Душан Видаковић

У контексту светске неоавангарде

(Илија Бакић, Звонко Сарић: Преко границе миленијума, “Феникс”, Београд, 2005.)

        Када је, пре више од четири деценије, импресиониран Кандинским, раним Мондрианом и, посебно, Мишоовим ташизмом, маштао о фузионисању природних наука са лириком, београдски песник Мирољуб Тодоровић вероватно није ни слутио да ће, из тих неизвесних серпентина духа,  израсти дуговечан и плодотворан аутохтони стваралачки покрет српске културе. Реч је, разуме се, о сигнализму поводом кога је, од средине претходног века, писано и пуно, и стручно, па и контроверзно, укључујући и минуциозну докторску тезу познатог пољског песника Јулијана Корнхаузера одбрањену на, малтене митском, Јагелонском универзитету у Кракову 1981. године. Ипак, оно што у причи о сигнализму највише импонује јесте перманентно занављање његовог активизма оличено у чињеници да Тодоровићеве стратегије доживљавају другу младост и неочекивана читања у радовима масе нових и свестрано образованих аутора. Тај талас будућности суверено предводи дубл војвођанских неоавангардиста, сада већ, средње генерације – Вршчанин Илија Бакић (1960) и Звонко Сарић (1963) из Суботице.

Још пре десетак година њих двојица су, удруженим снагама, направили и самиздатски публиковали инвентиву, колико и друштвено ангажовану збирку визуелне поезије “Желите ли бесплатно да летите?”. До тада знани превасходно по научно-фантастичкој провинијенцији (Бакић), односно битничкој аури (Сарић), овим насловом они су дали откривалачки допринос свом креду, али и самом сигналистичком покрету. Потом је уследио низ нових књига, есеја, приказа, јавних иступа којима су се њих двојица етаблирали као достојни баштиници Тодоровићеве неутољиве жеље да се компромитује традиционално.

Потврда таквог статуса је и промишљено конципирана књига огледа овог дуета “Преко границе миленијума” која иза уводног, заједнички потписаног, програмског записа “Лаким кораком у свим смеровима”, доноси још тридесетак текстова равномерно расподељених између Бакића и Сарића и, добрим делом, већ публикованих у домаћим дневним листовима, односно специјализованој периодици. Повезани заједничким именитељем – анализом множине аспеката сигнализма – они за референтну и врло захвалну тачку истовременог “завиривања” и у јуче и у сутра паметно употребљавају ретку животну егзотику каква је размеђе миленијума. Макар би тако одабран репер, поготову у Србији, могао патити од баласта на-силу-Бога фабрикованих, штавише неукусних конотација, у овом случају се испоставља као срећан изговор за “подвлачење црте”. А сигнализам се указује у неочекиваном, но врло логичном обличју као интерконтинентална појава која, од космополитске, клизи ка антиглобалистичкој природи, доказујући да су та два, привидно искључујућа, пола, заправо, принципијелно компатибилни, нужни један другом, свепрожимајући.

Напред наведени увиди умногоме дугују импулсу који су аутори добили из дебата Мирољуба Тодоровића публикованих у његовим књигама “Штеп за шуминдере” и  “Певци са бајлон сквера” пре више од две деценије. Када се томе дода Бакићево и Сарићево поуздано познавање контекста светске неоавангарде и мултидисциплинарни приступ, онда је и сасвим очекивано што су обојица успели да вешто превреднују универзалне стандарде уметности, али и других домена цивилизације.

Пресудан ефекат тог, успешно изведеног, захвата лежи у истини да су и Бакић и Сарић ствараоци који и конкретним  личним делом умеју итекако умешно да практично демонстрирају то о чему “теоретишу” што најречитије потврђује  више од 20 њихових визуалија штампаних уз овој рукопис. Осим тога, ту је сјајна предиспозиција да је овде реч о изванредно култивисаним личностима чија мисао обазриво, али не и бојажљиво анализира феномен који је одабрала. Није их компликовано и напорно следити, што је квалитет који се не постиже сам-од-себе, већ се стиче истинском, растерећујућом ерудицијом која није сама себи сврха, него је последица дугог и озбиљног процеса. Стога им се верује чак и ако се, каткад, на први поглед,  заплету у колизију. Из вазда солидне грађе Бакићевих/Сарићевих аргумената проистиче језгровитост закључака до којих нас воде у финалима својих записа чија је температура увек дискретно повишена.

Наравно, своје ставове они су издашно наденули низом критичких приказа  књига као што су “Жеђ граматологије” Мирољуба Тодоровића, “Авангарда, неоавангарда и сигнализам” Миливоја Павловића, “Индиго” Слободана Шкеровића или алманах “Сигналистичка утопија”, а затим и огледима о стваралаштву Љубише Јоцића, Слободана Вукановића… Ти прилози овде немају улогу истицања вредносног суда о посматраном раду, већ су нека врста трансмисије којом Бакић/Сарић посредују јавности своје естетичке узусе.

Све изнето указује да су се Банаћанин и Бачканин у истраживања широм сигнализма, чак до успостављања открића која доводе у другачије релације поједине аксиоме, упустили након деликатних припремних радњи са погледом на општекултурне ведуте. Мада ни Бакић, ни Сарић немају формално литературно образовање, склад њихових записа неретко превазилази манире популарног писања примичући се академским стандардима. Тај комплимент на видело извлачи и једну од малобројних замерки књизи “Преко границе миленијума”; јер у залеђу њених текстова изостају фусноте које би, као данас омиљене информације о “пријатељским” линковима на каквом Интернет-сајту, повукле читаоца дубље у (бескрајну?) спиралу интерактивних ауторских асоцијација у којима се и није увек неопходно и могуће разабрати на “прво читање”. Ово тим пре будући да су оба писца врло склона да се поведу за “знаковима поред пута”, да чине дигресије од маркираног правца што је, уосталом, и неопходно очекивати од истинских сигналиста којима, такорећи, ни једна граница није довољна. При том, можда и услед недостатка поузданог ослонца, Сарићеви излети овакве врсте су учесталији и  одважнији, док су Бакићеви прецизнији и употребљивији, неретко засновани на његовом бриљантном познавању медија. 

Међутим, у суштини, без обзира колике искораке којекуда чинили, они обрађују исти терен, где ће један, уколико нешто у својим опсервацијама и пропусти, бити, вероватно и нехотично, надопуњен од свог сапутника. И таква шармантна узајамност, поготову на опустошеној списатељској сцени Србије, где су покварене маште заоштрене до бесмисла, акт је вредан специјалне наклоности. Хоћу рећи да, упркос томе што је линија раздвајања између Илијиног и Звонковог потписа сасвим недвосмислена, драгоцени дух коауторства, уз позитивну сигналистичку саборност у којој је настао, наводе на наду да су пројекти као што је роман “Глухо доба” надреалиста Александра Вуча и Душана Матића, од пре седам деценија – још увек реални. 

Дакле, фокусирајући животну и, њој наспрамну, стваралачку стварност изнутра, из позиције непосредних учесника и сведока, Илија Бакић и Звонко Сарић су књигом “Преко границе миленијума” створили садржински, концептуално и технички непатворен фул-сигналистички, сложен и провокативан артефакт. Несумњиво је да ће, у времену које долази, бити у позицији да се, управо по њему, равнају многе акције важне за сигнализам. Што ће рећи: за све нас.