Слободан Шкеровић

Оглед о поезији и креативној методи Е. Е. Камингза

(Избор песама и кратких написа је из књиге Ричарда Костеланеца, AnOther E. E. Cummings)

„Иако је познато да ниједан други рани модерни песник није у оволикој мери експериментисао с језиком, оно што није тако добро познато је степен Камингзових одступања. Он је разграђивао материјал поезије, иницијално познате речи и интерпункцију, а затим их састављао на необичне и изненађујуће начине. Овај избор укључује његове најекстремније поетске експерименте. Обратите пажњу на експресивно коришћење великих слова, вербалну фрагментацију и компресију, неологизме, лукаву реинтерпункцију, стихове који су истовремено и скраћени и продужени, репрезентациону типографију, стране речи, дијалект и варијације у оквиру понављања. Да бисте одмерили колики допринос све ово даје његовом писању, просто уочите да се уводни део овог избора састоји од следећих речи:

moon over towns moon whisper less creature huge gropingness
who perfectly who float newly alone is dreamest only the moon
over towns slowly sprouting spirit

месец над градовима нешапутав створење огромна пипкавост
који савршено који плута изнова сам је најспављивији само месец
изнад градова лагано ничући дух

А затим погледајте шта је Камингз учинио с овим текстом. Иако оваква средства постају главни садржај многих оваквих песама, уочите да је песма која почиње са „16 heures“ сатира на париске чуваре реда¹ (¹ Richard Kostelanetz, AnOther E. E. Cumings.)

mOOn Over tOwns mOOn
whisper
less creature huge grO
pingness
whO perfectly whO
flOat
newly alOne is
dreamest
oNLY THE MooN o
VER ToWNS
SLoWLY SPRoUTING SPIR
IT

Оваква де-струкција и ре-струкција поезије очигледно има за циљ да изазове распад уобичајеног интерпретативног система. Осим увођења добро познатог „тока мисли“ који се одликује нелогичним или „делимично логичним“ низањем речи, Камингз разара правопис, раставља речи тако да оне добијају, поред основног значења које остаје сачувано и у таквој подељености, и нека друга значења, што све заједно даје неке нове, изненађујуће садржаје и начине закључивања. У основи, дакле, Камингз трага за необичним средством изражавања применом аналитичке методе на постојеће обрасце, која разара смисаону структуру речи, односно појмова, избацујући у први план и неке друге елементе говора, као што су звук и сам изглед написаних стихова. Оваква средства често користе и песници „побуњеници“, али за Камингза се може слободно рећи да је ово радио систематски и уз пуну свест о могућим и жељеним ефектима.

Наравно, преводилац је на муци када треба да преведе Камингзову поезију. Начин његовог писања је такав да се и сам језик којим пише налази као активан елемент поезије у строгој вези с алфабетом и ортографијом, а то скоро у потпуности онемогућава коришћење аналогије између оригиналног језика и језика на који се поезија преводи. Могуће је, наравно, понудити пре свега један аналитички превод с објашњењима игре речи, а то, опет, захтева активан однос публике и њено постепено упућивање у тајне језика с којег се преводи. Ова компликација је садржана у Камингзовој поезији и то управо због тога што је главни нагласак на смислу и искуственом садржају, који надилазе сам језик и на тај начин језик стављају тачно на место које му и припада — на место изражајног средства које треба превазићи и прозрети да би се стигло до значења/искуства, тј. до субјекта.

Овакво излажење из језика и јесте Камингзов „форте“. Његове песме на први поглед одишу распадљивошћу. Песник се назире иза тих искиданих и испретураних групица слова које су некад, можда, биле некакав језик, а које сада само „личе“ на тај језик. Но управо та демистификација језика и „уобичајеног“ значења поставља субјекта-песника у непосредан однос с примаоцем његове поезије, а сама поезија, лишена певљивости и препознатљивости, бива жртвована у корист тог непосредног односа два субјекта, односа који се испоставља као суштински. Поезија као „посредник“ у преношењу личног искуства се претвара у непосредност самог искушавања, што, дакако, подразумева учествовање читаоца и његово „сједињавање“ с аутором.

2
nouns to nouns
wan
wan
too nons too
and
and
nuns two nuns
wan d
ering
in sin
g
ular untheknowndulous s
pring

Игром речи „nouns“ (именице) и „nuns“ (калуђерице) лутају у греху (син) односно у „јединству“ — (сингулар), али пре тога оне су „wanton“ тј. „раскалашне“ па својом звучношћу „wan-too-nons“ — „раскалашност“ прелази у „nuns“ тј. оличење чедности. Ова прогресија лишена је „историјског“ знања о појмовима „калуђерица“, „раскалашност“ и „грех“ и нуди нам једно некритично посматрање стварности.

Још је једна друга врста игре овде уткана „two“ значи „два“, али се чита исто као „to“ — „ка“ (предлог). Ова замена „2“ за „to“ или „too“ („такође“) је данас уобичајена у енглеском језику, а ушуњала се и код нас као, рецимо, парола „I ♥ YU2“ — „волим и ја тебе“ односно „волим Југославију (YU) такође“. Ова врста замене исписаног за звучност данас је у све већој употреби, нарочито у електронским медијима, где је уочљива повећана употреба симбола уместо речи. Дакле, појам „језик“ се у одређеним сферама слива у шири појам „комуникације“ који обједињује различите облике изражавања.

Није погрешно закључити да је Камингз био на трагу идеограмског писма, које у потпуности негира и заобилази говорни језик, јер је усмерено искључиво на изражавање смисла и непосредно преношење искуства. Због тога и само обликовање песме увлачењем редова или кидањем речи на два или више делова и њиховим исписивањем у више редова, представља искорак ка идеограмском изражавању, или неким креативним облицима који ће се касније развити и усавршити у сигнализму.