Даница Филиповић

Када је 1926. године Универзитетска библиотека у Београду наставила свој рад у новој згради, била је прва библиотека у Србији која је имала зграду наменски изграђену за библиотеку. Понос што и ми имамо једно тако лепо здање, свакако је допринело да Библиотеци стижу поклони са свих страна. Те године је примљена и прва посебна библиотека. Ове библиотеке су „највећим делом легати, просветне задужбине, које су основане са двоструким циљем: 1) да се њима сачува трајан спомен на дародавца, и 2) да се њима помогне српска просвета, по примеру тако честом у прошлости српског народа.“[1]

Универзитетска библиотека данас има 28 посебних библиотека, већином примљених између два рата, када су богати појединци знали да, помажући и даривајући библиотеке, дају свој допринос очувању историјског, националног и културног идентитета свога народа. Шездесетих година прошлог века, Библиотека је, због недостатка магацинског простора, престала да прима посебне библиотеке. Изградњом подземних магацина, створили су се услови за поновно примање поклона, али су транзициони процеси смањили број оних који би радо поклањали, а код оних који би то могли да учине, није се још развила свест о потреби помагања оваквим институцијама

У фонду Библиотеке данас се налазе следеће посебне библиотеке:

1. Библиотека Петра Будманија

Петар Будмани (1835. Дубровник – 1914. Castel Ferrati),
професор славистике, академик. Био је и математичар и музичар, полиглота, написао је Grammatica della lingua serbo-croata (1866-1867), такође и граматику руског језика (1888), писао о дубровачком дијалекту, издавао старе хрватске писце. Од 1883. до 1907. уређивао је Рјечник хрватскога или српскога језика Југославенске академије знаности и умјетности. У Кастел Ферати, крај Анконе, у Италији, имао је кућу и у њој малу стручну библиотеку. Њу је завештао Српском посланству у Риму. Министарство спољних послова предало је 1925. године ову библиотеку новооснованој Универзитетској библиотеци.

Библиотека има 128 инвентарних бројева са око 300 свезака. Садржи дела из славистике.

Ова библиотека је употпуњена 1980. године поклоном Николе Херцигоње, композитора из Београда, који је потомак Петра Будманија. Сада броји око 1000 свезака. Књиге су претежно из лингвистике.

Њена ознака је ПБ.

2. Библиотека др Светозара Марковића

Светозар Марковић (1860. Жупањац – 1916. Београд)
лекар из Београда, гимназијски наставник хигијене. Гимназију је завршио у Београду, а медицину као српски питомац у Паризу 1894. године. Специјализирао је гинекологију и акушерство у Паризу. После две године рада у Паризу, обављао је у Београду своју лекарску праксу и био општински школски лекар. Основао је 1905. године Друштво за школску хигијену и народно просвећивање. Држао је многа популарна предавања о очувању здравља.

Његова лична библиотека добијена је на поклон 1927. године. Има 166 инвентарних бројева и око 320 књига. Највише их има из медицине, а скоро све су на француском језику.

Њена ознака је ПБ1.

3. Библиотека Мирослава Премруа

Мирослав Премру (1871. Горица – 1944. Горица)
Истраживач, основну школу и гимназију учио је у родном месту, а право у Бечу и Грацу. У Словенији је радио као правник до 1916. године када је отишао у Рим, где је остао све до 1924. После боравка у Трсту враћа се у Горицу. При крају живота ослепео је и оглувео. Док је био у Риму, истраживао је грађу из ватиканских архива која се односи на југословенске земље. Један део његове библиотеке откупило је 1926. године, у Риму, наше министарство иностраних послова и поклонило је Универзитетској библиотеци у Београду. Други део библиотеке Премру је оставио Народном музеју у Љубљани.

Библиотека има 1345 инвентарних бројева са око 3000 свезака. Њена научна вредност је огромна. Садржи најопсежнију литературу о историји ренесансе, реформације, са богатом грађом за изучавање прошлости народа на југословенским просторима. То су, највећим делом, стара и врло ретка дела од XVI до XVIII века, највише на латинском и италијанском језику. Садржи и две инкунабуле штампане у Венецији 1483. године. Ту ћемо наћи и дела која се односе на нашу историју, нпр. дело Chronica turcica објављено у Франкфурту 1578., скоро сва дела која је Јован Рајић користио стварајући своју Историју…објављену 1794. године, Cedrenus Georgius-а и његове Анале објављене у Базелу 1556., Nikeforos Gregoras-а са Историјом Константинопоља из 1569., Nicetas Acominatus-а са делом о грчким императорима из 1569. Ioannes Dubravius-а са Историјом из 1575., Historiae Byzantinae scriptores tres Greco-Latini из 1615. итд.

Библиотека носи ознаку ПБ2.

4. Библиотека Ота Кармина

Ото Кармин (1882-1920)
социолог, научни радник и професор Универзитета у Женеви.

Рођен је у Летонији. У Женеви је живео од 1898. Године. Студирао је друштвене науке у Женеви, Лондону, Халеу и Хајделбергу, где је и докторирао 1905. Године. Доцент на Универзитету у Женеви од 1904. Писао је о месту религије у друштву и о слободном зидарству. Објављивао је многе чланке о периоду француске револуције и Првог царства. Био директор часописа о француској револуцији – Revue historique de la Révolution française.

Ова библиотека је збирка дела о француској револуцији. Међу њима има књига, брошура и памфлета савременика Револуције, нпр. књиге Пјер Силвена Марешала (1750-1842) и Франсиса Диверноа (1757-1842). Купљена је као целина у Немачкој на име репарација 1928. године. Броји 1019 књига са преко 2000 свезака, највише на француском језику.

Њена ознака је ПБ3.

5. Библиотека Хајнрика Кристенсена

Хајнрик Кристенсен (1849-1912)
Професор гимназије у Хамбургу.

Ова библиотека купљена је као целина у Немачкој, такође, на име репарација 1929. године. Она је мала, броји само 146 књига са око 300 свезака, претежно на немачком језику, а има их и на француском. Библиотека представља збирку књига које се односе на Александра Македонског и његово доба.

Њена ознака је ПБ4.

6. Библиотека Гедеона Дунђерског

Гедеон Дунђерски (1875. Сентомаш – 1939. Нови Сад)
велепоседник, индустријалац, банкар, председник Матице српске

Потиче из познате породице. Матурирао у Новосадској гимназији 1892. са 17. година, а докторат права у Будимпешти положио у 21. години. Бавио се и политиком и 1910. ушао као посланик у Угарски сабор и био члан парламента све до 1918. Председник Матице српске био од 1911. до 1920. године. Основао је 1923. у Новом Саду фабрику авиона Икарус, коју је касније преселио у Земун. Био је на челу новосадског Ротари клуба. Као и други Дунђерски, био је народни добротвор. Слао је вагоне хране у сиромашне крајеве у време гладних година. За Универзитетску библиотеке у Београду купио је за 320.000 динара изузетно богату библиотеку новосадског библиофила Петра Стојадиновића и поклонио је 1929. године.

Дунђерски је откупио библиотеку познатог библиофила Петра Стојадиновића, директора новосадске „Заставе“ и поклонио је 1929. године Универзитетској библиотеци.

Када се сазнало да Петар Стојадиновић, вредни сакупљач књига, продаје своју библиотеку и да се за њу интересују и многи купци из иностранства, управа Универзитетске библиотеке је, немајући средстава да је купи, понудила Михајлу Пупину да је он откупи и поклони Универзитету. Пупин у том тренутку није могао да помогне али је предложио да се нађе десет имућних људи који би ову библиотеку заједнички купили и да ће он бити један од њих.

У међувремену, док се та преписка водила, др Дунђерски је, за 320.000 откупио Стојадиновићеву библиотеку и поклонио је, 1929. године, Универзитетској библиотеци, на радост јавности јер је спречено да се наше културне тековине разносе по свету.

По богатству и вредности књига, ово је после библиотеке Јоце Вујића, доцније добијене, најлепша и најдрагоценија посебна библиотека. Има 4841 инвентарни број и око 8.000 књига. Састоји се „из српских књига и часописа до којих се сада тешко долази и којих ће убудуће бити све мање“. Драгоцене су реткости у њој: 11 штампаних србуља из XVI века, међу којима је Четворојеванђеље Тројана Гундулића, прва штампана књига у Београду из 1552. године, као и Четворојеванђеље јеромонаха Мардарија из Мркшине цркве из 1562., 2 штампана одломка из XV и XVI века, од којих је први одломак цетињског Октоиха из 1494. године, прве штампане књиге на нашим просторима, 7 рукописних књига од XVI до XVIII века, од којих је најстарији Минеј за април игумана Павла из 1541. године.

Поред овог, библиотека има 38 старих и ретких књига из XVIII века и 325 ретких књига из прве половине XIX века. Од посебне важности су и многобројни часописи и разна периодична издања која је данас тешко наћи и комплетирати. Ту су, на пример, издања Матице српске, Српске академије наука, Чупићеве задужбине, Друштва светог Саве, затим часописи Отаџбина, Јавор, Стражилово, Даница, Бранково Коло, Босанска Вила итд. Све су ово издања са обимном грађом за изучавање политичке и културне прошлости српског народа.

Заједно са библиотеком, др Дунђерски је поклонио и 160 оригиналних писама из периода од XVIII до XX века, међу којима су и писма Викентија Ракића, Саве Текелије, Димитрија Фрушића, Петра Петровића Његоша, Лукијана Мушицког, Лазе Костића, Ватрослава Јагића, Јована Јовановића Змаја, Илариона Руварца и других. Највише је писама патријарха, митрополита и епископа српске православне цркве из XVIII и почетка XIX века, на пример патријарха Арсенија Јовановића и Јосифа Рајачића, митрополита Павла Ненадовића, Мојсија Петровића, Викентија Јовановића, Стефана Стратимировића и других. Ова преписка пружа несумњиво важан материјал за проучавање прошлости српске цркве и српског народа.

Библиотека носи ознаку ПБ5.

7. Библиотека Луке Ћеловића

Лука Ћеловић (1854. Придворице код Требиња – 1929. Београд)
Основну школу учио у Требињу, Бања Луци и Брчком. Године 1872. дошао је у Београд и од сиромашног шегрта, вредним радом и одрицањем постао један од најбогатијих људи у Србији. Основао је 1926. године, при Универзитету у Београду, своју задужбину под именом „Задужбина Луке Ћеловића -Требињца, београдског трговца“. Сву своју имовину, чија је вредност била око 50 милиона, оставио је Београдском универзитету. Приходи његове задужбине, нпр. за 1939. годину, износили су 2.316.135 динара.

Универзитетска библиотека добила је почетком 1930. године личну библиотеку Луке Ћеловића, са три његова ормана и две велике кинеске вазе. Библиотека има 571 инвентарни број и преко 1100 свезака књига. Поред 80 књига и брошура објављених у Француској и Швајцарској за време Првог светског рата, које се односе на ратну драму Србије и борбу југословенских народа за стварање заједничке државе, библиотека садржи највише дела домаћих писаца и велики број свезака разних правила, статута, споменица и извештаја банака, акционарских друштава и хуманитарних организација.

Библиотека је смештена у депоу и њена ознака је ПБ6.

8. Библиотека Божидара Карађорђевића

Божидар Карађорђевић (1861 Париз – 1908 Париз)
Карађорђев праунук Божидар рођен је у Паризу. Цео живот провео је у Француској. Завршио је права. Интересовао се за уметност и књижевност. Поред великог броја уметничких радова у металу (израђивао је накит) и кожи, оставио је и неколико путописних бележака, више романа и новела које су издате после његове смрти и много уметничких критика по француским, енглеским и америчким часописима, као и бројне преводе.

Његова мајка Сарка Карађорђевић, кћи Мише Анастасијевића, поклонила је библиотеку свога сина Универзитетској библиотеци 1929. године. Библиотека има 128 дела у 170 свезака. Мање-више, сва дела су на француском језику. Међу њима се налазе многа дела француских класика. Библиотека је лепо повезана и свака књига има екслибрис Божидара Карађорђевића.

Смештена је у депоу, њена ознака је ПБ7.

9. Карнегијева библиотека

Ендру Карнеги (1835-1919)
Амерички индустријалац, пореклом из Шкотске. Подигао преко 3.000 библиотека широм света. Његова задужбина финансирала је и подизање Универзитетске библиотеке у Београду.

Карнегијев институт у Вашингтону послао је 1927. године Универзитетској библиотеци на поклон сва своја дотадашња издања, која су касније допуњавана новим књигама из области књижевности, историје, социологије, права и економије. Има око 2000 публикација.

Смештена је у депоу, ознака јој је ПБ8.

10. Библиотека Димитрија Руварца

Димитрије Руварац (1842-1931)
свештеник, историчар и библиотекар Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима.

Основну школу учио у Новим Карловцима (Сасама), а гимназију и богословију у Карловцима. Кратко време је био учитељ, али пошто је рукоположен за свештеника (1866), служио је у Земуну до 1899., најпре као капелан, па парох и прота. После тога је био управитељ Манастирске штампарије у Карловцима и библиотекар Патријаршијске библиотеке. Уређивао је од 1903. до 1907. Српски Сион, а од 1911. до 1914. Архив за историју Српске православне Карловачке митрополије. Објавио велики број радова, нарочито из историје и историје цркве и публиковао огроман број историјских извора.

Ово је његова лична библиотека, тј, њен мањи део јер је значајније књиге из своје библиотеке уступио Јоци Вујићу. Купљена је после Руварчеве смрти, 1932. године, а садржи књиге из области историје и политике, углавном из XIX века. Има 233 сигнатуре књига и 530 рукописа и писама, међу њима велики број писама српских патријарха.

Њена сигнатура је ПБ9.

11. Библиотека Јоце Вујића

Јоца Вујић (Сента 1863 – Београд 1934)
Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио се у Сенти, у Бачкој. Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, а почетком 1877. отишао у Братиславу у тзв. Горњу гимназију, где је провео четири године. Једну годину је слушао предавања на Филозофском факултету у Бечу, али је напустио филозофске студије да би могао да преузме вођење економије свога оца, па се због тога уписао на Високу агрономску академију у Алтенбургу у јесен 1882. Дипломирао је 1885. године. У Сенти унапређује своје имање. Члан је, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду. Преко четрдесет година сакупљао је по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи. Преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора и нумизматичку збирку, поклонио је Јоца Вујић Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.

Београдска штампа је поздравила његов поклон као „дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству“, учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се „као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити“. Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.

Библиотека Јоце Вујића има 4911 инвентарних бројева, са преко 10000 књига и часописа и представља велику материјалну и научну вредност. То је једна од најбогатијих библиотека за проучавање националне и културне историје српског, али и других југословенских народа. У њој се налазе „старе српске и глагољске књиге, дубровачке и хрватске књиге, листови и часописи од XVIII до краја XIX века. Поред тога, има доста старих дела на латинском, немачком и мађарском језику од XVI до XVIII века, која говоре о нашој прошлости, нпр. из XVI века 25 књига, међу којима и ретка издања из млетачке штампарије Божидара Вуковића – Празнични минеј из 1538., из XVII века преко 50 домаћих и страних књига, нпр. дело Орбина Il regno degli Slavi из 1601., Халкокондилова Историја Турака из 1650., Путовање.. Едварда Брауна из 1686., затим око 200 књига из XVIII века, међу њима и први српски буквар из 1739. године, Жефаровићева Стематографија из 1741., први српски часопис Славено-сербски магазин из 1768. као и преко 900 књига разних струка, претежно првих издања, из прве половине XIX века.

Такође су изузетно ретке и многобројне брошуре које се налазе у овој библиотеци.

Уз библиотеку, Јоца Вујић је поклонио и своју богату архиву која садржи око 4.000 докумената и подељена је у четири целине:

Преписка XVIII века (272 писма)
Преписка кнеза Милоша Обреновића (1427 докумената)
Преписка Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту (540)
Преписка познатих и мање познатих личности новијег доба (око 2000), као Кристофера Жефаровића, Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја и др.

Посебну групу представљају војни и политички извештаји и отворени и шифровани телеграми из српско-турског рата 1875-1878. године и из ратова од 1912. до 1918. чији број прелази две стотине.

Библиотека носи ознаку ПБ10.

12. Библиотека Слободана Ј. Јовановића

Слободан Ј. Јовановић (1891 Београд – 1932 Сан Франциско)
Основну школу и гимназију завршио у Београду а права на Сорбони 1912. године. После тога уписао је Политичку школу у Паризу. У току Првог светског рата ступио је на одслужење ђачког војног рока. Прешао је преко Албаније, био при команди у Крфу, а 1916. упућен на службу у ђачки батаљон у Жозијеу, у Француској, а касније додељен на рад нашем војном изасланику у Паризу. Јула 1918. године постављен за чиновника Министарства иностраних послова. У дипломатској служби је остао све до своје трагичне смрти. Био је секретар посланства у Хагу, Лондону, а јуна 1924. постављен је за конзула у Сан Франциску, где је остао све до 14. априла 1932. године, када је својевољно завршио живот.

Његов отац Јован Д. Јовановић, инспектор Министарства финансија у пензији, поклонио је 14. априла 1933. године Слободанове књиге Универзитетској библиотеци. То није била само Слободанова лична библиотека, већ и библиотека његовог оца. Има 2360 јединица, са преко 6000 свезака српских, руских, француских, енглеских, немачких књига, чак око 1200 свезака часописа. Посебно корисни су речници, стручне и опште енциклопедије, атласи и бедекери.

Смештена је у депоу, њена ознака је ПБ11.

13. Библиотека Бранимира Ћосића

Бранимир Ћосић (1903 Штитари – 1934 Београд)
Књижевник, писао приповетке и романе. Рођен је у Штитарима, у Мачви. Гимназију завршио у Београду, студирао права а затим упоредну књижевност и историју уметности у Београду, Паризу и Лозани. Још као дечак, у гладним данима окупације, оболео на плућима, и целог свог кратког живота, живео у болесничким собама и санаторијумима. Издржавао се од новинарског рада, сарађивао у готово свим београдским листовима. За нешто више од десет година књижевног рада, објавио три књиге приповедака и три романа.

Личну библиотеку Бранимира Ћосића поклонила је његова мајка Даринка 1934. године, одмах после његове смрти. Библиотека има 790 сигнатурних бројева и нешто преко хиљаду свезака.

Ако се узме у обзир да је умро млад, са свега тридесет година, то је велика библиотека чији нам садржај сведочи о огромној Ћосићевој глади за знањем. Имао је обичај да на књигама ставља свој потпис и годину набавке.

Књиге су на српском и француском језику, скоро у подједнакој сразмери. Већином су из књижевности и књижевне критике, а затим из историје, културне историје, економије, социологије, етнологије.

Има се утисак да ништа није пропустио од наше књижне продукције из области књижевности у периоду 1920-1934 године, као и то, да је из исте области набавио све до чега је могао да дође, на француском језику, највише за време свог боравка у Паризу. Лако се уочавају његови узори у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, као и монографије о Стендалу, Прусту, Флоберу, Жиду, Достојевском.

Велики број посвета аутора на књигама сведочи о Ћосићевим пријатељствима са читавом плејадом књижевника: Радом Драинцем, Ранком Младеновићем, Тином Ујевићем, Густавом Крклецом, Вељком Петровићем, Јованом Поповићем, Трифуном Ђукићем, Синишом Пауновићем, Ристом Ратковићем, Велибором Глигорићем, Сибом Миличићем, Танасијем Младеновићем, Гвидом Тартаљом, Божидаром Ковачевићем, Десимиром Благојевићем, Миланом Вукасовићем, Станиславом Винавером, Момчилом Милошевићем и др.

Будући да је Ћосић био дубоко заинтересован за социјалне проблеме света око себе, у његовој библиотеци се налазе скоро сви часописи напредне оријентације који су излазили у периоду од 1923. до 1934. године – Буктиња, Раскрсница и Стожер у којима је и Ћосић сарађивао, затим Нова литература, Развршје, Крлежина Књижевна република, Култура и најзад, први број часописа Данас изашао пред саму Ћосићеву смрт, у јануару 1934.

У библиотеци има и правих раритетних издања: Андрићев Ex ponto и Nemiri из 1920. године, Ристићево дело Без мере из 1928., Крлежин Излет у Русију из 1926. Филиповићев Развитак друштва из 1924. на чијој насловној страни стоји: „Пролетери свих земаља уједините се“, Пизанијева Српска драма издата у Солуну 1917, библиофилско издање Песме о Роланду из 1926.

Ознака ове библиотеке је ПБ12.

14. Библиотека Јована Алексијевића

Јован Алексијевић (1855-1936)

Даница Алексијевић поклонила је књиге свога супруга Јована Алексијевића, бившег начелника Министарства финансија и од њих је образована библиотека под његовим именом. Примљена је 1936. године. Има 181 инвентарни број са 276 свезака књига и часописа из српске историје и књижевности. Скоро све књиге су на српском језику.

Чува се у депоу и њена ознака је ПБ13.

15. Библиотека Живојина Симића

Живојин П. Симић (1848 Врело – 1926 Београд)
Рођен је у селу Врелу, округ ваљевски, где је похађао основну школу. Гимназију и Велику школу завршио је у Београду. Био је професор у гимназијама у Неготину, Ваљеву, Књажевцу, Зајечару, професор Учитељске школе у Београду, професор па директор гимназије „Јосиф Панчић“ у Београду. Био је и краљев посланик у Народној скупштини, секретар (пуних 40 година) Чупићеве задужбине. Бавио се добротворним радом. Објавио је велики број књига, претежно граматика српског језика и граматичких поука. Имао је осморо деце. Надживела га је само кћи Бранислава.

После њене смрти 1936. године, њен супруг Стеван Н. Јаковљевић, начелник Министарства саобраћаја у пензији, поклонио је 1937. године библиотеку свога таста Универзитетској библиотеци, са књигама и Живојиновог сина Василија, студента права у Паризу и кћи Браниславе. Библиотека има 876 дела са укупно 2138 свезака. Дела су из књижевности, теорије књижевности, књижевне критике, лингвистике, историје, правни приручници и уџбеници на француском језику. Уз библиотеку је поклоњена и биста Браниславе Симић, „Симићево дете“, гипс, 1904. година, висина 64 см, рад вајара Петра Убавкића.

Библиотека се чува у депоу, ознака јој је ПБ14.

Биста се налази у холу испред Професорске читаонице Библиотеке.

Урамљена фотографија породице Симић и урамљене литографије српских писаца које су красиле дом Симића, налазе се у холу испред Одељења реткости.

16. Библиотека Стојана Новаковића

Стојан Новаковић (1842-1915).
Државник, историчар, научни радник, управник Народне библиотеке у Београду. Библиотека овог познатог српског научника припала је Универзитетској библиотеци захваљујући Задужбини Луке Ћеловића која ју је најпре купила, а затим поклонила Универзитету. Један део је припао Српском семинару, а други је поклоњен Универзитетској библиотеци, односно Српски семинар је уступио Библиотеци оно што њему није било потребно. Тако је Новаковићева библиотека, богата ретким и стручним делима из свих грана наше националне науке, нарочито словенске лингвистике и српске историје, стигла у Универзитетску библиотеку знатно проређена, изгубивши првобитни карактер стручне целине. Има 2849 сигнатура са око 5000 свезака књига и часописа.

Њена ознака је ПБ15.

17. Библиотека Александра Стојановића

Александар Стојановић, студент филозофије, песник.

Библиотеку је поклонила 1938. године његова сестра. Има 161 сигнатуру и један рукопис у облику часописа.

Библиотека је смештена у депо, њена ознака је ПБ16.

Рукопис се налази у Одељењу реткости.

18. Библиотека Манојла Николића

Манојло Николић (1876-1938)
адвокат из Београда

Примљена је на дар после његове смрти, 1938. године. Има 1416 сигнатура у око 1773 свеске. Књиге су већим делом из белетристике, али и права.

Смештена је у депоу, ознака јој је ПБ17.

19. Библиотека Рудолфа Сарделића

Рудолф Сарделић (1876-1954)
познати адвокат из Котора, правник и државни саветник из Београда.

Књиге су из историје државе и права, стара и ретка издања. Библиотека је припадала неком аустријском правнику. Др Сарделић ју је набавио 1919. године у Бечу. Универзитетска библиотека је купила ову библиотеку 1955. године од удовице Рудолфа Сарделића.

Има 1771 сигнатуру и ознака јој је ПБ18.

20. Библиотека Димитрија Митриновића

Димитрије Митриновић (1887 Столац – 1953 Ричмонд)
Рођен је 1887. крај Стоца у Херцеговини. После завршене гимназије у Мостару, одлази на студије филозофије, психологије и логике. Студира у Загребу, Београду, Бечу, Минхену и Тибингену. По избијању Првог светског рата одлази из Немачке у Енглеску, где остаје све до смрти 1953. године. У Енглеској учествује у раду групе „Нова Европа“, уређује часописе „New Atlantis“, „New Albion“, „New Europe“, оснива групу New Atlantis Foundation.

Библиотека садржи 2200 наслова у око 2800 свезака. Из своје личне библиотеке која је бројала око 6000 књига, Митриновић је сам одабрао и издвојио поменутих 2200 наслова и тестаментом их завештао Универзитетској библиотеци у Београду. По његовој жељи књиге су издвојене као посебна целина и сложене истим редом као и у библиотеци у његовој кући у Ричмонду крај Лондона. Библиотека је примљена 1956. године. Садржи бројна издања из религије, психологије, митологије, историје, антропологије, као и кинеску, асирску, староегипатску, јапанску, турску, хебрејску, санскритску, староперсијску, коптску, сумерску и тибетанску граматику, речнике хијероглифа, мноштво хрестоматија, приручника, различите енциклопедије.

Смештена је у депоу, ознака јој је ПБ19.

21. Библиотека Исидоре Секулић

Исидора Секулић (1877-1958)
Позната књижевница, усменом жељом, која је касније одлуком Другог среског суда у Београду и законски потврђена, оставила је, између осталог, и своју личну библиотеку Универзитетској библиотеци.

Ова библиотека броји близу 2.000 наслова у преко 3.000 свезака књига и осамдесетак наслова разних часописа.

Цела библиотека одише личношћу Исидоре Секулић. Ту се пре свега налазе дела аутора о којима је писала: Његоша, Вука Караџића, Ђуре Јакшића, Марка Марулића, Лазе Костића, Милана Ракића, Лукијана Мушицког, Стефана Митрова Љубише, Петра Кочића, Милана Ракића, Милутина Бојића, Симе Пандуровића, Милоша Црњанског и многих других домаћих писаца, као и оригинална издања страних аутора којима се Исидора бавила: Гетеа, Шекспира, Пушкина, Толстоја, Достојевског, Бајрона, Игоа, Ибзена, Анатола Франса, Горког, Пирандела, Голсвордија, Рилкеа, Хакслија, Стриндберга, Андерсена, Крилова.

И остале књиге су из делокруга Исидориног интересовања, било да се ради о историји, филозофији, сликарству, музици, језику, човековом битисању уопште. Све су то теме о којима је Исидора Секулић дубоко размишљала и писала у својим бриљантним чланцима и есејима.

Посебан печат овој библиотеци дају Исидорине белешке писане обичном оловком на маргинама књига, било преведених или у оригиналу, на страним језицима. За њу није било препреке у читању. Одлично је знала неколико језика. Док је читала, на маргинама је бележила мања или већа запажања која су се односила, било на садржај књиге, било на језик и стил.

У библиотеци Исидоре Секулић има око 170 књига са посветама аутора, међу њима и посвете великих имена српске литературе: Андрића, Црњанског, Дучића, Владимира Ћоровића, Десанке Максимовић, Александра Белића, Миодрага Ибровца, Анице Савић-Ребац, Милана Будимира, Милана Грола и многих других.

Ознака ове библиотеке је ПБ20.

22. Библиотека Александра Белића

Александар Белић (1876-1960)
Професор универзитета, угледни слависта, дугогодишњи председник САНУ.

Библиотека је купљена 1968. године. Има око 12.000 свезака књига и часописа из лингвистике и филологије.

Ознака библиотеке је ПБ21.

23. Библиотека Војислава Јовановића – Марамбоа

Војислав М. Јовановић (1884 Београд – 1968 Београд)
Рођен је 24. септембра 1884. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Студирао је књижевност у Швајцарској, Француској и Енглеској. У Греноблу је 1911. године одбранио докторску дисертацију „ ‘La Guzla’ de Prosper Merimée“. Био је доцент, 1912. године, на Београдском универзитету, затим, 1919. ванредни професор. Предавао је упоредну књижевност. За време Првог светског рата био је шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. Касније је радио у Историјском одељењу Архива МИП-а, од 1924. до 1930. године, на сређивању архивске грађе. Пензионисан је 1941. године. Поново је ступио у МИП 1945., и био начелник Историјског одељења, а једно време и директор Дипломатске школе (1945-1947). Премештен је 1950. у Институт за проучавање књижевности САНУ. У Академији наука, на разним пословима, остао је до 30.јуна 1962., када је пензионисан.

Његова сестра Славка Јовановић оставила је Универзитетској библиотеци заоставштину свога брата и породичну кућу, изграђену 1883. године у којој је 1988. године отворено Одељење за народну књижевност Универзитетске библиотеке, јер је Војислава Јовановића нарочито занимала народна књижевност. Његова библиотека има 6292 свеске, рукописе и више од 1300 фотографија.

Смештена је у породичној кући Јовановића у Бирчаниновој улици број 24.

Њена ознака је ПБ22.

24. Библиотека Момчила Милошевића

Момчило Милошевић (1889 Пирот – 1975 Београд)

Рођен је 12. априла 1889. у Пироту. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Био је наставник у београдској реалци, али је, по избијању балканског рата, мобилисан. После Првог светског рата, 1920. упућен је, као професор, у Париз, у Просветно одељење. Слушао је тада предавања на Сорбони. По повратку из Француске, 1922., поред рада у Другој мушкој гимназији, ради и у Народном позоришту. Био је и професор на Музичкој академији. За управника Државне штампарије постављен је 1935. Објављивао је књиге, позоришна дела, писао позоришне критике, режирао многа дела домаћих и страних писаца. Пензионисан је 1944. године. Постављен је 1949. за хонорарног професора Академије примењених уметности где је радио све до одласка у пензију јуна 1965. Умро је 9. децембра 1975. године.

Библиотеку је поклонио 1972. године. Има око 240 публикација. Садржи његова дела, књиге о позоришту, часописе.

Налази се у депоу, а ознака јој је ПБ23.

25. Библиотека Михајла Пупина

Михајло Пупин (1854-1935)
прослављени научник и проналазач

Поклонио је Универзитетској библиотеци у Београду око 500 публикација. Сем часописа Нова Европа који је Пупин претплатио за Библиотеку 1925. године, још за време зидање њене садашње зграде, као и неколико појединачних поклона у наредном периоду, све остале публикације су из његове личне библиотеке, приспеле у два маха, 1932. и 1933. године. Први велики Пупинов поклон који је Библиотека добила 1932. Чине скупоцена издања вишетомних публикација. Ту је комплет Енциклопедије Британика у 32 тома коју тада није имао цео Београдски универзитет, специјално издање научне серије Смитсоновог института штампано само за претплатнике, збирка савремено говорништво, па ретко двотомно издање ратних карикатура итд. Највећи поклон у књигама стигао је 1933. Поред тога што је то у целини вредна збирка научних дела, интересантни су многи примерци књига са Пупиновим потписима и белешкама. То су књиге које је Пупин користио за време студија у Кембриџу и у Берлину, дела научника који су га инспирисали и увели у свет науке – Фарадеја, Максвела, Лагранжа, Тиндала, Карноа, затим књиге на немачком језику које је користио за време студија експерименталне физике у Берлину и при припреми докторске дисертације. Највећи број публикација, добијених овом приликом, чине доцнија издања штампана у периоду Пупиновог научног стваралаштва, где су заступљена дела многих познатих физичара као и важна дела из сродних дисциплина, али и публикације из друштвених наука, књижевности и уметности. Пупин је лично одабрао књиге за Универзитетску библиотеку и поклонио дела која је волео и из којих је и сам учио, тако да ова збирка, иако представља само део његове библиотеке, чини вредну целину која нам омогућава да пратимо делокруг рада и интересовања овог знаменитог научника.

Ова библиотека има сигнатуру ПБ24,

26. Библиотека Радослава Перовића

Радослав Перовић (1903-1970)

Рођен је у Ваљеву. Основну школу је завршио у Параћину 1913-1914. Наставио је школовање у Француској. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1927. године. Радио је као професор, и мада је по струци био романиста, потпуно се окренуо историјским истраживањима, посебно првом српском устанку. Објавио велики број радова из историје.

Библиотека је добијена на поклон а делимично и откупљена. Садржи око 9.000 библиографских јединица књига и брошура из историје Србије 19. и 20. века, као и из историје других југословенских народа и земаља. Библиотеку је Радослав Перовић, изванредни познавалац новије српске и југословенске литературе прикупљао деценијама, па је од непроцењиве вредности за научни рад.

Ознака ове библиотеке је ПБ25.

27. Библиотека Војина Милића

Војин Милић (1922-1996)
социолог, професор Универзитета у Београду.

Поклонио је 1995. године своју библиотеку и архиву Универзитетској библиотеци. Библиотека има 3473 сигнатуре. Књиге су из области социологије и друштвених наука. Архивски део садржи преписку, разна лична документа, рукописе предавања, рукописе књига.

Библиотека је смештена у депо, ознака јој је ПБ26.

Архивска збирка се налази у Одељењу реткости.

28. Библиотека Мирољуба Тодоровића – легат сигнализма

Мирољуб Тодоровић (1940-)
Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Био је секретар и уредник београдског часописа Видици од 1966. до 1969, a oд 1970. године до данас главни је уредник Сигнала, међународног часописа за интермедијална истраживања. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих Тодоровић је радио као саветник за међурепубличку и међународну културну сарадњу у Министарству културе Републике Србије.

Овај угледни авангардни песник, визуелни уметник и теоретичар, творац сигнализма, поклонио је 2002. године Универзитетској библиотеци легат са бројним артефактима овог нашег неоавангардног покрета. Том приликом је забележено:

„Сигнализам је неоавангардни стваралачки покрет који је настао у српској култури с тежњом да револуционише све гране уметности, а посебно књижевност и ликовну уметност. За нешто више од три деценије деловања кроз сигнализам је прошло шездесетак стваралаца различитог профила. Објављено је више од стотину књига поезије, прозе, есеја. О самом сигнализму одбрањене су три докторске дисертације, једна у Пољској, две у нашој земљи. У наставни програм Филолошког факултета сигнализам је још 1981. године унео професор Милош Бандић.

ЛЕГАТ СИГНАЛИЗАМ, поклон библиотеци „Светозар Марковић“, садржао би:

· све бројеве интернационалне ревије СИГНАЛ, гласила сигналистичког покрета

· књиге сигналиста: поезија, проза, есеј

· зборнике о сигнализму

· све монографске студије о сигнализму

· три публиковане докторске дисертације о сигнализму

· каталоге изложби сигнализма

· један број часописа и листова у којима се налазе блокови посвећени сигнализму, или важнији текстови о нашем покрету и појединим његовим члановима.“

Том приликом је предато: свезака периодике 194, монографија 109, сепарата 4, каталога 23, разгледница 16. Легат се стално допуњава, тако да данас броји око 450 публикација.

У легату се налазе дела Мирољуба Тодоровића: Планета (1965, 1995), Киберно (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Гејак гланца гуљарке (1974, 1983), Инсект на слепоочници (1978), Сигнализам (1979), Алгол (1980), Текстум (1980), Чорба од мозга (1982), Нокаут (1984), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Дневник авангарде (1990), Ослобођени језик (1992) Румен гуштер кишу претрчава (1994) Хаос и космос (1994), Ка извору ствари (1995) Електрична столица (1998), Звездана мистрија (1999), Поетика сигнализма (2003), Токови неоавангарде (2004) и остале монографске публикације овог аутора, као и каталози са изложби у земљи и иностранству, затим дела учесника сигналистичког покрета: Љубише Јоцића, Андреја Тишме, Добрице Камперелића, Илије Бакића, Звонка Сарића, Слободана Шкеровића, Дејана Богојевића, Богислава Марковића и других. Ту су и дела проучавалаца, истраживача и тумача сигнализма: Juliana Kornhausera Sygnalizm propozycja serbskiej poezji eksperymentalnej (na poljskom, 1981), Сигнализам српска неоавангарда (1998), Живана С. Живковића Орбите сигнализма (1985), Сведочења о авангарди (1992), Сигнализам : (генеза, поетика и уметничка пракса) (1994), Од речи до знака (1996), Миодрага Мркића У тами знака (1997, 1998), Миливоја Павловића Свет у сигналима: (прилог летопису сигнализма) (1996), Кључеви сигналистичке поетике (1999), Авангарда, неоавангарда и сигнализам (2002), Жарка Ђуровића Свијет сигнализма (2002), Владана Панковића О сигнализму (2003), Илије Бакића и Звонка Сарића Преко границе миленијума – сигнализам изазов преступа (2005); општа дела о сигнализму – зборник Сигнализам : авангардни стваралачки покрет (1984), Сигнализам у свету (1984), Сигналистичка утопија – библиофилско издање (2001) Гласници планетарног – визије сигнализма (2003), Сигнализам : уметност трећег миленијума – библиофилско издање (2003), Размишљајте о сигнализму – библиофилско издање (2004), Време сигнализма – библиофилско издање (2006), Демон сигнализма – библиофилско издање (2007), бројни чланци о сигнализму – Жанрови у сигнализму (1980), Сигнализам као неминовност свог времена (1980), Сигнална уметност (1981), Позиције сигнализма (1982), Сигнализам у систему контракултуре (1982), Сигнализам – југословенски стваралачки покрет (1985/86), Сигнализам и снага песничке речи (1987), Сигналистичке контроверзе (1989), Естетичке апорије сигнализма (1990), Интермедијална истраживања (1990), Неки облици сигнализма (1990), Сигнализам и граматологија (1990), Генеза сигнализма (1992), О токовима сигнализма (1995). У разноврсним публикацијама Легата је и мноштво чланака и есеја наших и страних аутора о сигнализму : Веселина Илића (1967), Јеше Денегрија (1969), Микелеа Пефетија (1970, 1984), Миливоја Павловића (1970, 1971, 1975, 1985/86), Радојице Таутовића (1970), Гиљерма Дајзлера (1972, 1984), Пјера Гарнијеа (1971, 1984), Оскара Давича (1972), Дануте Ћирлић Страшињске (1972), Свете Лукића (1976, 1996) Љубише Јоцића (1976/77, 1980, 1981), др Клауса Гроха (1977, 1999), Јулијана Корнхаузера (1981), Енца Минарелија (1982), Дејва Оуза (1982, 1984), Мирослава Кливара (1983), др Клауса Петера Денкера (1984), Матеја Дамброзија (1984), Данијела Далигана (1984), Милоша Бандића (1986, 1989), Остоје Кисића (1986), Чедомира Мирковића (1987), Милослава Шутића (1987, 2000), Зорана Маркуша (1989), Ивана Негришорца (1988), Тање Крагујевић (1996, 2001), Дмитрија Булатова (1998), Жилијена Блена (1999), Драшка Ређепа (1999, 2004, 2007), Андреја Тишме (1999, 2000, 2001, 2005), Николе Цветковића (2001, 2003), др Дагмар Бурхарт (2003), Радована Вучковића (2004), Слободана Шкеровића (2004, 2005, 2007), Василија Радикића (2004, 2005), Миливоја Анђелковића (2005, 2007), Душана Стојковића (2005, 2007) и других.

Све ове посебне библиотеке и легати допринели су да се фондови Универзитетске библиотеке обогате и да представљају праву ризницу писане речи.

[1] Радосав Марковић:Универзитетска библиотека у Београду: 1921-1945, Београд, 1968, стр. 47.

На Растку објављено: 2008-07-04
Датум последње измене: 2008-07-04 22:27:10