Мирољуб Тодоровић

Поново узјахујем Росинанта

(љубазношћу сајта http://www.miroljubtodorovic.com/)

„Арион“, Земун, 1987.

 

• Посматрам вас крманоши и капетани.
• Ко у смрсканој утроби коња.
• Да ли сањате картагинског војсковођу.
• Баци своје оружје.
• Поново узјахујем Росинанта.
• Зелени локвањи Аустралије.
• А та шева што улеће.
• Осам векова касније.
• Из критика.

 

Посматрам вас крманоши и капетани

у зеленој летећој лађи
ове године посетио сам прашуме
упознао свакога и све разумео
луна-20 улази у орбиту
доручкујемо под ведрим звездама
испод дрвета од љубичастог злата
заказујемо састанке у хонолулуу
сада док цврче вечерњи часовници
мишеви ходају по глатким зидовима
признајем никада не бих постао
штап за пецање хамлет или портал
али ко булдог
што нежно маше репом
планина која се не позива на бога
музикална мрква под ногом лабуда
посматрам вас крманоши и капетани
зимски пашњаци могућности дијалога
кошчате руке вештине у гладовању
вероватни порази непромишљене границе
у масној земљи плави пламен лешева
усред ноћи као брдска раж на киши

 Ко у смрсканој утроби коња

како да сачувам главу
под црном шумом небодера
горки сок од маслачка
свраку крешталицу
кошаву под петама
стомак од гојазности
погледај колумбо открива америку
напалм бомбе
и шалтере банака
храбри нови свет
прљавосиво псето
зар га не познајеш
ко у смрсканој утроби коња
леукемија
хиљаду тона нитроглицерина
мождани удари
тајне подморнице
а језик мој тек рођен
и тек запаљен
кобац у лету
јутрос излази
дванаестог фебруара
као џокер на неодређено време
просипа вино од зовиних бобица
не верује становницима месопотамије
средњој европи
птици кукавици
пење се у тенк
кумује бродовима
руча на тихом океану
док мразеви не попусте

Да ли сањате
картагинског војсковођу

кроз вашу главу пролетеће авион
који вам никада нисам показао
са кристалним точковима
и сивим џемпером
ал у откуцајима мојих костију
звездана књига зашуми с вечери
немили април нагнут
над запаљеним псом
бог који трчи за својим љубавником
ухватите га он воли џигерицу
и кох од мркве
разјапљених чељусти
на дан пуног месеца
усмртићу пожудне окуке апенина
вас који не гледате лице земље
новорођенче у уху беле раде
пацове и гавранове
на кишним путевима
да ли пијете кобиље кисело млеко
да ли сањате картагинског војсковођу
за време ведрих ноћи
у прашини и крви
како прилазите човеку у тренутку
када се све завршава

Баци своје оружје

увече док се црвене рибизле
расцветавају
под топлом постељом
у земљама западне европе
једна туберкулозна кртица
контролише препуне возове
сунце над скандинавијом
равноправност народа
али ја већ препознајем
те цветове брже од телеграма
тачну евиденцију
златних мишева у вашем рубљу
швајцарце у делиријуму
после првог чина
звезде репатице
четрдесет и седам лекара
одвикнутих од пушења
само то није довољно
како да нађем посао
на месечевим бензинским станицама
тренутно заокупљен
ловом на вештице
у плавозеленој соби хотела белви
загонетке остају нерешене
нови цигански цар
на југу слаба киша
конференција на врху блокирана
смири се срце
радарима окружено
баци своје оружје
окончаћемо пут

Поново узјахујем Росинанта

седам сам дана
и седам ноћи оплакивао
команданта чеа
у два најкишовитија града
северне француске
на окрвављеној земљи
у запењеном ваздуху
паукову планину
дочекивао вешалима
али не реците ми
да сам у двадесетом веку
година седамдесет и друга
дан педесети
нека то каже јабука
и нека каже црв
голицавих стопала
чаробно огледало
оковани прометеј
на месецу
ја устајем из мртвих
са много ствари
које не треба заборавити
купујем громобран
сладолед с јагодама
једну четвртину човечанства
планета спава
у лепљивом простору
моје одсечене руке
још увек на оружју
поново крећем на пут
поново узјахујем росинанта

Зелени локвањи Аустралије

купићу на обали мора
жуту кућу
дрвену столицу
долину великих краљева
пре наполеона и москве
зелене локвање
аустралије
нафтовод
железничку пругу
на антарктику
нешто о чему сам увек сањао
океане
моржеве
хеликоптере
писци моје биографије
прескочите мале богиње
сребрну кашику
атлантског уговора
чакшире поцепане
на туру
ја мотрим са свог прага
на велику галаксију андромеде
моја плава кошуља
као безазлено дете
навија будилнике
потписује споразум
о разоружању
хитре ноге поезије
најављују вулкане
седамнаест кишних година
вавилону
мртви пристижу
у златним ковчезима устани
дигни своју руку
не заборави ме

А та шева што улеће

иако зима није показала
своје праве зубе
никада нећу постати једриличар
не подносим религију
ни групне сексуалне односе
храним се поврћем
и женским ноћним кошуљама
опростите госпођо
човек би се нашао у искушењу
париз или пекинг свеједно
препелице пужеви куване сове
само кад преузмем кормило
над овим кантама за ђубре
опрезно кроз аркадију
и ставим зелену боранију
у уши ветровитог небодера
пре прерије где ваша лепота трули
перорезом ћу пререзати
жућкасту торту лешева
а та шева што улеће
у клопку цвркућући
знате ли да у занзибару
прави гнезда
изнад свезаног реза звезда

Осам векова касније

свет је препун
зелених стеница
власника телевизора
це витамина
крадљиваца лешева
оних који погрешно паркирају
у добрачиној улици
сваког петка поподне
док вам представљам
пет кандидата
за мистер универзума
медитерански ваздух
погодан за усеве
пенушаву зубну пасту
моја худа срећа
смешна девојка
с црним бисерима
крстари тексасом
можда за хиљаду долара месечно
осуђује америчку интервенцију
отвара шкољке
тражи унуке џингис кана
вашу дефиницију демократије
а ја постојим
овакав какав јесам
уз пола литре пива
и три пржена јајета
на пространој тераси
хилтоновог хотела
осам векова касније
са електронским језиком
у чардаку
ни на небу ни на земљи

Из критика

„Прастаро питање песничке вештине или уметности: биће или језик, код Тодоровића је сведено на питање: биће или око, али у дубокој егзистенцијалној пространости једног и другог, или тачније једног, другог и трећег. Говор који се компензира сликом или слика која преузима улогу одашиљача говора, имају, дакле ликовни рукопис и писану ликовност. Тодоровић је отишао даље од надреалиста: он је језик изврнуо на главу, а слике уврнуо у сигнале. Нешто обично постаје нешто посебно, а рецепт за запаљење јетре (наслов једног циклуса) визуелно се доживљава као рецепт за – поезију.“

(Милосав Мирковић, „Зелена непогода“, Илустрована политика, 10. 5. 1988).

„Врло занимљиве, премда за Тодоровића неуобичајено традиционалне, чине се песме из циклуса Поново узјахујем Росинанта. Ове песме су по свему у пуној блискости са 'алеаторном или стохастичком поезијом', с тим што је хуморни ефекат нешто пригушенији него у песмама из Kyberna, а препознају се и извесне, наизглед танке, нити рефлексије око којих се тематски обликује свет поетског субјекта. На плану језичких структура евидентан је, пак, ослонац на емпиријски дискурс, посебно на језик масовних медија (можемо, на пример, лако препознати неке карактеристичне наслове из штампе), уз начела комбиновања која производе необичне синтагме и реченичке везе, уз обавезна 'исклизнућа' смисла.

Као моделотворна основа ових песама послужила су одеђена надреалистичка и дадаистичка искуства, и то више она прва, с обзиром да је некаква, макар и тек слућена контура значења и смисла целине текста, ипак, присутна. Песме су, наиме, сачињене низањем асоцијација, које ниуком случају не делују сасвим неусагласиво ни противуречно. Чак би се могло рећи да песникова брига око тога шта ће из језичких операција проистећи, на известан начин отвара још једну могућност помирења са доминатном песничком традицијом, понајвише са оном оличеном у неонадреалистичкој и неосимболистичкој поетици.“

(Иван Негришорац, „Легитимација за бескућнике“, 1996).

„Циклус Поново узјахујем Росинанта (публикован у Телезуру за тракање, 1977) представља такође један од самих врхунаца Тодоровићевог стохастичког стварања. За изразито ироничног бојења стохастичког исказа у песмама из књиге Свиња је одличан пливач, у овом циклусу искас добија лиризовано патетично означење. У насловној песми Поново узјахујем Росинанта један цивилизацијски белег, као што је Че Геварина смрт, повезује се са семантиком Сервантесовог јунака и тако, захваљујући металитерарној вези, смешта у митски Пантеон. Промена вокабулара, његова лиризација и другачији семантички код виде се и у другим деловима овог циклуса, на пример у песми Посматрам вас крманоши и капетани. (…).

Очигледно је да је Тодоровић остао креативно привржен овој врсти песничког стварања током свог дуготрајног бављења сигнализмом. То указује на значај ове поетске методе као, у извесном смислу, магистралне у његовом песничком пројекту.“

(Миливоје Павловић, „Авангарда, неоавангарда и сигнализам“, 2002).