Звонко Сарић

Преварити навику

Поводом књиге Мирољуба Тодоровића „Звездана мистрија“, "Сигнал - Беорама", Београд, 1998.

Књига Мирољуба Тодоровића „Звездана мистрија“ садржи избор апејронистичке поезије, коју Тодоровић установљује у пракси 1988. године, као вербалну врсту сигналистичке поезије. У овом избору заступљене су песме из збирки „Белоушка попије кишницу“, „Девичанска Византија“, „Видов дан“, као и нови циклуси и нове песме. „Звездана мистрија“ је књига која помаже схватању сигналистичког стваралачког покрета као иницијатора неоавангардних промена у европском културном простору, као и разумевању односа сигнализма према европском духовном простору. Енергија постоји у много облика, а једна врста је апејронистичка поезија. Преображавање енергије бит је сваког процеса у природи. Песник Тодоровић радом у језику, у процесу преображаја речи, претворбом језичке грађе, материје поезије, добија као резултат такве праксе релативно велике количине поетске енергије. Тумачење речи у апејронистичкој песми је ново. Речи се као носиоци одређеног смисла преображавају у нова значења и због тога је читање ове поезије откривање нових значевних могућности које воде даљим асоцијативним испитивањима, јер се иза употребе метафоричних епитета, неологизама, архаизама и супротстављених именица (означених бића, ствари и збивања), откривају нове логичко-појмовне смислености, које опет потичу пулс нових запитаности. Према списима философа Анаксимандра, у прапочелу (апеирон), све се догађа процесом и кретањем у сучељавању супротности. Стваралачки хаос је битан елемент сигналистичке поетике, а у апејронистичкој песми у динамичном процесу врши се семантичка разградња текућег језика ради градње нових схватања и нове слике света. Понављање стереотипа јесте својствено смрти, док је једна димензија енергије стално присуство збивања промене. Апејронистичка песма ослобађа енергију начином измене узастопних стања језичке разградње и градње. Тежња промени је вредност уметничке праксе сигнализма и један елемент поетике овог стваралачког покрета, који карактерише сигнализам као иницијатора неоавангардних промена у европском културном простору, у контексту преовлађујућег уметничко-историјског формализма, који као утицајан став контролише културну историју и савремена дешавања у уметности, улогом арбитра савременог укуса. Тај став се брани објашњењем да би се одступањем од формалистичке тврдокорности, уследило напуштање било каквих приметних стандарда. Тачно је да постоји савремени уметнички свет који се не повинује категоријама формалистичког гледања на уметност, али је исто тако тачно да уметничко дело које је изложено у галеријској институцији објашњава идеологију и постаје њен утврђен и саставан део. Уметност која пристаје на релације са службеном културом несумњиво подлеже умањењу естетског учинка. Пристајање на диктат културе која производи смисао друштвене праксе у постојећем поретку, означавајући и дајући легитимитет постојећим идеолошким релацијама, указује на уметност која се своди на конвенцију намењену конзумацији. Сигнализам је носилац новог културног искуства, од културних институција некодификованог, и као неоавангардни покрет којега карактерише и субверзивност, делује у социјалном контексту у којем је естетици историјских авангарди ампутирана социјална идеологија, да би таква окрњена и прилагођена естетика постала део укуса културног тржишта чију потражњу диктира дизајн рекламократије. Нова европска културна поља, моделирана за потребе временског периода трансмутације слике света, формулисана су као непроменљиве мреже нужности којима је појединац подређен, без могућности да нешто суштински промени. Уједначеношћу и предвидљивошћу, мрежарењем лингвистичких серија, топологијом као анализом модерне, пресликавањем и ретроакцијом, текући језик уметности намењен адресатима, одговарао је исказом стања мировања и потирања субверзивности уметничке праксе, погодујући друштвеним релацијама које укидају причу о еманципацији. Те релације карактерише покушај елиминације авангардне праксе која је неспојива с функцијама таквих друштвених релација. Сигнализам је успео одржати свој концепт у живој уметничкој пракси, задржавајући интернационални карактер саобраћајући са реципијентима који желе и прихватају комуникацију са аутентичним културним искуством.

Конзервативна перспектива, принципи нужности и реда, напуштање вредности индивидуализма, карактеристике су промишљања, студија и пројеката којима се даје легитимитет текућој доминантној уметничкој пракси, за коју се сматра да је компатибилна у процесу трансмутације слике Европе. Такве карактеристике указују на гледиште о неопходности периода владавине стања уметничке праксе која делује умирујуће, а за време периода кључања пометње власти у источној и делу централне Европе, а потом и за време постепене интеграције тих подручја западној Европи. Гледиште са поменутим карактеристикама успостављено је као арбитрарно, а исход је предвиђања догађаја који су изазвали идеолошке промене у другој Европи. Геополитичкој турбуленцији је протутеза стабилан културни образац без могућности већих изненађења, у временском периоду када се и у самој западној Европи одвија фаза преласка у постиндустријско друштво. Чињеница је да се масовно потрошачко тржиште распало на безброј специфичних тржишта, на фрагментарнији систем тржишта. Извршен је заокрет; превазилажење класичне неоекономије, а уметничка пракса која означава, прати тај заокрет, укључена и у идеолошко поље. Пристанком да егзистира у културном простору у којем нико ништа битно не може учинити, текућа уметничка пракса пружа алиби за моделирање тог и таквог културног простора. Сигнализам није подлегао ставу који укида постојање могућности неоавангардне праксе. Не препуштајући се културификацији своје поетике, сигнализам је задржао набој праксе и потенцију која тежи обнављању језика и света. Драгоцено је што Тодоровић у својим апејронистичким песмама изнова показује да лингвизам није једини реалитет, реалитет као саморегулирајући и самодовољан систем. Језик апејронистичке песме је језик могућности да се праксом поезије установљују и освајају нови светови у сигналистичком универзуму. Резови у ткиву традиције, које Тодоровић језички врши у песмама из збирке „Девичанска Византија“, нису покушај настављања линије континуитета и продужавања модела што је традиционална идеја о књижевности. Тодоровић понире у стања развоја и пропасти византијске цивилизације са искуствене позиције савременог човека, и у дијалогу са митским, задирући у сферу оностраног, прати духовне трагове све до античке културе, која је уткана у византијску цивилизацију и која чини чвориште са западно-европском културом. Мирољуб Тодоровић поетски прониче у појам времена на језичкој равни изразом незаустављиве процесуалности обнављања и смрти, рађања и нестајања. Трагајући по баштини источника европског културног простора, песник одговара на изазове властите епохе, поетиком апејронистичке поезије, чији је језик десакрализован и подложан субверзији и променљивости ради ослобађања нове енергије језика, чиме се ова поетика, измећу две крајности у појму западно-европске мисли, одређује уз еманципаторни процес, насупрот ауторитарног, реакционарног и традиционалног погледа на свет. Окренут будућем бићу, а евоцирајући прошлост, Тодоровић је апејронистичком поезијом доскочио суштински једноличној и анонимној визији света која преовладава у време транзиције, остварујући у ослобођеној енергији језика апејронистичке песме прожимања Истока и Запада, интеракцијом енергија европског духа, која се не одвија у утврђеној, позиционо непроменљивој тачки, према којој би разлике мировале у складном односу. Не. У апејронистичкој поезији Тодоровић суочава опозитне принципе и разноврсне, супротне елементе ради рађања и догађања песме, кроз чију се форму догађа свет. Неутронске звезде су предвиђене далеко пре, него што су пронађене. Мирољуб Тодоровић је предвидео енергију језика у својим поетским текстовима. Истражујући категорије времена, простора, материје и језика, поступком експеримента, лудизма и редуктивне анализе, Тодоровић је своју тежњу ка стварању енергије језика доказао у конкретној поетској пракси, о чему сведочи и књига „Звездана мистрија“.

(„Улазница“, бр. 161-162-163, 199. г. стр. 79-82)