Илија Бакић

У сусрет новим изазовима

Сигналистичка утопија; Друштво уметника Сигналиста „Сигнал”, Београд, 2002.

Нови миленијум коначно је задесио човечанство. Пошто је прегажена симболична степеница 1. јануара 2001. године и двери Новог се отвориле, свету остаје да се одреди и оријентише у огромном зјапу пред њим. Дилема где и како даље стоји пред целокупном цивилизацијом. Проблем је утолико већи јер су безбројни мислиоци, заведени неодољивошћу фин де сиецла, прорицали крај историје, филозофије, науке не одговоривши шта на место истих долази. Овај својеврсни интелектуални нихилизам, међутим, није успео да спречи промену календара и питање „шта сад“. Уметност је на изазов смене векова реаговала пост декадентним измима који су углавном одбијали било какав активан однос спрам стварности у којој настају и трају. Тако је будућност која је ипак постала садашњост углавном остала у сферама интересовања ретких самосвесних уметничких покрета или жанрова какви су Сигнализам (или научна фантастика).

„Сигналистички стваралачки покрет не одустаје од позитивне утопије која садржи моралну идеју напретка. Не ради се о уверењу да ће уметност изменити свет. Идентитет уметности и живота не може се естетски произвести. Позитивна утопија је указивање и отварање могућности“, пише Звонко Сарић у свом огледу „Сигналистичка утопија“ по коме је насловљен зборник радова писаца који стварају у окриљу Сигнализма, неоавангардног уметничког пројекта који већ четири деценије, кроз деловање домаћих и светских писаца, трага за уметничким изразом који ће, с једне стране, одражавати сензибилитет постиндустријског времена односно, с друге стране, предвидети „лик ствари које долазе“. У складу са реченим, експеримент, аналитичност, лудизам, космополитизам, антитрадиционализам, монтажа, визуелизација, полимедијалност, употреба свих технологија (папирних, електронских, компјутера, интернета...) средства су којима Сигналисти граде своја дела и у њима препознају тренутак свог постојања и опстајања и слуте дамаре будућих времена.

Широко постављена линија окриља Сигнализма допринела је да се он, за разлику од многих авангардних покрета из прошлости, не потроши у неколико сезона, нити да постане учаурени резерват одређене групице аутора, као што није потпао ни под неприкосновен утицај једног „папе“ који би му одредио кретања и давао приступнице новацима. Овај зборник доноси радове како „проверених“ Сигналиста тако и младих уметника који су му својим делом и ставовима приступили, доносећи нову крв и другачије визуре о чему сведоче њихови стихови, проза или есеји и огледи. Своје радове приложили су, поред Мирољуба Тодоровића, оснивача Сигнализма (поезија „Час оргазма“, записи „Из дневника“) и др Клаус Грах („Сигнализам - више од само једног -изма“), Илија Бакић (поезија „Укрштена искришта“, проза „Свод“, оглед о Сигнализму Љубише Јоцића), Звонко Сарић (поезија „Ној је највећа птица на свету“, огледи „Сигналистички самиздат“, „Сигналистичка утопија“), Лука Прошић („Сигнализам, на почетку“), Драгутин Стојановић (поезија „Печат у тишини“), Жарко Ђуровић („Сигнализам - умјетност електронског доба“), Андреј Живор (поезија „Природни закон“), Андреј Тишма („Е-маил уметност“), Добрица Камперелић („Сигнализам као крајње отворен и комплексан уметнички систем“, „Зачеци вируса Сигнализма - симптоми и синдроми“), Душан Видаковић (поезија „Велико спремање“), Дина Вуковић („Крила Аполоновог лептира“), Миодраг Мркић („Епоха Сигнализма“), Љубомир Ђукић (поезија „Самопонирање“) и Миливоје Павловић („Сигнализам - кључни стваралачки правац у српској неоавангарди“). Овај сепарат (који се појавио и у часопсиу „Књижевност“ бр. 7-8-9/2001) сведочи да је Сигнализам задржао своју виталност и провокативност и гази у Трећи миленијум спреман за изазове које он доноси.

Извор: Дневник, Нови Сад, 22. мај 2005.