Звонко Сарић

Језик слике

Поводом књиге „Корен кључа, наличје равнодневице“ Илије Бакића, Уметничка радионица „Кањишки круг“, Кањижа, 1998.

Након збирке поезије и романа, објављених у издавачким кућама, и три самиздата, вршачки писац Илија Бакић објавио је нову збирку поезије „Корен кључа, наличје равнодневице“. Пре читања ове књиге поново сам се упитао колико је потребно вере и енергије да би се сада и овде објавила збирка поезије. Није питање колико људи чита поезију, него каква се поезија чита. Поезија коју пише Бакић је опозитна главној струји неотрадиционалистичке и естрадне поезије. „Пеглање“ поезије Бакићу не пада на памет, његова поезија је резултат експеримента. Експеримент није поступак искључиво резервисан за постизање научних сазнања. Експеримент јесте и начин уметничког стварања, истраживање којим се откривају нове могућности језика. Бакићев стих је слика, а слика јесте реч. Реч - документ времена. Бакић цитира Харлана Елисона: „немам уста/ а морам да вриштим“, а онда закотрља бројеве низбрдицом гласа, бројеве који бирају и мењају лица. За оне који не одмичу од конзервативног виђења слике сигурно ће бити иритирајуће котрљање слова у овој књизи. Бакић човека слика у културолошком контексту постмодерне: „после опет/ све у воду прелази/ а ходача по њој/ нигде“; трагајући за координатним системом, тачком упоришта. Какофонија звучних сигнала је стварност, бука и атоналност, носачи речи су свуда око нас, а: „цилиндар неба је празан/ сведен на парове супротних/ знакова“. Ум граматичке животиње грозничаво прерасподељује систем знакова. Бакић проналази материју која је поетски провокативна, а његов интерпункцијски неуређен израз разбија уобичајене синтаксичке аксиоме, игноришући канонизовано. У естетичком битку сареалности: „потковани пси/ галопирају сувим коритом“. Документујући сликама пристајање, предају и безбројне маске идентитета испраних мозгова, Бакић управо поступком своје уметничке праксе, експериментом, чином истраживања и стварања, оповргава, као и бројни ствараоци који су ван главних струја, асове постмодерне - француске постструктуралисте, који сматрају да је стваралачко и разнолико само небитна раван догађаја. Не заборавимо ни домаће неотрадиционалисте, пошто ни њима униформно виђење света није страно. Диван парадокс, али има ли разлике?

Постструктуралисти немају тенденција ка антимодерни, вршећи ревизију модерне, док неоконзервативци заступају непријатељски дискурс према постмодерни, због тога што добро предвиђају да постмодерна може породити другу модерну. То значи, и нову авангардну праксу, која је критична према вредностима које се ослањају на традицију, а то се већ не толерише у нашој књижевности. За ову моју тврдњу веродостојни су својевремени напади на сигналистички стваралачки покрет, који, узгред, и дан-данас промовише нашу културу широм света. Разноликост је тешко прихватити. Захтеви за право на различитост представљају цивилизацијски изазов. Мултикултурализам помаже да се у обзир узима перспектива других. С обзиром на опште-културни концепт, да би могли учествовати у глобалним међуодносима, у оквиру којих је у току транзиција у постиндустријско друштво, нужно је трансформисање овдашњег културног и социјалног контекста. Централна тема 20. века је битка између слободе и тоталитаризма.

Субверзивни набој Бакићеве поезије је у изазову који он упућује самодопадљивости друштва које се своди на потрошна добра. Јасно је да новац не пита никога, али провокативно је рећи мачки да је мачка: „коже/ укочених раширених зеница/ носи/ струја смрзнутог гласа“. Главињају живе коже, уштопане су урбане авантуре у телевизијски свет симулиране јавности, где се потире социокултурна диференцијација, а: „комади слова котрљају се низ/ јаругу календара“. Услед присилних улога и наметнутих идентитета, „иза лица обешених/ локва светла пузи/ мигољи“, господаре илузије тела да они сами бирају свој доживљајни програм.

Бакић промишља о стању савременог друштва. Са овдашњим стањем упознат је директно, а о стањима осталих друштава зна посредно, јер су путовања ендизам за Бакића, бар за сада, ове 1998. године. Чланак „Крај историје?“ Ф. Фукујаме, уједно тај нови правац теоријске мисли, назван је ендизмом. Време ће показати да ли је либерална демократија врхунац и уједно крај, а чињеница је да се потрошачка култура одавно етаблирала.

Што се тиче малог човека у великом супермаркету жеља и могућности, он остаје тема књижевности. Ако се у овдашњој књижевној производњи мали човек нађе разочаран због неостварених жеља, надам се да ће га неки наш писац најзад ослободити вечите надмености, смркнутости и смртне озбиљности и помоћи му са мало хумора. Ваљда је неко и насмејан? Свет је, иначе, диван, наравно, за храбре и паметне. За Бакића сам сигуран да зна шта је радост. Погубно је мистификовати стварање као мучан процес, па још да је господин уметник и несрећан. Како Бакић није мазохиста, стварање за њега јесте радост.

У књизи Илије Бакића „Корен кљуца, наличје равнодневице“ мрежа организама упиње се да остварује комуникацију. Управо је обележје комуникације оно по чему разликујемо животно и неживотно. Како ће се размењивати поруке масе креатура, зависи од њиховог мисаоног живота. Способности екодирања и декодирања су међузависне. Бесмислена је способност разумевања сигнала ако нема ко да га пошаље. Бакић је послао свој сигнал читаоцу.

(„Недељни дневник“ број 184, 1998. г., стране 30-31)