Слободан Шкеровић

Златно доба фантазијске сатире: О роману „Златна књига“ Драгана Р. Филиповића

Драган Р. Филиповић, Златна књига, „Еверест медиа“, Београд, 2009.

Краљевић Марко је свакако најчувенија творевина српске епске манипулације, средишња личност многих песама, приповедака и романа, безброј пута у њима призиван и оживљаван. Улога јунака додељена му је у смутним, несталним временима после пораза српских витезова у Боју на Косову, али је његов лик коришћен у много ширем опсегу, пре свега као предимензионирани заслон на којем се лако и прецизно може оцртати, у највећој мери, карикатурални карактер духа српског народа. Оваква перцепција епског јунака, на незабораван начин, описана је у причи Радоја Домановића Краљевић Марко по други пут међу Србима, а сада и у ремек-делу Драгана Р. Филиповића – Фипе – Златна књига.

Поређење ова два дела природно се намеће, иако више на штету Домановића. Он се, наиме, задовољио краћом приповедачком формом у којој до изражаја долази гротескност контраста епске фантазије и свакодневице, уз болно и методично сплашњавање песничког надахнућа, да би се све завршило у беди једне стварности коју једино прозаичност може да прикаже. Драган Филиповић, међутим, заузима сасвим другачији прилаз и став. Опсег Златне књиге је много обухватнији, језик приповедања је избрушен до савршенства, метод приповедања је стохастички, препун обрта који наслућивани развој приче поништавају у корист духовитости, ироније, сарказма и црнохуморног цинизма. Баратање митским и фантазијским елементима и њихово укрштање са стварношћу, сагледаној с изузетно критичког становишта, представља главну окосницу Фипиног стваралачког метода, који увелико надилази вештину немалог броја писаца који истовремено (крај девете деценије) наступају на српској књижевној сцени и, под капом најмањег заједничког псеудонима – „постмодернизма“, стичу „највише“ почасти.

Златна књига представља изузетно дело спекулативне фикције и представља праву везу између врхунске српске и светске савремене књижевности, али је остала „невидљива“ и „сахрањена“ у домаћој жанровској пустолини, мада као таква свакако није и једина.

Злоћудна домаћа (тзв. mainstream) књижевна критика и њена ограничена, чопорашка перцепција, остала је слепа за ову књигу (која је први пут објављена још 1987. у едицији Знака сагите). Ово дело, које је свакако једно од најсвестранијих и најдуховитијих сатиричних приказа српске стварности, ћушнуто је украј. Остало је видљиво малој, додуше у то време и касније све активнојој, публици и стваралачкој дружини чије је средиште занимања продукција научно-фантастичне, спекулативне и сваке друге фантазијске књижевности.

Дакле, како је и због чега ова књига „заглавила“ у НФ забран? Пре свега, ево шта Драган Р. Филиповић каже о њој: „Улазећи у овај пројекат одбацио сам законе СФ жанра или било ког другог. Имао сам, једноставно, причу која најбоље функционише смештена у ову нашу, свакодневну фантастику. То је својеврсни баланс између неке чисте фантастике, СФ-литературе и „главног тока“. Ни једног момента не пада у неку чврсту категорију или фијоку!“[1]

Најправедније би било сврстати Златну књигу уз опус Џонатана Свифта, Радоја Домановића, Курта Вонегата, Џона Сладека, браће Стругацки, серијал о Џерију Корнелијусу Мајкла Муркока... Довитљивост и урнебесно шегачење аутора изведено је у холивудском стилу, кулминација приповедања се ритмично понавља и обнавља. Шетња с једног на други лик је шарада различитих фокуса који прожимају причу и оживљавају је непрекидно. Тешко би се могло тврдити да постоји главни лик у овом делу. Можда бисмо се на крају сложили да је главни лик ипак сам Филиповић, који као какав чаробњак/жонглер испоручује чисту магију (magick).

Жрвањ Фипине приповедачке машине од самог почетка креће да меље, пре свега радничку класу:

„Са задовољством ће истицати да је Мехмуд Реџепи, бушач, напунио све џепове плавог одела излизаним новчаницама и отишао право у кафану "Пристанак", наручивао дуплу љуту на сваких седам минута док се не смисли шта ће да шине на брзака, крајичком ока снимио сто у мрачнијем делу задимљене просторије и неуобичајену живост око њега.“

Затим, на реду је народна милиција, којом је овладала: често зла, још чешће блесава. Понекад вила, те на смрт пребија недужног професора... од чијег покојног тела већ поменута вилењачка сила сачињава голема и у њега уграђује историјско-поетске податке који дефинишу, ни мање ни више него: „Краљевића Марка“ – снажног тела и уда, али не и одвећ снажног ума.

Овако злочиначки склепан јунак, добија задатак да вили добави извесну, тајновиту и чаробну „Златну књигу“. Али, прво је треба пронаћи...

Радња се одвија у ужичкој касаби, у којој се сусрећу и мешају духови прошлих времена, алхемијске трансмутације уз помоћ којих држава попуњава своје златне резерве, политички криминал, полусвет клошара, курава и лоших ђака...

По начину на који је саздан, као и по разноликости, овај свет понајвише подсећа на онај из фантазијских игара типа „Тамнице и змајеви“, и вероватно би се Златна књига могла лако преточити у компјутеризовани урнебесни спектакл. Овде има свега: трговине и шверца, крађе и убиства, туче и бежаније, битака између закрвљених духова, истраживачке авантуре, секса и кекса...

Иако постоји „главна радња“, због обиља паралелног дешавања, структура је више фрактална и линија кретања је изломљена – као у вишедимензионалном лавиринту.

Све у свему, роман је на задовољавајући начин приведен крају (који то можда и није), а због своје забавности, свакако ће мамити на поновно – вероватно и групно читање (наглас).



[1]    http://www.popboks.com/ritam/ritambrowser.html, Архива часописа „Ритам“, серијал 1, стр 59, аутор текста Пеђа Вуковић.

На Растку објављено: 2012-04-30
Датум последње измене: 2012-04-30 22:54:20
 

Пројекат Растко / Књижевност / Слободан Шкеровић