Слободан Шкеровић

Барокна екскурзија у Вавилон

Илија Бакић, „Нови Вавилон“ prosa brutalis – Вавилон гори, Књишки круг, Кањижа, 2001.

...успаванка свакодневице учинила нас је поспаним.

Карлос

Будући познат као љубитељ и писац научне фантастике (SciFi) Илија Бакић намах збуњује читаоца свог романа Нови Вавилон. Овај суперреалистички роман толико је антиутопијски, да су неминовна поређења с књижевним остварењима светског ранга – где год је тема романа антиутопија, ту се увек подразумева некаква SF модулација. Тако се и писац овог есеја већ након прве прочитане странице заплео у покушај разликовања фантазије од стварности – победила је стварност, која у потпуности одмењује фантастику. Дакле – моћни реализам, и то не доступан свакоме, сем преко литературе, али за многе ни мање ни више него баш то. Живот као брутална литература, коју пише сам Бог.

Као да Вавилон ниче на пепелу Содоме и Гоморе, спржених градова који се троловски регенеришу у још гору, огољенију верзију Дилејнијевог апокалиптичког романа Дхалгрен. И док ми уживамо у дотрајавајућим енклавама еволутивног ћорсокака у друштву у коме се корупција дојми тек као проблем који га разједа, у овом роману опортунистичка рђа је једино друштво, и нема никакве наде да би могло бити другачије. Све је пуцачина у првом лицу, сведено на ниво опстанка, на међусобне борбе опстанаша – до најапсурднијег апсурда – а Бакић је мајстор редукције елемената света у коме се једино опстаје, света у коме је лично време укинуто и постоји само опште, сасушено време биолошких функција. Појединци, групице, групе, државе, глобус – сви су на истом бојном пољу, комуникација између група је преко/између (фанатизованих) гафова појединаца, а све остало/декор је симулакрум друштва, локалне и глобалне цивилизацијске вукојебине. Свет у коме су људски ликови разбацани у 3D простору масовне мултииграчке видео-игре у којој је све дозвољено.

Клетва Филипа К. Дика пада на један део света, па на други, тек је проклијала, ал затрти се не може и већ се размножава. Ако се неко навикнуо на праволинијско, бесповратно време – нек се одмах одвикава! Овде је путовање у времену најлакша ствар на свету. Сва историја се слила у апсолутну постмодерност, животињски инстинкт замењује филозофију, генерацијски јаз је само то – младо истискује старо, јачи контролише слабијег. У овом делу позитиваца нема, као у Пекимпоовој Дивљој хорди, само тамо су се ипак деца у идеалу волела, а овде су она имитација одраслих – с доминантном идејом самоосакаћивања и фиксања. Деца трпљењем бола доказују одраслост. Детињства нема. Искуство је потврда примордијалних фантазија.

Свет је сведен на свет унтерменша. Узалуд пророк виче, људи слушају само себе. Ликови из игрица васкрсавају као живи људи, али који је то модус разликовања – виртуелни живот у конкретном свету, или конкретни живот у виртуелном свету?

Нови Вавилон је роман о постмодерни. А који би па био облик те НИШТАВНОСТИ ако не баш тај, облик-вода који испуњава све шупљине бесконачне празнине? И ко је шта рекао, и кад се шта догодило, и уопште шта се догодило и коме, све је то необавезна јека конкретизована у смрад спаљеног града, у смрад града обожаватеља Ђубрета. Шта све људи не знају једни о другима – и не желе да знају! Јес вала. Рокај брале. Није ти и нана родила.

На крају крајева, ево и вести за којом жудим и из дана у дан купујем новине у нади да ћу је прочитати: Председник је умро. И... Осуђеник умре без трунке достојанства... Ако је историја стала, редоследа нема – постоје само антиципације, омажи, оригинална решења, али понављања нема.

Овај роман достиже своје врхунце пре врхунца – роман је писан као фуга и громогласно одјекује у души читаоца. Због стриктно монадистичког третмана времена, радња се одвија у константним налетима који никако не попуштају и не дозвољавају предах. Ако је један јунак/догађај исцрпљен, ту је одмах други, па трећи. Ноте одјекују и мешају се не сметајући једна другој. Изненађујућа је виртуозност – кажем изненађујућа, мислећи на оне зналце домаће литературе који се напајају из званичних, контролисаних медијско-издавачких поточића, овенчаних многобројним бршљанима обезвређених награда. Како је слеп тај свет надземног живота! Како је у њему све скривено – из њега све одстрањено, дегенерисано ентропијом хрпа потрошених речи и осећања. Мислим на оне – УБИ ИХ ПРЕЈАКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ – што се заклањају од откровења. Тако нам се Илија Бакић открива као виртуоз у глухој соби. Као Бројгел или Рембрант вири из буџака своје слике и пророкује одабранима. Као песник на крају Књиге који дели правду порочнима, млакима и безочнима.

Природна материја филована хемијом.

Нови Вавилон је књига која се природном лакоћом надовезује на New Wave SF-а, златно доба спекулативне фикције, слично многим другим уметничким остварењима с краја двадесетог века. Овде би Муркоков Џери Корнелиус био у свом елементу, Тарантино би радо мазнуо прегршт кадрова, а Лилу би умрла од непостојања љубави. Романтика, које у књизи уопште нема, развија се и гуши читаоца као аура болне носталгије – све оно чега више нема, буди се у читаоцу и буни, присиљава га да се одреди према Граду порока, према оштрој, експресионистички исклесаној фикцији која то више није. Читалац одбија да прихвати стварност романа, али наслови у дневној штампи преписани су из књиге. Deus ex literatura ствара свет коначног суочења са злом.

Тако се овде рађа нови читалац, човек који закорачује у роман и остаје заувек у њему, јер уметничка перцепција коју презентира Бакић представља усавршени модел чулног апарата, осетљив на до сада невидљиве фреквенције стварности која нас окружује, па еволуција проистиче из креације, мутација се активира и време живљења поприма нови значај. Actio уметника има ту моћ да ремодулира живу материју. Када нестане образац, остаје импровизација, а она је стварање света у трену. Стога је Нови Вавилон много више од алтернативног виђења, он је конкретна интервенција која на читаоца ставља терет одговорности с обзиром на искушено.