Мирољуб Тодоровић

Језик, реч и песма (фрагменти)

Песнички језик - непрекидна реинтерпретација језичких знакова.

*

„Биће је у својој духовној и личној суштини језик.“

 (Л. Стефанини)

*

Да ли су, заиста, речи постале “једнаке стварима”, и да ли су “не-стварне речи постале сувишне”?

*

Језичко организовање и предочавање стварносно утемељене збиље у шатровачкој песми.

*

Динамичко схватање форме књижевног дела.

*

Очитавање визуелног значења.

*

Зависност визуелног значења од перцептивних кодова.

*

Проширивање и продубљивање значења речи и откривање нових семантичких потенцијала у апејронистичкој поезији.

*

Према структуралистима: језик је апстрактни систем, а говор – конкретна, физичка реализација тог система.

*

“Не постоји ништа изван текста.”

(Дерида)

*

Ка кристализацији речи и слика у апејронистичкој песми.

*

За Хумболта језичка структура је реверзибилно одређена структуром ума.

*

Гласовно, визуелно и просторно зрачење знакова у сигналистичкој песми.

*

Тренутак када сигналистичко дело осваја простор.

*

Неисцрпна многоликост песничке творевине.

*

Реч у стохастичкој песми враћена својој непосредности и пуноћи.

*

Зависност значења.

*

Феноменолошка поезија и тежња да се опева предметност света.

*

Емпиричност језика.

*

Интуиција и имагинација распрострте у времену и простору.

*

Наша спознаја – тек једна од могућих спознаја.

*

Како доспети до унутрашње форме језика?

*

Интенционалност – битна особина људске свести.

*

Шта би била жижна тачка једног песништва?

*

Ствар која креће ка речима.

*

Постварење ствари.

*

Оживљавање, језичко и значењско богаћење обезличених елемената свакодневице у алеаторној и шатровачкој поезији.

*

“Бивствовање које се може разумети јесте језик.”

(Гадамер)

*

Неразмрсиви чворови парадокса у апејронистичкој песми.

*

Драма писања.

*

У апејронистичкој песми реч је оспособљена да изражава значење које њу саму превазилази.

*

Да ли је поезија “увек обуздавање речи”?

*

Страх од речи.

*

Значењски и обликовни помаци у језику сцијентистичке песме.

*

Што више скратити растојање између бића и мишљења.

*

Где је истина ствари?

*

Да ли је могуће говор до краја материјализовати?

*

Експериментално у уметности, (према традиционалистичком виђењу), као нешто неразумно, неразумљиво, непожељно и опасно.

*

Игра је за човека исто тако важна функција као рад.

*

“Уколико књижевна истраживања желе да постану наука, она морају да за свог јединог јунака прогласе поступак.”

(Јакобсон)

*

Планетарно искуство и планетарно мишљење посебно је изражено и наглашено већ у раном сигнализму.

*

Стваралачка моћ речи.

*

Естетика дисконтинуитета.

*

Као да сама природа говора наговештава исконски човеков сан и жудњу за моћи и освајање света бића и ствари.

*

Реч нуди истину језика.

*

“Реч влада, реч надвладава песника.”

 (Х. Валден)

*

Однос језика и метајезика.

*

И песник и лингвист стварају језичке системе различите од комуникацијски денотативног језика.

*

Песнички језик – средство изражавања и начин постојања.

*

Апејронистичка песма – сума организованих песничких напетости.

*

У којој мери можемо смисао прихватити као конститутивни и незаобилазни елеменат стваралаштва?

*

“Хаос мора да просијава из сваког песништва.”

(Новалис)

*

Загонетност – основни песнички феномен по коме се поезија разликује од обичног говора.

 (1975–1989)