Борисав Станковић

ПРВА СУЗА

Дигитализовао: Славољуб Фатић Славен, fatic@cg.yu • Према штампаном издању: Сабрана дела Борисава Станковића, књига прва, ИП "Београд", 1991.

Чим дође недеља или други који празнични дан, после ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија, у хладу седе и разговарају се.

Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које висе преко зидова на улици. У двориштима поливеним водом, испод дудова и лозинака (прим. при. – чардаклија, османлук), на асурама лешкарају старији људи. Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ни откуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само по каткад заћарлија ветрић с Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке. Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари.

И у сред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе, сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. Жене, девојке и људи, све се то на њ смеши, зивка га и дира. А он код сваког застане, даје му цвећа којим је увек закићен, једнако смејући се и гледајући мило, тихо и понизно.

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!”

А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен. Имао је велику, дугуљасту главу с меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза очима, јак врат с кратким, напрегнутим жилама. Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, луним, стопалама... Кад иде, он се клати, њија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне. Па те његове сиве, готово блесасте очи, доња посувраћена усна, струља и улепљена коса, све је то изгледало гломазно, неспретно, тромо и дивље! Требало га је само видети, кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола, а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа, умора или неугодности.

Иш’о је у исцепаним чакширама које беху искрпљене белим концима; у масним, прљавим минтанима; опасан с неколико појасева; на ногама свињски опанци из којих стрчаше навек слама место обојака.

Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос.

Ни на једном месту није се задржавао.

Ишао је од куће до куће по махали. Свакоме понешто уради, помогне или штогод начини. Једноме исцепа дрва, другоме полије башту, трећем очисти шталу и истимари коња и волове. И то све певајући, клатећи се, полако, једнолико, и смешећи се оним својим широким, отвореним и празним осмехом.

И тако је проводио дане. Свакога је слушао и сваки га је хранио, давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао. Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне:

– Димитријо!

– Сад, сад!... Ево! – Чуо би се Димитријин глас из неке куће, макар на крај махале. И у час би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило и понизно у онога који га зове.

Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним. Тако, у јутру, пошто се умије и прекрсти, почео би да се облачи. Опасао би се, стег’о јаким каишем појасеве и чакшире, ушио би минтане, и наквасив косу водом, он је руком углади и потапка. Али чим пође, крочи, руком махне, све се то раскопча, расклимата и одвеже. Узице му се одвежу и бију га по ногама, из опанака почне да испада слама, чакшире му се смакну, јелеци, минтани све се то разлелуја... појаси се откаче и вуку за њим, те дижу прашину... Само шајкача и коса остају онако како их намести.

А и други су га накарађивали. Узму па му пола главе обрију, уцрне га чађу или другом бојом, прикаче му остраг неку крпу, реп од животиње, ил нешто друго. А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп.

Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди он учини. По неки узме, па кад он, уза зид, на улици, лежи и сунча се, овај му само подвикне:

– Диж’ се!

Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче. Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно – смеје се.

Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане. Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима, тражећи љубичице и кукурека. Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака.

Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. До шеснаесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнаесту, тад поче чешће попи долазити. Најзад попа, у споразуму са виђенијим људима из комшилука, договори се, те му одреди као неку плату којом му се куповаше одело. Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише, да он иде попи зато што се загледао у попину кћер, Тоду. Отада свак ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита:

– Је ли, Димитрије?

– А? – промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и.

– Зар истина, да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о.

А и сам попа томе се слатко смејао. Кад је добре воље, он га зовне, па шалећи се, обећава му да ће, ако буде вредан и тако леп, узети га за зета; попадија, пак, да ће му тад дати свилену кошуљу и гаће. И по некад сама Тода дође до њега, метне му своју ручицу на раме, и смешећи се, пита га:

– Волиш ли ме?

А он сиромах муца и крије поглед од ње.

– Кажи, или сад ћу да се наљутим? – вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега.

Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори:

– Оволи-и-ко! – И све више шири руке, да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и њија се.

– Е добро – рекла би Тода – Кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш. Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети.

Он оде до бербера, каже му шта му је Тода наручила, а овај га тад узме и накаради. Кад буде готов, Димитрија гологлав, онако накарађен, скачући с једне на другу ногу, враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу.

И свако јутро, пре изласка сунца, устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг до њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању. Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан, свакидашњи створ.

А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очегшљати, већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши. Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте...

А још кад се боље загледају она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица – онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету. Човеку, кад је види, нехотице задршће душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом. Ма да беше тек у шеснаестој години, ипак се јављаху просиоци. Попа их избираше. Тода справљаше дарове, а попадија гледаше и посматраше куће, фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је:

– Тодо?

– Шта је, Димитрије?

– Оно, знаш... ’оћеш да се удаш?

– Хоћу!

– А кога ћеш? – пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу.

– Их, Димитрија! – вели она – кога ћу?... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли?

– ’Оћу, ’оћу – а ’оћеш ли и тад да ме волиш?

– Те још како, Димитрија! Тада, кад се удам, купићу ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... – Еј, еј! – кличе он, и сав радостан истрчи на улицу, па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити кад се уда.

*

И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, и сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити. Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу. Мушки иду под вајате, хладњаке и ту пију и веселе се; а женске у кућу код Тоде и попадије, те им помажу да што пре и лепше наспремају дарове. Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обукао нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује госте. Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти. Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а проседу, чак до очију, браду сваког часа глади својом коштуњавом, с пожутелим прстима од дувана, руком. Глади је и развлачи, одвајајући влас о власи...

Бубањ бије, зурле јече, те се чује чак иза вароши. На сред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште, све утапкане ради игре, чује се прасак лозинке и цврчање печених јагањаца; из подрума допире звекет чаша, оканица и точење пића; по дворишту се витлају и преврћу деца; а око кујне, згурени уза зид, начетали се просјаци и остали гладан свет... Димитрија обукао ново одело (ма да га је попа грдио, па хтео и да бије за то), закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас држи.

У суботу, у вече, целу ноћ се пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше. Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се, и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу госте...

Али кад у зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму:

И кад он, Димитрија, чу Тодино силно јецање, плач свију жена па чак кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно:

– „Да ли те је жалба...” – које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће.

У јутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхталу. Она иђаше полако, смерно и тужно. Одмах иза ње беше Димитрија и исправљаше јој боре на венчаној, белој хаљини. Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом, он се никако не одвајаше. Тек кад се Тода окрену и боно смешећи се махну му руком, он се тад одвоји од ње гледајући је зачуђено и пренеражено. После венчања опет је било весеље. Јело се, пило, просипало до миле воље. Али тек у ноћ настаде права свадба. Димитрија се опет опи. Па још кад га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно сто пара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.

И све би добро било, да га попа у уторак не позва и нареди му да преже кола.

– Кола, Димитријо! – рече попа, кад га овај зачуђено погледа. – Зар не знаш да Тода треба да иде у село? Хајд’, спреми!

А Димитрија се згрануо, па ништа не разуме. Од једном се окрену и брзо отрча Тоди. Тода беше у сред другарица и рођака. Све се праштаху и плакаху заједно с њом. Попадија је загрли па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тоду.

– Шта ћеш, Димитрије? – упита га она кроз плач.

Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију. Отпоче се чешати.

Остале жене узеше га грдити.

– Говори, што си зинуо, соме?

Он једнако ћути.

Тода му приступи ближе и упита га благо:

– Кажи, Димитрије, кажи ти твојој Тоди!

– ’Ће идеш? – рече он с муком и погледа упитно по осталима.

– ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

– Ићи ће, Димитрије, ићи ће наша Тода, али ти ми се не бој – рече му благо Тодина мати.

– ’Ће иде? – промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту.

Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже. Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. Од једном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталпх... и... и... – кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу.

– Димитрије! – викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само махну руком и истрча...

Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка. Сунце је сјало, околина, баште, виногради, брежуљци и простране, дуваном засађене њиве, све се то зеленело и мирисало. У чистом, сувом ваздуху осећаше се она свежина и драж што влада у летње дане пре жеге.

Кола су ишла полако, Димитрија је за њима трчао да их стигне. Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго? – тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се. Усплахирен, растресен, отворених уста и гобечених очију, он је трчао, клатио се и батргао. Сунце га грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелујаше. Појаси му се распасали; опанак спао па га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани разлелујали те се виђаху црвене, космате, никад неопране, груди. Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком... Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењујући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и знојем умрљаном лицу. Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, а он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас, налик на кркљање. Од једном кола почеше брзо силазити низ пут. Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и ногама... Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну:

– Аууу!...

Крик беше ужасан. Тода га чу, осврну се, позна га и заустави кола.

И падајући, ваљајући се, дође до њих. Сав упрљан, раздрљен, крвав, силно дахћући, наслони се на кола, и, дрхшћући целом снагом, убезекнут наднесе се, зину и упре у Тоду широк, блесаст поглед. Тода дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено.

– Шта је, црни Димитрије?

– А-а-а... – кркља он и тресе се.

Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице: суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и превуче к себи. Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара... Брисаше она ону крв, прашину и зној, а све му се ближе и ближе примицаше.

– Кажи, кажи зашто си такав? – пита га она.

А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ, да их она чисти. Једнако дахће и гледа је широким погледом у којем беше срећа и вечита, ропска понизност.

– Кажи, Димитрије? – пита га она болећиво и благо.

– Да те... видим!... – промуца он.

– Да ме видиш?! – поче она тронуто. Црни Димитрије, ето гледај ме! На! – И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела. Димитрија устрепта и зажмури. Од једном се његово лице преобрази. Мишићи око јагодица, доња усна, подбрадак, све то задрхта и устрепта.

– Тодо! – шану он.

– Их, та доста! – чу се оштар, пун гнушања глас њена мужа који се, намрштен, чисто зазирући од његова гадна изгледа, окрену косо и не гледајући га, баци му динар.

– На! Па сад – марш! – викну он и ошину коње тако силно, да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе.

– Не, госпо... о... – јекну Димитрија падајући.

Кола се у час изгубише, а Димитрија остаде на путу. Сунце га је пекло, мушице налетале на њ, а он се није ни мицао. У истом положају, у којем беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи. Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, као зрно грашка, сијала је прва суза.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]