Јарослав Супек

Радомир Машић и сигнализам

Негде почетком 1981. године Мирољуб Тодоровић ми шаље своју сигналистичку карту којом ме обавештава да у близини Оџака, где живим, активно ради нови сигналиста Радомир Машић који се налази у оближњој Кули. Јављам се Машићу и убрзо добијам препоручено писмо од њега, у коме ме обавештава шта се све ради у Кули поводом сигнализма.

Друже Супек,

Мирољуб Тодоровић ми је већ пре неколико дана јавио да Вам је послао моју адресу тако да сам већ неколико дана чекао да ми се јавите.

Мислим да је веома важно то што сте тако близу па ћемо убудуће моћи чешће да контактирамо што би, верујем, било веома важно за рад обојице поготову што овде имамо намеру да сигнализам мало више популаришемо и да му, бар у нашој средини, иницирамо право место које он у културном животу једног града заслужује.

Што се галерије тиче када дођете видећете о чему се ради. Користимо простор једне посластичарнице где се окупљају млади тако да сви изложени радови имају праву публику. Осим тога током овог или почетком наредног месеца организујемо (Клуб ‘Стазе’ и Културни центар) изложбу сигнализма поводом чега ће се издати и каталог изложбе. У међувремену онај горе поменути простор биће предвиђен за најновије радове сигналиста. Тако ће се истовремено одржати две изложбе сигнализма.

О свему осталом када дођете овамо. Што се Вашег доласка тиче могу Вам рећи да мени одговара било који дан и било које време. (...) Уосталом боље је да дођете што пре. Лако ћете ме наћи и да се тренутно не налазим код куће. (...)“.

Писмо је датирано: Кула, 07.02.1980. година.*

Контакт је дакле био остварен и ја одлазим у оближњу Кулу да се упознам са Радомиром Машићем. Тада, од њега, сазнајем да се он активно бави и објављивањем алтернативних издања. У време кад смо се упознали већ је издао „SIGNAL ART“ књигу Мирољуба Тодоровића и своју књигу „MAIL ART“, обе под окриљем Књижевног клуба „Стазе“. Сада спрема сигналистичко издање и изложбу у кафе бару „Викторија“. Требало би да припремим радове за изложбу сигнализма у Кули као и један рад за репродуковање у „Сигналистичком проспекту“ број 1, који ће пратити изложбу, договорено је на крају нашег сусрета.

Издавачка делатност Радомира Машића

Како ни о ове две књиге а ни о поменутом „Сигналистичком проспекту“ није довољно писано позабавићу се најпре с тим публикацијама.

Књиге су мањег формата, готово квадратног облика (16,5 х 16 цм), штампане само са једне, непарне стране, без нумерације страница. Књига Мирољуба Тодоровића има 36 страна, све стране су штампане у црно-белој техници осим насловне, односно прве стране које су идентичне и одштампане плавом бојом. Књига Радомира Машића на насловној страни нема репродукцију већ само три косе линије између којих је име и презиме аутора, односно назив књиге „MAIL ART“ све одштампано сивом бојом. Прва страна је празна а на другој је исписано само „СТАЗЕ“, издавач чији је пун назив Клуб књижевних и ликовних стваралац „Стазе“. Књига Радомира Машића има 34 стране са уводним текстом Мирољуба Тодоровића о мејл арту и Машићевом раду у оквиру мејл арта.

Мирољуб Тодоровић „СИГНАЛ АРТ“

(Signalist edition, Сигналистички документациони центар Београд/Културни центра Кула, новембар 1980.)

Књигу Мирољуба Тодоровића „СИГНАЛ АРТ“ отвара рад са официјелним поштанским маркама под називом „Југославија 1972“. Затим следе Тодоровићеви радови са његовим уметничким печатима, односно отисцима помоћу којих овај уметник ствара нове облике. Симбол сигнализма је отиснут тако да представља покретачке зубце механизма који меље слова. Уоквирени правоугли печат „SIGNALIZAM SIGNALISM 1959 – 1979 think about signalism“ је двапут отиснут: вертикално и испод по хоризонтали; тако да са комбинацијом неуоквиреног уметничког печата твори човечији лик. На овом потоњем печату, у два реда, великим латиничним словима на енглеском и српском пише: „THINK ABOUT SIGNALIZAM – RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU“. Ту је и комбинација Тодоровићевог печата - адресара, са оним Размишљајте о сигнализму, који вишеструко отиснут даје облик цвета.

Следе репродукције писама, односно сигналистичких поштанских карти, упућених познатим уметницима која су враћена на адресу пошиљаоца (On Kawara, Dennis Openheim, Millet Catherine ...) – могло би се рећи из циклуса неостварене комуникације. Затим су у књизи репродуковане поштанске карте са сигналистичким и мејл арт радовима упућене Виктору Тодоровићу, односно Динки Тодоровић. На крају књиге су репродуковане сигналистичке поштанске марке Мирољуба Тодоровића, односно радови са сигналистичким маркама упућени на адресу самог аутора (вероватно и мејлартистима широм света).

На самом крају књиге, на унутрашњим корицама, је фотокопија целе стране из неког часописа са наднасловом „СИГНАЛИСТИЧКА ПОШТА“ и текстом Мирољуба Тодоровића под називом „Шта је то Мail Аrt - Мail Мoetry?“.

Радомир Машић „MAIL ART“

(Клуб књижевних и ликовних стваралац „Стазе“ Кула, 1980.)

Радови објављени у овој Машићевој књизи послужили су му за касније прештампавање у облик погодан за мејл арт: поштанске марке, дописнице и уметничке печате, као и плакате. Тако је већ први рад у књизи објављен и као плакат (у малом слову „а“ велико слово „А“). Следећи рад већ има перфорирани порубљени оквир, односно изглед поштанске марке у коме је лик самог Машића у негативу, а испод његовог лика бројеви од један, два, три ... девет до нула – као вид идентификације оног негатива са слике.

Ту су и визуелни, као и сигналистички радови без перфорације, које је Машић касније користио за отисак на официјелној дописници. Реч „dixi“ (латински рекох) је била одштампана на полеђини дописнице (месту за писање текста), док је на лице дописнице резервисаном за адресу примаоца, односно пошиљаоца био ударен Машићев печат - адресар и исписана адреса примаоца. На сличан начин је презентован и рад „Не тумбај „[1] који има облик налепнице за поштанске пакете, а у којима је у посебним квадратићима нацртан (следећим редом): кишобран, две усправне стрелице које указују како пакет треба поставити, чаша (да је пакет ломљив) и на крају човек!

Ту је још и рад „ЕГО СА ЦРТОМ“, фактички пресечена реч ego, затим рад „ЧОВЕК У ОБЛАЧИЋУ“ - мали човек у великом облачићу (стриповском изуму који указује на то који лик, нацртан у стрип квадрату, тренутно говори), у овом Машићевом раду велики облачић указује на човека у облачићу, који на тај начин велича себе.

Последњи рад у књизи је натпис у три реда малим латиничним словима великог формата:

art

ipso

facto

Фактички, уметнички стејтмент целокупног Машићевог животног опуса који, у преводу на наш језик гласи: УМЕТНОСТ САМИМ ЧИНОМ.

Signalistički prospekt no.1

(Каталог изложбе, март 1981, Клуб књижевних и ликовних стваралаца „Стазе“, Кула)

„Signalistički prospekt no.1“, како пише на насловној страни ове сигналистичке публикације, претпостављам да је оно „no.1“ у наслову указивало на чињеницу да се очекују и „no.2“, „no.3“, „no.4“ ... Али, нажалост изашла је само ова једна, једина сигналистичка публикација у Кули.

„Signalistički prospekt no.1“ је формата А₄ умножен техником електроматрице и захефтан, у горњем левом углу хефт машином, има 17 ненумерисаних страна и одштампан је само с једне стране листа папира. На насловној страни је испод назива публикације и сигналистички знак те, у доњем делу, уоквирена назнака: каталог изложбе – март 1981. - Кула .

Следи текст Мирољуба Тодоровића „ФРАГМЕНТИ О СИГНАЛИЗМУ“, са следећим поднасловима: „Простори сигналистичке поетике“, „Компјутерска и програмирана поезија“ и „Улога сигналистичког песника“. Следећа страна садржи два сигналистичка рада Љубише Јоцића „Око“ и „Коло“, затим је на целој страни сигналистичка песма Мирољуба Тодоровића „У част Драгана Алексића“, те фотографија објекта Миливоја Павловића „БЕЛА КЊИГА“, заправо један од низа радова овог аутора са „БЕЛОМ КЊИГОМ“ у којој су само нумерисане празне странице.

На следећој страни је текст Дениса Понижа из Љубљане (Словенија), на словеначкој језику, под називом „FRAGMENTI JUGOSLOVANSKE EKSPERIMENTALNE IN AVANGARDNE UMETNOSTI“, у овом фрагменту Денис Пониж пише о сигнализму. Затим следи текст из пера италијанског уметника и критичара Енца Минарелија, у преводу на српски језик, под називом „СИГНАЛИСТИЧКИ ПОКРЕТ“, те француског критичара Пјера Гарнијеа, без назива, о савременој експерименталној и авангардној поезији. Гарније на крају текста закључује:

Напоменимо и то да је центар авангардне гравитације варирао према нацијама: конкретна поезија у Немачкој и Јужној Америци, звучна и спатијална поезија у Француској, визивна поезија у Италији, сигналистичка поезија у Југославији ... То значи да у овој промени експерименталних песничких врста нисмо добили само умножавање могућности, већ и богату разноврсност“.

Девета, ненумерисана, страна „Signalističkog prospekta no.1“ у целости је посвећена једном од циклуса визуелних радова Остоје Кисића под насловом „МОТИВИ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ИСТОРИЈЕ“, овде је објављен „МОТИВ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ИСТОРИЈЕ“ посвећен Иви Андрићу. На следећој страни Мирољуб Кешељевић објављује „ПОТЕНЦИЈАЛНО СТАЊЕ“, а затим следи текст на две стране Спасоја Влајића „Фонизам синестезије“, или како стоји у наднаслову „Сигналистичка критика првог начела Фердинанда де Сосира“. Затим је ту још визуелна песма Дениса Понижа под насовом „PrivatGalerie“, мејл арт рад Ранка Игрића из Загреба (Хрватска), те моја два визуелна рада „Бесконачно плус један“ и „О сигнализму“, као и рад Радомира Машића „ПЕСМА“. Овај рад је са подлогом на којој су густо исписана слова писаћом машином (мала латинична слова), преко њих су разбацани делови огромних латиничних слова која се могу, с обзиром на њихов неоубичајени положај (мимо очекиваних редова) различито тумачити: „V“ или „A“, „c“ или „u“, „r“ или „J“...[2]

На крају овог „Signalističkog prospekta no. 1“ је и рубрика „СИГНАЛИСТИЧКЕ ВЕСТИ“. Овде се осим о књизи пољског критичара Јулијана Корнхаузера „СИГНАЛИЗАМ – ПРЕДЛОГ (ПРОГРАМ) СРПСКЕ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ ПОЕЗИЈЕ“, те најаве књига о сигнализму Остоје Кисића и Миливоја Павловића, може прочитати и вест која у целости гласи:

У Кули је 17. марта 1981. године изложбом сигналистичких радова отворен ‘Сигналистички проспекст’, изложбени простор намењен сигнализму. ‘Сигналистички проспекст’ делује у оквиру Клуба књижевних и ликовних стваралаца ‘Стазе’ из Куле. Планирано је да се у току ове године организује серија сигналистичких изложби, како би се стекао потпунији увид у стваралаштво овог покрета. У оквиру изложби, које ће се организовати у ‘Сигналистичком проспексту’ повремено ће се издавати и каталог у коме ће се објављивати текстови и други радови сигналиста. ‘Сигналистички проспект’ се налази у просторији Disco-cafea ‘Victoria’.

На крају је и лична карта ове публикације из које сазнајемо ко је њен главни и одговорни уредник, рецензент, лектор и коректор, преводилац са италијанског и француског, затим ко издаје публикацију, тираж (200 примерака), уз напомену да је умножена техником клуба „Стазе“, и да је њен реализатор Радомир Машић.

Радови Радомира Машића објављени у сигналистичким публикацијама

Осим у поменутом „Signalističkom prospektu no.1“, где се Машићева дела по први пут појављују у једном сигналистичком издању, његови радови запажени су и у каталогу „СИГНАЛИЗАМ 81“ издатом поводом велике изложбе сигнализма у Оџацима[3]. Пошто је за ту прилику сваки од аутора уредио своју страну, Машић је за каталог одабрао рад под називом „Акција 21“. То је, у ствари, фотодокументација његових уличних акције из 1981. године одржане у Кули.

Рад се састоји од две фотографије:

- на првој фотографији Машић, обележивши кредом место где стоји, или своја стопала, црта и стрелице које указују према њему;

- на другој фотографији су само та, обележена кредом, Машићева стопала (без уметника, и фотографисана из супротне стране) и стрелице које упиру у његова стопала - али са свих страна.

„КЊИЖЕВНА РЕЧ“[4] из 1982. године, посвећена сигнализму, доноси више Машићевих радова. Тако на страни 8 можемо видети његов рад (без назива), који се састоји од осам истоветних уметникових ликова из профила, у четири низа. Први низ одозго у глави има „инсталирану“ штоперицу која указује на проток времена, у другом низу се у петој глави уместо штоперице појављује мртвачка лобања. Ова мртвачка лобања се појављује и у следећем, трећем низу, уместо штоперице у четвртој, шестој и седмој глави. Четврти низ почиње са штоперицом у глави, онда лик без ичег, осим црнине у глави, па лик са штоперицом и још једна лик са штоперицом, затим лик са мртвачком главом – док последња три лика немају ништа, осим црнине у глави - глава им је „испрана“.

На једној страни „КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ“ је визуелни рад који представља један од најбољих примера Машићевог уметничког стејтмента ART IPSO FACTО, илити УМЕТНОСТ САМИМ ЧИНОМ: дечији трицикл уоквирен словима, односно енглеским речима, које немају ама баш никакве везе са објектом који уоквирују. На страни 20, где и почиње блок посвећен сигнализму, налазимо столицу уоквирену деловима реченице енглеског текста, (Машић није говорио енглески!).

Ови радови су ми се изузетно допали па сам затражио од аутора да ми покаже оригинале да видим какав би ефект на мене произвели, претпостављајући да су изведени у колору. Машић ми је тада одговорио да он НЕМА оригинале већ, при свом раду, исече шта му треба, затим то послаже на фотокопир машине и направи пробну фотокопију. Па ако му се копија допадне - направи још десетак истоветних копија, а оно што је било на стаклу фотокопир машина, (такозвани „оригинал“) и творило ту фотокопију, покупи, згужва и баци у корпу за отпатке!!! Исто тако је радио и радове у техници сито-штампе! Био је то део његовог поимања уметности изражене његовим уметничким стејтментом: „ART IPSO FACTO“, односно „УМЕТНОСТ САМИМ ЧИНОМ“.

Машић је, колико је мени познато, једина од ретких савремених уметника који иза себе није оставио ОРИГИНАЛ радове.

Следеће сигналистичко издање у којима се појављују Машићеви радови је публикација „СИГНАЛИСТИЧКА ИСТРАЖИВАЊА“[5]. Ово је једина публикација, у оквиру сигнализма, која је урађена на један чисто мејлартистички начин. Наиме у мејл арту су биле познате публикације типа: начини толико и толико истоветних радова одређеног формата и пошаљи их, а ја ћу од приспелих радова сачинити публикацију, укоричити је и слати мејлартистима широм света.

„Сигналистичка истраживања“, из 1982. године су А₄ формата укоричени радови оних сигналиста који су послали своје прилоге умножене у 200 примерака, странице су нумерисане само до броја 31, а затим следе ненумерисане стране визуелних радова. Занимљиво је да је Машићев прилог, за овај каталог, заједно са визуелном песмом („КОМПЛЕКС 9“) још једног сигналисте - Мирољуба Кешељевића. Претпостављам да је Машић, који је имао приступ бесплатног фотокопирања на свом радном месту, уз свој рад фотокопирао и поменути Кешељевићев рад.

Како је Машић у то време прешао на велике формате плаката, на овом раду, објављеном на страни 34 је фотографија на којој овај уметник држи своје дело „Манипулација“. Ево шта о овом делу пише ликовни критичар Драган Булатовић:

„(...) Постојала је код Машића кратка фаза испитивања изражајних својства стрипа (елемент стрипа), али је она остала у сенци настојања да се сликовна порука ослободи реторичких законитости у презентацији. Плакат је за тренутак плодно ујединио претходна искуства и донео нови квалитет. Понајпре је то видљиво у сликовној компоненти плаката – стрипа Манипулација. Несумњиво је да је језички део овог рада урађен у духу најбоље традиције визуелне поезије, а сликовни-стриповни део у потпуно јасном ликовном (валерском) изразу. Али, остати у законитостима слике, за Машића је значило не бити довољно дејствен. Јер плакат је био, ипак, само изабрана, друга форма; слика, после поезије, само други медиј. Очигледно недовољан му. Није стога чудо што је тек у акцији успео да се комплетније ангажује. Био је то почетак нових истраживања.[6]

Сигнализам у Кули

На отварању изложбе посвећене сигнализму у Кулу био је и Мирољуб Тодоровић. Тада од њега сазнајем да је један део оног до чега сам дошао, бавећи се нечим што сам у оно време називао административна уметност, фактички мејл арт. Пре свега моја акција „ПИСМА“, као и радови са печатима („ПОНИШТЕНО“), те целине настале низањем већ употребљених поштанских марака. Радови са поштанским маркама, које су садржале преминулог доживотног председника СФР Југославије, били су презентовани на мојој првој самосталној изложби, организованој у Кафе бару „Викторија“ у Кули, одмах после изложбе сигнализма. До ове изложбе је дошло на Машићево инсистирање, јер сам никад нисам био склон презентацији својих радова. Он је строго пазио да све буде у духу важећих прописа и такозваног протокола, тако да је за ту моју прву самосталну изложбу шапирографиран и каталог: Јарослав Супек „АДМИНИСТРАТИВНА ИЗЛОЖБА“ Кула, 1981, а Машић је написао и рецензију.

Нашао сам неке делове ове рецензије и овде их по први пут објављујем:

Административна уметност ?

„При осмишљавању административне уметности Супек је кренуо из супротног правца, од досад познатих стварајући сопствену уметност: он је од већ постојећих стереотипних (и важећих) печата, формулара и осталог потрошног материјала разгранате администрације, стварао (незнатном интервенцијом) нешто као уметничко дело. Занимљиво је приметити да у томе овај уметник веома слободно интерпретира - употребљава и сопствено име и презиме, односно слова која чине склоп његовог имена и презимена: административну идентификацију његове личности. Супек је у тој тежњи дошао и до сопственог „открића“ – поштанске уметности, односно „Дописне изложбе“ како је он назива, а независно од промена у токовима светске авангардне уметности. Своје виђење поштанске уметности Супек представља кроз рад – пројект „Писма“ у коме аутор исписује своје идеје, пакује их, затвара у коверт и шаље их поштом – себи. Добијене коверте не отвара, тиме, како аутор сам каже: ‘оматеријализована идеја прелази поново у чисту идеју’.

(...)

„Прикупљање“ искустава прошлих уметничких пракси, у области административне уметности видно је и у пројекту „Билтен“, који је у потпуности репродукован у каталогу Кулске изложбе. Идеја водиља је у Супековом слободној интерпретацији Бретоновог аутоматског текста (која је представљена и у његовом ранијем раду БРЗО ПИСАЊЕ*), а он га везује га за сумњу да човеково физичко тело тим аутоматским записивањем текста – брзим писањем, може да изрази и човеково духовно тело.

(...)

После изложбе у Кули следила је и изложба сигнализма у Оџацима. Како је до тога дошло описао сам тексту „СИГНАЛИЗАМ У ОЏАЦИМА“[7]. Машић је активно учествовао и у припреми ове изложбе, како својим радовима, тако и прикупљањем материјала за њену поставку.



* Машић је погрешио годину, требало би да стоји 1981. а што ће се видети и из текста који следи, односно књига М. Тодоровића „SIGNAL ART“ је у Кули издата новембра месеца 1980. године .

[1] Називи за радове преузети из монографије „Радомир Машић ART IPSO FACTO, активности у новој уметничкој пракси 1970 – 1985.“, Народна библиотека Кула, 1986.)

[2] Рад из циклуса Машићеве визуелне поезије „ЗНАК“ објављен као посебна, алтернативна публикација у издању аутора, Кула 1981. година.

[3] Више о овој изложби у мом тексту „СИГНАЛИЗАМ У ОЏАЦИМА“ (Часопис за књижевност, уметност и културу „ГРАДИНА“ Ниш, бр.10/2005, стр.160 -165)

[4] Лист књижевне омладине Србије „КЊИЖЕВНА РЕЧ“, Београд, г. XI, 10. март 1982.

[5] „Сигналистичка истраживања“, Срећна галерија СКЦ, Београд, 12-24. октобра 1982. године.

[6] Драган Булатовић: „УМЕТНИЧКА АКТИВНОСТ Радомира Машића“, (Монографије „Радомир Машић ART IPSO FACTO, активности у новој уметничкој пракси 1970 – 1985.“ Народна библиотека Кула, 1986, ст.19)

* Каталог „СИГНАЛИЗАМ '81“, Културно-просветна заједница Оџаци, 1981, ст. 19

[7] Часопис за књижевност, уметност и културу „ГРАДИНА“, Ниш, бр.10/2005, ст. 160-165

На Растку објављено: 2008-03-28
Датум последње измене: 2008-03-27 21:20:26
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам