Звонко Сарић

Опстанак евидентних проблемских континуитета

(из грађе за израду речника сигнализма)

Имена из телефонског именика немају више шта да именују. Владајући стандарди су теме са етикета. Колотечина. Остаци великих идеја губе снагу уверења. Добро расположење не јењава. Музеји и интернационални сајмови уметности. Armory Show. Културни артикли. Појам истине? Стварност је случајност конзумације. Арт дилери. Yes. Уметност је измислио човек. Популарна структуралистичка доктрина предочава нам свет у којем је укупност идеја у „мрежи нужности“, која покрива епистемолошка поља. Корпус идеја потиче из неизбежне мреже, која унапред садржи све могућности, прописане у оквиру поља спознаје, у које је појединац неизбежно уклопљен. Човек се може кретати у оквиру поља, као равни знања, али целина остаје ван домашаја појединца, јер је појединац подређен мрежи нужности, немоћан да нешто суштински промени. Једнообразна приказа света у којој је разноликост небитна. Хоћемо ли прихватити, као свежу робу, појмовни новитет да је знак новог мегамиленијума изломљена линија до у бескрај, артикл који претендује да буде примат уместо амблема круга с центром?

РАЗЛИЧИТОСТ — могућност надвладавања непокретног „утрнулог“ језика статично конструисаног (одбијање ирационалног страха од другачијег).

Амблем сигнализма је круг из којег извире осам супротних путоказа-смерова. Супротности су извор промена. Унутар круга, различитости су део целине језика као материје своје врсте. Потакнути процесом сигналистичке експерименталне праксе супротности се сударају, једине и разбијају, док се не образују у нове системе односа у целини песме. Вишак ослобођене енергије језика настао при необузданом сударању, извире ван круга, стремећи стварању нових једињења материје језика која ће изнова бити поприште кружења и сударања супротности у току процеса експеримента.

ЕКСПЕРИМЕНТ — чин у стваралачком процесу као обликотворни метод.

Постструктуралистичке теорије су споразум с постмодерном. Деструкција ове доктрине огледа се у тежњи срозавања и укидања суштине историје, класе, личности. Салата полегуша. Субјект је децентриран. Испарио? У илузији медијских доживљајних програма социокултурна диференцијација је тешко остварива. Након гајења и развијања ужитка у потчињавању традицији, економији, фетишима, идеологијама и институцијама, друштвена ситуација је измењена. Учествујући у могућностима спектакла индустријске симулације догађајног и доживљеног, човек у простору подражавања може практиковати своје опсесије, темперамент, трауме, начин мишљења и душевни склоп. Кључни проблеми и питања, као и увек, долазе изван уметности. Епоха генералне глобализације отвара тему медијског ширења и распростирања. Након појаве Интернета више него икада воде се расправе о медијима и њиховом утицају. Преовладавају тумачења да уплив обиља информација делује на појединца тако да изазива утисак стања шизофрене стварности, која је постала неразумљива и тиме крајње компликована макар и за блиц-промишљање, па се информације примају здраво-за-готово, али како протумачити умножавање избора?

ЕСТЕТСКА ИНФОРМАЦИЈА — сигналистички комуникати теже да преносе информације недевалвираног значења.

Амблем сигнализма је вишезначан. Тежиште круга је креација. Сигналистички стваралачки покрет бави се и истраживањем феномена креације. Сигналистичка поетика креацију одређује као својство самог битисања човека у жељи комуникације. У постојећем медијском окружењу нужно је селективно понашање. Аутистичко одбијање учествовања у животу спољашњег света је бесмислено, јер самооплођавање постоји код биљака. Самоопрашивање није својствено човеку. Лавина информација која се сручује у сигналистички лабораторијум, након процеса одабирања може послужити у виду знања као побуда у творби и лајтмотив за огледе, или за проналажење и давање других значења визуелним и вербалним метафорама које су трговци учинили опште познатим. Превредноване информације и створени артефакти лансирају се из круга сигналистичких радионица у различитим смеровима, путем мејл-арта или Интернета, ради остваривања комуникације с реципијентима. Комбиновањем вербалног и визуелног, као и визуелизацијом језика, постиже се универзална делотворност сигналистичких комуниката. ПЛАНЕТАРИЗАМ је обележје сигнализма. „Када бежично повезивање буде потпуно примењено, свет ће прерасти у огроман мозак, способан да реагује на сваком свом делу“, говорио је Никола Тесла. Пренос великих количина лако разумљивих информација захтева заснованост поруке не стереотипима и униформности. Ефикасна комуникација у нашем свету који обилује информацијама заснива се на понављању реченог. Поред чињенице да контрола слања порука-информација постоји као вид софистициране цензуре у медијима, у склопу визуелног дејства постоје бројни спојеви метода манипулације. Субверзивни карактер сигналистичког покрета испољава се наспрам метода медија масовних комуникација који користе поступак сугестивног понављања једне поруке истим или различитим сликама и речима да би се тим методом постигло позиционирање појединца које омогућује даље управљање „видним пољем“ јединке, уклапајући лично и особено у циљни патворен мозаик уопштеног. Индикативан пример је програм државне РТС и већине приватних телевизија у протеклих десет година (1990–2000. године). На домаћим тв каналима смењивали су се кич гламур и емоције мржње. Простаклук и ритмички аплаузи. Слике власти. Виски и мирис куваног купуса. Ниједан аргумент. Театрализација која нема корелат у стварности. Чињеница нема. Поново мит. Сигналистички стваралачки покрет је настављао своју праксу која је сажимана у гласилу покрета, интернационалном часопису Сигнал. Бројеви Сигнала су документ о тежњама сигналистичке праксе. Прилози јасно говоре о планетарном својству сигнализма, космополитизму, антитрадиционализму и субверзивном карактеру стваралачке праксе, у деценији када на овим просторима махнита ксенофобија, етничке пренапрегнутости и кич традиционализам, уз перманентан утицај присилних економских и војних мера међународне заједнице. У протеклој деценији сигнализам без престанка промовише нашу културу, без обзира на унутрашња и спољашња ограничења. Субверзивност сигналистичких комуниката огледа се у супротстављању естетичког уверења наспрам стационираних клишеа и укалупљених уверења, које су део пласмана медија масовних комуникација. ИГРА је заједничка потреба за све људе на овом свету.

У цивилизацији популарне слике, сигнализам одговара лудизмом, као стваралачким начелом, истраживањем и игром, изазову доминације формалног матрикса. Поступком фузије језика уметности и језика медија, којом остварује стваралачку комуникацију. Радећи у различитим медијским окружењима, сигналистичкој стваралачкој пракси намеће се стари проблем представљања света, јер нови медији теже мимезису. Вештачка интелигенција је мимезис, а исто тако од компјутерских игара па до виртуелне реалности, тежи се имитацији стварности. АНТИМИМЕТИЗАМ је захтев сигнализма. Сигнализам тежи да изражава стварност.

У свету глобалне дистрибуције капитала сигналистички радови настоје тачно изразити суштину економских и политичких позиционирања индивидуе. У јеку су расправе о пост-колонијализму, демократији, тржишту и медијима масовних комуникација. Сигналистички стваралачки покрет не губи из вида нову геополитичку мапу Европе која је настала након пада берлинског зида 1989. године и ратова на простору бивше СФРЈ. Друштва у транзицији потенцирају бројна питања. Да ли је та велика нарација основ за фрагментарну изградњу нових комуниката? Сигнализам не прихвата замисао о неутралности језичког модела. Језик је елемент који сачињава целину идеолошког система. Радом на језику, и управо језиком, сигнализам је увек био социјално ангажован. Тврдњом да конфронтација с конзервативним идеологијама више није могућа, заговара се остваривање естетских праваца креирањем имагинарних зона, као и коришћењем електронских форми. Резултат приче о томе „шта све више није могуће“ јесте реализација премештања уметничке праксе у просторе где саобраћају естетски смерови критичке уметности и конзервативни естетски правци, али без конфронтације. Туршија. Идентично вештим маневрима капитала који не спречава реализације субверзивних пројеката унутар институција, јер им на тај начин поништава снагу и практично потире потенцијал субверзије. Након 1989. године надзорници одржаваног правца конзервативних погледа смишљено и плански се дислоцирају из проблемских оквира којима се бави критичка уметност елегантно пласирајући свој мегапроизвод — тријумф постмодерне робне естетике.

Својство актуелне уметничке сцене је присуство многобројних актера различитих пракси. Уметник је често у позицији да мора деловати као кустос. Опстанак евидентних проблемских континуитета потврђује елементарни захтев сигналистичког стваралачког покрета да се комуникат не схвата као једном заувек реализован естетски предмет. Сигналистичка пракса је стваралачки ток који тежи испољавању непатворених креација као израза времена и антиципације могуће свести.

На Растку објављено: 2007-10-23
Датум последње измене: 2007-10-23 13:22:46
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам