Душан Стојковић

Одсањани сигнализам Слободана Шкеровића

Поговор књизи: Шкеровић, Слободан. „Химера или Борг“ (есеји). Тардис, Београд 2008.

Сигнализам је неоавангардни покрет, планетаран несумњиво, који, упорно и успешно, траје већ скоро пола века. Тако показује да је и прича о авангарди, која би, по дефиницији, требало да блесне, загрми, те се примири и згасне, као и када је надреализам (и једино он) био у питању, доведена у питање. Сигнализам није ватра која тиња. Он се фениксовски (пре)порађа из пепела а то многи у нашој духовно јаловој, жабокречини налик, књижевној (и уметничкој) чаршији не могу да опепеле. Он је ватра која и сада, као и у тренуцима када се појавио на нашој и светској уметничкој сцени, гори а да је они који су њоме обасјани не виде упорно, не виде довољно и прећуткују готово сасвим. Онај ко је пали био је и остао његов творац – Мирољуб Тодоровић. Врло брзо је окупио око себе авангардно уметничко јато чија је авангардност имала свој рок те је почело да се осипа, што само по себи није страшно, али чији су понеки птићи нашли за сходно да пљуну у чанак из којег су јели, те, одрекавши се онога за којим су, умисливши да је кретање било независно и упоредно – ишли, а понекад, богами, и добрано каскали, дозволили себи да се (само)утопе у непотребним и фалш писаним полемичким обрачунима који су се у самообрачуне пред мусавим огледалима преобратили. И данас Мирољуб Тодоровић није усамљен. Неосигналисти се непрестано оглашавају и он, као и Андре Бретон некада, не мора да брине за покрет којем је на челу. Последње митарење приближило је сигнализму читаву плејаду нових уметника који умеју много тога да створе и знају како то да учине. Неки су прави сигналисти, неки само сапутници овог правца. Међу првима се посебно истиче управо Слободан Шкеровић о чијој смо драгоценој, провокативној, оригиналној и страсној критичарско-теоретској књизи наумни да напишемо неколико реченица.

Шкеровић је песник, приповедач и есејист. Његове песме су неокосмичке, дуге и густе смислом до којег се треба пажљивим ишчитавањима продрети. Кратке приче су му ужлебљене у сигналистичку (дакле особену, супротстављену кључним одредницама литерарног жанра) НФ књижевност. Есеји су му прави полемички, сигналистички до сржи, шамари нашем (не)добром друштвеном укусу, ако такво чудо – наш друштвени укус – уопште и постоји. Сигнализам је у свим фазама свога трајања имао књижевне теоретичаре који су промишљено, и синтетички и антиципаторски, беседили о ономе што је он остварио и о ономе што је науман да својим непрекидним експериментима запоседне. Био је то, најпре, Остоја Кисић. Потом, и доста дуго, Миливој Павловић. Затим, до сржи сигнализмом „инфициран“, на жалост рано умрли, Живан Живковић. Сада то почиње да бива „двојац“ Звонко Сарић и Илија Бакић, али и више од њих (управо ова књига то обзнањује) Слободан Шкеровић. Код њега нема пречица и нема меандрирања. Оно што треба да се каже и напише биће казано и написано налик на ударац. Када пише Шкеровић, и буквално, нокаутира проблем на који се намерио. Нема рукавица. Шакетамо се. То је била, на жалост касније заборављена, наша народска спортска активност. Ако јесмо – а јесмо – у књижевном рингу, неопходно је потребно да се у њему фајтерски и понашамо. Не пише се за принцезе и клинцезе. Сигналистичка литература је далеко озбиљнија, у сржи прекретничка, ствар да би се служила нежношћу и нијансама. Тон Шкеровићевих текстова, на моменте винаверовски духовитих, готово увек винаверовски узносходајућих, провокативних – не ретко је повишен. Онога ко чита не треба само са оним о чему се збори упознати већ се мора и убедити да је написано истина коју је потребно као такву и прихватити. Доста нам је – убеђен је Шкеровић – склањања у заветрину, пасивног клањања овештаним традиционалним понављачким квази-истинама које су и у тренуцима када су први пут биле било изговорене или написане биле, и остале, једино пресна лаж, ма колико у обланду увијена. Шкеровићева поетика кишовска је по-етика, једнако етика колико и поетика. Не може се писати мирно, медитирати јалово, када се налазимо усред арене у којој „разбојници створише ред и окачише своје млитаве умове у пушару. Владају удавима над кудравима.“ Ова поетика је и књижевна политика. Једнако као говорно, човек је и политичко биће. Када се пише о ономе што је актуално не може се заобићи оно што директно, попут стилета, и читав свет и нас у њему, засеца до костију. Бодријаровска је „прича“ о (некадашњем) Истоку и Западу, о глобализму који се изметнуо у диктаторски, и не само политички, тероризам. Потребно је стати на брисан простор и препустити се свим ветровима, потражити пету страну света, не допустити да се силом намеће једноумље, да самозвани дежурни полицајци заводе ред увлачећи читав свет у прљаве, на жалост не само виртуелне, игре.

Шкеровић, као и Мирољуб Тодоровић, умешно цитира. Открива „трагове“: Исократ, Хераклит, Мирољуб Тодоровић, Ратко Божовић, Михаил Бакуњин, Жорж Батај, Маршал Маклаун, Нилс Бор, Жан Бодријар, Дејвид Лој, Ренато Пођоли, Џером Кон, Мишел Фуко, Жил Делез, Ги Дебор, Чарлс Симић, Стивен Хокинг, Д. Т. Сузуки и, најчешће, Карлос Кастанеда. Хвата се у полемички коштац са онима са којима је, раније, и вођа сигнализма одмеравао снаге: Зораном Мишићем, Елијем Финцијем, на пример. Гради теоријског Голема. Но, шта је глина? И када цитира то не значи да се приклања туђем мишљењу. За постоји у Шкеровићеву мишљењу и промишљању само загрљено са contra. Не сме се занемарити критичка жаока: „За разлику од Ничеа, ја сам читао Ничеа.“ И види се да је то чинио. У руци му је критички маљ а камено иверје лети на све стране. Не смемо се загњурити у језик. Језик „скрива“. Он је „несмелост. (...) Али мораћемо да мењамо речи у употреби. Интервенисаћемо на контексту. Пародираћемо поезију слободних метафора. Јако се љутимо на жанровске поделе.“ Књижевни Голем до којег се стићи да био би, дакле, жанровски амалгамисано тело текста („Тело је превладало ум“; и иначе; гестуална поезија је отворен лирски прозор који гледа са неслућених висина на црвље копрцање у оковима стварности која се мора мењати ништењем пошто: „Ко не сања, тај мора да измишља“), апсолутна слобода која згромљује све што је угрожава и покушава макар и најминималније да спута, полемична политика сигналистичког – дакле, безграничног, планетарног – књижевниковања, стрмоглаво улетање у амбис да би се катапултски узлетело ка звездама као јединој нам књижевној домаји, незаустављиво трагање, неокончавање започетог, потпуна „отвореност“, симбиоза етичког и естетичког, смелост (ова је у језгру сигналистичког песниковања) да се прихвати „сурови ратнички принцип“ по којем „парадокс је феномен стварања“.

За Шкеровића, као и за све сигналисте уосталом, и сам помен постмодерне налик је на махање црвеном марамом којом се, тобоже, бик у кориди изазива. Аутор о којем пишемо не либи се да изузетно ефектно и пооштрено изнесе своје судове. По њему, риба се гађа у главу, не чупка јој се реп. Милорад Павић тако постаје „грандиозна авет“. Постмодернисти „незаконито“ присвајају оне којима ни до чланака нису: Пекића, Киша, Борхеса. Неспособни да сањају, невешти да загризу у стварност, баве се пуким измишљањем, фикцијама далеким од оних борхесовских. Проблем ко је старији: кокошка или јаје, биће „решен“ тако што ће се предност дати њој, а други је од самог свог настанка био „обична вика“. Тера ли то сигналисте да га добро продрмају и да се удаље од њега, отклоном у слику, гест, писмо, најразличитије комбинације, сновописање? Миљковићев поетски поклич (преузет од Лотреамона) по којем ће сви људи у будућности писати поезију (сасвим разумљиво, неће је писати нико, јер ћемо изгубити могућност да нешто одредимо као њу саму), парадоксално, иронично, „искошено“, преметнуће се у тврдњу по којој „Некада су сви били сигналисти.“ Наравно, нису ни слутили да се то дешава. Издвајају се неколике поетичке поставке сигнализма: трагалачки моменат, метод силе, апеирон који омогућава откривање стања слободе, „сазнање насупрот измишљању“, планетарност. Дајући предност процесу, самом стварању, које омогућава снази да се раскрили над створеним, окончаним, окамењеним, Шкеровић пише како је недовршени „Роб“ Микеланђелов кудикамо значајнији од оних остварења овог италијанског уметника пред којима се сви задивљено заустављамо – слике у Сикстинској капели и чувени „Давид“. Антологијском сматра епизоду Горског вијенца у којој војвода Драшко подноси извештај о својим збитијима у Млетачкој републици. Као дело које је надвисило друга издваја (Божанствену) Комедију Дантеову.

Шкеровићево најновије дело, преплет критике и теорије, критичка теорија једнако као и теоријска критика, доказује како „Деконструкција живота јесте језик. Деконструкција језика – повратак извору. Али, не заносимо се чистотом. Чистота је чистина, празна, морбидна.“ Са те чистине треба се, не икаровски, али и тако ако се другачије не може, винути ка галаксијама у којима нас чека оно одакле смо и пошли. Сам апеирон. Простор у којем демон сигнализма може да швићка својим бичем. И производи поетске светлине усред огромне планетарне маглине.