavim okom, profil ovog čoveka bio je naprosto užasan. "Gospode!", zamalo što nisam uzviknuo dok mi je strela strave munjevito parala kičmu. "Šta li je ovaj čovek zgrešio?"

Savlađujući strah i gađenje, prišao sam skitnici i na jedvite jade promrmljao:

-Dobar dan.

Skitnica se nije pomakla.

-Ahm, dobar dan, ponovih ja i zastadoh.

Po svemu sudeći, spoljašnji utisci su teško prodirali u duh ovog stvora. Stvor je najpre je mrdnuo obrvom. Onda su mu zaigrale usne, za njima i uvo, da bi se na posletku okrenuo prema meni.

Iako sam napeo sve svoje snage kako bih zauzeo što hladnokrvniji stav, od njegovog pogleda klecnuše mi kolena. Pogledao me je iz neopisive daljine. Svu moju odeću, sve moje misli i držanje moga tela, svukao je u trenu sa mene, kao da su sasušene ljuske, krte obrazine, naprsle maske: njegovo drugo oko beše širom otvoreno i čelično sjajno.

-Ovaj…, zaustih kada sam došao k sebi, kako ste? Hoću da kažem, jeste li gladni?

-Mrmljac! odvrati čovek, a sjaj njegovog oka postade topliji.

-Želite li… želi te li, stajao sam u nedoumici, želite li jednu kiflu? prevalih nekako preko usta i zavukoh ruku u ceger.

-Mrmmmrm…, prozbori on, dok su mu se usne razvlačile u osmeh, a pogled spuštao ka cegeru.

Dok je ceger šuškao, grbavac se približio. Vukao je desnu nogu a istovremeno pocupkivao levom. Rukama se pljeskao po bokovima. Kada sam najzad pronašao kiflu i pružio mu je, on je kratkim pokretom uze i prinese nosu. Onjušio je kiflu sa svih strana i pažljivo je osmotrio.

-Aaahhh! izusti najzad, i stade prstima da je cepa po dužini.

Kada je rasporio kiflu, uzeo je da pretura po ritama. Posle nekoliko trenutaka, obradovan, izvukao je nešto iz nedara i podigao u vis.

-Ahahaha!

Ispred nosa mi se klatilo parče žuto-zelenog parizera.

-Mda, rekao sam ja i nagonski ustuknuo.

Stvor me tad upitno pogleda, pa rukom kojom je držao kiflu pokaza prema cegerima.

-Hoćete li još nešto, spremno odvratih, sad već želeći samo jedno: da što pre zbrišem.

Stvor zatrese glavom, a ja uzeh da preturam po cegerima. "Hleb sigurno neće", pomislih, "dao sam mu kiflu. Ni pirinač mu ne treba. Pirinač treba skuvati. Hm, kafa, šećer… aha, krem-sir!" Izvukao sam kutiju sa krem-sirom i pružio mu je. On je uze, otvori, zari svoj crni prst u beli sir i zadovoljno ga oliza.

-Hrgmrmljac, reče sav ozaren, i stade prstom da namazuje sir na kiflu. Kada je ispraznio kutiju, baci je u kontejner a u kiflu stavi salamuru: sendvič je bio gotov.

-Jessstiii!

Razdragano je nekoliko časaka posmatrao kiflu, a onda je svoj pogled preneo na mene. U zdravom oku pojavio se tračak sumnje. -E pa prijatno, rekoh, i zaustih da dodam – do viđenja, kad stvor prepolovi kiflu i pruži mi jednu polovinu. -Ovaj, ne hvala, samo vi jedite, izvalih ja na šta on odlučno ponovi svoj pokret. "Pa on insistira!", pomislih užasnuto. "Šta da radim, gospode!?" Bio sam stešnjen između betonskog zida, kontejnera i automobila. Mogao sam da krenem unazad, ali mi se to, nakon svega, učinilo nedoličnim. Napred nisam mogao jer tu je stajao – on. -Jessstiii! ponovi stvor veselo. Šta sam drugo mogao? Progutao sam dvadesetak knedli, uzeo parče kifle koje mi je nudio, zatvorio oči i zagrizao. Bio je to moj prvi prolećnji doručak te godine. Nošeni vetrom, nad ulicom su leteli oblaci, stvor je zadovoljno mljackao, a ja, ja… ni sam ne znam šta sam radio.

Priča o Savi

Sava se probudio znojav. Bolela ga je glava. Peklo ga je u želucu. Soba je zaudarala na duvan. Kada je došao k sebi, otišao je do klozetske šolje i zaronio čelo u šake. Bilo je već blizu podneva kada je izašao iz kuće. Dan beše tmuran i težak. Sava je krenuo ulicom Proleterskih brigada. Ulica beše prava, dugačka i pusta. Sava je hodao. Prolazio je pokraj venaca osušenih bršljana. Jedna baba viknula je nešto za Savom. Sava nije čuo. Nebo mu je pritiskalo teme. Koraci su dizali prašinu. Od sive svetlosti suzile su Savine oči. Na asfaltu je kao mrtva ležala tišina. U uglu jednog prozora stajala je saksija sa cvećem.

Sava je video mačku kako sedi ispod kola.

Negde iza njega, zalupila se dvorišna kapija.

Savu su mučili dani bez kiše, mučila su ga suva usta.

Žudeo je za izvorom bistre vode u koji bi uronio glavu.

Hodajući ulicom Proleterskih brigada,

Sava je došao do velikog zida i -

Nestao.

Bunilo

(dokumentarni zapis)

Nije nepoznato da, ostavši u društvu neprihvaćeni, neki vrlo ambiciozni ljudi sami sebi izmišljaju publiku. Zna se i da komandant neizbežno mora komandovati, pa da ako kojim slučajem ostane bez vojske, ume i kučetom se posluži. Manje je, međutim, poznato da kad izgubi staru, po neki čovek stane da zamišlja novu domovinu. Stvar je utoliko delikatnija što dojučerašnje otečestvo obično i dalje postoji. Da bi ga izgubio, ono ne mora zbilja nestati. Dovoljno je da se, usled kakvog velikog loma, stvari u njemu naglo promene i da se pokidaju one teško uhvatljive, ali zato najčvršće veze koje ga sa njim spajaju: da uspomene postanu nevažne, zvuci jednolični i dosadni, boje neprimetne. Kada iz ulica kojima hoda nestane živosti, kada se ljudi koje sreće pretvore u beživotne lutke, kada njegovi dodiri sa svetom izgube ritam, čovek postaje egzilant, apatrid, barka bez sidra, ptica bez gnezda, ispušteni balon. Jednom rečju: beskućnik.

Beskućnik je čovek sa ozbiljnim kvarom: čovek čije je poetsko čulo zamrlo. Njegov osećaj za dinamiku atmosfere ne reaguje na podsticaje iz okoline. Pogled mu je zamućen. Kroz oči beskućnika kao da protiče mutna, blatnjava reka, o koju svetlost ne može ni da se odbije, niti da kroz nju prodre. Za posmatrača, njena površina ostaje neprozirna a dno skriveno.

Beskućnik je nalik aveti. Čupav je i neobrijan. Oči su mu krmeljave, u uglu njegovih usana ne retko se može zapaziti trag crnog vina. Na prljavu košulju staviće kravatu. Obući će jaknu od teksasa i štofane pantalone. U satu koji na ruci nosi baterija se davno istrošila. Na pertlama čvorovi.

Beskućnik boluje od pritiska, od nekakve sveopšte tegobnosti, od nedostatka hitrine koji nema ni jasnog uzroka, ni određene mete. Pritisak ne napada nijedan organ posebno, već sve zajedno i u podjednakoj meri. Zato beskućnika možete videti kako se tromo i rasejano vuče po pločnicima, zaboravivši kuda je krenuo i šta je naumio.

Beskućnik ne govori. On mrmlja. Rečenice ne dovršava i ne obazire se na gramatiku. U stvari, on ni sa kim i ne razgovara. Barem ne onako kao što to običan svet čini. Njegovi sagovornici najčešće žive u dalekim zemljama. To su prijatelji sa kojima se davno rastao, ili ljudi koje je nekad negde sreo i po nečemu ih zapamtio. On u mislima živo sa njima o nečemu raspravlja, ili im piše pisma koja nikad neće poslati.

Beskućnik ne čuje. On živi u gluvom svetu. Vreme je za njega samo niz nepovezanih dana. Prostor doživljava kao raspršen u bezbroj malih, teskobnih prostora. Beskućnik je čovek bez plana: njegov jedini cilj jeste da preživi do večeri kada će utonuti u san. On ne zna kuda bi se deo, a obično ne zna ni gde se nalazi.

Prema mestima na kojima se ljudi okupljaju beskućnik oseća nagonsku odbojnost. Zaboravio je da se zabavlja. Dosadno mu je. Među veselim svetom oseća se trapavo. Kada pokuša da iz sebe iscedi smešak, brzo se zamori i odustane. Svako društvo prvi napušta. Ništa ne može da ga ushiti, podstakne. On bespomoćno posmatra kako ga tokovi svakodnevnog življenja zaobilaze.

Ovakvo stanje ne može večito da traje. Život sa poremećenim centrom za ravnotežu i narušenim osećajem za orijentaciju brzo postaje nepodnošljiv. Zato beskućnik često razmišlja o samoubistvu. Ipak, ono što ga na samoubistvo tera, od samoubistva ga i odvraća. Lenjost od koje boluje spasava ga od smrti. Beskućnik nije kukavica. Beskućnik živi zato što ga mrzi da se ubije. On živi po inerciji, živi zato što ništa pametnije nije smislio: ustati svakog jutra jeste naporno, ali je još napornije pronaći pištolj ili čvrst konopac. Život je nezanimljiv, ali ni smrt nije mnogo uzbudljivija.

Poput čoveka koji ne voli lekare, beskućnik svoj lek nalazi spontano. Dok se premešta iz kreveta u fotelju, i iz fotelje nazad u krevet, njegova mašta počinje da bludi. Duha oslobođenog usredsređenosti na praktične ciljeve, on pušta na volju svojim mislima koje postepeno dovode u red haotična stanja kroz koja prolazi ovaj emigrant koji je iz sveta emigrirao u samoga sebe. Neprimetno, iz mulja u kojem se davi, izdiže se grad. Kroz grad teče reka, preko reke vitki mostovi. Reka se uliva u more. Suncem obasjani, blješte kameni zidovi kuća. Toplo je, valja se skloniti u hlad obližnje magnolije i popiti nekoliko lakih špricera. Na njemu – letnje laneno odelo i kožne sandale. A kad pripeka mine, zaputiće se u razgledanje…

Došavši k sebi, beskućnik shvata: otputovati, eto rešenja! To, barem, nije teško. Ko sve danas ne putuje! Treba samo izabrati zemlju, a ostalo će već ići samo od sebe: ako putuješ avionom, kupiš avionsku kartu; ako ideš vozom, odeš na željezničku stanicu.

Dočepavši se tako jasne i primamljive ideje, beskućnik se daje na posao. Sa tavana dovlači školski atlas i, skuvavši kafu, seda za sto. Posao ide brzo: u Kanadi je previše hladno, u Americi se previše radi, sambe su mu odavno dosadile, Afrikom haraju boleštine i pobesneli narednici; u Rusiji kriminal, na Bliskom Istoku ratovi, Daleki Istok je previše daleko. Gde onda? Na Mediteran, naravno. Grčka ili Južna Italija, možda Kamarga… to su već sitnice. Blizu je, toplo je, niko se od posla ne pretrže. Nekada centar sveta, danas izvan gužve. Uživaće u tragovima stare slave i sedeti po kafanicama.

Beskućnik kao da se prenuo iz dugog i mučnog sna. Na njegovom licu pomalja se pravi, iskreni osmeh. Doneo je odluku, skovao plan, pronašao utočište. Čeka ga novi život! Konačno može da se opusti. Pušta muziku i širom otvara prozor.

* * *

Izabravši zemlju, čovek je sakupio i poslao svoja dokumenta. Čekajući na odgovor, vreme prekraćuje zamišljajući divote koje ga čekaju. Probudila su se njegova usnula čula, svet je iznova dobio boju i melodiju. Samo, ni boja ni muzika nisu one koje je nekad poznavao. Boje su toplije, a muzika lepršavija, pomalo opora, ali veoma prijatna.

S vremenom, ovo zamišljanje postaje sve življe i čovek dospeva u čudnovato stanje slično bunilu. Tako, na primer, krene on ulicom, put pijace, da kupi krompira i salate, a u mislima stiže u malu morsku luku. Dok se probija kroz smradni gradski vazduh, kroz izmaglicu i benzinske pare, čovek oseća miris orhideja i čempresa. Kamioni mu izgledaju kao ribarski brodovi, umesto automobilskih čuje – brodske sirene. Na ulici rominja hladna novembarska kiša, a od sunca koje u njegovoj glavi nemilosrdno peče čoveku se orosilo čelo.

Dani su se, međutim, odužili, i neizvesnost sve više tišti. Putovanje, naime, nije sasvim izvesno. Može se i ne otputovati. A da li će se otputovati nimalo od njega ne zavisi. Presudu će doneti nepoznati ljudi iz zemlje u koju se sprema da otputuje. Da nevolja bude veća, dan donošenja odluke stalno se pomera. "Mnogo su neažurni", misli čovek. "Već su mogli…". No, pošto mnogo od njih očekuje, čovek ne želi da ih grdi. Da bi ih umilostivio, s nežnošću o njima misli.

Ipak, putnik se i dalje muči. Prijatne slike koje u pomoć priziva ne pomažu u potpunosti. Ne može se vazdan čekati, kaže on sebi. Mora se nešto i raditi. I putnik kreće da radi. Ustaje ranije, čisti kuću, seda za sto. Podšišao se i obrijao, oblači čiste košulje. Okrene po koji telefonski broj, ode nekuda u grad – poslom. Isprva mu je naporno, ali stvari ubrzo postaju lakše. Biva mu bolje. Sve se uspešnije putnik sa sobom bori. A ima i zašto: ni za šta na svetu ne bi se vratio u mrtvilo iz kojeg u poslednji čas umakao.

Međutim, novi dan odluke već se približio, i putnik se iznova prepušta svojim mislima. Kakvog smisla ima išta započinjati, ako će već sutra sve to napustiti? Dan razrešenja najzad stiže, ali se donošenje odluke, iz nepoznatih razloga, iznova odlaže…

Putniku koji čeka da otputuje snage su većma sputane, i on nikako ne uspeva da se ozbiljno nečega prihvati. Krene, pa stane. Hteo bi, a ne može. Vrti se u krugu iz kojeg ne vidi izlaza.

Zima je prošla, već počinju letnje vrućine, a odgovora nema. Konačno, jednog jutra, pismo stiže: čovek je odbijen i ne može otputovati. O, užasa, pomislio bi svako. Nije li to kraj svih nadanja? Čovek se, međutim, ne uzbuđuje. Kao da ga se to i ne dotiče. Umesto za pištoljem, bodro poseže sa šeširom i štapovima za pecanje.

Kako sad to, zapitaće se svako. Ne nalaže li pristojnost da se čovek u takvoj situaciji baci kroz prozor, iseče vene u toploj kadi ili, ako ništa maštovitije ne smisli, da barem kuršum sebi kroz čelo prosvira? Ne. A reći ću vam i zašto: čovek je, naime, već odavno otputovao.

avgust '97.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]