Давид Кецман Дако

То место где живе анђели

О поетици Звонка Сарића“ или: могућност ишчитавања књиге „Неонски завртањ“

Готово на све појавно, најпре на оно што га окружује, што му је досежно погледом ока, што услушкује или додирује, свеједно да ли је реч о предметима, или о оном што се „одаје“ дамаром / пулсом,, сликом или звуком, Звонко Сарић реагује / узвраћа истом мером. Није од оних који ће да устукне, да подражава, да се клони последица, да ставља маску како би се показао у неком другом обличју, по мери оног ко би га само таквог, лажног и свему подобном, могао да прихвати. Песник у чијој поетици онај фамозни симулакрум нема шта да тражи.

Такав утисак се о овом човеку, на истоветан начин као и о његовој поетици, а што је, у овом, случају, доиста недељиво, стиче ишчитавањем збирке његових крајње урбаних песама на страницама књиге загонетног наслова „Неонски завртањ“, објављена у издању Хрватске читаонице, у Суботици 2004. године.

Ако је веровати мишљењу / ставу да је песник и његово дело не само оно што је садржано између корица књиге, него и, можда понајвише, оно што у читаоцу остане након читања, па га с времена на време, понуканог оним што је у пресној јави и сам уочио, а подсетило га на „некад и негде прочитано“, потражи у нераскрченој гомили од књига, тада се о Звонку Сарићу и може рећи да је то стваралац од нерва најпре за препозвање, а потом и урбано ознаковљавање, речима, очигледности, наравно, од стране оног који уме да влада собом пролазећи без Аријаднине нити кроз лавиринт од свих најзамршенијих, најтеже проходних. Дакако, реч је о лавиринту сопствене душе.

Звонко Сарић са нескривеним презрењем гледа на поезију / књижевност која улепшава стварност, која пени од милозвучности, лаковерности, од бујице узаврелих осећања што их изазива страст, заслепљеност тренутком у коме се јавља слика из рајског врта мира. Дубоко свестан пролазности свега појавног, свестан да је живот јединке само оно време у коме се човек, као и свако друго биће, нечим оглашава, само док дише, док хода, али и док се репродукује, док сања, или све док одсањано може да преточи у нешто стварносније, можда и у други, још лепши/ садржајнији сан, на све што га изазове са циљем да га потчини, укроти, усмери у нежељеном правцу, узвратиће подсмехом, веома садржајном и одлучном иронијом, надасве истином која је ту да посведочи о његовом ставу, свеједно да ли је реч о завичају и завичајности као стеги која му ограничава радијус и кретања, и певања, и мишљења (Гарбо Суботица, на пример, честа синтагма која сугерише и чињеницу да је ово град првих кинематографа / илузиониста на овом делу велике Паноније), или о религији, идеологији, потрошачком менталитету, о музици, о књигама и „писцима – лисцима“, о женама и о љубави ...

„Неки моју поезију сматрају тешком- казује у песми (А)типично – али одбијам/варати младе људе правећи језичне или тематске компромисе“ (стр. 19.)“. Сарић не пристаје да као песник који има шта да каже у свом времену, а да при том не личи ни на кога, не само међу живима, своме увек могућем и правом читаоцу, оном који ће га разумети и прихватити као неког ко је уместо њега артикулисао и његову (читаочеву) мисао настало истим поводом, буде сврстан у корпус оних свима разумљивих, а још више свима допадљивих лирика. Он доиста и није песник на кога је пресудно утицала домаћа лектира, или „савремени класици“. Пркосник је то који као прстом у око „сипа“ у лице истину без калкулисања / упитности да ли је то тако требало, да ли је добро, шта ружно након вербалног искока да путањом бумеранга да очекујем. Напротив. На сваки симулакрум од живота узвраћа управо онако како га слободан човек, слободан пред собом самим, у свом свакодневном ходу кроз презент свој насушни, као и у свом ничим спутаном сну, осећа, воли и поштује...

Оно што у овом свету не ваља, што нас замајава, ограничава, чини беспомоћним, усмерава ка нежељеном, а обавезујућем правцу, што нам намеће подређени начин / калуп живљења, све што је у супротности са природношћу / исконом, по мишљењу овог песника, заслужује да буде означено правим именом / симболом, препознато, дакле, тиме и маркирано најпре за подсмех, а потом и померено на маргину, што је могуће даље од оног што је живот један и једини. Тако у песми „Ходање по води“, а што је и насловом алузија на веру, Сарић каже: “висока је цијена немарности/ и зато, у интересу/ лијечника и пацијената / да се зна: / највећи сполни орган је ум“.

Овим, а посебно последњем цитираном стиху и не треба коментар. Довољно је да нас неочекивани / шокантни израз изазове на кратку паузу при читању и следом осмеха и климањем главом да брзо и сами себи докажемо да је за све, поготово оне највеће трагедије у нашој цивилизацији, кривица за наставак свакојаких невоља на наокаком људском уму. И не само на уму који ствара, колико на уму моћника који достигнуто интелектом усмеравају ка тами од свих најгушћој, попут оне која је настала након бацања атомских бомби.

Све је у овом нашем свету подређено техници, међу њима и средствима масовне комуникације, чија је употреба доведена до тог нивоа / значења да смо без техничких помагала потпуно неспособни за живот: „мој радикалан избор тематике – каже такође у песми „Ходање по води“ – након посјета site-а/ водеће веб-књижаре / карактеризира хуманистичка оријентација/ и поетски хуманизам / спојени с великим мајсторством / као форми свјетлосне илузије / то мјесто гдје живе анђели, / а за декоративну технику / користи се Ф 13 седатив, о води је ријеч наравно, / али највише о оној / потребној за живот писца / искихан трагалачким патосом / то суптилно шапутање природе, / калоричан light маргарин / као с рекламе / брз поглед на свијет, / али најприје треба савладати / дигитални јаз,/ гумене душе горе / између корица романа / Grahama Greena, / кад сам био дијете / хтио сам постати / ватрогасац.“

У песмама „Неонског завртња“ ишчитавамо задату нам стварност, али посредством оног што песник бележи ослушкујући свој унутрашњи зов / бунт, само речима могућу реакцију. Зарад бољег разумевања оваквог, Сарићевског начина певања и мишљења, ваља бити близак, бар у поимању, оном што је и на њега утицало, што га је изазвало да се определи за поетику својствену сигнализму, поетици mail-arta, егзистенцијалистичком у уметности, надасве за поетику граничних стања у којој нема средине, компромиса, све је подређено исказивању оног јаза /међупростора у невољама располућеног човека који светом ходи без сигурног ослонца, без равнотеже. Човек о коме или за кога „пева“ онај је који је остао без могућности да се буди обасјан топлином јутарњег сунца, који речима не може / не сме да верује, који је треном рођења упућен /осуђен на ход простором који је пустиња, где је готово све бес оваплоћујућег мириса и укуса оног што живот чини заштићеним и споља и изнутра, лепим, надасве природним.

Могућа су и свакојака друга тумачења не толико Сарићеве поетике, колико оног у себи а што је ехо прочитаног / доживљеног. Звонко Сарић је стваралац који не подилази читаоцу, који има довољно знања о свету којег мора да „одживи“, али и о себи, о свом животу и свом месту у времену које се именује као властити живот. Из скупине је и следбеник / настављач оних наших песника који су седамдесетих година минулог, 20. века, имали смелости да се огласе друкчије од песника из „домаће лектире“, супротно од свега признатог, високопоштованог, награђиваног... За разлику од тих и других песника сродног концепта, Звонко Сарић као главно средство у исказивању свог бунта против наметнутог реда ствари и (з)бивања, против сваковрсног лицемерја (идеолошког, верског, интелектуалистичког...), понајвише користи иронију, па и сарказам. Међутим, овај песник разгаљује својом умном хуморношћу која није сама себи циљ него се показује као најфункционалније средство за скидање маске с лица, али и за ишчитавање загонетне белине између редова свакојако испревртаних штива, са страница и „озбиљних књига“, али и стрипа, па се његова песма / прича доима и као мозаик, као колаж који, чим је окончан, престаје бити збиром неспојивог, а постаје потпуно нови садржај, наспрам, а често и против свега, а највише оног од чега је настао.

Свестан да живи у свету у којем су најдоминантнији, најпожељнији демони лакоће и демони површности, којима је све подређено, овај писац налази довољно снага за плес и то такве форме, садржаја и ритма којим само на себи својствен начин (до)казује да има шта рећи и да речено није такво да га и обични лахор може учинити невидним и нечујним.

Неонска светлост бљештавија од сунчане/звездане, али и ослепљујућа светлост, светлост која не утиче на стварање хлорофила нити људско лице боји животом. Завртањ? Бојати се да једним тумачењем / одгонетањем имена књиге све друго на њеним страницама учинимо недовољно добро ишчитаним. Иначе, сам писац у једном другом тексту, насталом много после објављивања збирке „Неонски завртањ“, а увек у старом друштву „ SF-horrora у којем је заставница Ripley поновом усмртила чудовиште“, у белешци о дану испуњеном све самим којештаријама а за живот нужним радњама, у последњој реченици казује колико је и непомирљив и, вероватно, “непоправљив“, не само у погледу писања, него и у погледа опредељења да свој живот обоји истином о себи подједнако као и о другима. Без симулакрума. „Демони лакоће и површности могу наставити свој плес, али ја нисам путник без повратне карте!“