Илија Бакић

Вратоломни стихо-слалом

Звонко Сарић "Шињел до сванућа", издавач: Сигнал Београд 2001

Стваралаштво Звонка Сарића (1963) вишеструко је у својим појавним облицима - поезија, прича, роман, визуалије, мејл-арт, рок'н'рол, позориште перформанс - али се сва досадашња дела/радови могу подвести под заједнички именитељ - трагање за другачијим, специфичним ликом стварности која нас физички и духовно испуњава и окружује. Наравно, тражење новог одређује став-однос према старом и текуће-садашњем (немирење с окошталим инстант-конфекцијским светоназорима и исто таквом конфекцијско-свакодневном уметношћу која их прати и подупире) и став спрам онога што долази (а тај је активно учешће у градњи сензибилитета који се труди да обухвати тоталитет света/светова и успостави интерактивне односе с њим/њима). Овај Сарићев (нео)авангардизам (у окриљу Сигнализма као приближног/погодбеног одредишта које се истовремено прихвата али и мења и проширује) резултира страственим приступом самом чину стварања односно високо волтажном енергијом која избија и варничи из његових књига и коју речи-слике-покрети као проводници испоручују читаоцима-гледаоцима-слушаоцима. У следу тих и таквих енергетских емисија "Шињел до сванућа" најновија је порука-сигнал крцат значењима, алузијама, играријама, "буком и бесом", тишином и муком.

Песник оштро започиње свој вратоломни стихо-слалом на ком су реци стрмоглава стаза а визуалије капије-заставице за које се закреће ка новој етапи трке с временом и сопственим снагама, интелектуалним и физикалним - књигу-трку отвара проглас Велике администрације књижевне производње упућен младим писцима с захтевом да за реализовање својих остварења плате у готовом. Нема, дакле, мистификација о Уметности-Лепоти-Општем добру итд. већ се одмах траже паре. Ако пишеш - плати да би био објављен, ко то не може - нек се окане ћорава посла. Попуста нема. Чист рачун - дуга љубав. Колико пара - толико литературе и славе. Ко воли - нек изволи. Шоу/циркус мора даље. А "Словоцикли", та негативна појава, мораће бити уклоњена јер ремети подаништво организацији аутора ангажованој на производњи језика. Оних који другачије мисле и раде не сме бити.

Ипак, поред подобног и одобреног стихоклепства, изван задатих оквира-шаблона постоји слободна, неогранизована (ван организације) поезија, њено стварање дубоко је личан, интиман чин а песника, као у свакој вези, растржу тешко-слатке муке у којима је зачиње, за којима следе мучнина, фрустрација, неодлучност, сумња, ишчекивање, порођај (с компликацијама). Реч је, дакле, о демијуршко-ђаволском послу, креацији и декаденцији, о потпуном зарањању у опште познати свет и његовом разбијању на делиће који ће бити састављени у нову слику на којој јесу сви делићи али је њихов положај и међуодноси сасвим оригинално непоновљив. Ризик оваквог делања огроман је; кретање у правцима супротним од уобичајених свакако се неће допасти остатку популације којој је прописано да мисли на одређено-одговарајући начин, што пак производи неразумевање, отпор, одбијање таквог дела и његовог ствараоца (али баш због тога наречени песник и није у организацији); други проблем је у нужности само-посматрања, само-порицања и само-градње песникове, у откривању сопствених мрачних места, од благе неконвенционалности, преко обесних поигравања својствених сваком детету које се заноси илузијама да влада оним што је пред њим (јер му се оно чини слабим и беспомоћним) до коначних свођења рачуна у којима нихилизам свега и свачега оштро шамара по лицу домаћина.

Но, још пре него је написан и један стих ове књиге или исечена и једна илустрација за колаж-визуалије, Сарићев став је био јасан: снага стварања неће се (свесно) спутавати под изговорима било какве (не)погодности, (не)пожељности, (не)подобности. Сви путеви, право, устрану, уназад, истим трагом, играрије, извртања и увртања речи у и из себе, болна усецања у месо значења све до потпуног без-значења, заведености клопарањем, одзвањањима речи - све је то добродошло. Фрагменти - кафана и конобарица, кафе-куварица, измишљених само-цитирања, опраног и прљавог рубља, рок фетиша, ретушираних пословица и свакодневних народских мудролија, фантазама, цинизма, смеха, искежене подсвести, проституисане несвести, карикирања великих парола са ТВ мозголома-мозгождера, перика и замашћене косе, хемијских оловака, кочијаша, реклама за лепше-брже-боље-то-вам-је-одувек-требало-али-нисте-то-знали, ах туго потрошачка!, голих шетача/ица, сијалице, преноса фудбалских утакмица, зачепљења и отчепљења и чега све не и тога још и још - сви су промешани, зачињени, слатко-горки, слано-љути, за смех и наборано чело, за зачуђеност до зоре прве, друге и оне следеће. Свако ново читање и разгледање, било да се иде редом или на прескок доноси другачију визура, она стара се коригује или потире, иста је и другачија, нема је, враћа се, губи. Шињел којим смо се огнули, велики, војнички, мирише на зној, кише и дрнч за чишћење загарављених цеви, топао је, преширок али и тесан, дубок, тежак, гуши, даје сигурност. У сваком случају, ништа није једносмерно, једнозначно, задато за вјеке вјекова јер на власти је разбарушеност, ласцивност, необавезност, разгаљеност, добра вибрација раширена и преко мучнине не да би све било кич-ружичасто већ да се види и друга, трећа, пета страна. Коју ће читалац одабрати зависи само од њега, од воље му, склоности, тренутног (не)расположења. Звонко Сарић је раширио лепезу сваковрсних путева и није вољан да било коју протежира (мада, истини за вољу, сам његов чин носи поруку, неизговорену али ко разуме - схватиће, за остале нема шансе).

Извор: Орбис, 2-3/2002.