Зоран Радисављевић разговара са Мирољубом Тодоровићем

Сигнализам ослобађа језичку енергију

Током свог трајања сигнализам је покрио простор бивше Југославије, а онда, прихватајући сараднике из иностранства, прешао границе наше земље и постао планетарна уметност

Мирољуб Тодоровић (1940), песник, мултимедијални уметник, оснивач и теоретичар сигнализма, објавио је више од педесет збирки песама, написао пет књига прозе, десетак књига есеја и полемика. Аутор је и две књиге за децу. Имао је дванаест самосталних, а излагао је и на око шест стотина колективних међународних изложби. Увршћен је у биографски лексикон „Срби који су обележили двадесети век – пет стотина личности”.

Српска књижевна задруга је ове године , у Малој библиотеци, објавила његову књигу кратких проза „Шатро приче”, а Нолит збирку песама „Златно руно”. Мирољуб Тодоровић је овогодишњи добитник награде Вукове задужбине за уметност за књигу песама „Плави ветар”, коју је објавио Нолит прошле године.

  • Да ли је овом наградом Србија, коначно, признала да је сигнализам део наше традиције и културе?

Надам се, али не само овом наградом и признањем, већ и оним које су јој претходиле: Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије „за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору”, награда „Тодор Манојловић” за модерни уметнички сензибилитет и другим. Ту је и неколико докторских дисертација и магистарских теза, више десетина монографских публикација и око 2.200 библиографских јединица на тему – сигнализам.

  • Шта је, заправо, сигнализам?

Сигнализам је неоавангардни књижевно-уметнички покрет рођен у српској култури пре четрдесетак година. Током свог трајања покрио је простор бивше Југославије, а онда, прихватајући сараднике из иностранства, прешао границе наше земље и постао планетарна уметност.

  • У Србији су се примили многи „изми”, али је сигнализам једини уметнички покрет са овог простора који је свет прихватио и који је опстао?

Као што то, на жалост, обично бива наш покрет је прва признања добио у иностранству, а не у земљи одакле је потекао. Прве позитивне критике дошле из пера страних приказивача. Прва изложба сигнализма била је у Италији, у Милану 1971. године, друга у Загребу 1974, да би следеће године радови сигналиста били изложени у Салону Музеја савремене уметности у Београду. Наш часопис, Интернационална ревија „Сигнал” добио је чак две награде у Америци као најбоља међународна, неоавангардна уметничка ревија. Странци су и први указали на чињеницу да сигнализам није увозни изам, већ, како то у последње време неки критичари воле да кажу, извозни бренд српске културе. Последњих петнаестак година, међутим, морам то да нагласим, сигнализам је добио пуну сатисфакцију и признања и у нашој земљи.

  • Који су страни теоретичари и критичари писали о сигнализму?

О сигнализму су још од раних седамдесетих година пуно писали наши италијански пријатељи и сарадници: Микеле Перфети (више пута у листу „Коријере дел ђорно”), Адријано Спатола, Винћенцо Акаме, Енцо Минарели (више пута), проф. др Матео Дамброзио, Ариго Лора Тотино, а познати италијански теоретичар Ђило Дорфлес једном приликом је изјавио да „сигнализам значи корак напред у односу на конкретну поезију, визуелну поезију и уметност знака уопште”.

У Немачкој и Аустрији приказе и есеје објавили су: Годехард Шрам, др Клаус Грох и проф. др Клаус Петер Денкер. Денкер нас је унео и у своју антологију „Text-Bilder Visuelle Poesie International” (Von der Antike bis zur Gegenwart), 1972, која још и данас представља незаобилазну, култну, антологију песничке авангарде.

О сигнализму су још писали Уругвајац Клементе Падин (више пута), Французи: Пјер Гарније и Данијел Далиган, Чилеанац Гиљермо Дајзлер (више пута), Рус Дмитриј Булатов, Чех, академик Мирослав Кливар, Пољаци: Збигњев Бјењковски, Данута Страшињска и Гжегож Газда, Белгијанци: Гиј Скраенен и Лук Фиеренс, а канадски присталица и промотор сигнализма, велики путник, Дејв Зек (Дејв Оуз) пропагирао је идеје нашег покрета од Канаде, преко Сједињених америчких држава све до Мексика где је осамдесетих година живео. Врхунац свега је докторска дисертација „Сигнализам – програм српске експрименталне поезије” Јулијана Корнхаузера, одбрањена на Јагјелонском универзитету у Кракову где је Корнхаузер данас шеф катедре за југославистику.

  • У Вашој поезији уочавају се два супротна пола. У појединим збиркама Ваш песнички израз пун је ироније, хумора и гротеске, а у другим наклоњени сте митовима, историјском и националном?

То су два основна тока моје поезије, и, по мени, они се не искључују. У збиркама с почетка седамдесетих „Свиња је одличан пливач”, „Гејак гланца гуљарке”, па и нешто касније „Телезур за тракање”, „Чорба од мозга”, када је сигнализам био у свом агоничком прегнућу, веома је била видљива та критичка и иронична нота у мојим песмама често доведена до крајности.

Од осамдесетих па надаље преовлађују инспиративна истраживања у језику и митовима, како оним народним, тако и средњевековним (наш средњи век, Византија) и античким (стара Грчка, Рим), о чему јасно говоре и наслови појединих мојих збирки: „Видов дан”, „Девичанска Византија”, „Звездана мистрија”, „Златно руно”.

  • У прози користите и жаргон улице. Да ли је то само „удварање” младима или освајање нових (језичких и других) простора и слобода?

После десетак збирки шатровачке поезије, последњих година почео сам жаргон да користим стварајући кратке приче. То су резантне слике наше непосредне стварности, тешког живота у овим преломним временима, у транзицији. Коришћен је не само жаргон омладине, школски жаргон, већ још и више, жаргон, како то кажу наши језичари, девијантних група, односно криминалаца. Приче илуструјем сопственим колажима. Никоме се не удварам, све је то у оквиру великог сигналистичког програма истраживања језика, понирања у нашу непосредну збиљу и освајања нових, још неистражених креативних простора и слобода.

Објавио сам три књиге ових прича, две код издавача, а једна је „Лај ми на ђон”, у електронском облику на мом сајту. Пошто је ова проза веома лепо прихваћена, и од критике и од читалачке публике, охрабрио сам се да направим и роман у жаргону под провокативним називом „Боли ме блајбингер”. „Блајбингер” чека издавача.

  • Сигналисти су у српску књижевност унели читав низ новина?

Највише новина унето је у поезију. Идеје о језичкој енергији и ослобођеном језику, које су прокламоване у манифестима сигнализма још крајем шездесетих година дале су изванредне резултате. Језик је разбијен, ослобођена је велика језичка енергија чијим је поновним обликовањем, креативним методама што их је изнедрио сигнализам, стварана нова поезија.

  • О сигнализму је написано више магистарских радова и одбрањено неколико доктората. Какву му судбину предвиђате?

Сигнализам дуго траје. Кроз две године прославићемо педесет година од рађања идеје о сигнализму и четрдесет година од оснивања сигнализма као организованог стваралачког покрета. Кроз покрет је прошао велики број стваралаца (и наших и страних) различитих генерација. Већ сама та чињеница довољно говори.

У првој фази, од почетка до средине седамдесетих, учињен је огроман корак, пре свега у афирмацији идеја сигнализма. Томе је највише допринела Интернационална ревија „Сигнал” коју смо покренули. Наш часопис био је веома брзо прихваћен у свету. Имали смо присталице и сараднике од Канаде до Аустралије, и од Уругваја до Јапана. Гашењем „Сигнала”, који, на жалост, у оно време, није добио друштвена средства за излажење, није се угасила идеја сигнализма. Наставили смо рад публикујући књиге, антологије, изборе, организујући изложбе. Средином деведесетих „Сигнал” је обновљен, па је покрет захваљујући новим младим људима, који су се окупили око часописа, добио снажан стваралачки подстицај. У овом тренутку припремамо зборник посвећен сигнализму у коме ће се сумирати сви досадашњи резултати нашег покрета.

Што се тиче будућности сигнализма, велики сам оптимиста. Пре десетак година, у једном интервјуу, изјавио сам да се надам да ће двадесет и први век бити век сигнализма. Почетак новог века, нова креативна средства, а пре свега чудесни Интернет и његове могућности, остваривање идеја о којима смо само сањали пре четрдесет година, и још већи замах нашег покрета, показују да моје наде нису биле нереалне.


Зоран Радисављевић

[Политика, Београд, 10. 11. 2007.]

Први пут објављено: 2007-11-10
На Растку објављено: 2007-11-14
Датум последње измене: 2007-11-14 00:31:21
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам