Звонко Сарић

Критика друштвеног тоталитета

(поводом књиге Мирољуба Тодоровића „Пуцањ у говно“, Латрина, Београд, 2001.)

Ефектан и убојит наслов Тодоровићеве књиге изазваће код поклоника друштвене и креативне жабокречине уверење да је аутор опсцен, бизаран па и вулгаран. Они који ће цитати ову поезију, потакнути критеријумом процене након асоцијација које изазива наслов збирке, схватиће да је песник субверзиван управо по гламурозно илузионистичком амбалажирању представа и програма симулираног живота намењених тржишту. Мирољуб Тодоровић је ове стихове написао пре више од тридесет година, али ни у измењеном социјалном контексту, на почетку новог миленијума, „Пуцањ у говно“ није постао субверзивни фолклор сигнализма. Значајан квалитет ове поезије је критички дух. Критички потенцијал који је садржан у стиховима ове књиге није се истањио и даље циљајући у област животне праксе унисоне апологије постојећег. Хумором и иронијом, Тодоровић погађа повлашћене творце мерила укуса, који декларативно заступају „неутралне вредности“. Није на делу естетска стратегија шокирања. Тодоровићев координатни систем заснован на поетици сигнализма је чврст систем који успешно држи и ову опору тематику о прихватању лажног живота, који нам песник предочава предметом-знаком о којем пише. Сигналистичка стваралачка пракса не одвија се унутар конвенционалних, естетских граница које најчешће искључују друштвено-критичке компоненте. Аутор демонстрира могућност критике лицемерства владајућег друштвеног тоталитета чија се стабилност одржава и помоћу индустрије мегаспектакла. Тодоровићев духовит израз је резултат лудизма. Не заборавимо да учинци игре снажно делују на људску психу. Језиком акције, ослобођеним од метафизичког терета и сентименталног пртљага, овај бритки хумор руши традиционалну свест. Песник показује да је критика могућа. У савременом друштву парадокси су се, заиста, умножили до неслућених размера.

Читајући збирку „Пуцањ у говно“, уочавамо сигналистичку тежњу заснивања аутономије уметности у нашој планетарној цивилизацији. Бавећи се проблематиком места човека у свету, један број уметника није се либио опажања и истраживања онога што је ружно. Познато је да је Пјер Манцони паковао сопствени измет у лименке, на које је стављао налепнице које су на енглеском, француском, италијанском и немачком означавале нето тежину, назив робе и произвођача. Манцони се служио поступком преношења једног „објекта“ из простора и времена, из целине реалности, у означене и тиме утврђене услове уметничког дела. Издвајањем „објекта“ Манцони га поново представља. Он је и иначе у основи својих уметничких радова имао идеју индустријског умножавања и серијске производње, док супротно оваквом поступку реинтерпретације, Тодоровић својом поезијом тежи изворности изражавања стварности. На који начин? У жанровском погледу, аутор је у овим циклусима остварио спој технолошке и феноменолошке сигналистичке поезије. Карактеристично за овај жанровски спој је да разара текући језик потрошачког друштва, рекламне кодове, као и илузију да производи уметности, који су тесно повезани с масовном културом, могу имати функцију модификовања свести. Уз субверзивност, која тежи разарању мејк-ап језика којим се служи естетика завођења, испуњавајући своју сврху канонизације потрошачког друштва, сигналистичка стваралачка пракса тежи и изградњи новог језика и аутентичних естетских информација којима ће човек неспутано изражавати своје непатворене индивидуалне особине.

(„Борба“, бр. 249,  2001. година, у додатку „Свет књиге“, стр. II)