Андреј Тишма

E-mail уметност

(Електронска пошта у традицији раних облика сигналистичког стваралаштва и као грађа за епистоларни имејл роман Мирољуба Тодоровића).

У време када глобализација света улази у финалну фазу и када једна култура и идеологија тежи да се наметне читавом цивилизованом свету, међу уметницима ничу нове иницијативе, самостална и неочекивана повезивања, упркос главној струји. То је, чини се и најздравији и најкреативнији пут, без прагматичног планирања, конструкција и предрачуна, без интеграција по профитерској логици транснационалних корпорација, која влада многим другим сферама друштва. То је зато што уметнике повезује нешто сасвим друго: духовна блискост, сличност стваралачких стремљења, а превасходно неконвенционалност, слобода и непредвидивост. За све ово треба захвалити постојању електронске уметности и медија комуникације на даљину које уметници савремени користе сврсисходно и превасходно на креативан начин.

Наиме, за електронску еру у којој живимо карактеристична је електронска уметност. Под овим термином подразумевају се многе области и подобласти где је основни генератор слике, звука и текста електрична енергија. Појава ове сасвим нове уметности поклопила се са крајем модерне, са идејама дематеријализације уметничког објекта почетком шездесетих година, са преласком уметничког стваралаштва у менталне сфере, са залагањем за мултипликовану, модуларну, демократичну, некомерцијалну и планетарну уметност, чије одлике су и мултимедијалност, процесуалност, интерактивност и телекомуникативност.

Све ове карактеристике уметности друге половине 20. века електроника и кибернетика садрже у својој природи и бити, те је стога разумљив убрзан развој ових медија и њихово прихватање од стране стваралаца различитих профила.

Интернет  као најмлађи електронски медиј обједињује у себи све могућности и особине постојећих електронски средстава комуникације, размене и креативности, али преузима и место класичних медија. Он се широм света развија џиновским корацима, нарочито у последњих неколико година, а постао је незаобилазан већ и на тако великим и значајним светским манифестацијама уметности као што су „Документа“ у Каселу и Венецијански бијенале. У неколико протеклих година Интернет је доживео свој велики бум, тако да га у Америци користи свако треће домаћинство, а рад институција већ је незамислив без овог средства глобалне комуникације, као донедавно без телефона. Настанком Интернет мреже формирано је, заправо, једно моћно средство информисања и повезивања људи широм планете а свет је виртуелно изгубио границе.

Електронска пошта, имејл (e-mail), настала је као први облик Интернета, онако како га је амерички Пентагон пројектовао за размену  поверљивих војних података кроз интерну мрежу компјутера.  Временом ова мрежа не само да је постала јавна и отворена, раширена светом, већ последњих година и самом Пентагону задаје велике бриге јер кроз њу сад повремено „цуре“ и њихове највеће тајне. Имејл је, наиме, ушао у најширу употребу и у свету се на сваком кораку налазе сајбер кафеи у којима уз чашицу пића можете уз монитор и тастатуру да водите дискусију са незнаним особама са свих пет континената, да шаљете љубавне поруке својој симпатији, или уговарате посао вашег живота. У неким земљама већ и таксији имају опрему за „дописивање“, а власници лептопова (малих компјутера за у крило) повезани сателитски за Интернет могу практично са било које тачке планете да шаљу и примају електронска писма, али и слике, графиконе, кратке видео и звучне записе. Ове могућности сада су дате и власницима напреднијих мобилних телефона, па тако данас свака људска јединка постаје потенцијално покретна радио станица, агенција вести, ТВ станица.

Могућности које пружа електронска пошта искористили су, као и сваки досадашњи нови медиј комуникације, и уметници, па је тако у претходној деценији настала и имејл уметност, распрострањена по мејлинг листама, где су укључене стотине и хиљаде стваралаца широм света. Постоје, наиме, у имејлу  различите дискусионе листе које окупљају кориснике прама интересовањима. Неке су посвећене дневним новостима, неке спорту, политици, људским правима, екологији, а неке култури и уметности. На овим последњим могу се срести поједини ствараоци који своје уметничке идеје исказују кроз писани текст.  Иако имејл као медиј даје доста скучене могућности за визуелни израз уметника, док је књижевним ствараоцима наклоњенији, ипак се у оквиру овог канала комуникације створио читав низ могућности ликовног израза, на традицији визуелне и конкретне поезије, летризма, типопоезије, односно семантичке поезије који су доминирали авангардном уметношћу шездесетих и седамдесетих година, а којима су се сигналисти од својих почетних истраживања често бавили. Имејл комуникација се одвија углавном стандардним словним знацима типа „Times Roman“, међутим комбиновањем разних знакова интерпункције: зареза, цртица, крстова, ускличника, заграда, звездица, косих црта и чега све не, путем обичног имејла стижу читаве слике урађене овим средствима. То су богате декоративне површине базиране на искуствима оптичке уметности, геометријски радови или одређене препознатљиве форме фигура, предмета и симбола, понекад чак са илузијом треће димензије. Временом су на основу таквих стваралачких искустава створени и компјутерски програми који веома једноставно трансформишу било коју слику или другу форму у површине испуњене словним знацима, тако да је креативност добила у замаху. На тај начин имејлом који има структуру обичног писма, члановима појединих специјализованих мејлинг листа стижу понекад раскошне слике, обогаћене текстуалним порукама. Постоје сада већ и читаве галерије слика насталих у такозваном „аски“ (ASCII) формату, међутим новији имејл програми намењени бржим компјутерима пружају могућност сасвим озбиљног дизајна обичног писма, које се може обогатити одређеном бојом позадине, разним типовима и бојама слова па чак и мањим сликама, тако да се електронска пошта полако претвара у веб странице атрактивног изгледа.

Но ипак, електронска пошта задржала је до данас онај лични комуникацијски и интимни карактер, непревазиђен хиљадама шарених Интернет страница. Пријем електронског писма на личну адресу доживљава се са више емоције него веб страна, јер имејл је проистекао из руком писаног писма које значи пријатељство, наклоност или дубљу везу. Архива хиљада и милиона имејлова насталих у последњих пет, шест година откако је Интернет постао масовно средство комуникације, садржи сигурно немерљиво благо које још није угледало светло дана у штампаном облику, а једнога дана биће незаобилазно сведочанство о нашем времену, цивилизацији и култури.

Један од стваралаца који су схватили епохални значај имејл комуникације је и београдски песник, ликовни стваралац и теоретичар Мирољуб Тодоровић, творац српског авангардног уметничког покрета сигнализма. Он је прошле године, можда први у свету, објавио под псеудонимом М. Т. Види епистоларни имејл роман „Тек што сам отворила пошту“ (издавач „Феникс“, Београд, 2000) у коме је као грађу користио искључиво нађене имејл поруке, датиране и послате у узбудљивом периоду NATO бомбардовања Југославије. Мирољуб Тодоровић који још од 60-их година заговара планетарну комуникацију, употребу електронике и кибернетике у уметности, базирајући поезију на мултидисциплинарности науке, технологије и визуелних симбола, а који се од недавно посветио домену Интернет културе, сасвим консеквентно својим интересовањима је феномен имејла као одраз данашњег времена искористио за садржај свога узбудљивог књижевног дела. Јунакиња ове књиге, једна средовечна Београђанка, која је тек овладала техником слања имејла, дописује се са пријатељицама у иностранству, описујући свакодневицу, људске проблеме и судбине, добијајући од њих повратно емотивне коментаре, речи подршке, солидарности и поштовања, тако неопходне за очување личног интегритета у датој нељудској ситуацији какав је рат. Захваљујући медију електронске поште у коме се одигравају сви ови судбински и, рекли бисмо, историјски, мада крајње интимни, дијалози, уз сталну опасност насилног прекида везе, из Тодоровићевог романа зраче аутентичност и непосредно искуство, који на читаоца остављају снажан утисак.

Имејл је тако, на још један нови начин, одиграо  улогу планетарног повезивања људу, омогућавајући њихову свакодневну блискост упркос налетима бомби, чиме је и тим разорним пројектилима умањена снага, изнедривши кроз литературу базирану на тој форми комуникације још једно снажно сведочанство о неуништивости људског духа и херојству једне „обичне“ београдске професорке, која у овом роману дочекује свој хепиенд.

(Објављено у часопису „Књижевност“ број 7-8-9, 2001).

Први пут објављено: 2001
На Растку објављено: 2007-10-26
Датум последње измене: 2007-10-25 22:29:55
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам