Жарко Ђуровић

Сигналистичка искуства: Језик као креацијски медиј

Како сигнализам означава нову употребу језика, он је морао да „емигрира“ из ранијих обличја ствари и да се запути ка једној другој присности, која треба комуникацију да учини дејственијом и вишезначајнијом. Све што је живо у природи, црпе енергију из земље. Слична је ствар и са феноменом језика. Мисао происходи из језика. Он јој даје облик и суштину, разуме се посредством аутора.

Језичко својство у сигнализму не трпи никаква ограничења, па чак ни она која су плод психичког аутоматизма. Свакако да их је на свет донела нека унутрашња сила, коју треба подврћи стваралачком премеравању и артикулисати је као неку врсту цветања подсвести. Она ће у даљој „разради“ постати стварносни реалитет. И звуковна фреквенција је језик. И ликовна графема је језик. Језик се двоји и одељује, да би после многих комбинацијских радњи остварио постојање значењских амплитуда.

Ствари поверавају свет језику као што језик поверава свет бићу. Та њихова узајамна повезаност један је од начина да се нађе скривено. Скривено се открива „сударом“ супротних светова. Та супротност садржи свет, а језик је ту да сигнира и обликује његово постојање.

Иако физиолошки раздвојени, свет и ствари, припадају једно другом (космички принцип). Њихово прожимање услов је „скривене“ присности. Језик се јавља као незаменљиви „диригент“ њиховог световања. А она има и мрачне и светле стране. За сазнање је боље ако се оно креће тамном стазом, јер је тама извор дубине, а уметност је одувек окренута дубини као свом евокативном императиву.

О чему год певали - о птици, трави, небу, мору, звездама, песници тиме именују свет. Исказ је мера тога именовања. Без обзира да ли најављује  д о л а з а к  и  о д л а з а к (подвукао Ж. Ђ) субјекта (слике, мисли, доживљаја). Дискурс може бити различит, али доживљај мора да тежи целовитости и узбуђењу, макар се радило и о малом предмету - чиоди. Песма, а о њој овде размишљамо, уз мисао коју носи, може назначити и њено онеобичавање кроз примену звучних ефеката, где запажамо и вишеструко понављање консонанта З (моноалитерација), као што је то случај са поемом Мирољуба Тодоровића „Путовање у Звездалију“: Нек звездомир ми звездне звезде преда / звездоред срца звездоломно испара. Овде је, дакако, планетарна симболика, а овај поета је звучне ефекте смело упражњавао и у песмама „земаљске тематике“ (Збирка „Гејак гланца гуљарке“)

Веома је битно шта суштаствује у језику. Рећи ћемо да је то мисао. Али она која уме да се издигне изнад обичног. Да буде трансцендентна. Не поставља се више питање јасности или нејасности песме. Важно је да ли она додирује и на какав начин сагледава ствари унутар бића?

Ако је мисао изговорена поетским језиком, не може се порећи њен вредносни потенцијал. Поетски језик овде треба схватити у светлу имагинацијског захтева. Не треба постављати проблем форме и врсте исказа, него колико је пев делатан као маштена или нека сродна пројекција. У питању је дозив и трансформација дозваног-тајновитог и неочекиваног чулног или неког другог транспланта. То је стање кад даљину треба учинити близом и блиском. При томе се мора водити рачуна да дозив буде спонтан и дејствујући. Такав је случај са Тодоровићевом сигналистичком поезијом, без обзира на врсту теме и облик трансформацијских обележја. Овде нећу помињати жанрове које Тодоровић користи. Рећи ћу само да је у сваком од њих остварио високу скалу сопствености.

У њима је језик она тангента која наткриљује исповедне кругове, за које ми се чини да су особени по енергетској и не само енергетској структури. Поетски језик је могућ ако га је произвео унутрашњи диктат и пуна отвореност према свету. Запрека нема и ако је у њега закорачила и наука. Она може да је обогати, али тако што ће поезија увек рачунати на контемплацију као на свет креацијске потребе. Тако и онај ко је твори мора имати у свему моћ над њоме.

Шта је битно за нову поезију? Песник мора живети са новим визурама света. Томе о чему пева мора дати „владалачки“ карактер. Ако се не влада речју, узалудно је (п)осматрати свет његова обиља. Сигнализам у тој сфери нема предрасуда. Не мења речи, али мења њихову сврху. Њихове дубинске односе. Само се на тај начин могу откривати тајне света. Сигнализам је трагалац тајни. И обелодањивач њихових дубина.

Интернационална ревија СИГНАЛ број 25-26-27, 2003.

На Растку објављено: 2007-12-18
Датум последње измене: 2007-12-18 10:07:32
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам