Добрица Камперелић

Сигналистички тандем

поводом књиге „Преко границе миленијума“ (Сигнализам – изазов преступа) Илије Бакића и Звонка Сарића, Феникс, Београд, 2005

„Сан је драма у којој је сањач истовремено аутор, глумац и гледалац.“

Јунг

Када сам 1997. године имао први сусрет са Звонком Сарићем и Илијом Бакићем – о којима једва да сам знао понешто, понајпре, као о песницима – нисам могао ни да сањам да ће неколико година потом тај сусрет резултирати њиховим безрезервним и плодоносним укључењем у сигнализам.

Те 1997. године тамо, у Суботици, у галерији Градске библиотеке њих двојица су приредили изложбу визуелне поезије с називом „Желите ли бесплатно да летите?“, а ја сам, као гост, реализовао перформанс „Узлет из балканског гета“. У току перформанса десио се један инцидент... Наиме, у финишу перформанса упалио сам један постер у том скученом простору галерије, напољу је био пљусак и снажан ветар, било је прилично пропуха, па је пламен добио у интензитету... и ја сам га на себи „изнео“ напоље, ван галерије.

Пре тога, изразио сам задовољство што сам у граду где је деловала знаменита мултимедијална група BOSH+BOSH и у Градској библиотеци, где је готово цели радни век провео мој покојни пријатељ Славко Матковић, оснивач групе BOSH+BOSH, чији су чланови седамдесетих година активно деловали  у сигналистичком покрету. Отварању изложбе и мом перформансу присуствовала су и два бивша члана групе BOSH+BOSH...

Тада сам и започео разговоре са Звонком Сарићем и Илијом Бакићем о могућностима сарадње у сигнализму и упутио их на Мирољуба Тодоровића као оснивача покрета.

Уследиле су књиге и једног и другог, читава серија књига, и њихово креативно укључење у сигнализам. Звонко Сарић је уз поетска и прозна остварења био предан и музици (био је певач суботичке групе „Шербет андерграунд“), перформансу, визуелној поезији и мејл-арту. Опробао се и као сарадник Радио Суботице. Илија Бакић је уз поетска, есејистичка и уопште прозна остварења, такође, био предан музици, стрипу, а особито научној фантастици. С тим предиспозицијама они су се на најбољи начин препоручили као агилни сарадници у сигналистичком покрету.

И ова последња књига двојице талентованих аутора с насловом „Преко границе миленијума“ (Сигнализам – изазов преступа) резултат је њиховог узајамног деловања у одгонетању репера на врло широком терену сигнализма, њихове синергије, почев од уводног и, додао бих, програмског текста с насловом „Лаким кораком у свим смеровима“ све до последњег есеја Илије Бакића – „Сигнали 21. века (лични поглед)“. Зато и моја пролегомена на почетку овог осврта на Бакићеву и Сарићеву предодређеност за сигнализам није сувишна и тек малчице осветљава природу тог (узајамног) садејства ове двојице сигналистичких стваралаца.

И управо у том уводном тексту („Лаким кораком у свим смеровима“) садржано је, чини ми се, и основно питање у читавом овом сигналистичком опусу – колико је уметничке слободе освојено до сада и колико ће се освајати од сада?

Следи анализа доминантног популистичког модела ововремене масмедијске артистичке вртешке, засноване на индустрији забаве, с пасивним посматрачима... Преовлађује (да ли уметнички?) спектакл и као да нема простора за уметничку праксу која тежи радикалним променама, док „сигналистички покрет не пристаје на неутралност ради стицања етаблиране позиције услед производње хијерархије вредности на тржишту уметности“. А потом и одговор ових сигналиста – „кажемо НЕ испостављању цена за слике и поезију, којима се укида могућност еманципације“.

„Кључ сигнализма је, за сада и убудуће његов амблем – осам смерова, блиских и дијаметрално различитих а истовремених и истоваљаних, из круга шикља на отворено. Сигнализам диже улог на милион цветова (Мао Це Тунг је говорио о „само“ хиљаду цветова), свестан да је физичко-духовна стварност немерљиво богатија. Стога су смешно-тужни сви наметнути канони-препреке етаблираних група невољних да се одрекну, пред навалама нових енергија, своје моћи којом суде о томе шта/ко је вредно“, закључују Бакић и Сарић, и, онда, низом сентенци, опаски, досетки... подробно образлажу своје виђење поезије, али и језика самог, а посебно домишљавање визија сигнализма. Све то скупа јесте и манифест сигнализма. И то може бити симпатично и могу се сложити с већином тих теза и епистоле, али... није ли управо актуелни модел духовне културе с хиперпродукцијом аудиовизуелних, тактилних, кинетичких и иних сензација, с прожимањем знаних и непрестаним откривањем нових медија, са до сада невиђеном отвореношћу за уметничку комуникацију (особито од васпостављања Интернета)... девалвирао агенсе тзв. неоавангарди и показао нови след времена, од почетне трапавости до грациозности. Уз остало, пажљивији кунст-историчари (дијагностичари новог времена) заговарају тезу, дијагнозу о превазиђеном добу неоавангарди (prostratio virium), о њиховој изнемоглости, исцрпљености, клонулости...

То никако не значи предати се наводним императивима времена, комерцијализацији и наметнутој валоризацији уметничких творби. То не. Али оно што видим као недостатак ове најмлађе генерације сигналиста (од када пратим сигнализам и од када сам у њему), јесте недовољна ангажованост и опробавање у разним невербалним медијима и уметничким техникама. Ту првенствено мислим на перформанс, уличне акције, гестуалну, звучну и објект-поезију, инсталације, процесуалне демонстрације, интервенције у простору, где је овај наш покрет још почетком седамдесетих година, а и касније, на специфичан сигналистички начин, дао евидентне, уметнички вредне и историјски незаобилазне резултате.^* „Радост аутора, доба Homo Ludensa, виртуелни одлазак у поезију, интерактивне реакције“, итд. звуче симпатично, али...

Образац за срећу, па и за срећу уметника, ипак постоји и чине га – личне особине, основне и неке више потребе. Бакић и Сарић, доследни у свом одгонетању сигналистичког стваралаштва, приуштили су задовољство искреним знатижељницима да из осврта, приказа, критика... читавог низа књига сигналистичких стваралаца, открију модалитете, досеге и разноврсне приступе поетском и есејистичком умећу сигналиста.

Уз оснивача покрета и њих саме, њиховој пажњи није измакла ни колосална личност Љубише Јоцића, надреалисте, а потом и сигналисте, поезија Слободана Шкеровића, СФ поезија Слободана Вукановића, сигналистички ангажман Марине Абрамовић и Зорана Поповића, студиозни критички прилаз и вредновање сигнализма на аналитичкој ваги др Живана Живковића... Наравно, ту су и специфични огледи о сигнализму Звонка Сарића („Опстанак евидентних проблемских континуитета“, „Сигналистичка утопија“, „Сигналистички самиздат“, „Сигнализам и мејл-арт“...) и Илије Бакића („Елементи фантастике у поезији сцијентизма“, „У општем језику“, „Према слободи стварања и доживљаја“), који претпостављају једну озбиљнију анализу и проверу о којима ће критичари и читаоци тек дати прави суд.

* Овде указујем на бројна дела гестуалне и објект-поезије Мирољуба Тодоровића из раних седамдесетих година (види његове књиге „Алгол“ и „У цара Тројана козје уши“), као и сличне пројекте, перформансе, концептуалне стратегије ленд-арт акције, планове и остварења Рорице и Добрице Камперелић, Мирољуба Филиповића Филимира, Андреја Тишме, Јарослава Супека, и других из осамдесетих и деведесетих година прошлог века.

У Београду, 5. марта 2006. Anno Domini