Душан Стојковић

Демонски планетарни сигналист

Напред у антологије!
(„Носталгични крејони“)

Где је и шта је сигнализам данас? Да ли га је задесила судбина ранијих књижевних покрета који су или „умирали“ брзо или трајали продужено несвесни да су одавно зашли и „испали“ са главне литерарне сцене? Убеђени смо да је сигнализам, захваљујући пре свега огромној енергији, непрестаном мењању, а у последње време иновантном и инвентивном враћању  - уз видљиво „богаћење“, и вредносно - оствареном, несвакидашњем таленту Мирољуба Тодоровића, итекако жива и занимљива књижевна чињеница. Група се осипала, али су јој, с друге стране, приступали нови аутори који су, доносећи препознатљиво стваралачко писмо, показивали, и доказивали, да припадање једном књижевном покрету не значи истовремено и нужно по вредност литерарног дела погубну униформност једнаку безличности. Поред правих сигналистичких писаца, ту су и они које (попут Дејана Богојевића или Звонке Газиводе, на пример) можемо назвати сапутницима овег покрета. Последњи сигналистички, или боље - неосигналистички, „талас“ предводи, уз Илију Бакића и Звонка Сарића, Слободан Шкеровић. У недавно објављеном зборнику сигналистичких радова, који је по његовом есејистичком тексту и насловљен - Демон сигнализма (2007), показао се као занимљив и провокативан књижевни критичар и есејист. Прошле године је у Светским свескама Београдске мануфактуре снова, објавио збирку научно-фантастичних прича Све боје Арктуруса. Пре књиге о којој пишемо штампао је две песничке збирке: Срца (1987) и Индиго (2005). Друга поетска књига била је, види се то из данашње перспективе, прави и вредносно уједначен (и поред тога што су у збирци песме које су настајале у широком временском распону: од 1979. до године када је она била објављена) увод у Јерихон, Јерихон. Оне чине, заправо, прави песнички диптих. Стога ћемо се најпре, најкраће могуће, задржати на њој.

Састављена је од дванаест дужих песама, готово правих поема: „Амондилана“, „Flashback  на Михалкова искушења“, „Хероес“, „Ископине“, „Сет“, „Орикс“, „Поклон“, „Ригел“, „Индиго“, „Mirage“, „Електронске трепавице“ и „Ерис“. Готово су избрисана велика слова (нема их чак ни у насловима песама); максимално су редуковани интерпункцијски знаци. За узврат, све је у песмама, потпуно у духу сржног сигнализма, знак. Збирка ревитализује сцијентистичку варијанту сигнализма, ону која је била и зачетничка за овај књижевни правац. Нимало случајно, песме „певају“ о градовима, специфичној и поприлично искошеној „географији“, небодерима, рекламама, неонском светлу... Врве научним терминима и речима страног порекла. Комбинују их са митским и квазимитским, тако да се добија занимљива и песнички итекако продуктивна и провокативна симбиоза архаичног и модерног, митског и научног. Песме катапултирају духовну магму. Чине то визуелно змијолико. Не ретко се стих своди на једну једину реч. Експресионистички се кумулирају, веома често експресивни, глаголи. Стиховна реченица се тако ломи да се (доприносе томе и честе елипсе) добија слика грча из којег се пева еда би се осликала ломљивост људског бића и постојања уопште. Ја се калеидоскопски замењује са Он. Песма у свом дубинском језгру носи изломљену „причу“. Честе су апострофе. Постмодернистичка цитатност показује да је пред нама, понешто прикривени али неспорни, poeta doctus. Има и стихова намерно конструисаних тако да асоцирају на поетски неопримитивизам. Јавља се и рима. Неколики кратки стихови наликују онеобиченим поскочицама. Као далеке поетске претече указују се Лаза Костић и, неправедно скрајнути а особени, Тодор Манојловић. Постоји густина казаног. Скрећемо пажњу на две речи: развражити и самоједа (именица). Посебно се памте демонски офантастичене песничке слике засноване на оксиморону које, не ретко, досежу до огденнешовског горког хумора. Примере узимамо из песме „Амондилана“:

дрхтећи / као желатин / метастаза;
врели потоци мисли;
јецајући од смеха;
Касније / једном / а то је било можда / пре две три хиљаде
.

Јерихон, Јерихон је складан од три поеме („Јерихон, Јерихон“, „Носталгични крејони“ и „Делавер“) и пет краћих песама („Нијагарине порнографије“, „Плач хрисолита“, „Селективна ентропија“, „Титаник“ и „Бела поворка“). Песник успева да опесмотвори кључни поетички став изнет у есеју „Демон сигнализма“: „Сам језик, у поезији, више сличи на бич, на струјни удар, него на нанизане речи.“ „Активирање“ језика, рударење у њему, најпре откривамо у читавом низу потенцијално неологистичких речи (придодајемо им и жаргонизме, провинцијализме, деминутиве и неколике колоквијалне изразе, као и вулгаризме): билдовати; брађевина; брбољомудити се; брзибод; врнути се; гованце; гужвањац; гузоред;  детелинождер; длачак; драмеж; дрвењара; дрек; дупе; жабождер; жврцкати; заједити; илузо-цвет; исклоњати; јецоманија; карфилисање; кевлар; кењара; клепнути; кожурача; крдољубац; креветаш; креозотисати; крепавац; кркачина; крмељац; `ладити; ладовина; ледождер; лезилеб; мапирање; мишојед; надркан; надсахарје; наждрљекати се; насрати се; откровити се;  офајдити се; очедоморити се; пандрчак; перогмаз; плазмирати; поквадратити се; помодарити; поперецити се; разконзервисати; сероња; спрчити; сноврење; схрпити се; табачина; тигророгаш; ткиванце; торбуљак; турити нос; укоштачити се; урахитичити; урликавац; филокалисати; хвалоспевиште; чепуља; черупнути; џаба; џивџан; џогирати; џомба; шестарољубац; шија; шорткатовати. Наводимо и каталог стручних термина, из страних језика позајмљених речи (сви примери су преузети из једне једине песме - „Плач хрисолита“; Шкеровић оваквим поступком подсећа на песника српске модерне Симу Пандуровића): албедо;  алкемијски; антропозоа;  бионички; in vitro; индивидуализациони; катализа; катарактично; катетер; мегаломан; мистика; параноја; псионички; синапсички; супстрат; тинктура; тракт; флукс; формула; хрисолит.

Највише домете Шкеровић постиже у поемама. Оне су стваране руком мајстора који је у стању да витла поетским масама издробљеним на ситне атоме који су, у исти мах, и слике-блесци за себе и пазле саставнице разиграног мозаика. Све је у њима динамично, запламтело. Иако се Шкеровић, на први поглед, враћа почецима српског сигнализма, Тодоровићевим збиркама Путовање у Звездалију и Планета, он то чини на особен, свакако оригиналан начин.

„Јерихон, Јерихон“ се састоји из неколиких - „космички“ - именованих делова. Налик је на поему-сазвежђе. Њоме се књига отвара, по њој се она назива, из ње све остале песме извиру. Присутна је кумулација међусобно разнородних ствари (нпр. зурле, козе, плазма-екрани, софтери, доњи веш и др.) чије семантички сукобљено ређање изазива комичне ефекте. Као супротице јављају се, такође, на пример, џез и варвари. Убацују се, и не само у овој поеми, елементи индијске философије и религије. Постоје курзивни умеци који изнутра таласају песму. Време је свевреме, као што је и простор свепростор. Све границе и могуће деобе су избрисане челицима моћи. Пред нама је гигантомахија. Дивови промичу стиховима. Песник непрестано држи руку којом пише (ствара духом, помало мистички) у торби у којој су смешани, амалгамисани, разнородни митови и легенде. Има се утисак као да до нас, при читању поеме, допиру, и благо нас додирују, голицају - палацајуће - праисторијске нити. Уосталом, Крон не зна за анахронизме, а ми смо заробљени у кавезима улица.

„Носталгични крејони“ откривају неколике поетичке поставке које су окосница читавог песничког и прозног опуса аутора о којем пишемо, а који се могу“покрити“ основним захтевом: наука у служби поезије - еј! Споменути су, хуморно персонификовани, перфекти задригли. Кликнуло се: напред у антологије! Али и: назад у пустињу / милу! Посегло се и за радосним гороломним узвикивањем, братимљењем са природом и свиме постојећим, налик на сличне поетске поступке младог Растка Петровића (но, код Шкеровића после кликтаја следи скривање, шмугнутост у тамнину: јој! следи ој!):у епопеји овој / чудом се неким / из лужине разгрће / (једва се миче) / мој стари / храпави глас / ој! (чуј како / кличе) / ој! јој! / ал брзо у кострет / шмугне / зна шта му следи! Кроз отуђење стиже се до ољуђења: Хумором (и црним, под вешалима): није било овако весело / још од потапања / Титаника / (...) / нагаравио бркове / па се слика за / магазин / а свемирски бродови му / паркирани у / деветом кругу / тамо се прже / капетани и корморани / а штефице кухају каву / Ајхману. Персонификовањем, такође: хацијенда се намрштила. Чак и оним које је раблеовски гротескно: суви прдеж / душе. Сновно / надреално исијава из колажних стиховних комбинација: у рају се одмарају / носорози / шмрчу црвено блато / очи им ваде светице / кардиограми светлуцају / сви су мртви / (...) / све то што не видесте / оком Киклопа / има ли тежине / осим тишине.

Тежину тишине налазимо и у краткој песми „Нијагарине порнографије“ у којој је Ерос задобио и морбидно, у хумор заоденуто, лице Танатоса, постао Ерос-Танатос, црнохуморни Јанус: размахнула локницама вила / олизала запешћа јунаку / грицнула му вену. Готово све песничке слике присутне у Шкеровићевим песмама су амбивалентне и могу се „прочитати“ најмање на два различита начина.

Довољно је прочитати, у првом издању Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, објашњење речи Морг употребљене у завршној поеми збирке „Делавер“: надутост; надувеност, надменост; мртвачница у Паризу, те се уверити у вишезначност појмова / симбола (мајсторски прикривених) Шкеровићева певања. Песник песме гради користећи се искуствима стрипа и филма. Спаја, епифанијски и надреалистички у исти мах, речи као што је случај, на пример, са синтагмом: бедра алиминијума. Најпонорнија песничка слика читаве збирке налази се управо у завршној њеној поеми: ... бог ласера / крвари бичевима мрака / (...) / Бог ступа у сили / и пали кандила / златооких сопрана // Земља, излизана / тог судњег дана, / искрсава као рана, / ивер у ирису / менует у метроному / Лудевига вана, / искрсава радост из бола / и у огњу шкргут плача. Не сме се заборавити ни чврст загрљај живота и смрти усред свевремена у којем је будућност оно што је давно било а прошлост оно што се сада збива и у будућности наставља то да чини, прави метафизички ударац духовном сабљом. Налазимо га у завршним стиховима збирке, оним у којима се Морг отелотворио пред ништавилом постојања: посматра Морг све у одлажењу / буку у титрајима светлаца / бол света у утроби приповедача / крик Месијиног издисаја. Бука у титрајима свитаца одјек је, раније, тежине тишине. Све је у Шкеровићевој поезији, као у у суматраизму Милоша Црњанској, у вези једно с другим.  

После ненадмашне хуморне збирке Свиња је одличан пливач Мирољуба Тодоровића нисам прочитао ниједну сигналистичку (богме, и не само такву) песничку књигу која би нас особеним хумором оволико, и буквално, бомбардовала.

На Растку објављено: 2008-01-01
Датум последње измене: 2008-01-01 11:51:53
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам