Звонко Сарић

Сигналистички самиздат

Уживао сам гледајући директан пренос фудбалске утакмице енглеске Премијер лиге. Манчестер Јунајтед је поново победио. Посредством телевизијских камера Олд Трафорд није био далеко. Тим Манчестера је пружио одличну партију, али и ти момци су одлично плаћени. Играмо кинеску свилену бубу. Након одгледаног спортског преноса и одмах затим новог Мадониног спота, отворио сам пристиглу пошту. Петљајући да ослободим садржај пошиљке, сетио сам се натписа који је на мајици имао Грунф, један од ликова из стрип серијала Алан Форд. „Боље је бити милијунаш, но сиромах“, писало је на мајици изумитеља Грунфа, а мени је поштом стигао самиздат Илије Бакића „Слава декадног система или о аеиоу“. Бакићева рукотворина садржи вербалну поезију с визуелним елементима. Геометријски визуелни елементи су ми одмах привукли пажњу. Ужурбано сам их разгледао, без да сам прочитао иједну реч вербалне поезије. Био је то још један доказ моћи утицаја визуелног. Ментална визија се гранала. Када гледамо музички спот, филм, спортски пренос, слику, визуалију, ми увек у томе што гледамо, дакле у слици, замишљамо још нешто, што није на њој. Кратка-кратка прича се догоди у неколико секунди. Бакић неће постати милионер. Баш као ни ја. Нисам се пожалио Њутну и Ајнштајну.

Цајгер ме опомиње, јер сам у цајтноту с овим текстом, рад у мом бифеу ми нишан, то је исцрпљујући посао на суботичком бувљаку, али сам неизмерно поносан што имам своју кафану, баш као и сваки прави писац у нашој домовини. Урезао ми се у памћење део текста Казимира Ћургуза, где он духовито и иронично образлаже како је статусни симбол сваког овдашњег гранде књижевника, који високо котира на литерарној сцени, да има „своју“ кафану у којој сваки дан обавља рекреацију. Ето, сад сам прави писац, јер и ја имам своју кафану. Свиња је одличан пливач, зар не? Дакле, на посао.

Након три књиге објављене у издавачким кућама, овај артефакт је четврти Бакићев самиздат. Доследан својој субверзивној стратегији у односе на стереотипе, објављивањем новог самиздата аутор наставља своје опредељење да избегава издавачке моделе продукције и дистрибуције, али шта мотивише Бакића да пружа одличне партије? То ми казује његова поезија. Довољна је једна реч за објашњење, реч којом је између осталих био фасциниран и Хенри Милер. Та реч је - стваралаштво. Карактеристика Бакићеве поезије је реоријентација након деконструкције, када се све оно што је синтетизовано демонтира и пресложи. Бакић урања у лавиринт нереда да би почео стварати ред. Јасно је да су утопистичке илузије разбијене, али ова поезија доказује могућност субверзивности индивидуе. Бакић пориче говор који је одрицање од идентитета и прелази границе досуђеног језика. О ономе о чему се не може говорити, мора се ћутати?! Машина већ обавља неке од операција за које се веровало да су искључиво функције људског духа. Осврћем се и гледам плаветнило екрана компјутера начичкано иконицама. Да. Квалитет Бакићеве поезије је интерактивност. Реципијент је активни учесник. Игривост је велика. Улазећи у textland и користећи се интересантним шифрама ове поезије, изабрао сам опцију да пионир електросфере Џими Хендрикс испоручује вибрантан звук, као израз усамљености самогласника, који се пропињу притиснути тоном беде у бездану без перспективе. У напору ослобађања из вирова страха, настају ненадзиране конструкције енергије. Жудњу за екстазом изражавају дисторзирани звуци самогласника. Пут из маглуштина треба наћи градећи конструкције против утврђеног редоследа и поричући претходно уврежене вредности. Лудизам је основа сигналистичке креације. Бакић је поставио „отворене прозоре“ за могућност да се самогласници пробију из вртлога сфера бездна. Следе опције истраживања које се одвија на пољима коегзистенције унутар мноштва. Наглашено је неприхватање задатака и наређења традиције. Геометријски елементи су путокази, пролази и запреке, заобилазнице и пречице. У дигиталној ери, питање је шта значи број. Далеке 1970. године, у манифесту који је насловљен „Сигнализам“, Мирољуб Тодоровић пише о неопходности ослањања поезије на „језик“ математике, као и других егзактних наука. Бакић управо користи графичке знакове засноване на уметничким симболима чије значење није девалвирано и на тај начин производи нове естетске информације.

Нећемо се бавити чишћењем прашине с књига, јер се ни Бакић не бави пожељним системима културних образаца и сугерисаним стиловима живота на колективном нивоу. Марина Абрамовић је лепо рекла да је уметност без етике једнака козметици. Пасуља и лука и не може ти бити мука. Размишљајући о стваралачкој културној акцији сигнализма, о међуодносима сигнализма и социјалне стварности, лако се долази до закључка о важности социјално-етичких захтева поетике сигнализма, што доказује и самиздат Илије Бакића. Социјално-етички захтеви сигнализма не исказују се само тежњом да се разори истрошени језик поезије која не комуницира са својим временом и збиљом, него и тежњом да се утиче на саму социјалну стварност сигналистичким комуникатима. Та тежња се остварује сталним истраживањем језика поступком експеримента, али и демистификацијом стваралачког чина. Постоји хрпа визуелних метафора које су трговци учинили опште познатим. Произвођачи реклама се користе језиком присвајања предложака из модернизма. Појмови као што су симулација, супституција, цитирање и понављање, основ су моделирања и производње начина мишљења. Сигналистичка вербална и визуелна поезија субверзивна је према језику који служи за моделирање сугерисаних „начина живота“, било да су у питању неотрадиционалисти или савремени произвођачи имиџа или black out-а. Чињеница је да се наше искуство комуникације све више одвија преко технологије, али да ли сте већ чули за Илију Бакића? Пошто сте прочитали овај текст и пошто сте ми поверовали, уживајте у сигнализму, јер је за сигналисте примарни циљ остваривање што брже комуникације са реципијентима. Овај Бакићев комуникат један је од могућих начина. Самиздат иде од руке до руке.

(„Књижевност“, број 7-8-9, 2001. год. стр. 686-688)