Андреј Тишма

Електронска уметност и Интернет (6)

Предности дигиталне културе

У данашњем свету, поред културе које се одвија у реалним просторима, у разним њој намењеним институцијама, посебно изграђеним салама, галеријама, али и на улици и другим јавним местима, постоји веома широка област културе која се може пратити искључиво путем електронских  или дигиталних медија, у такозваном виртуалном простору. У тој електронској сфери одвијају се разноврсни културни садржаји, који личе на оне из реалних простора, али због природе медија којима су исказани, пренесени и конзумирани, они имају посебан карактер, па и одређене предности.

Велики број људи и није свестан постојања ове паралелне културне сфере, но данас постоје читаве библиотеке или појединачне књиге које се могу читати само путем електронских канала Интернета, има безброј искључиво онлајн часописа, који се не штампају, музичких фестивала или филмских и видео такмичења која се прате само путем Интернета. Многа предузећа и културне организације послују искључиво путем компјутерских веза, а постоје у овој сфери и специфични информативни медији, дискусионе трибине, научни симпозијуми, теоријске расправе, које у „реални“ свет и не доспевају. Стога је праћење електронске културе данас постала неминовност која употпуњује личност савременог интелектуалца и културног субјеката, али и обичног конзумента.

Предности електронске културе  су вишеструке. Она пре свега није подељена државним границама, децентрализована је и није условљена физичким и временским раздаљинама. Одвија се истовремено широм планете, а брзина преноса је још једна од битних предности коју пружају техничка средства (Интернет, сателитска телевизија и радио, мобилна телефонија и друго) чијим посредством се одвија.

Појава телевизије 60-их година прошлог века била је значајан корак ка обједињавању и проширивању планетарног културног простора, нарочито приликом живих преноса историјских догађаја. Ту је већ могла бити уочена предност, али и снага утицаја електронских медија. Но временом су ти медији отишли корак даље од „преношења“ стварности и заправо постали стварност за себе. Задржавајући брзину, широко простирање, ефектност  и сугестивност, они су, нарочито појавом бежичног и брзог Интернета широког протока, који нуди мултимедијалност обједињавањем слике, покрета, звука и текста уз небројене додатне ефекте, пружили шансу уметницима, културним радницима, теоретичарима, критичарима, педагозима, новинарима и свима онима који чине круг културних стваралаца, да делују у духу свог времена. 

Данас се однос „реалне“ и електронске културе сасвим изменио  и све више иде у корист ове друге, па тако уместо да електронска преноси догађаје из „реалне“ културе, сада постоје специјализоване институције које омогућују лакши приступ и праћење електронске културе у реалном простору. Једна од таквих је лондонска „HTTP“ галерија (www.http.uk.net/), прва те врсте у Великој Британији, коју су 2004. основали Интернет уметници и теоретичари Марк Герет и Рут Кетлоу. Она омогућава јавни приступ виртуелном културном простору, разним уметничким садржајима у које публика може и да се укључи путем интерактивних програма (нешто слично Интернет кафеима, само на много вишем технолошком нивоу). У свом програмском тексту оснивачи тврде да нет уметност предводи својеврсну глобалну културну еволуцију, са новоствореним заједницама уметника и публике што су мање везани за постојећу, традиционалну уметност и устројство света, стварајући независан, нови израз и облике представљања.

Индикативно је да њихов рад финансира и Уметнички савет Енглеске (ACE).

Машине и превођење

Дигитална уметност и култура захваљујући савременој технологији у неизмењеном облику могу се конзумирати истовремено на било ком крају земљине кугле,  а оно што је за то потребно је иоле функционалан компјутер и телефонска или сателитска веза. За разлику од репродуковања традиционалне уметности путем медија комуникације, дигитална култура у истим медијама настаје и дистрибуише се, архивира и презентује. Управо то јој даје широку распрострањеност, доступност, верност  оригиналу и равноправност сваком њеном конзументу. Додатно она пружа и могућност интеракције ствараоца и конзумента, што је сасвим нови културни феномен.

Тако је крајем 2006. одржана онлајн изложба студената дигиталних медија Школе дизајна „Род Ајленд“ из Њујорка чији је кустос Кристина Пол из одељења нових медија њујоршког Витни музеја, иначе ауторка чувене књиге „Дигитална уметност“ у издању „Темс енд Хадсон“ 2003. Тема изложбе је била „Превођења: преварене машине и културни обрасци“ („Translations: Misguided Machines and Cultural Loops „), а посвећена је процесима посредованим машинама, системима преписивања и комуникација међу различитим културама. Другим речима, односима слојева „превођења“ који  пружају информације системима представљања и комуникације, од културне размене до машинског посредовања. Дакле у први план су стављени машине и превођење,  што је уједно и један од суштинских проблема дигиталне културе.

Техничку подршку пројекту дала је новооснована галерија за нове медије и дигиталне радове „Emergence@DUO“ (http://www.duotheater.org) у Ист Вилиџу, Њујорк, на чијем сајту се изложба могла пратити.

Планетарна радио журка

Стари добри радио је захваљујући дигитализацији и Интернету доживео препород у последњим деценијама прошлог века. Данас чујност и квалитет звука једне станице не зависи више од снаге и распореда одашиљача, јер дигитални радио чује се, захваљујући сателитима, подједнако добро по читавој планети. То је дало снажан подстрек развоју радио уметности и навело мултимедијалне ствараоце да поново „открију“ овај медиј изражавања као погодан за реализацију својих пројеката. На сателитском радију се сада одржавају планетарни фестивали и симпозијуми, звучне инсталације, концерти и различити музичко-говорни програми. Као и сваки нови медиј комуникације до сада, дигитални радио су уметници максимално искористили за истраживање његових најскривенијих креативних и комуникационих потенцијала.

Тако је у јануару 2007. одржана планетарна радио „журка“ коју су корисници Интернета могли да прате на адреси http://kunstradio.at, а њоме је обележен 1.000.044-ти рођендан уметности и стота годишњица радио преноса једног божићног програма. Онај први поменути седмоцифрени рођендан посвећен је успомени на француског уметника Роберта Фиљуа, припадника међународног покрета Флуксус, који је 17. јануара 1963. прогласио да је уметност настала пре тачно милион година, када је неко случајно испустио сув сунђер у бару. После његове смрти 1987. године Фиљуове колеге су почеле да обележавају Дан уметности сваког 17. јануара широм света, у духу његовог концепта „Бесконачне мреже“ и „Перманентног празника“. Тако је 17. јануара 2007. путем радио таласа, у организацији „Кунстрадија“ из Беча, уз учешће многих стваралаца била поново оживљена Фиљуова идеја.  

Истовремено је била обележена стогодишњица догађаја који се збио на католички Божић 1906. када је Канађанин Региналд Обреј Фесенден емитовао први експериментални радио програм у коме су били комбиновани људски глас и музика. Детаљнији подаци о овим годишњицама и програмима могу се наћи на веб-сајту http://kunstradio.at/PROJECTS/AB2007/index.html. У бечкој радио журци учествовали су аутори из Беча, Антверпена, Брисела, Токија, Ванкувера, Београда, Новог Сада, Москве, Хелсинкија, Келна, Париза, Прага, Рима, Стокхолма и Загреба, што већ довољно илуструје природу и могућности дигиталног радија данас.

Аспекти медијске уметности

Дигитална уметност у свету постала је значајна савремена уметничка форма, али још увек није у потпуности прихваћена од стране традиционалних културних институција. Још увек се ретко систематски сакупља, и ретко се историјски проучава у оквиру академских дисциплина. Управо зато је значајно недавно објављивање књиге „Историје медијске уметности“ у издању „МИТ преса“ из Кембриџа и Лондона, коју је приредио Оливер Грау, а која садржи студије и есеје двадесетак водећих светских стручњака за ову област, међу којима су и Лев Манович, Кристина Паул, Петер Вајбл и Андреас Брокман. Та књига даје  широк увид у медијску уметност, стављајући је у контекст опште историје уметности. Есеји у њој показују да се данашња медијска уметност не може разумети из само техничких детаља, без свог историјског развоја, и без релација са другим дисциплинама као што су филм, компјутерска наука, филозофија, наука о слици. У том смислу аутори књиге разматрају и такве феномене као што су механичке направе блискоисточних култура из 13. века, фантазмагорије 19. века, латерна магика, изуми Марсела Дишана, кинетичка уметност шездесетих, оп-арт итд.

Како сам наслов наглашава, овде се не ради о једној историји медијске уметности, већ о историјама, о мозаику приступа и односа базираних на плуралистичком сагледавању медијске уметности из историјске перспективе. Додуше постоји ту једна заједничка премиса коју приређивач Грау истиче, а то је потреба да се медијска уметност и њена историја поставе на чвршће основе, да се приближе средишњим културним институцијама и за стално уведе у живот академских кругова.

Поред фотографије, филма и видеа, у овој књизи се третира широко поље  дигиталне уметничке праксе као нет-арт, интерактивна уметност, генетичка и телематичка уметност, све до роботике и нанотехнологије. Живимо у свету слике, где је свакоме отворен приступ путем  мобилних телефона, Интернета, телевизије, што дубоко утиче на доживљај околног света. Ипак, људска перцепција није само физиолошки процес него и културни чин, зато је у књизи дат и осврт на наслеђе историјских медија у литератури посвећеној визуелизацији.

У првом поглављу под насловом „Извори: еволуција према револуцији“ есеји су посвећени изворима медијске уметности, а друго поглавље  „Машина-медиј-изложба“ објашњава кључне термине у теорији медија. Но конкретне форме уметности су оно што је најбитније за данашњу медијску уметност, чему су посвећена наредна поглавља „Сусрет поп-културе и  науке“ и „Наука о слици“. Нарочито су важни они моменти који ову уметност издвајају од свега досадашњег, а једна од таквих ствари је нестајање разлике између ствараоца и конзумента, захваљујући феномену интерактивности.

Правовремена питања из „Личног биоскопа“

Замислите да имате свој лични биоскоп, да у њему гледате и приказујете филмове које желите, уз то их и снимате, дистрибуишете, приредите и понеки међународни фестивал. Управо тиме, али посредством Интернета, у последњих десетак година бави се група грчких уметника „Лични биоскоп“ (Personal Cinema) коју предводи уметник и теоретичар Димитрис Докацис, и којој у последњих неколико година креативну подршку даје њујоршки маг нових медија, посебно интернет уметности Енди Дек. „Лични биоскоп“ (www.personalcinema.net) се бави представљањем мултимедијалних радова као што су филм, видео, компјутерске игре и програми настали у независној продукцији, у пракси која се разликује од филмске индустрије и комерцијалних медија уопште. Они организују пројекте и догађаје који подстичу критичку свест публике, нудећи алтернативе новој глобалној хомогенизацији. Усредсређени су на проблеме који муче локалне средине и труде се да испитају различите културне особености које дају појединцима друштвени идентитет. Уз то, раде на развијању друштвеног контекста у коме мањинске групе могу да се искажу и представе јавности.

Група „Лични биоскоп“ је покретач сарадње са другим друштвеним и уметничким групама и појединцима широм света који имају сличне циљеве, који отварају поље расправе о друштвеним, културним и политичким темама. Они су најпре почели да потенцирају неопходност нових облика филмске продукције која је имала задатак да критикује и промени норме доминантне кинематографије. Развој Интернет комуникације омогућио им је нове могућности стратегије у развијању својих уметничких циљева. Али и у овој области постоје ограничења у смислу протока информације, против чега се они такође боре. Залажу се за систем престављања и дистрибуције који је намењен првенствено локалном и индивидуалном, такође непрофитном, истичући значај уметника и филмских стваралаца који раде изван великих међународних корпорација.

Нове технологије успоставиле су нова правила ангажмана у јавности, која је постала подложна растућој френетичности медија. „Лични биоскоп“ користи могућности нових медија за пародију и отклон од императива потрошачког друштва. „Лични биоскоп“ је фокусиран на дистрибуцију личних медијских радова, а баве се истовремено могућностима и опасностима створеним међународном разменом медијских садржаја.

Група „Лични биоскоп“ се први пут нарочито истакла на међународном уметничком плану организовањем пројекта „Glimpses“ (Летимични погледи) поводом трагичних догађаја у Америци 11. септембра 2001. Они су позвали уметнике да кроз своје кратке филмове и Интернет радове изразе промену коју је у свету изазвао тај самоубилачки напад на објекте у Њујорку и Вашингтону, појавом ноторног страха код становништва, али појачане свести о сасвим другачијим културама живљења и схватањима живота у односу на она западна. Они су желели да истраже колико је, за разлику од опсесивних активности јавних медија поводом ових догађања, уметнички одговор у могућности да постане прекретница у бољем схватању феномена тероризма. У новембру 2001. организовали су овај веб пројекат у коме су учествовали махом европски ствараоци. Нека од питања била су: да ли постоји судар цивилизација, да ли се цивилизације понашају хегемонистички једна према другој као што то тврде медији, да ли се велике силе коцкају последњим ресурсима планете и која интерконтинентална корпорација жели да их контролише? Учествовало је око четрдесет аутора, већином из Грчке, али и широм Европе, појединци из Америке (www.softknot.gr/glimpses/).

Други, још већи пројекат „Личног биоскопа“ био је „Прављење балканских ратова: игра“ (The Making of Balkan Wars: The Game) који је био усмерен на друштвене и културне теме Балканског полуострва и стварање мреже сарадње између уметника, писаца и кустоса из Југоисточне Европе. На формулисање теме овог онлајн пројеката (www.balkanwars.org/main/balkanwars.swf) утицале су политичке ратне игре које се воде око Балкана и геостратешке видео игрице које их прате, јер док су виртуелна бојна поља игрица хваљена због своје реалистичности, сами ратови су почели све више да личе на видео игре. Тако да су и радови педесетак учесника, старалаца из области нових медија, имали изглед и структуру видео игара. Посебан нагласак је дат на стереотипно приказивање ратова на Балкану у светским медијима, где је поједностављивање култура и историје такође било једна врста насиља. Пројекат је био својеврстан превентивни „уметнички рат“ у коме су ликови у игрицама нудили могућност озбиљног преиспитивања превентивних стратегија, развоја дијалога и толеранције међу народима Балкана, такође и стварања мреже сарадње која би постала основа за будућу регионалну сарадњу. Овај онлајн пројекат имао је и форму физичке видео инсталације која је од 2002. до сада обишла свет гостујући у Мадриду, Скопљу, Амстердаму, Клужу, Београду, Оснабрику, Лијежу, Сао Паулу и на фестивалу „Медиатера“ у Атини.

Нови пројекат „Прозирна телевизија“ (Diaphanous TV) који је управо у току, а по свом снажном ангажману не заостаје за ранијима, односи се на медије и њихов начин функционисања, те на релевантност коју они имају на формирање данашње реалности. Наиме, како то организатори објашњавају, данашњи аудио-визуелни медији, услед обједињавања Холивуда, Силиконске долине и Насе подржавају систем теле-информисања, теле-надгледања и теле-контроле, који служе одређеним геополитичким и економским интересима. Стога су манипулација, менаџмент и спектакуларизација сваке информације постали несумњива одлика нашега времена. Тако смо на прагу још једне занимљиве и ангажоване мултимедијалне међународне манифестације која се тиче глобалне актуелне стварности, а коју „Лични биоскоп“ уме тако добро да прозре и постави права питања у право време (http://www.diaphanous.tv/).

Збогом приватности

Услед брзог развоја дигиталне технологије у другој половини двадесетог века, омасовљења мобилне телефоније, све већег броја постављених камера за надзор, Интернет блогова и других личних канала масовне комуникације, све је мање приватности у животу појединца. Лични живот све више је изложен радозналим погледима конзумената електронских медија комуникације широм планете. Стога не чуди што је централна тема фестивала електронске уметности, технологије и друштва „Арс електроника 2007“ у аустријском граду Линцу, иначе најзначајније манифестације те врсте у Европи, гласила „Збогом приватности“. Овај фестивал је бацио посебно светло на нову културу свакодневице у којој скривене камере и дигитални медији комуникације играју значајну улогу. Осим бројних затворених простора широм Линца, фестивал се одвијао и на улици, излазећи тако најдиректније у јавност. Посебно је одабрана улица Мариенштрасе у центру града где је током Фестивала било најживље. Она је претворена у виртуелну стварност под називом „Други град“, и представљајући необичну спону између стварног и артифицијелног. Бројне пројекција по плочницима и фасадама допринеле су динамици и посебном доживљају публике из читавог света, која се овде сваке године окупља у огромном броју.

У оквиру „Арс електронике“ одржан је и симпозијум на тему „Збогом приватности“. Предмет дискусије били су нови облици јавног живота у којима се преплићу сфере приватности захваљујући Интернет сервисима као што су „My Space“ и „YouTube“. Да ли се крећемо ка транспарентном друштву? Учесници симпозијума су ово питање расветљавали и у контексту све присутнијег тероризма и потребе да се уз свеопште присуство надзорних камера, прислушних уређаја и контроле поште колико је могуће очува интегритет личности и суверенитет појединца.

Пратеће конференције на разне друге теме бавиле су се и фундаменталним правима у дигиталном свету, као и контекстуализацијом уметности базиране на Интернету, у смислу феномена истовремене блискости и дислокације, као и испитивањем граница ових медија.

Свакако најзначајнији део Фестивала биле су изложбе дигиталне уметности, инсталације, пројекције и перформанси. Оне су подељене у три секције: централна међународна изложба, затим „Сајбер уметност“ са радовима награђеним на конкурсу „Арс електронике“ на који се редовно јавља више хиљада уметника из читавог света, те „Пиксел простор“ из лабораторије будућности, где се користе најновија достигнућа науке и технологије. 

У складу са природом фестивала читав његов ток; изложбе, симпозијум, трибине, концерте, радионице и важне информације било је могуће пратити уживо путем Интернета на адреси  www.aec.at/de/index.asp. Међу радовима пажњу је привлачио рецимо сто у облику екрана „Диорама сто“ Кеико Такахаши из Јапана који даје могућност експериментисања са виртуелним сликама и објектима из свакодневног живота, јер овај екран реагује на постављање шоља, тањира или конопаца мењајући свој изглед, интегришући ове предмете у општу декоративну слику. Питер Виљем Холден из Немачке у амбијент је поставио покретне „цветове“ од прозирних одливака људских руку и ногу који се крећу у ритму валцера „На лепом плавом Дунаву“, а Демитриос Карготис из Велике Британије излаже „Др Сладоледа“, компјутеризовану машину која гледаоцу избацује сладолед у фишеку са укусом и у количини који зависе од степена његовог незадовољства. Тај степен компјутер одређује анализом корисниковог гласа и његових одговора на одређена питања. Још једне прилика да машине и уметност утеше људски род.

Уметност из дигиталних игара

Компјутерске игре су у последње две деценије постале све значајнији  саставни део савремене културе. Од првих, једноставних игрица за „спектрум“ и „атари“ развојем дигиталне технологије до данашњих дана оне су за одређени и све већи део популације постале значајан вид испољавања и изградње сопствене личности, кроз „боравак“ у виртуелном свету, где су данашње теме и манифестације игара све озбиљније и интелектуално захтевније. Савремена 3Д технологија омогућава врло висок степен саживљавања са темама и збивањима у виртуелном свету компјутерских игара, који је често атрактивнији, узбудљивији па и лепши од стварног. Стога је логично да је савремена уметност своје поље деловања проширила и на ову димензију савременог живљења, укључујући језик и технологију дигиталних игара у домен  уметничког изражавања. Тим пре што кроз пријемчиви језик игре могу да се искажу веома озбиљне и ангажоване ствари, те да буду лакше и брже примљене од стране конзумената.

Изложба „Свет дигиталних игара“ у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, чији кустос је Кристијан Лукић, кроз радове интернационалних уметника из Европе, Америке и Блиског Истока дала је слику овог феномена, показујући преко радова петнаест одабраних уметника и група како савремена уметничка продукција користи језик и технологију дигиталних игара, те како се све овај жанр може употребити на креативан и ангажован начин. Поставка је садржала бројне појединачне игре које посетиоци могу доживети директним искуством играња, затим интерактивне приче које наводе на промишљање имајући едукативни ефекат, те видео радове базиране на виртуелном свету игара. Уз успешну поставку која технички добро функционише, треба додати да су у оквиру изложбе одржане и пратеће конференције, радионице и концерти уз учешће значајних међународних експерата за дигиталну културу, што читавом овом догађају даје још већу тежину и значај за нашу културу.

Група „Мека индустрија“ из Италије визуелно јасним флеш игрицама третира неке од актуелних светских проблема. „Мекдоналдс видео игра“ на едукативан начин „играча“ води кроз аспекте штетности брзе хране, узгајања генетски модификоване соје и уништавања шума, а „Операција педопоп“ на духовит начин га укључује у акцију спасавања малолетника од насртљивих свештеника. Група „Убедљиве игре“ (САД) уводи гледаоца у безбедносне проблеме данашњице омогућујући му да на време уочава сумњиве елементе у пртљагу путника на једном аеродрому.  Фиамбрера из Шпаније бави се искуствима миграната, конкретно мароканских тинејџера у Мадриду, поучавајући их кроз игру на које сумњиве ликове треба да обрате пажњу на улици да би преживели.

Тим „Озбиљних интерактивних игара“ (Данска) у „Глобалним конфликтима - Палестини“ даје играчу могућност да кроз избор реплика актера, а тема је палестинска криза, мења ток саме игре. Гонзало Фраска (Уругвај) у живахној интерактивној  анимацији „12. септембар“ наводи играча да ракетира цивиле у неком блискоисточном селу, а да растом броја жртава само погоршава сопствени резултат у игри, показујући сав бесмисао увођење мира бомбама. Слична је и игрица „Борбе на северу“ Алона Зарафија из Израела, само се овде одмазда врши бомбардовањем Либана из Израела.

Чувени белгијско-холандски тим Јоди представљен је видео игром „СОД“ која је дигитална модификација бруталне пуцачине „Волфенштајн 3Д“, техничким интервенцијама је сведене на апстрактне црно-беле силуете и квадрате кроз које се играч креће, а заправо је коментар на насиље у играма. Креирањем ратова, конкретно на Балкану, бави се и група „Лични биоскоп“ из Грчке. У овом комплексном пројекту где радовима и текстовима учествује педесетак аутора из читавог света, води се дискусија о стереотипима приказивања ратова на територији бивше Југославије у светским медијима. Група „Уртика“ из Новог Сада бави се безазленијим и универзалнијим темама у раду „Тест меморије“, у којем играч наилази на визуелне симболе, које спарује и сукцесивно буди асоцијације.

Као велика фреска нашег времена, пуног насиља и садизма, делује видео рад „Последња побуна“ руске групе „АЕС + Ф“, који је приказан и на Венецијанском бијеналу 2007. У пејзажу и амбијенту узетом из компјутерских игара одвија се успорена кореографија која алудира на физички сукоб и убијање бејзбол палицама и мачевима, са много дигиталних ефеката, под вулканом из којег шикља крв.

У неким сегментима изложба „Свет дигиталних игара“ својим визуелним и звучним ефектима, посебно интерактивношћу и испољеним ангажманом, готово да снагом превазилази све остале видове актуелног уметничког изражавања, дајући неизбрисив печат времену у коме живимо.

На Растку објављено: 2007-12-30
Датум последње измене: 2007-12-30 13:10:56
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам