Јозеф Ј. Фекете

Размишљања о сигналистичком роману

Звонко Сарић суботички сигналистички песник, прозни писац и теоретичар, одлучио се за једну неуобичајену и несвакидашњу језичку авантуру, када је покушао да резултате и обрте сигнализма, неоавангардног, транскултурног, српског (сада већ и међународног) уметничког правца, преточи у наративну прозу. Радећи на ствара–њу таквог наративног текста, Сарић је за овај деконструкционистички уметнички покрет успео отворити путеве ка до сада скоро нетакнутим пределима прозне поетике. Сигналистички уметнички правац речима је одузео њихово значење, деконструкцијом их сводећи само на ниво знака на пољу визуелне поетике која је премошћавала баријере националног језика и традиционалне поезије, као и поезије историјских авангарди. Са таквим речима-генераторима које у поетичком окружењу производе и добијају сасвим ново значење и са знаковним системима који негирају структуру језика, испричати једну перманентну причу скоро је немогуће.

Звонко Сарић је врло добро знао за горе речено и морао је бити попустљив у корист традиционалне прозне поетике, јер се наративни текстови не могу бесконачно оптерећивати са сигналистичком декомпозицијом и деконструкцијом, јер тада главни делови текста (body text) за читаоца постају неатрактивни и неће изазвати пажњу и повећано интересовање. Значи, требало је конструисати једну фабулу која носи у себи догађања и симболе, оформити просторно-временску структуру, створити перманентну нарацију, а све је то требало да створи неку врсту оквира у којем се писац може упустити у опис тока свести, и у којем се могу користити интермедијални резултати сигнализма, а то је уједно омогућило и стварање одређене драмске напетости међу употребљеним језичким нивоима реторичких фраза. Наратор романа наизглед континуирано, релативно хомогено прича фабулу која обједињује прошлост, садашњост и будућност, али у том јединству одвајају се поетизирани лирски глас, бујно барокно исказивање, метафорично оглашавање, сигналистички минимализам, шатровачки говор, као и визуелни ниво комуникације.

Текст садржи бројне оријентационе тачке наднационалног, интернационалног карактера сигнализма, али фабула романа говори о потрази за културним идентитетом буњевачких Хрвата, из чега директно произилази да писац-наратор тражи сопствени идентитет који се утврђује и који се заснива на постојању културне баштине. Употреба националног језика у сигналистичком роману према резултатима Сарићевог експеримента и оних досадашњих (Мирољуб Тодоровић у рецензији романа Хватач душе као предтекст спомиње сигналистичка дела, два романа Илије Бакића: Пренатални живот и Нови Вавилон), у односу на поезију је неопходна: сам текст треба да створи значење, јер се не може очекивати од читаоца да он сам реши све нивое значења.

Хватач душе је заправо роман о Суботици, а на основу испричане фабуле, раније би овај роман могли уврстити у ред научно-фантастичних или утопијских романа. По мом осећању, прича која је пројицирана у сајбер-простор града и која се догађа у будућности са рефлексијама на садашњост, али која се протеже и у прошлост до осамнаестог века, ипак је покушај, тачније експеримент, испробавања "носивости" самога текста. Јунак који креће у авантуру проналажења и потврђивања сопственог идентитета и који уједно разоткрива психопатологију суботичких буњевачких Хрвата, жели себе дефинисати у језику, у писаном тексту, односно причом саградити идентитет и интегритет који посредством језика и кроз текст проналази у вези са светом, али не са актуелним светом или у пројекцији будућег, него са оним светом који произилази из тројства: реалност-виртуалност-халуцинација. Тако верно сигналистичкој творби текста технолошки и феноменолошки одређен свет описан је у роману језиком технологије и феноменологије. У матици нарације романа појављују се научне, технолошке и уметничке информације, које у новом текстуалном окружењу добијају нов живот и недевалвирано функционишу. Слично је у текст уткано и безброј имена панк и рок група, филмских звезда, хероја стрипова, ликова из литературе, научника, уметника, савременика и историјских личности који постају елементи градње прозне приче.

У роману легуру реалног и виртуелног света чине техничке справе, рачунарски програми и преко њих уплетен сајбер-простор који служе као позадина технолошке реалности живота, али популарност реалног смањује се из дана у дан, јер реалност за наратора (и творца) романа постаје само стварање текста. Једина хватаљка постаје сам текст који у случају овог романа пулсира осетљивим дрхтајима. Такав ритам генеришу минималистичким поступком грађене реченице Звонка Сарића које прелазе у богате барокне вишесложне реченице, након чега је скоро неминовно да говоримо о поезији поводом ове прозе. Јунак приче заправо живи у текстуалном свету садашњости, будућности и прошлости, али писац такво стање не рашчлањује у засебне партије, него монолог наратора плива у бујици реалних, виртуелних и халуцинантних искустава, док су у основни текст уграђени спољни елементи: фиктивни е-мејлови, научне студије, бујице речи, а визуелне секвенце омогућују читаоцу, осим сазнања о експерименталном сигналистичком роману, додатни ниво комуникације.

Превео с мађарског: mgr. Szabó Zsombo

Fekete J. József. Први пут објављено у Интернационалној ревији „Сигнал“ бр. 28/29/30, 2004.