Слободан Шкеровић

Крома

1.

Подиже своје крваво крзно куне
с пода црвене рђе, гази лименке
леденог чаја; празно небо згађено
плесњивих докова и смрада.
Ту је ригање голог опстанка остало
сâмо. Жезло је од меди, силикон у
кутијици, урме из најлона...
Куја, напета у чекању, нервозно
притиска алт-таб и зури у
буљаве шаране: зевају жутим
уснама, гутају прљави планктон.
Тутњи у ушима, дрхти...
Лед пада, крцкава измаглица
кула-градова. Она је као Крома,
симбол отпора, змија из отеклих вена
кортекса. Слуз дијалектике.
Скрама ољуштених боја.
Ту је све израбљено, спава се
у сновима, живи у јаловини.
Као краљица смрти влада босоногим
маштарима. Само – с њима
пробоја нема!
Остаће закратко овај раздешени
строј да штуца, а онда, суноврат у недра
мртвој Земљи.

 

2.

У звук шкољке понире
помахнитали родео. Подешава
залиске срца, бије млаз из
наножлезда; бесна антитела
комадају гатке о трансу
екосистема, о ускомешаној лави,
устајалом океану. Робомити
рециклирају прошла искуства
у свежу зелену салату и златна
зрна кукуруза: вегеролне
хлорофила и беланцета.
У аркоторњу сипљиви одреди
тримују крагне. Брину се
кошуље и слипови, трпе
салца стисак стреча.
Нико непрописно да уђе
у бледа мермерна предворја.
Ту су терминали, квантни
цокоти. Нико са слузавих брда
да сиђе у ровове племените.
Безтелаш зури у цитоколоније.
Плута у плавој кичменој супи,
привезан генгејџом. Црвена му дречи.
Укус му је срозан.
Платина плива кроз температуре,
микрослојеве термозона.
Пред њим се цепају нанозое,
грудвају спектралне мрље.
Цуре тринарне магистрале
фантомских декодера.
Бели чанчићи желеа за ручак.
Сливеност меса и хрома.

 

3.

Жртве бацају живе у стењак згуре.
Тамо органска негеометрија
воња, издише лепљивим клобуцима.
Колоније фунгија рециклирају
кичмењаке. Бренд њу аутомати
скимују сиву пену беланчевина.

 

4.

Она као Крома свлачи са себе
пластични килт и гура се у
топлу масу жабљег кавијара.
Жута сламаста коса сише бару.
Далеко од звука скимера
улази у симбиозу с келпом и
волвоксима.
Сиве трепетљике фунгија,
као шкрге, пију песму њених
нерава.
У надземљу влада мрак.

 

5.

Плаве вене мртвих тиса,
грудвице пирита, скврчене
бобице.
Пера у блату,
локве црних киша.
Куд поглед допире свуд иста
љуспава плот.
Застире прозоре
човек-мекушац, одвраћа
крупне, мутне очи.
Мождани
коктел ври у епрувети.
Разливен у пипкасте шкољке;
плута у спирални сан
ум утиснут у морфозу.

 

6.

У уџерици
слепи караока,
базди на креч. Шушти
улаштен ко кожни ђон.
Пуцка узицом и грицка
раж. Из лименки одурни
колаген сирног смрада.
Части Крому планктоном
кафених бунара. Тија, мусава,
лапће гликоферомон. Крем и
презлу. Звонко дудла лој,
одзвања бонга.
Ситна врева у тесном
кијоту. Врагови врију и
клону. То су мале енергије
сласти. Шкрте строфе,
знојне поре. Кибер стања.
Седеф, метал, лак.

 

7.

Понекад размишља
о природи понора.
Шаком комеша слике.
Несталим телом се
сећа: кише, храпавог,
зрака.
Али сад тужан гледа
праскава недра универзума.
Врелина дивљег млека,
котлови црни.
Зељасте струне.
Капље у сплачину плина
врело олово. Кљује
пророк у гриви
сунца. Радост
и глад, у рилици
мувца.

 

 

 

8.

Барбарогеније у модему
скремблује спонзоре,
кроти струје,
кидише. Плоди
нодове трутских матрица.
То сјају сунца у леду спама.
Зла од злата титрају
ко обриси штраса.

Роботник сипће гојазан
у гнезду сиве гаме.
Јечи снени гомољ.
Мрести мртви слез.
Нимфе
доје нежне баобабе.
Рала режу грло Тартара.
Злу склони зибају крваву
груд.
Ултравиолет их
у сласт тали.

 

9.

Самосвест се штреца
у успаванци. Кад се
разлучи од пелена,
уквашен рида. Шљапљен буде
по губици.

Ту копља стреме сумње.
Ту меки бокови
одрешене звери. Одметнуте
идеје.
У жицама и цевима
хемионике. У слави
електрике.

Доје се на ватри гробља
Галактике. Као да је смрт
у њихову част. Звездани
погон.
То су им крила
од гангрене, опијата
из шупље сржи зōве.
Цури из фијока, каталога,
лепљиви восак.
Далеко, у вражји домен.
У висину озона.
Фјодорова секира их чека.

 

10.

Вукодлаци беже у
дебла. Високе крошње
секвоја. Црпу коб у
суву плуту. Пале траву,
мрве хум. Плева
пада у лаву. Разобличена
душа у вулканском стаклу.
Јуре радостима бескраја.
Газе грнчарију.
Пишају на песму Харфистову.

 

11.

Могиле, ко сисе посејане
равницом. Богатство
сахрањено, Земљи.
Дагобе, хранитељке
Меру. То су једноставна
посла. Од бола клања
до нервног слома.
Живот је патња.
Настаје и нестаје
у трансу поворки.
Све је зло у млеку
слатко.

 

12.

Ено Кроме у светлу зоре
гипко се буди,
изгледа. Ватра се крије
иза црних црта лица.
Ватра себе обликује
сјајем до пепела.
Очима мрзи свет.
Прскају облици.
Бес немоћи, неслобода
живота.

13.

И кад сам опет прошао туда,
у дивљој олуји,
склонила ме тишина.
И венац од трња дубоко
забоден. Бол од Бога.
И кисели зној.
Љубила ме Крома.
И док сам поново
умирао. Ту је сав живот
омађијан. Киша и ветар,
суви кâм.
И ватра из Кроме,
жар и олтар,
срушени зид.

 

14.

Усамљене у свету
мравље ратнице
сисају мед
сестара својих.
Кад погину
у вечну славу
одлазе.
Савршен живот
магновен ко муња.

 

 

15.

Та је борба са
самим собом. Ужегнеш
у боју с демонима,
соколима. У то бојно поље
ступају са стубова
срама. Раздрљени
свештеници.
Лепршавих хаља.
Бацаш сандале у
тмоло вресје. И опет си
пред неизвесним даном.
Баци копље,
страх.
Не чини зла.

 

16.

Oпет се енергије
ујармљене тресу. Савршен
облик уједа саће свиле.
То савршенство од
станица мигољи из игре.
Упорно зуре хигијенски
мотрачи. Чисто је све
употребљиво.
Сало у претинцу,
мишићи од жиме.
Али око лута,
сврдла видике.
Бујне перивоје.
Вечно јаје.

 

17.

Испражњеног ума
машине лебде у снару.
Трпе ликове.

 

18.

Дома, у хрпе прашине.
У топле, удобне картоне.
Вежите ноге за кревете.
Одмарајте пижаме. Вреле
крстове за вечеру. Зубе
флосујте. Читајте хронике
мртвих блогова. Убудуће
више злочина. Синови
глуви у метаморфози.
У пола гласа.
Спас у бочицама.
Утиснут Мизар у длан.
Пијте гренландски лед.
Ваздушаст сој на кори
Земље. Локусти грицкају
снопље. Снег је
у љуспи челика.
Завито све у дим. Дома,
у кротку плиму електростатика.

 

19.

Конац детињства у
млазним рекама.
Одваја душе у хрпе.
Сеју стохастичка витла.
Ситна згрушана мазива.
Већ атмосфера
прожима једра пролећа.
Пржи топли развигор.
Полутке писмена.
У бледилу глагола.
Жеже густа сепија.
Тачкасти простор.
Нова тежа.
Гипка.

 

20.

А тамо у орошеној зони
мирише пизма.
Плине у океан. Емоције.

 

21.

Хармонија пева
смрт врсте.
Убице-ембриони
хране се мајкама.
Тако љубав напушта
меку вагину, оставља спазам.
Сисе сахну.
Голе јагодице пркосе
стрељиву. Празне хаљине
мрзну ветрове.
Сенке и громови
клешу склад.

 

22.

Нико није заслужио мир.
Не плачи напаћени створе.
У Рају труле добра дела,
жуте осе мед поје.
У шуму иди, мисли на смрт.
Сит храст отеклих мозгова.
Воља за љубав пресна у жиру.
Амброзија дроздова, крвопија.
Волео би нежне пустиње,
пучине водене. Сву лепоту,
за понети.

 

23.

Подељена срж, срца
у нестајању. Надилази пропаст,
слути ништавило. Угашена
жудња. У свету челика
осећаји трну. Монолити
градова, костури обнажени.
Харон, окреће леђа,
весла у контрапункт.
Напуштена тела
не зраче. Опрашта се
уметност. Сетно
миловање. Усамљен
кос на црној грани.
Прска роса.

 

24.

Данас горим, а танак дим
пише. Узрујани петлови.
Вриште у плоту.
Потрага за златом.
Тону мора. За истином.

 

25.

Крвави сокак, од Марса
до епифизе. Слап свести
погони дрске млинове.
Тектонске масе копна
месе. Полен у високој
сфери, а доле, у врелини,
језгро планете ври.
Песнице ударају прстеном.
Енергије боле.
Ко смо ми што трпимо?
У скуте крв лије.
Мртви мучитељи непомични
ко слова абецеде.
Епски ожиљци по тлу.

 

26.

Тврди погледи. Лелуја
порфир. Бежимо из луке.
Бежимо из леја.
Укусних ђеврека.
У глади пси шкљоцају.
Голаћи лепљиви куну.
Дланови спојени. Мир
у житу. Сјај буди
мору. Грижа амова.
Лежи Крома без снова.
Пипак мисли млитав
у бескрају. Недосежно воња.
Купа врела. Гнездо
савршенства.

 

27.

Све је ту у кључалом
виду. Угашене жеље,
раздвојено живо.
Удисај, грушка. Мрља.
Јуре звездане стазе.
У хладну зору. Кроз кожу
глатку, црну. Пипај
ноктију.
Зар не знаш откуд лик?
Зигот, осмоза?
Тврди градови кварца.
Голем у полену...
Ту се грамзивост растеже
кроз цур. Крива зрцала
рађају снег. Гуши се ватра.
Дебела кринка.
Додир тражи
чега у мртвом нема.
Речи подваљују, рију наслаге,
прса.
Све је јаче од њих:
нож, гној.

 

28.

А шта би друго но смрт
ономе што хвали своје?
Непријатељ хладан, заокупљен.
Мржња из дна грког.
Тамо – то одвратно гнездо!
То сатрти варварима!
Киселу лучевину
бљунути у свет.
То хорде урличу
под вешалима.
Страх и мраз крију.
Беже столпници у минарете.
Секутићи рију ћелије.
Закапају смех у Арарат.
Пале бакље лојанице.
У леглу жмири курија.
Задрта волшебница...

 

29.

Мига Мефисто у црном трику.
Љути се на грбу клона.
Између звезда и сатена
гори мождина.
Крома у лећи црна и бела
вијуга у недохват. Баршун чисти
перута лан. Скучен у
бездну грла топли крајник.
Аријом промуклом гребе глеђ.
Изађи у влажни сутон,
погази крути хир. Зов
мочвара, паљени бршљан.
Тамо си го у сили,
зраци урокљиви, зрик.
Пипцима лети
кроз влати. У онај
валов, ребра азбестна.
Пузи кроз црну длаку
грома. Лапћи пихтије
обести: ко шкрге дишу
масни стид. Тебе ће у влажну
месну вулву одгристи.

30.

У морфијум сажет њен бок.
Магма у суду ко сладолед,
прашина по витицама.
Запешћа кљувана. Хорус
у окну заклања вид.
Сенке се картају, руди
монотонија. Огавно биће
вари. Пршти у жар длан.
Врх мисли. Божји дар у магли.
Ко кестен, тврд. Спава.

 

31.

Падају лати с неба.
Мокра гора надима клобук,
отров лелуја.
Њух весело њуши
течности тела.
Драма је бритка.
Уклети снови плове низ
лазулна стакла.
У тихи разговор
тискају жиг. Ту учаурени,
збити у ложе доба.
Споре гара. Бодље.
Тела слаба.
Дух чека.

32.

Жеђ грохота убија.
Демон киник, ругло
ума. Ред у мисли склада,
у капије века суну. Бритке
ваге секу стопала. Моле очи
трговце спаса. Градови чађави
хуче сплин. Богови
месе завесе пакла.
У болу кидај смех. Сам пред
зјалом сагори.Усамљен троши
мрве злата. Коров узвитлан
мете. Ветар, суштина,
звиждук. Гледај кроз канџе
орла, хладне измаглице.
Све је сливено у трен.
Дивљи лешеви труле у страсти.
Ту је твоја рана, у страху
склупчан. Светлост мрска,
хладна.

 

33.

Ишибан језик јер нема реч.
Испрашен саг на камен.
Бронзани мач. Имена
порађа мрак. То је алхемија
ахајска. Стих, песма.
Дотле допире одраз.
У реку лептир улива.
Бамбус хода по вршку мора.
Ал' бука прожима Хад.
Клопка, нервозни бој.
Рачвасти језици круже
клупком. Односе празне
осеке. Трнци творе олтар.
Принуда ждере. Умукли
косци. Језиве крпе.
Гомиљи смрад.

 

34.

Где се скрила Земља,
иза отврдлог кама. Стишњени
простори прошли, песак и
влага. Плаче вихор у јами.
Свеобухватна сила, глуха,
немила. Ко продре у вакуум,
угаси свест. Све губи.

 

35.

Пије кобиљу сурутку замишљена.
Лукава тишина. Зла судбина
корача, дисциплина ума.
Крипте сиве, вршу немирне.
Органски блуд, у тајни
бубри. Жижа догорева.
Сад ће нож да рије.
Пластика стара, ремени.
Срам гура зглоб.
Крећу ледници, брегови.
Изнад свега аурора
дешифрује сврхе. Горива
сунца хлапе. Горе идеје,
заменице. Времена
будућа. Прозукла проза.
Бременит генитив.
Празна чаша и Панова фрула.
Сломљени зврк. У саксији
коприва, мрква, зелена.
Орган у стакленку.

 

36.

Има ли драме у машини,
док хукће, стење, ломи?
Бледи позорник, пљуцка
слезове локве. Трује оптику.
Магнет снени. Сребро у
окову. У олуји оштри
тонови, смрти хармоније.
Франкенштајн, синдром.
Крвави сто, хипофиза.
Прсти жрвени, тиркизни.
Статични торзо ходи.
Музика велича.
Слапови хучни.
Исход тајe невидљиви.
Сонет, катанци.
Плачу доктори.

 

37.

Љескају огледала облачна.
Кија бурмут у смог.
Из дупљи зури у ваздух,
звонки звук.
Из тела дозива слику, кокаин.
Та моћ залетна, стиска.
Дебла муцава крше веранду,
булевари. Свежих боја, бели.
Застори мрежни застали.
Лимени простори дижу се нови,
ветрови гневни. Макар не
бездушни, стропоштани.
Воде на сигурном, слегле.
Сан бруји у хуку, праску.
Млат у рђу доглавну.
Здире се гребак плетен. Ко
освећен клону? Док је
ишао погурен, у каљаве претке.
Сад неба црна кају.
Јастуци прхки наврли. Гле,
бљешти стремен, болни.
Трупци тмули. Не чује плач,
сакат.
Никог не зове јуродив.
Хули на смрт.
У ведра јутра трнућа.

 

38.

Трагачи мудри,
гомиле икре.
Сублимни, страсни.
Бубњеви скупљу грашке.
Из оног света деца
дебела. Сила гуче
сласт. Горје глад.
Вртиш у умове
склиске опне.
Дођи у питоме
шаке, у загрљај.
Где Бог испија струне
лица, и сише крвави
брокат. Усне пукле
у врелу стигму
простире Вишњи.
Шта мислиш, вран?
Сад си ту у љубави
раскомадан.

 

39.

Звони црвени кечап.
Ростфрај.
Капи вина, салвета.
Гладуј у обиљу,
скитај. Бетон гриву мрви.
Алави тањири.

 

 

40.

Птице постројене.
Земља тоне.

 

41.

Вавилон у небеса хрли.
Богови смутње, лаки дрипци.
Смрт и казна у венцу зумбула.
Поклане ливаде, расуло латица.
Дунав и Нил у Северно море.
Звонка глина, кичма јесетре.
Бразде потписа у чун.
Гле, обриса подводних.
Спица бундева, орах.
Осмице пчела.
Грах пресејан.
Твоја укосница
од ахата. Видиш,
уплете прсте. Труле крљате
у пучини. Маглено лишће,
маслине. Озон капље
из кљуна. Ту видиш кипове
сложне. Сливање сунца у
пламеник. Уснулу бебу у
дувар. Трешње.

Свет на обали, тресе те
вечерњи вихор. Са звезда
струј нас притиска.
У срце гледај, раскошна.
Песме тамне свитаца.
Плови у сну у недра
заједно. Сломи слогове
малтер крт. Бронзом
пастиш идеја. Све нестално
жало постања.
У вир укус тла.
Тамо нас вуче плима тиха.
Сиво паперје ибиса.