Милорад Павић: Предромантизам
Био-библиографски прилози о важнијим писцима
Симеон Пишчевић
Пореклом из села Пишча, насељени у Паштровићима, у време велике сеобе 1690. године Пишчевићи су већ били у аустријској војној служби. Дед нашег писца, Гаврил Пишчевић, борио ce против мађарских побуњеника и против Турака, а и касније у време сеобе као официр командујући лаком коњицом. Један Пишчевић био je ађутант принца Александра Виртембершког за време његовог боравка у Београду. Алекса Пишчевић био je капетан у Чачку 1724. године и преко њега је будући патријарх Арсеније Јовановић Шакабента одржавао везе са карловачким митрополијским двором. Отац Симеонов, Стефан, био је капетан подунавске ландмилиције и заповедник Шида (у то време место са преко стотину домова и 500 душа). Почетком XVIII века Пишчевићи били су ce већ одомаћили у овим крајевима и уживали углед старе војничке породице, мада су ce у исто време, неки од њих, бавили и књижевним пословима бар као преписивачи или редактори преписиваних књига.
После рата за аустријско наслеђе у којем je учествовао 1744-1745. Стефан Пишчевић служио je у Петроварадину (Новом Саду) и Сремским Карловцима, а затим као старији капетан сремског хусарског пука у Крчедину (1748). Ускоро je дао оставку због честих сеоба у служби и несређених прилика у војсци које су настале после распуштања српске ландмилиције и развојачења границе. Једно време ce настанио у Новом Саду, а 1756. je прешао у Русију, за сином, где je постављен у новоосновани хусарски пук у Белој Слободи. Имао је у првом браку четрнаесторо деце, која му ce нису одржала сем синова Симеона и Гаврила.
Симеон je рођен у Шиду (14.IX 1731), где je од пете године имао домаћег учитеља. Ускоро je прешао у Петроварадин ујаку Секули Витковићу, који je 1735. тамо постављен као оберкапетан за команданта пука подунавске ландмилиције.
Школа, коју je c једним прекидом Пишчевић похађао између 1735. и 1740. године у Петроварадинском шанцу (Новом Саду) била je, нема сумње, латинско-словенска школа коју je основао 1731. године бачки епископ Висарион Павловић и у којој je касније учио Јоаким Вујић. Пишчевић сам каже у мемоарима да je у тој школи "продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински", што је одговарало програму ове школе. Једним делом његово школовање пало je у време када je префект и наставник школе био Дионисије Новаковић (1739-1749), а то je најплоднији период рада новосадске латинско-српске школе. Пишчевић je из ове школе понео знање латинског језика које му je касније користило; приликом писања историје он ce служио делима писаним на латинском а и иначе je умео да употреби по коју латинску пословицу или да по нешто преведе с овог језика. Ту је Пишчевић учио школу док ујак није отишао у Беч и повео га собом. У Бечу ce на школовању задржао око три године (1740-1743). Живео je у пансиону у неком од предграђа, можда у близини Јозефштата. Добро je познавао и предграђе Ландштрасе; вероватно je одржавао везе са отаџбином и породицом преко трговаца који су одседали у једној гостионици у улици Алтфлајшмаркт. Првих дана боравка у Бечу присуствовао je догађају који je узбудио аустријску престоницу: учитељ га je одвео да види смотру чувених јуришника, Пишчевићевих земљака, који су били изведени у својој живописној ношњи пред младу владарку Марију Терезију. Деветогодишњи дечак није ни сањао да ће кроз неколико година ратовати раме уз раме са овим страшним војницима. Пишчевић je око три године између 1740. и 1743. провео у Бечу на даљем школовању. Ту je научио немачки, тако да je лако говорио, писао и читао. Учио je аритметику и геометрију, касније у Сегедину и Осијеку немачки и математику je и даље усавршавао, а упознао je судску и војну администрацију.
Поред оперских либрета Голдонија и Метастазија можемо само да наслућујемо шта je рана бечка лектира могла да пружи младоме Пишчевићу. Постоји, међутим, једна значајна књига, за коју ce поуздано може тврдити да je Пишчевићу била у рукама највероватније већ у Бечу, четрдесетих година. То je Робинсон. Пишчевић у мемоарима чини алузију на ову књигу, или тачније, на неку "робинсонаду", поредећи српске пресељенике у Славено-Сербији са "несрећним бродоломницима које су морски таласи избацили на пусто острво".
Несрећа у породици – смрт браће и сестара и болест мајке прекинули су Пишчевићево школовање у Бечу. После четири године боравка код куће прешао je у Сегедин, где je отац покушао да га упише у пијаристичку гимназију. Пошто као православни није могао бити примљен, а како отац није пристао да га преведе у католичанство, Пишчевић je остао у пансиону једног немачког приватног учитеља. Затим га je отац превео у Осијек, у тамошњу тврђаву, где je 1744. године боравио неко време учећи судску и војну администрацију на немачком језику. С пролећа те године под командом принца Карла Лотариншког у рату за аустријско наслеђе (1740) узео je учешћа и један пук подунавске српске ландмилиције. У том пуку, којим je командовао Вук Исаковић, пошли су на Француску и Пишчевићи – отац и тринаестогодишњи син, као пуковски писар.
Тај поход био je један од најзначајнијих у животу будућег војника и писца. На смотри у Печују произведен je за ађутанта; у Штајерској, у Грацу, почео je водити дневник, у Кремсминстеру je остао засењен блеском барокног дворца једног прелата, који je официре његове јединице позвао на обед. Код Мајнца je прешао Рајну и доживео ватрено крштење; ту му је отац задобио прве ране, а под тврђавом Луј, Французи су вештачким бранама скренули воду у аустријске ровове, поплавили их, а затим картечом тукли све што ce није хтело подавити. У Стразбуру му je отац заробљен и одмах ослобођен; Рајну су поново прешли код Пајнхајма и вратили ce у Немачку. Пук je зимовао у Горњем Пфалцу, код града Шартинга, где је отац Пишчевићев оптужен да подбуњује војнике, ухапшен и пребачен у замак Сум, седиште фелдмаршала грофа Баћани. Симеон ce није одвајао од оца; касније ce вратио у пук, добио писмено јемство о очевој исправности и ослободио га. Преко Пасаве вратили су ce у зимовник и ту je Пишчевић провео једну пријатну зиму у селу Милдах, у кући барона Шенбруна. Маја 1745. пук je био упућен у Чешку, где ce водио рат с Прусима, али већ у Баварској дошла је нова наредба о повратку у Славонију. У Петроварадину чули су да ће пукови којима припадају бити укинути.
Мађарско племство, које je пружило велику помоћ Марији Терезији у борбама против Фридриха Великог, захтевало je извршење законских одредаба из 1741. године о укидању поморишке и потиске границе, која ce налазила на територији угарске краљевине, а била je насељена српским територијалним јединицама. У току рата за наслеђе ово извршење аустријски двор je одлагао страхујући да развојачење границе и предавање потиске и поморишке крајине мађарским цивилним властима не огорчи Србе. Тако je процес развојачења границе и даље спровођен постепено и опрезно. У Петроварадин je с пролећа 1746. стигао генерал Енгелсхофен са задатком да руководи развојачењем. Пишчевића je узео у службу и израдио му потпоручнички чин. У тој служби обишао je Пишчевић бродску, посавску и градиштанску ландмилицију, учествовао у мерењу траса за крчење нових путева у славонским шумама и у цртању нових карата. Канцеларија ce задржала у Вуковару, али како je генерал Енгелсхофен наишао на велике тешкоће и отпор Срба приликом покушаја развојачења и реформисања војне границе, он je у зиму 1747. отишао у Беч по нове инструкције. Срби војници из поморишке и потиске ландмилиције били су развојачењем границе веома погођени: тек што су ce били вратили са ратишта у Елзасу, Баварској, Пруској и Италији,, били су стављени у положај да бирају – или да напусте милитарски позив и да као паори потпадну под власт мађарских спахија, или да напусте своје домове и имања и с породицама ce иселе преко Мориша и Тисе у Банат и друге крајеве где српски граничарски пукови нису укидани, али где je такође дошло до реорганизације, те је подунавска и посавска српска ландмилиција претворена у регуларне јединице аустријске војске.
Све ове реформе изазвале су дубоко огорчење српског живља у Подунављу. Одржавани су зборови на којима су учествовали готово сви шанчеви преко својих изасланика; упућивана су писма митрополиту Павлу Ненадовићу са захтевом да народне интересе пред бечким двором узме у заштиту. Неки од виших официра из Поморишке границе нису ce хтели определити ни за останак под мађарском влашћу ни за селидбу у друге крајеве Угарске и Славоније, него су одлучили да наставе сеобу коју су започели њихови дедови 1690. и њихови очеви 1737. године; тако да ce јавио покрет за сеобу Срба у Русију. Тај покрет, који су с једне стране потпомагали Срби официри у руској служби и руски посланик у Бечу Бестужев, а с друге мађарско племство, којем je ишло у рачун да српски прваци, носиоци војне моћи и самосталности, напусте границу, ометао je свим средствима митрополит Павле Ненадовић. Ускоро ce идеја о сеоби раширила и на остале крајеве; пошто су њени иницијатори Хорват и Шевић добили генералске чинове у новој руској служби и пасоше аустријских власти, покрет je захватио и оне српске војне јединице које нису биле под ударом развојачења. Тако je после Хорвата и Шевића затражио пасош за Русију Рајко Прерадовић из славонског хусарског пука, којем je припадао и Пишчевић.
Пошто je због једне повреде био принуђен да у зиму 1747. одустане од пута у Беч, куда je требало да прати генерала Енгелсхофена, Пишчевић ce вратио у Петроварадин и Карловце, где су га отац и мати задржали. Ту је ушао у највише кругове ондашњег српског друштва. Одлазио je у двор тада још живом патријарху Арсенију IV Јовановићу, где ce упознао са чувеним пуковником Атанасијем Рашковићем, који je био ожењен патријарховом сестром. Код Рашковића упознао ce касније са Петром Шевићем, сином генерала Шевића. Капетан Шевић био je ожењен једном од кћери пуковника Рашковића, а у патријаршијском двору Пишчевић ce упознао и са другом Рашковићевом ћерком, шеснаестогодишњом Дафином. Њоме ce оженио против своје воље у седамнаестој години, 1748, убрзо после изненадне мајчине смрти и очеве друге женидбе. Исте године унапређен je за поручника и служио je најпре у сремском, па у славонском хусарском пуку, где му je мајор био Михаило Продановић, с којим ce спријатељио и с којим je и касније у Бечу одржавао везу. У тренутку када je нерасположење наших официра у аустријској служби достизало врхунац, дошавши у сродство са вођима покрета за исељавање Срба у Русију, наишавши на разумевање код стрица, који му је дао писмо за једног рођака у Русији и код оца, који ce и сам желео иселити, млади Пишчевић je донео одлуку да напусти аустријску војску и пређе са Шевићима у руску службу. То je било 1751. године, када je Хорват већ кренуо тим путем. Генерал Шевић Пишчевићу je одмах дао чин капетана и у Темишвару код генерала Енгелсхофена израдио му отпуст из аустријске војске. Међутим, против Пишчевића je из Петроварадина поднета тужба аустријском двору, акт генерала Енгелсхофена о отпуштању je поништен и Пишчевић je ухапшен. После двомесечног ислеђења у осјечкој тврђави, царским рескриптом од 3. новембра 1752. године кривица му je опроштена, дат му je капетански чин у аустријској војсци, али je премештен у бродски пешачки пук. Незадовољан оваквим решењем, Пишчевић ce после смрти свога таста Рашковића, који je 1753. отрован, уместо натраг у јединицу, упутио крадом у Петроварадински шанац оцу, а отуда – ширећи глас да путује у Темишвар прешао у Пешту, трговцу Георгију Ракосављевићу, а затим у Беч. У Бечу je провео неколико месеци кријући ce од власти као војни бегунац, ухођен од људи митрополита Ненадовића. Најпре је одсео у једној гостионици у улици Алтфлајшмаркт, коју je одраније знао. Нашао ce са својим познаником трговцем и банкаром Грком, Димитријем Хапсом, руским човеком, који му je помогао да дође у везу са руским посланством у Бечу, а касније му нашао и други стан код неког трговца у Постштајну, док ce Пишчевић није преселио у руско посланство у Јозефштату. У то време одлазио je једино мајору Михаилу Продановићу у предграђе Ландштрасе y гостионицу код "Енгер бирта", где je овај одсео са женом. Најзад je добио пасош за Русију оверен од аустријских власти на име своје, своје жене, двоје деце и петоро слугу. Из Петроварадинског шанца кренуо je 24. октобра 1753. године преко Сентомаша, Сегедина у Токај, где ce нашао с руским мајором Жалобовом, који ce тамо бавио под изговором да за руски двор набавља вино, а у ствари je прихватао српске избеглице за Русију. Преко Пољске и малог пограничног прелаза Шељеговке приспео je Пишчевић у Русију 22. децембра 1753. године.
У Кијеву ce нашао с пашеногом мајором Шевићем и добио стан у Подољу. Јануара 1754. пошли су у Москву генералу Шевићу. Пишчевић je ту постављен у Шевићев пук с капетанским чином, представљен je царици Јелисавети и провео четири месеца одлазећи на пријеме, балове, маскараде и ватромет. Ту ce упознао са Петром Текелијом и с црногорским владиком Василијем Петровићем, који је дознавши за Пишчевићево порекло послао по њега и врбовао га да ce прихвати организовања сеобе Црногораца у Русију, на чему je владика радио у то време. Када ce Пишчевић из Москве вратио у Кијев (где ce са владиком видео поново) српска колонија је прешла у зимовник, и ту су провели јесен и лепу зиму у лову. С пролећа 1755. почели су изграђивати насеље у бахмутској провинцији у пустом крају око река Донца и Лугана, који je био уступљен српским колонистима и добио назив Словено-Сербија. Пишчевићу je припао шанац у близини реке Донца, место ce звало Рајевка. Тује провео зиму 1755, а почетком 1756. отишао је у Петроград да моли упражњено место мајора у Шевићевом пуку. Иако je место било дато другом, Пишчевић je остао у Петрограду. Издејствовао je допуштење да и оца пресели у Русију. Посећивао je угледне личности (Воронцова, С. Ф. Апраскина, П. С. Сумарокова, В. И. Суворова), одлазио у двор, у оперу и на балове. Априла 1756. вратио ce у насеобину, али већ после два месеца добио je наређење да с поверљивом мисијом оде у Беч и тамо се јави руском посланику Кајзерлингу.
Из Кијева je кренуо с породицом преко Пољске и Мађарске (где ce срео с оцем) до Прашове; у близини Кошица био je c пратњом задржан у притвору седам недеља док му из Беча није послат пасош с аустријском овером. У Токају je остао месец дана лечећи болесног сина. Дочекао je и зиму и по снегу приспео у Нови Сад. Ту се јавио генералу Елфенрајху, свом старом познанику, још увек команданту петроварадинске тврђаве, већ слепом и глухом. Затим је прешао у Митровицу, пуковнику Рашковићу, који је ту живео са женом и таштом – сестром и мајком Пишчевићеве жене. У Митровици je Пишчевић провео зиму врбујући људе из Турске да преко Саве и кроз ћесарску прелазе у Русију у оквиру плана за исељење владике Василија. С пролећа 1757. пошао je са прикупљеним људима натраг остављајући породицу у Митровици. У Кечкемету му ce ставила под команду још једна партија исељеника из Трста. Преко Пољске, прелазом Васиљков, стигао je у Кијев; очекујући даља наређења отпутовао je у Петроград, где je поново срео оца.
У Петрограду Пишчевић je остао до октобра 1757. године; добио je службу на двору, стан у Мјешчанској улици, екипаж и одржавао службене везе с бароном И. А. Черкасовим. У то време у Петрограду, наш писац је накуповао књига, начинио библиотеку и целу зиму провео у читању. Нема сумње, његову лектиру су тада сачињавале поред немачких и руске књиге. У то време штампана су дела Ломоносова (Москва, 1757) и почео je излазити часопис Трудољубива пчела А. П. Сумарокова; 1756. основано je народно позориште где je за директора постављен Сумароков (једног Сумарокова из исте породице Пишчевић је лично познавао). Крајем октобра упућен je преко Кијева, Пољске, Егра и Пеште у Беч, опуномоћеном руском министру Кајзерлингу по једном новом важном и поверљивом послу. У Бечу ce задржао два месеца, походио двор Марије Терезије и оперу. Марта 1758. из Митровице je жену, кћер и новорођеног сина пребацио у Токај, а сам отишао у Трансилаванију, где ce задржао купујући коње за дворску ергелу. 18. јула 1758. године у Карпатима, на пољској граници у близини малог места Горњи Свидник водена бујица која ce нагло излила на пут однела му je жену и сина. Остали су ce једва спасли. Преко Јарослава стигли су на руску границу код Васиљкова. У Кијеву je био 30. септембра 1758. Средином децембра преко Туле и Москве стигао je у Петроград, где je имао аудијенцију код царице у присуству свог новог претпостављеног. A. B. Алсуфјева. Крајем 1758. виђао ce с владиком Василијем, који je инсистирао да Пишчевић буде постављен за команданта црногорских исељеника у Москви, али како je овај то одбио, а владика ускоро био протеран из Русије, Пишчевић je остао и даље у престоници.
Године 1759. по наговору генерала Хорвата поднео je молбу да ce разреши службе на двору. Унапређен у мајорски чин, буде прекомандован у Хорватову јединицу. Преко Москве и Кременчуга отишао je у Миргород, Хорватово боравиште; желео je да иде с македонским пуком на фронт у рат с Прусима, који ce у то време водио у савезништву с Аустријом, али му je наређено да ради формирања бугарског пука оде у Украјину, у место Манжелеј. Ту je службовао мењајући места (Чигирин-Дубрава, Белоцерковка), ту ce оженио по други пут једном рођаком генерала Хорвата и браће Чорбе. После смрти Јелисавете и ступања на престо Петра III (1762) и под Катарином II против Хорвата je поведен истражни поступак, лишен je чина, послат у заточење, а Нова Сербија je 1763. изгубила име, и повластице дате Хорвату престале су да важе. Рат с Прусима био je завршен и Москва je била пуна официра који су ce вратили с фронта и тражили чинове. Te године и Пишчевић je четири месеца у Москви; постављен je у српски пук Петра Текелије, који je био у месту Поречје, у општини Дворцоваја. У вези са преуређењем хусарских пукова 1764. године, Пишчевић je убрзо унапређен у чин потпуковника и премештен у харковски пук, где му je командант био пуковник Никола Чорба. 1766. су на егзерцирима у селу Валки. Фебруара 1767. премештен je у ахтирски пук под командом генерала Подгоричанина. Марта месеца je стигао пук у Кијеву и придружио му ce на маршу у Пољску, остављајући жену и децу у Новој Сербији.
После преласка границе и краћег задржавања у Житомиру и Бродију, Пишчевић је добио поверљиво наређење да са једним одредом маршује у брацлавско војводство у среско место Виницу, где ce задржао до августа 1767. године. Ту je ступио у везу са пољским генерал-поручником и пехарником литавским, грофом и касније маршалом Потоцким, и као руски представник учествовао у проглашењу руско-пољске конфедерације у брацлавском војводству. По обављеном задатку враћен je у пук који је маршовао према Варшави, с наређењем да опседне град. У току заседања главне скупштине у Варшави су извршена хапшења. Неки од хапшеника (краковски бискуп Солтик, гроф Ржевуски са сином и кијевски бискуп Залуски) поверени су Пишчевићу и он их je депортовао преко Гродна у Вилну, где их je предао руском генералу Нумерсу. Када ce после закључења такозване "барске конфедерације" Пољска окренула уз помоћ Турске против Русије, Пишчевић je остао у Пољској и учествовао у том "несрећном крвопролићу" како сам назива тај рат.
У великом руско-турском рату, који je убрзо избио (1768-1774) командовао je под генералом Румјанцовим ахтирским хусарским пуком. У то време с пуком и породицом проводи ратне дане у Румунији и летује у Букурешту, водећи онај угодни живот руских виших официра који ce није мењао ни у рату. Већ у првим окршајима ce истакао у бици код места Журже и одликован je. После Кучуккајнарџијског мира Пишчевић je поново у Русији и ту учествује у уништавању и расељавању Запорошке сече 1775. године после угушивања Пугачовљевог сељачког рата. Ту je био поново под командом свога земљака Петра Текелије, који je тада, већ као генерал, управљао уништењем Сече и расељавањем Козака. Ту се Пишчевић у ствари враћао једном старом сукобу између колониста из Србије и домаћег живља, који није прихватао стварање Нове Србије у Украјини.
После смрти оца, Пишчевић организује нови "Далматински" пук од придошлица из отаџбине, службује и живи у близини својих сеоских добара у Дмитровки и крај Крилова. Године 1777. путује у Петроград, где се срета са Потемкином, бива примљен код престолонаследника и у аудијенцију код царице Катарине II. Унапређен је у чин генерал-мајора и добија 1000 душа у Могиљевској губернији. По повратку сукоб са командантом Текелијом, који је одраније тињао, избио је поново свом жестином када је Пишчевић одбио да пређе за команданта Бугарског хусарског пука на Бугу. Званично укорен, у сталној свађи са сином, уморан и несрећан (друга жена му је у то време умрла), Симеон Пишчевић је демисионирао 1778. године и на запрепашћење високих заштитника у Москви и Петрограду повукао се из војне службе у пензију, синове разаслао у војне школе, а кћери упутио на образовање у Смољни манастир код Петрограда. Сам је остао у селу Скаљевати да пише своје мемоаре и своју историју Срба. Године 1782. живео је у Новом Миргороду. Те, 1782. године, посетио је Пишчевића у Новом Миргороду, у тренутку када је овај давао завршни облик својим мемоарима, један други писац мемоара – Герасим Зелић. Он је на путу у Херсон, где је походио свог познаника генерала И. Д. Ханибала (деду, тј. стрица мајке Александра Пушкина) обишао српску колонију у Новом Миргороду:
"....20. јунија 1782. године стигнем благополучно у Ново-Миргород у Новој Сербији – пише Герасим Зелић у свом Житију – овђе нађем гна мајора Јована Скорића, мога најближег сусједа из Међеде у Далмацији и друге млоге Србе. Њеки из Мађарске и Баната због различни у оно вријеме збивши ' се политически ' узрока, њеки из Србије, Босне и Ерцеговине од теготе та турског, њеки из Далмације и Албаније због гоненија венецијанскога избјегли бијау и дошли у она времена у Русију и населили ону, празну бившу, земљу, која се по њима и назвала Нова Сербија. И другу сам знатну господу познао ту: славнога Текелију генерала, генерале Чорбу и Хорвата из Баната, грофа Ивана Подгоричанина из Црне Горе, генерала Пишчевића из Паштровича и књаза Анту Стратимировића, генерала из Новог Ерцега от Боке Которске... Сва горе поменута господа у Новој Сербији дочекала су ме лијепо и благороднодушно милостињом на пут обдарила... "
Године 1785. Пишчевић ce дао на довршавање свог историјског списа. У то време, у вези са својом историјом Срба, он je прикупио обимну литературу и деценија између 1785. и 1795. припала je његовим историјским лектирама (Мавро Орбин, Василије Петровић, Диканж у верзији Саског, Владиславић, поп Дукљанин, Н. И. Новиков, Карол Виндиш, Ф. М. Пелецел, Керали, Таубе, Есих, Хибнер, Бишинг и византијски извори као Порфирогенит, Пахимер, Григора, Кинам, или антички, као Корнелије Непот). Године 1788. већ заборављеном генералу пише оду један српски песник Алексије Везилић. Пишчевићев син Александар, који је и сам био официр и писао мемоаре попут оца, сећа ce како седи генерал и његови пријатељи урлају уз гусле српске народне песме, као чопор курјака.
Већ стар и болестан Пишчевић је 1795. довршавао своје списе у тренутку када су његов син Александар и синови из другог брака Пишчевићева оца, увелико текли војничку каријеру као официри у руској служби. Умро je новембра 1797. године. Наредио je да га сахране на отвореном месту, како би његов син Александар могао над његовим гробом подићи цркву. "Кажите му нека je подигне поручивао je на самрти сину – на име архиђакона Стефана, патрона наше фамилије."
* * *
Симеон Пишчевић написао je две књиге: историју Срба и мемоаре. Ниједну од њих није штампао.
Пишчевић je своју историју писао у два маха. Први пут ce њоме бавио ваљда између 1775. и 1785, а други пут око 1795. године. У сваком случају у тренутку када је око 1784. давао завршни облик својим мемоарима, прву редакцију своје историје већ je имао довршену. Он то сам каже у предговору мемоарима: "Написао сам једну књигу пре ове у којој ce говори о српском народу, о српским владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима као и о другим догађајима из прошлости народа српског". Да је Пишчевићева историја била писана већ око 1785. године види ce и по томе што у дефинитивној верзији из 1795. године на листу 97, б стоји: "прошедшаго 1784-го года", што значи да je тај део текста писан 1785. године. Пишчевић je очигледно оставио историју да би ce прихватио мемоара, а затим ce поново вратио историји, која је по други пут "почета пре неколико година, довршена 1795. године" како стоји у наслову његове књиге, мада ce из једног другог места у самој историји види где je текст био спреман за штампу још негде око 1793. године, али je Пишчевић оклевао надајући ce да ће му ce пружити прилика да књигу допуни: "Сије књиги мојеј сочиненије ка изданију на печат имел ja уже два года прежде (тј. око 1793, јер je овај текст писан 1795) готове..." Тако je око 1793. године, дакле у тренутку када је почела излазити на свет Рајићева историја, довршено још једно историјско дело о српском народу, рађено независно од Рајићевог. Наслов те Пишчевићеве историје гласи: "Извештај сабран из различитих аутора и склопљен у историји преводoм на словенски језик, о народу словенском, Илирији, Сербији и свим те српске нације некадашњим кнезовима, краљевима, царевима и деспотима, бившем угарском бунту, а напослетку о изласку српског нapoдa у Русију, – сачињен генералмајором и ратног оpдeнa каваљером. Симеоном Пишчевићем, његовим личним трудом и властитом руком, започет пре неколико година довршен 1795. гoдинe."(1)
[Известие, собранное из разных авторов и введеное в историю преводом на славенский язык, о народе славенском, Илирии, Сербиии и всех той сербской нации бывших княазей, королей, царей, и деспотов, также некоторые пояснении о Греции, Турции, и о бывшем давнем венгерском бунте, анапоследок о выходе сербскаго народа в Россию, сочинено генералом майором и ордена военнаго кавалером Симеоном Пишчевичем, его собственным трудом и рукою, зачалом пред несколъкими годами, окончено 1795-го года.]
Пишчевићева историја je писана на плавичастим листовима великог формата увезаним у свеску од преко сто листова. Последњи листови свеске су празни, а у почетку после наслова исечено je десет првих исписаних листова историје, тако да Пишчевићево дело данас нема почетка. Из сачуваног текста види ce да je пред историјом стајало "Предуведомленије" и затим текст о Илирима, који ce довршава на првом сачуваном листу рукописа. На том листу Пишчевић је оставио напомену из које ce види да је историју радио "трудећи ce много година". Он ce ту обраћа "једнонационалном читатељу" очекујући од њега благодарност и пажњу. Следи текст још увек писан у управном излагању о српском народу, затим е Пољацима и Чесима, о Бугарима, па излагање према начину писаца родослова, "О государјах, књазјеј, корољеј, цареј и деспотах сербскаго народа", затим одељак у којем je изложена историја Босне, одељак о Турцима, о Паштровићима, Црној Гори (засебно), а у једној дугој напомени екскурзија у облику летописачких бележака о мађарским бунама између 1629. и 1712. године; над тим текстом тече опис прве, па друге сеобе Срба с екскурзима у којима су објашњења о Цинцарима, о Клементинима, о породици Рашковић, мала монографија о Новом Саду од XVII века до сеобе Срба у Русију; следи опис догађаја у којима је Пишчевић и сам учествовао: развојачења потиске и поморишке границе, реформе Марије Терезије и сеоба у Русију. У том делу историје, која се у ствари завршава сеобом, има екскурза о Тренковим пандурима, о Пишчевићевој служби у Русији, и најзад списак Срба у руској служби од времена Петра Великог до тренутка када је текст писан. Пишчевић је, дакле, обухватио у својој историји период од доласка Словена на Балкан до сеобе Срба у Русију.
Извори којима се Пишчевић служио у овом свом делу већ су набројани; поред тих овде већ споменутих аутора, Пишчевић је користио пишући своју историју декрет мађарског краља Андрије из 1222. године, једно од издања српских привилегија како изгледа на латинском језику, штампану повељу из породичне архиве Пишчевића о Монастерлији као вицедуктору, а од рукописних извора: писма мађарских бунтовника Србима из времена опсаде Беча из архиве у Карловцима, породичну архиву Пишчевића, списе и документе добављене из Паштровића, руске грамоте као што је она дата Михаилу Милорадовићу 1718. године, хронике бохемске на словенском језику, "какове се и сада тамо у престоном граду Прагу у архиву налазе". Поред сопствених бележака које је почео водити још у Славонији, Пишчевић је у својој историји употребио и податке добивене од породице Рашковић усменим путем, затим сопствена породична предања и усмена обавештења о другој сеоби Срба у Аустрију.
Језик којим је његова историја писана Пишчевић назива "славенским језиком", а у одељку о Паштровићима (свом ужем завичају) он каже да тамо "језик свој славено-сербски држе". Та дистинкција је тачна и важна. Пишчевић није саставио своју историју језиком којим се у његовој отаџбини говорило, и којим је сам водио дневник, али ју је писао језиком на којем се и у његовој отаџбини писало у његовој младости – на рускословенском. Наиме, његов језик у историји близак је Орфелиновом језику у Житију Петра Великог, и језику Рајићеве историје Срба пре но што је извршен ретуш тог језика приликом штампања дела, дакле једној хибридној књишкој мешавини која је допуштала да се књигом служе и српски и руски читаоци. Пишчевић је, међутим, имао на уму углавном своју "једнонационалну" читалачку публику. На безброј места у историји он се обраћа српским или тачније својим једноплеменим читаоцима. С тим обраћањима он почиње и завршава своју књигу: он свој труд поверава пажњи једнонационалних читалаца с надом да ће они из његове књиге моћи сазнати каква су дела "прапредака наших била"; он на једном месту пише: "храбри људи наша браћа Серби Херцеговци"; наш "српски народ"; он ce осећа једно исто са својим читаоцем и каже после једне дигресије: "Сада ce повратимо опет натраг у нашу драгу Сербију и погледајмо шта ce још у тим прошлим столећима и после пропасти царства српског с народом нашим Србима догађало и каква им je судбина била..." У предговору мемоарима он каже спомињући своје историјско дело: "Увек сам желео да свом народу учиним неко добро и да му будем од неке користи. Увек сам о томе мислио и колико ми је било могуће то и у дело приводио. Написао сам једну књигу пре ове у којој ce говори о српском народу, о српским владаоцима... и надам ce да ће моји сународници тај мој рад примити као знак љубави". У том смислу Пишчевић je дао и завршетак својој историји:
"Благонаклони читалац, може веровати дa ме je много труда тo стало (тј. писане историје), но ипак због тoгa нимало не жалим, него остајем веома задовољан што сам на овај начин могао свом својем једнонационалном обштеству бити на услузи и привести ово дело крају."
Пишчевић ce, дакле, oceћao као српски књижевник и писао je за српске читаоце. Што je то чинио на једном језику којим они нису говорили, али на којем су у то време читали и писали за штампу, била је ствар школе и књижевне конвенције, а не свесно одрицање од сопственог језика и националности. Пишчевић je исто толико српски писац колико je био и Орфелин и по тематици и по публици за коју je писао и по личном осећању и у истој мери je разумљив или стран нашој данашњој публици његов језик колико je стран или прихватљив језик Рајића и Захарије Орфелина. Када ce поставља питање штампања његових дела у преводу или оригиналу, онда je то питање које ce поставља и за низ дела Орфелинових и за нека друга дела српске књижевности писана руско-словенски.
Пишчевићева историја остала је до данас у рукопису. Године 1867. рукопис овог Пишчевићевог дела предао je унук нашега писца руском научнику Нилу Попову, који je краће одломке из њега објављивао 1870. и 1877. године; у једном чланку из 1884. године Нил Попов каже да je дело предато Српском ученом друштву; отада му ce изгубио траг и до недавно ce сматрало да je изгубљено. Рукопис Пишчевићеве историје данас ce чува у архиву Српске академије наука и уметности у Београду (9238, кут. CL).
* * *
Мемоари Симеона Пишчевића знатно ce разликују од његове историје. Прво, они нису писани истим језиком којим и историја, него првобитно на српском. Наш писац почео их je бележити у облику дневника за време похода аустријских трупа на Французе 1744. године, у којем je учествовао. Идеју да води тај дневник дао je Пишчевићу писар његове јединице и његов помоћник, подофицир Хехер. Он je подсетио свог претпостављеног да би требало да води дневник јединице којом командује; да га je Пишчевић послушао, изишла би књига статистика, извештаја и рачуна. Пишчевић je водио и такве, чисто стручне војничке белешке, на пример 1764. у Славонији за време службе код генерала Енгелсхофена, о чему говори у првом делу мемоара и у историји. У овом случају, међутим, он je учинио нешто сасвим друго. Он je почео писати књижевно дело; имао je и правих књижевних амбиција са својим мемоарима. Он их je дотеривао и дао им још две редакције пре но што их je сматрао готовим за штампу. "Хтео бих да ми тај труд не пропадне тек тако, него да изиђе на свет, на радост мојих благонаклоних читалаца" – каже Пишчевић у другом делу своје књиге.
Првобитни текст Пишчевићевих мемоара писан је, дакле, на српском језику, на оном језику којим je Пишчевић говорио. Тако je писан све до 1756. године, а свакако и дуго затим, јер те године Пишчевић још увек није знао руски и споразумевао ce c Русима на немачком. Не знамо када je настала друга верзија Пишчевићевих мемоара. Ако узмемо дословно његове речи да их je почео преписивати, и друга би била на српском језику. Тек трећа, завршна редакција текста, настала око 1784. године, била је писана на оном језику којим je Пишчевић и своју историју спремао за штампу на некаквом руско-словенском. Поред већ наведеног, Пишчевић о тој верзији као да говори у предговору трећег дела својих мемоара: "...после сам, и кад сам ce преселио у Русију, наставио с том својом навиком и бележио из године у годину, свакодневно, све догађаје и тако сам дочекао... да ми ce до сада накупи повише таквих свезака. И да ми не пропадну без трага и гласа, решио сам да из њих по историјском реду створим својеручно једно дело које ће неко данас-сутра са уживањем читати..."
Пошто je део Пишчевићевих мемоара који ce односи на његову службу у Русији за време руско-турског рата и касније изгубљен, десило ce да у тим мемоарима о његовој другој отаџбини, Русији, има најмање спомена. У првом делу он је описао свој живот y Ћесарској, до одласка у Русију, у другом делу углавном своје мисије у Аустрији, где je боравио у два маха као руски официр; трећи део његових мемоара догађа ce цео у Пољској. Само завршетак другог дела и неколико одељака у почетку тог истог дела мемоара посвећени су описивању живота у Русији, али и ту ce причање ограничава на Пишчевићеве односе са Србима пресељеницима, с којима је стално био у тесној вези и с којима je дуго заједно служио у истим јединицама. У историји, пак, која је обухватила све Западне Словене и све јужнословенске народе, Пишчевић je Русију једва споменуо. Тако je Симеон Пишчевић о свом животу у Русији и о својим руским познаницима оставио мање сведочанства но што бисмо очекивали и желели.
То je било и због тога што он своју историју и своје мемоаре није намењивао руским читаоцима, него својим земљацима у Русији и отаџбини, како je то чинио понекад и Орфелин у то време. У предговору мемоарима Пишчевић о томе сам говори: у жељи да буде од користи свом народу написао je две књиге, најпре историју па сада и мемоаре, и нада ce да ће његови сународници тај његов рад примити као знак љубави. Кад je писао о животу наших исељеника у Русији, а таквих места има много и у мемоарима и у историји, чинио je он то покушавајући да успостави и одржи везе између завичаја и тих одсечених колонија српског народа, осећајући да им прети опасност да ce однароде и претопе. То ce и догодило. "Срби су ce у Русији доиста претопили. Нова Сербија и Славено-Сербија су ce потпуно изгубиле. Само je Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу" (С. Матић).
Живот генерал-мајора и каваљера Симеона, сина Стефана Пишчевића, како гласи краћи наслов Пишчевићевих мемоара, писан je око четрдесет година, између 1744. и 1784. године. Завршна редакција књиге није спроведена до краја и Пишчевић je много више текста оставио у концептима него што je доспео да дефинитивно уобличи. Тако део његових мемоара који je спремио за јавност обухвата период Пишчевићевог живота између 1731. и 1767. године у три дела. Последње странице издате су према концепту, бележеном на листићима на рускословенском, и припадају најраније споменутој 1767. години. Тај текст унук нашег писца дао je (као и Пишчевићеву историју) руском научнику Нилу Попову, који je рукопис мемоара објавио. Пун наслов Пишчевићевог дела гласи: Известије о похождении Симеона Степанова сина Пишчевича, генерала-майора и кавалера ордена cв. Георгия, о ево рождению, жизни, воспитанию, наук, зачало служби, преселение в далную страну, происхождение дел военюх и o случившисхя с ным по судбам разных счастий и несчастий; писал сам собственною своею рукою, собирал из разных преждных своих запысок и продолжал до 1785. годa. Како je један од Пишчевићевих наслова сачуван и у аутографу, може ce видети да je Нил Попов приликом објављивања Пишчевићевих мемоара њихов језик и правопис русизирао. Попов je Пишчевићеве мемоаре објавио најпре у часопису Чтения в Обществе истории и древностей российских (1881, књ. 4, 1882, књ. 2),а потом je објавио и засебно издање (Москва 1884). Из рукописа Пишчевићеве историје Нил Попов je објавио одломак под насловом Из рукописи "Сербская история" Пишчевича конца XVIII века (Родное плeмя 1887, КЊ. 2,124 131). Године 1902. један мађарски преводилац, Имре Хусар, објавио je најпре у илустрованом листу Vasarnapi Ujsag скраћени мађарски превод Пишчевићевих мемоара, а потом га je штампао у засебној књизи (Пешта 1904). Од 1961. године у Зборнику Матице српске за књижевност и језик Светозар Матић почео je објављивати у наставцима савремену језичку верзију Пишчевићевих мемоара и та верзија доживела je потом још два издања у књигама (1963,1972).
У закључку могло би ce рећи да је Пишчевић био човек новог књижевног укуса не само по својој осећајности, него и по лектири. Подвлачење важности "језика и обичаја", "језика и рода" показује да je Пишчевићу била добро позната терминологија немачког предромантизма и Хердера.
Важнија литература
О Пишчевићу није много писано; помиње ra у својој преписци владика Василије Петровић (Д. Д. Вуксан, Преписка митрополита Василија... (1852-1759), Споменик САНУ, LXXXVIII, Београд 1938, 78); Алексије Везилић посветио му je једну кратку оду у Сапфином метру у својој књизи Краткое написаније о спокојној жизни (Беч 1788,3), а Герасим Зелић помиње га у својим мемоарима (Житије Герасима Зелића, Будим 1823,75). У руском часопису Славянин 1829, стр. 23-24, има белешка о Симеону Пишчевићу као пуковнику ахтирског хусарског пука; у Летопису Матице српске (1879, књ. 120, стр. 176 и 181) помиње ce Пишчевићева историја и наводи њен пуни наслов уз преведени чланак Срби у Русији, од В. И. Григоровича. Нил Попов je пропратио своја издања Пишчевићевих текстова краћим уводима: уз мемоаре у часопису Чтения в Обществе истории и дpeвностей российских, 1881, кн. 4, отдел I, стр. I-IV, уз издање у књизи (Москва 1884); и у оквиру своје студије Военны поселения сербов в Австрии и России (Вестник Ееропы 1870, бр. 7., стр. 584-614). Излазак Пишчевићевих мемоара пропраћен је рецензијом у Журналу министарства народного просвещения 1885, апрель, часть 238, отд. 2, стр. 327-338; Имре Хусар, преводилац мемоара на мађарски у скраћеној верзији дао је пропратне белешке уз Пишчевићев текст у часопису Vesarnapi Ujsag Pest 1902, Nо 47, и уз књигу која је изишла у Пешти 1904. код Франклина.
У новије време литературе је све више: Hans Uebersberger Studien zur serbischen Memoirenliteratur, Zeitschrift fur osteuropaische Geschichte, Berlin 1913, Band III Heft 4, S. 499-515. Светозар Матић, О мемоарима Симеона Пишчевића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1961, VIII, 66-69. – Милорад Павић, Симеон Пишчевић Књижевност, Београд 1963, бр. 78 и бр. 9. – М. Павић, Језичко памћење и песнички облик (шира верзија претходног текста), Нови Сад 1976,75-167. – Милорад Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, passim. – Бошко Петровић, Симеон Пишчевић и његови мемоари, Летопис Матице српске, Нови Сад 1971, св. 2, стр. 123-146. – Средоје Лалић, Документи о оставци на војну службу Симеона Пишчевића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1972, св. 2, стр. 373-377. – Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, passim. – М. Павић, Тема "вечитог младожење, у српској књижевности, Књижевност, 1979, бр. 6, стр. 907-918. – Предраг Степановић, О мађарским издањима Пишчевићевих "Мемоара", Књижевне новине, Београд 1981, бр. 630, стр. 27. Архивске грађе о Симеону и другим члановима породице Пишчевић има у руским архивама (упор. Средоје Лалић, Архивска грађа о нашој земљи у архивима и другим установама СССР, Заједница архива Војводине, Извештаји о истраживачком раду у иностранству, Сремски Карловци 1972, св. V, стр. 32, 36, 141142). – М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1963, стр. 561582.
Доситеј Обрадовић
Рођен у Чакову у Банату око 1740. године у трговачкој породици Ђурђа Обрадовића, ожењеног Круном Паункић из оближњег села Семартона, добио je име Димитрије. После смрти оца (којег није упамтио) и мајке, која ce обудовевши с четворо мале деце, преудала да ускоро затим умре, вратио ce из дедове куће у Семартону с браћом Илијом и Луком у Чаково стрицу Грујици. Усвојио га тетак Никола Парчанин. Похађао je чаковачку школу код магистра Стефана Микашиновића, читао на српском и румунском стару византијску литературу, нарочито радо животе светаца(хагиографије). Обилазио манастире у околини: Сенђурађ, Партош и Бездин. Почиње учити грчки и тетак му намењује свештенички позив. Чита "житије" Св. Саве. Занет примерима из лектире, одлучио je да бежи с неким игуманом "Дечанцем" у Србију с оне стране ондашње турске границе, и да ce ода испосничком животу калуђера. Парчанин га је у томе спречио и послао на занат неком трговцу и капамаџији у Темишвар.
С другом Ником Путиним бежи из Темишвара; код Сланкамена прешао je у Срем и 31. јула 1757. приспео преко Карловаца, Ремете и Крушедола у манастир Хопово у Фрушкој гори. Игуман Теодор Милутиновић га ту узима за ђака. У богатој књижници манастирској чита, поред апокрифне грчке књижевности, беседе Златоустог, аскетске списе Јефрема Сирјанина и Аве Доротеја, а међу србуљама налази Лествицу Јована Сколастика, и наставља с читањем легендарне византијске књижевности житија и пролога. С игуманом хоповског манастира путовао je по Срему, Бачкој и Славонији, у Карловцима упознао младог књижевника Јована Рајића, који тек што ce био вратио с наука из Кијева. Фебруара 1758. пострижен за монаха у присуству митрополита Павла Ненадовића, добио je монашко име свог узора св. Доситеја. У Сремским Карловцима рукоположен je за ђакона. У зиму 1759. игуман му je допустио да оде у Ириг, где учи латински, али га манастирска братија убрзо враћа у Хопово. Упознаје ce с руском и нарочито украјинском барокном књижевношћу XVII и XVIIIвека: с поезијом у тринаестерачким "виршима" (стиховима), с проповедима Гаљатовског и Полоцког, с полемичким списима Јаворског, Натанаила, Копинског. Купује књиге на румском вашару, чита историјска дела Теофана Прокоповича, (Духовни регуламент Петра Великог), Цесара Баронија и Стратемана, а у једном зборнику налази списе префекта новосадске Духовне колегије Дионисија Новаковића: један текст опширне српске историје (у стилу летописа или родослова), извод из Хроника грофа Ђорђа Бранковића, биографију св. Саве, трагедију Козачинског о Урошу V у одломцима, Душанов законик. Чита Езопов живот и басне. Касније све ће то имати одјека у његовим књигама у Буквици, Животу и прикљученијима, у Баснама. Игуман му je пред смрт дао сву своју уштеђевину у жељи да финансира његов одлазак на науке у Кијев. Разочаран начином манастирског живота, јавно укореван, а тајно упозорен да ће бити и физички кажњен, осетивши да међу калуђерима неће моћи даље напредовати с учењем, бежи из Хопова 2. новембра 1760. с манастирским ђаком Атанасијем. С намером да настави школе у Кијеву, куда је мислио доспети уз аустријске трупе које су тада у савезу с руском војском ратовале против Пруса у седмогодишњем рату, отишао je преко Осијека у Загреб.
Зиму 1760/61. провео je у Загребу учећи латински језик. Станује у Доњем граду. Одлази у Петрињу и Плашки, владици Данилу Јакшићу, који га посаветује да као учитељ у Далмацији заради трошак за пут до Русије. Крајем априла или почетком маја креће најпре у манастир Комоговину, па не нашавши тамо свештеника којег тражи, преко Велебита 15. априла 1761. je стигао у манастир Крупу, одакле га игуман упути протопопу Јовану Новаковићу у Книнско Поље. Почиње учити децу у црквеном дому пред градом Книном. Стиче прва знања из италијанског језика.
Године 1764. кренуо je у Свету гору са жељом да слуша предавања грчког учитеља Евгенија Булгариса. У Котору ce разболео од грознице, одустао од пута, те одлази у Маине и ту ce најми у игумана св. Петке да учи децу. Упознаје ce са владиком црногорским Василијем Петровићем, писцем Историје о Чрној Гори (1754). Чита руске књиге из владичине библиотеке и "магазин" Эжeмecячния сочинения који Орфелина инспирише да покрене први српски часопис. Владика Василије запопио га о Ускрсу, 1764. Вратио ce због болести у Далмацију, у Книн. Учитељује у оближњем Голубићу, али потеран кугом пређе на Косово (у Далмацији). Према познијем сведочанству Симе Милутиновића Сарајлије, у то време je читао Релковића, Качића и Дошена. Као сеоски учитељ на Косову саставио je, за потребе своје ученице Јелене Симић, први покушај свог књижевног рада на народном језику – Буквицу – избор најлепших страница из Златоустог у преводу на народни језик. Згодно распоређени по азбучном реду (по "буквици") ови су текстови преписивани и ширени по Далмацији. Новембар и децембар 1764. провео je у манастиру Драговићу у читању. На једном псалтиру манастирске библиотеке оставио je запис у стиховима. Из Драговића преко Трогира одлази у Сплит. Из Сплита, носећи торбу књига и рукописа отпловио je на Крф, где опет почиње учити грчки. Преко Мореје плови 1765. у Свету гору с намером да презими у Хиландару. Са жалошћу дознаје да учитељ Булгарис више не држи школу на Атосу, те наставља за Смирну, где ce нашао по свој прилици већ у октобру.
У Смирни 1766-1768. проводи бесплатно као питомац непуне три године у школи чувеног грчког учитеља Јеротеја Дендрина, код кога ce школује и грчки реформатор Кораис. Примљен у виши курс, учио je по програму који и у осталим оновременим грчким школама обухвата богословље, стару грчку књижевност, филозофију, реторику и црквено појање. Постиже "пуно школско образовање које ce у православном свету тада уопште могло постићи". Стиче одлично старокласично образовање. Познавање шездесетак грчких и око 15 латинских писаца, које наводи у својим делима, резултат je највећим делом овог боравка и учења у Смирни. С пролећа 1768. затежу ce односи између Русије и Турске. Страхујући од рата и неприлика с турским влатима, напушта Смирну. Преко Митилине, Навплеона, Коринта, Патре, Крфа и Санти-Кваранта долази у Епир, где учи албански и задржава ce у Хормову до краја године, када ce враћа на Крф.
На Крфу 1769. код неког грчког учитеља учи латински, реторику и грчку књижевност. Преко Млетака и Задра одлази у северну Далмацију, где јуна 1769. постаје учитељ у селу Плавну. Зиму je провео читајући "славјанске, греческе и италијанске књиге", које je донео са путовања. Недељама, о празницима и иначе држи проповеди и надгробне беседе по околним црквама и манастирима Крупи, Крки и Драговићу. У марту 1770. завршио je своју "другу Буквицу" – Ижицу – низ по азбучном реду распоређених поука. С пролећа 1770. прелази за проповедника у Скрадин. Тамо јуна довршава у Плавну започети превод Христоитије Антонија Византијског, а затим саставља Венац oд алфавита, опет збирку поука. Како су му католичке власти ускратиле дозволу да у Скрадину обавља свештеничку дужност, отишао je у Венецију да издејствује дозволу. Не свршив посао вратио ce с јесени у Задар. Ту остаје до јесени 1771, кад преко Трста одлази у Беч.
Свештеник грчке цркве у Бечу, касније оснивач једног грчког часописа у овом граду, Антим Гази, прихвата га и смешта на стан и кост код богатог грчког трговца Николаја Стојча. Митрополит Јован Ђорђевић одбио je да га прими у својој бечкој резиденцији. Издржавао ce од давања часова грчког језика, а сам је узимао часове француског, латинскога, при крају овог боравка у Бечу, и немачког језика. Француски учи код наставника који je, како сам каже, био "чловек преизрјадног у чтенију књига вкуса и познанства". Према упутствима тог Француза, чита француске и енглеске писце на француском. Код учитељ латинског језика слуша логику и метафизику. Обилази Шенбрун, Пратер, Белведер, Аугартен; одлази у оперу и позориште. Долази у контакте с Грком Константином Филипидом (некадашњим студентом Универзитета у Халеу и учеником филозофа Волфа), и с А. Д. Секерешом (једним од најобразованијих Срба свог времена, учеником бечког професора Ригера), а они обојица, као високи државни чиновници, лично учествују у доношењу терезијанско-јозефинских реформи код Срба, које ће касније и сам у свом делу пропагирати. У сукобу између бечких Грка и Срба (иза којег стоје интереси руског и аустријског двора) покушавао je да одржи ауторитет православне цркве у Бечу и у том смислу сведочи на страни капелана те цркве Секереша. Поучавао je две рођаке генерала Михаила Микашиновића. С генералом и његовом супругом одлази на излет у бању Липик у Славонији. У Бечу je почео давати и часове из италијанског и француског језика. После шестогодишњег боравка у Бечу ступио je у службу карловачког митрополита Видака као васпитач и наставник његових синоваца. Придружио им ce у Модри, у близини Братиславе.
Године 1777. похађао je са својим питомцима евангеличку гимназију у Модри, која има и једну годину лицејске филозофије. Ту слуша Баумајстерову рационалистичку филозофију и долази у додир с немачком филозофијом просвећености која ce заснива на Волфовом филозофском систему, а популарише ce Баумајстеровим уџбеницима познатим и цењеним на универзитетима и високим школама у Кенигсбергу (где их користи Кант), у Бечу, Кијеву, Москви, а и међу српском интелигенцијом онога времена. Узима часове немачког језика код конректора гимназије и одлази у посете Фрањи Такачу, првом поджупану братиславске жупе, у чијем дому проводи веселе часове одмора.
По завршеној школској години 1777/8. прешао je са својим питомцима у Карловце, где остаје до јесени 1778. Срео ce с књижевником Герасимом Зелићем; походи га и његов некадашњи питомац, сада већ парох јегарски Петар Витковић, један од најбољих српских грециста с краја XVIII века. Пријатеље забавља згодама својих "прикљученија" – аутобиографије, јер тада почиње конципирати своје главно књижевно дело Живот и прикљученија, мада je још раније, у Бечу 1774. Секереша импресионирао приповедањем својих успомена. Поводом буна које избијају у Новом Саду и Вршцу као реакција на завођење терезијанских рефорама цркве и обичаја, води разговоре с митрополитом Видаком о потреби преношења брачног законодавства с цркве на државу, о чему ће писати и у Животу. По свој прилици користи ce богатом књижницом Захарије Орфелина, који je у то време такође боравио у Карловцима. Сада ce о њему и касније у Етици изванредно похвално изражава, и у преписци спомиње потребу подизања споменика Орфелину, чији je став био у односу на терезијанске реформе сличан Доситејевом. Путовао je у Банат, где обилази Бечкерек, Итебеј, Семартон и Чаково; тражио сроднике и походио гробља. По повратку у Карловце походио je митрополита у Даљу. Рат који je букнуо у Баварској спречава га да с питомцима оде у Немачку; тако je школску годину 1778/9. провео у Братислави, где са својим питомцима похађа чувени пожунски евангелистички лицеј, на којем су предавања у ово време и раније рационалистички настројена. С тог лицеја изашли су пре њега српски књижевници Мојсије Рашковић, Павао Јулинац, Јован Мушкатировић, Теодор Јанковић Миријевски и други. Изгубивши наду да ће с Видаковим синовцима отићи у Немачку, како му je било обећано, а осећајући ce туђим у карловачкој средини чија убеђења није делио, напустио je службу и с јесени 1779. прешао у Трст, где с племићком породицом Војновића и другим српским трговачким породицама ступа у погодбу да им учи децу. У Трсту ce упознао с месним парохом цркве св. Спиридона, Харалампијем Мамулом, родом из Гомирја у Лици, коме касније шаље позив на претплату своје прве књиге, чувено програмско писмо "Љубезном Харалампију".
Пошто ce погодба с тршћанским Србима покварила 1780, отишао je као тумач и учитељ италијанског језика с руским архимандритом Варламом на пут по Италији, коју затекне захваћену дахом неокласицизма. Обилази Венецију, у којој je карневал, Ферару, Болоњу, Фиренцу, Пистоју, Луку, Пизу, са свим њиховим знаменитостима и "неописаним красотама" а у Ливорну ce задржао три недеље. Раставши ce од руског сапутника, бродом неког Дубровчанина одлази преко Корзике и Месине на Сицилији на острво Хиос, где je прекинуо путовање због опасности од куге. Походи манастир и разгледа богату збирку грчких рукописа. Као учитељ италијанског језика у школи Николаја Аргентиоса, власника изабране књижнице латинских писаца, ту je остао 11 месеци до марта 1781, када продужава пут до Цариграда. Сместио ce у близини Свете Софије и царских дворова, у Валеде-хану. Прелазио je често у Перу и Галату. Због избијања куге напушта Цариград, укрцава ce на први брод који наиђе и преко Црног мора и Дунава приспева у Галац у Молдавији. Упознао ce са члановима бољарске породице Балса, и код њих у месту Фокашане добио службу учитеља француског језика. Ту ce упознао и с просвећеним романским епископом Леоном Ђуком, власником изванредне књижнице, који му касније постаје пријатељ. Као домаћи учитељ породице Балса и молдавског архиепископа провео je годину дана у Јашију.
С пролећа 1782. прешао je са својим ученицима у Роман, епископу Ђуки, а у јесен са заштеђених 300 дуката кренуо с неким трговцима у Немачку, у Хале, где je требало да преузме на старање два ученика: синовца и једног питомца епископа Ђуке. Преко Лавова, Пољске, Шлезије и Бреславе стигао je у Лајпциг октобра 1782. Одатле прелази у Хале, прима епископове питомце, заувек свлачи свештеничке хаљине, уписује ce 17. октобра на универзитет и слуша предавања из филозофије, естетике и натуралне теологије код професора Еберхарда. Под утицајем Еберхардових предавања, и његове књиге Sittenlehre der Vernunft, која преноси и идеје енглеских филозофа моралиста XVII и XVIII века, под утиском великог научног полета осетног на халском универзитету и замаха просветитељских црквених реформи Јосифа II, које су у том часу изазивале реакцију папства, уз бурну полемику у јавности путем брошура ширених на свим језицима па и на српском, као и под утиском читања дела Русоа, Адисона и Лесинга, вратио ce списатељском позиву. Намерава да у књизи под насловом Совјети здраваго разума на народном језику почне социјалну акцију народног просвећивања у збирци савета којом би изложио почетак наравоучителне рационалистичке филозофије.
Имајући спремне планове своја два прва књижевна дела која je хтео штампати – Живота и прикљученија и Совјета здраваго разума, у пролеће 1783. прешао je са својим питомцима у Лајпциг, где Брајткопфова штампарија има и ћирилска слова. Средином маја ce уписује на универзитет и слуша предавања из физике код професора Борна. Одмах по доласку штампа 13. априла писмо Харалампију, програмски спис свог реформаторског рада и уједно позив на претплату за Совјете – једну од две књиге које је имао у нацрту долазећи из Халеа. Августа 1783. објавио је Живот и прикљученија, и послао примерке у Беч, Арад, Темишвар, Осијек, Нови Сад, Трст и Русију. Из Русије од генерала Зорића, љубимца Катарине Велике, добија позив да га посети, и прву похвалну оцену Живота. 12. јануара 1784. односи Брајткопфу и прву главу свог другог дела – Совјета, које излази, посвећено генералу Зорићу, маја исте године. Уз пошиљку својих књига пише чувено писмо Јосифу Јовановићу Шакабенти у којем говори о "линији лепоте" усвајајући класицистичке Винкелманове естетске ставове. У Лајпцигу крајем године штампао је Слово поучително г. Георгија Јоакима Цоликофера посвећено Ђуки, превод једне од протестантских беседа писца и проповедника Швајцарца, који је у Лајпцигу живео и писао кад и Доситеј. У јесен 1784. креће носећи своје књиге, преко Франкфурта на Мајни, Манхајма и Стразбура, Нансија и Меца у Париз, где се задржао три недеље у септембру разгледајући књижаре, и посећујући Лувр и Версај. У Камбреју обишао је гроб писца Фенелона, аутора у оно време чувеног романа Телемак. Почетком децембра 1784. преко Довера стигао је у Лондон.
Јануара 1785. у Јенским новинама (Jenaer Literatur-Zeitung) излази похвални немачки приказ његовог дела Живот и прикљученија, које је названо поучним романом. У Лондону је провео шест месеци учећи енглески, преводећи Езопове басне с грчког на тај језик. Хвали, сећајући се овог боравка, енглеске писце Адисона, Свифта и Попа, а и сам долази у додир с неким списатељима: са Џоном Џексоном, који захваћен неокласицистичким одушевљењем издаје 1786. поводом проналаска неких римских старина с натписима у близини његове куће, монографију о тим ископинама, а касније (1799) и књигу под карактеристичним насловом: Путовање из Индије ка Европи. Слично је предромантичарски обојено и дело другог Доситејевог лондонског пријатеља, С. Лузињана, Грка пореклом, који 1788. објављује опис свог путовања по Истоку у облику писама сер Вилијаму Фордајсу, одличном латинисти и хирургу, аутору медицинских студија, с којим се Доситеј такође спријатељио у Лондону. Тај облик, врсту путописа или мемоара у писмима прихватио је и Доситеј у другом делу својега Живота и прикљученија. Носећи малу библиотеку енглеских књига, маја 1785. напустио је Лондон и преко Хамбурга, Хановера и Брауншвајга крајем јуна стигао у Лајпциг, где затиче ново писмо од генерала Зорића, с позивом да дође у Шклов, у Русију. У Лајпцигу, Дрездену и Алтенбургу купује немачке књиге и с јесени 1785. стиже у Беч, где je остао дајући часове француског и италијанског језика, до пред крај 1787. Књижевник Мушкатировић чита му ту 1786. из рукописа своје пословице, које ће убрзо изићи код Курцбека у Бечу у збирци као Причте (l787). Чита Плутарха и енглеске писце, а у преписци спомиње Виланда, Сулцера и Адисона. Срета ce у Бечу с лондонским пријатељем Лузињаном. Септембра 1786. изнео je у пpeписци намеру да писма која упућује пријатељима штампа. То je стварање концепта о другом делу Живота и прикљученија, који ће саставити у епистоларном облику. Крајем 1787. кренуо је у Русију у Шклов, генералу Зорићу.
У Шклову 1788. провео je шест месеци чекајући узалуд да ce тамо, према обећању, оснује штампарија. Пише књижевнику Емануилу Јанковићу у Хале позивајући га да му ce придружи у Шклову. Потписује ce као "приватни наставник Академије у Шклову". Почиње писати други део своје аутобиографије Живот и прикљученија. Распродаје своју библиотеку, сем енглеских књига у Лондону добивених на дар. Немачке књижевнике откупљује му Зорић за своју велику библиотеку. У лето 1788. преко Лифландије и Сесвегена, где проводи јули, Риге и Класена у Курландији, где je у августу, и Кенигсбера и Берлина, где je у септембру, приспео je Доситеј октобра месеца у Витенберг и Лајпциг, пишући свеједнако писма од којих ће саставити други део своје аутобиографије Живот и прикљученија. У Лајпцигу je штампао крајем 1788. и почетком 1789. Басне према Езопу, Лесингу, Лафонтену, Федру, Апстемију, Авијану, Бабрију, а у тексту наравоученија дао цитате на грчком, латинском, енглеском, француском, италијанском и румунском језику, позивајући ce на низ класичних писаца (Питагору, Еврипида, Хесиода, Теогнида, Платона, Плутарха, Марка Аурелија, Хорација, Вергилија, Теренција), на енглеске писце Адисона и Честерфилда, на Лесинга и Сулцера. Уз Басне објављује и други део свог Живота и Прикљученија, састављен у облику писама писаних од пролећа 1788. до 1. јануара 1789. Књизи додаје преводе око 180 енглеских изрека, и приповетке Истина и прелест и Пут у један сан, преузете из часописа Рамблер Семјуела Џонсона. Планира издање биографија неких знаменитих људи, као живих примера оних моралних и просветитељских начела које je у наравоученијима разрадио. Једно кратко време био je коректор за словенске књиге код Брајткопфа.
Завршивши штампање Басана почетком 1789. отишао je у Беч, где остаје дванаест година, живи од давања часова и пише и објављује своје књиге. Поводом пада Београда, који 9. октобра прелази из турских у аустријске руке, саставља Песан о избављенију Cepбиje и штампа је у Курцбековој бечкој штампарији у тренутку када на исти догађај реагују пишући стихове Јован Рајић, и низ бечких песника, док Емануило Јанковић преводи биографију освајача Београда, Лаудона, а јављају ce и анонимни стихови о овом војсковођи. Године 1790. у преписци је с Емануилом Јанковићем, песником В. Љуштином и издавачком кућом Брајткопф из Лајпцига. Намеравао je да изда граматику за учење грчког, енглеског, италијанског и француског језика. Упознао ce са песником Трлајићем. 1792. пише шаљиве стихове. У преписци спомиње неиздате Рајићеве проповеди у страху да иста судба не задеси и његова дела. У штампарији Стефана Новаковића 1793. штампао je Собраније разних наравоучителних вештеј..., збирку огледа о питањима морала, естетике, филозофије, друштвеног живота, писану по угледу на есеје енглеских аутора и издавача часописа – Адисона, Стила и Џонсона; у књизи je била и збирка од девет источњачких прича, преводи из Мармонтела и Лесинга и биографија Сократова. Басне и Собраније покушавао je да растури преко пријатеља и сродника у Банату. У Далмацију шаље своје књиге манастирима Крки, Крупи, Драговићу и Савини, препоручујући и Рајићеве преведене проповеди. У преписци спомиње да су му басне преведене на румунски (1793) и да ce спрема штампање књиге. Чита Хорација. Сликар А. Теодоровић ради му портрет (1794). Кад у Аустрији долази до новчане кризе и инфлације, под дуговима, а несигурна занимања, спречен многобројним часовима да ради на књижевности, Доситеј ce одазива понуди групе српских трговаца из Трста и Млетака да пређе у Трст и да с наградом од 2000 форинти годишње пише и издаје своје књиге. У Будиму 1800. изишло je издање Басна у редакцији Л. Мушицког. У лето 1802. Доситеј je отпутовао у Трст и сместио ce у дому Драге Теодоровића, богатог трговца, родом из Херцеговине, власника 14 галија, које плове у Америку и Индију. Прима од књижевника Атанасија Стојковића на дар други део дела Фиси е, пише песме и преводи беседе Грка Никифора Теотокиса с намером да их изда, о чему у Трсту излази штампана најава. У писму Дмитрију Јосифовићу одбија да у стиху или прози састави поздравни текст некој високој личности, с образложењем да он пише само на народном језику и да су свечаном "словенском" вичнији Рајић и Трлајић. Даје нову редакцију неким списима из Далмације (Ижица).
Полазећи од дела италијанског етичара и филозофа просвећености Франћеска Соаве, саставио je своју Етику, или философију наравоучителнују. Боравио je у Венецији од јесени 1803. до априла 1804. Ту штампа Етику (1803) у штампарији Пане Теодосија, где je лектор песник Павле Соларић, с којим планира организовање једног друштва за растурање српске књиге и стварање негде у отаџбини, можда у Котору, књижевног и просветног средишта са школом и штампаријом подигнутом од продаје његових књига. По повратку у Трст априла 1804. дописује ce са Соларићем, помаже и новчано издавање Соларићеве Географије, а до почетка јуна по Соларићевом наговору саставио je првих десет поглавља другог дела својег Собранија. Сазнаје за избијање првог српског устанка. На позив из отаџбине упућен у Трст с молбом да ce устанак финансијски помогне, шаље половину своје уштеђевине намењене штампању књига (400 форинти), а преко Соларића у јуну развија акцију међу тршћанским трговцима да ce устанак финансира. Пише Пјесну на инсурекцију Сербијанов посвећену устаницима и Карађорђу, и штампа је у Венецији 1804. Развија знатну активност са жељом да отвори у отаџбини школу и штампарију: упућује писма у Карловце сликару Стефану Гавриловићу, у Црну Гору владици Петру, у Далмацију, у Котор и Петроград. Јуна 1805. писао je у Банат синовцу да би радо прешао у устаничку Србију. Јула те године примио je писмо од митрополита Стратимировића у којем му ce даје до знања да би ce његово присуство и евентуално учешће у раду на општој користи отаџбине сматрало тамо "преполезним" и пожељним. На повратак га подстиче и књижевник Трлајић из Петрограда, о коме пише похвалне стихове. У лето 1805. намерава да походи Ријеку и Карловац. У јесен 1805. решио ce да пређе у Србију и о томе извештава Трлајића. У Трсту оставља једномишљенике, међу њима песнике Соларића и Вићентија Ракића, којима ce придружују Дошеновић и Јоаким Вујић, стварајући праву песничку школу силабичке поезије.
До пролећа 1806. завршио je 18 даљих поглавља другог дела Собранија. Јуна ce опростио од својих тршћанских пријатеља и напустио богати дом Теодоровића, где je био вољен и чију je домаћицу обожавао. У шездесет шестој години живота креће сам, без неодлучног младог пријатеља Соларића, у запаљену Србију, с планом да тамо оствари своју давнашњу намеру о стварању школе и штампарије. Иде преко Љубљане и Загреба. Одуставши од успутне посете Карловцу и топлицама, из Сиска ce јавља у Трст, наводећи једну народну песму и спомињући писма госпође де Севиње. Августа 17. je у Винковцима у гостима код генерала Продановића. Стиже у Земун. До краја године проводи у Сремским Карловцима и Крушедолу у непрекидној вези са устаницима и са Стратимировићем, који je посредник између устаника и бечке владе с једне, и руског двора с друге стране, и који га свечано дочекује. Обојица, Стратимировић свакако, а Доситеј по својој прилици тада припадају масонским ложама. Почетком августа 1806. Покушао је узалуд да легално пређе из Земуна у Србију. Истог месеца стиже устаницима писмо из Карловца с поруком Стратимировића и Доситеја да ће Доситеј стићи са штампаријом чим ce прилике мало среде. У писму су упутства која представљају "прве подлоге за почетак организовања самосталног државног живота у Србији". Септембра 1806. Доситеј je тајно чамцем прешао у Смедерево, где ce у вези с мисијом Петра Ичка, који доноси турске услове за мир, састаје с Карађорђем, Ичком и члановима Правитељствујушћег совјета (српске владе). Са њиме je и млади песник Мушицки. После руског похода на Бесарабију, Молдавију и Влашку, Правитељствујушчи совјет шаље га крајем новембра или почетком децембра, ради усклађивања акција и другим дипломатским послом, у руски штаб у Букурешт. По успешно завршеној мисији, генерал Михелсон уручује му златни крст, којим га одликује руски цар. У Петрограду излази руски превод његове Песне о избављенију Cepбиje, а у Будиму друго издање Совјета здравага разума. Децембра Доситеј je у Чакову, одакле пише Правитељствујушћем совјету у Србију.
Крајем фебруара 1807. Доситеј ce вратио у Срем. Марта je био у Земуну и покушавао да пређе у Београд, који су устаници већ били освојили, у нади да ће од Трлајића из Русије добит^ штампарију, и у Београду штампати други део Собранија. Станује у кући Мише Давидовића, лецедера. У једном приватном писму осуђује притисак који Стратимировић врши клетвама и анатемама на учеснике Тицанове буне у Срему. Чекајући на пасош за Србију, обилазио je фрушкогорске манастире, а приликом одласка у Хопово дочекала га je маса народа и тек откривена табла с натписом о његовом проласку кроз место. У вези je c песником Мушицким, коме даје своју песму и похвалу Србије исписану на празном листу једне књиге, а испевану нешто раније у Земуну. Легално, с аустријским пасошем 9. августа 1807. са својом библиотеком Доситеј ce преселио преко границе у ослобођени Београд и настанио у пашином великом конаку. Постао je васпитач Карађорђевога сина Алексе, учествовао на изради основног законика за уређење нове државе српске, са Карађорђем, Младеном Миловановићем и руским представником Родофиникином. Крајем 1807. отворио je школу у Београду, почетком 1808. постао директор свих школа у Србији, купио и оправио једну турску кућу за смештај штампарије. У Будиму излази 1807. друго издање првог дела Собранија. После уклањања Југовића из Правитељствујушчег совјета устаничког, послови Совјета пали су на Доситеја. Јануара 1808. био je изабран за члана Правитељствујушчег совјета, и радио највише на спољнополитичким пословима. Из писма Карађорђевог њему упућеног види ce поверење које je уживао код устаничких вођа. Водио je полемику с проаустријски оријентисаним Иваном Југовићем. У вези са укрштањем аустријских и руских интереса у Србији, одлази марта 1808. у Карловце, где се налази са Стратимировићем и бароном Дуком, Србином, командантом темишварске тврђаве. Старао се о растурању Соларићевих књига по фрушкогорским манастирима, а Соларић му је из Трста упутио једно лепо писмо у стиховима, најављујући свој скори долазак у Београд. У преписци је са сликаром и устаничким војводом Петром Николајевићем Молером. Шаље му примерак своје Етике. Развија антиаустријску пропаганду. Када Карађорђе маја 1808. одбије аустријске предлоге да Београд и адакалско утврђење преда аустријској војној посади, Доситеј бива према предлогу генерала Симпшена, проглашен за личност ван закона, коју свако на тлу Аустрије може убити без казне. Почетком септембра 1808. отворио је свечаним говором "О дужном почитанију к наукам" у Београду пред члановима Совјета, митрополитом, грађанима и будућим ученицима, међу којима је и млади Вук Караџић, Велику школу, први заметак универзитетске наставе у Србији. Књижевнику Михаилу Витковићу саветује да преведе Флоријановог Вилхелма Тела. Од друге половине септембра добија повремене нападе грознице. Крајем новембра и почетком децембра у Тополи је учествовао у припремању новог устава, који иде на учвршћивање Карађорђевог утицаја и независности земље, а против тежњи руских представника да то ограниче. У Будиму излази румунски превод првог дела Собранија, а у Венецији две његове песме посвећене рускоме цару и генералу Родофиникину, које бивају забрањене у Аустрији и изазивају у Београду Југовићеве пасквиле, ширене у преписима. Код Каулиције у Будиму излазе нове варијанте другог издања Совјета и другог издања првог дела Собранија, и румунски превод Басана (1814).
До марта 1809. Доситеј је побољевао од грознице. После пада Делиграда одбио је да са избеглицама напусти Србију, а после одласка Родофиникиновог остао уз Карађорђа. Планира оснивање богословије и штампање другог дела Собранија. Живи и ради без икакве плате; обезбеђена му је једино исхрана. Фебруара 1810. пише сликару Арсенију Теодоровићу да дође у Београд и ислика велику цркву београдску ликовима српских краљева-светаца. Песника и тршћанског пароха Вићентија Ракића позива у Србију и овај долази у Београд за наставника богословије. Крајем септембра 1810. Доситеј је на саветовању у Враћевшиници, где се после пораза устаника одлучује о даљој спољној политици Србије, и наставља линија ослањања на руску војну и политичку помоћ. Октобра добија задатак да поново иде руској војној команди у Влашку. Борави у Кладову, децембра је у Букурешту, с делегацијом, која је издејствовала руску помоћ. Вратио ce у Београд крајем јануара 1811. с пет стотина руских војника и четири топа. Приликом преласка Дунава назебао je и више ce није опоравио од болести. У Београду затиче Карађорђев указ којим ce именује за министра просвете, с речима: "Потпуну наду имамо да ћете ce Ви драговољно и овом приликом користити и Ваше небројене заслуге за отаџбину у новом важнијем делу јоште умножити и тако бесмртно име у вечитим књигама отаџбине доиста оставити можете." У Бечу излазе 1810. и 1811. у Копитаревом преводу фрагменти Живота и прикљученија на немачком. Совјет на његов предлог упућује Јакова Поповића да у Новом Саду, Пешти и Бечу тражи младе школоване Србе који би дошли у ослобођену отаџбину и ту радили на просвети и организовању унутрашњег устројства земље. У последњем сачуваном писму препоручивао je да ce преведе на српски Фенелонов Телемах. Умро je 28. марта 1811. у Београду. Није му услишена жеља да буде сахрањен код Хајдучке чесме. У Саборној цркви, у гроб га полаже песник Сима Милутиновић, тестаментом оставља 200 дуката да ce у родном месту његове мајке подигне школа, а своју библиотеку завештао je Народном белградском училишту, где je o њој водио бригу песник Вићентије Ракић. После пада Србије библиотека пропада, а књиге ce распродају на вреће. На празним страницама тих књига и у рукопису Доситеј je оставио низ неиздатих текстова, по Далмацији расуте беседе и многобројна писма. Други део Собранија излази 1818. старањем песника Павла Соларића. Тестамент Доситејев завршава ce речима о тек ослобођеној Србији: "...Кораб потопљен буром стојао је под морем и сад ce воздиго и между пенушећи таласи весело на сунцу дана божјега лице огледа своје. Сузе умиљенија теку, али вниманије имајмо, никада више, мудро вођен, судбине јарост да не искуси."
Сабрана дела Доситеја Обрадовића издавана су у два маха. О стогодишњици смрти излазе његова Целокупна дела (Београд 1911) са уводном студијом Јована Скерлића, а у редакцији Ђ. Гавеле, Ј. Шаулић и Б. Маринковића у три књиге Доситејева Сабрана дела (Београд 1961), и то je досад најпотпуније издање Доситејевих списа.
Важнија литература
Изузетно обимна литература о Доситеју Обрадовићу била је у више наврата предмет пописивања и стално je предмет пажње у посебној публикацији, Ковчежић, Прилози и грађа о Доситеју и Вуку, коју од 1958. године издаје Доситејев и Вуков музеј у Београду. Исцрпан попис радова о Доситеју доноси Б. Маринковић уз трећу књигу Доситејевих Сабраних дела (Београд 1961, стр. 637-728). Избори студија о овом писцу издавани су обично у јубиларним публикацијама: Српски књижевни гласник, Београд 1911, књ. XXVI и XXVII; Споменица Доситеја Обрадовића, Београд 1911; Бранково коло, 911 (12-13); Доситеј Обрадовић, Београд 1972 (приредио Младен Лесковац); Од барока до класицизма, Београд 1973 (приредио Милорад Павић). Четврта књига Ковчежића (1961) цела je посвећена Доситеју поводом стопедесетогодишњице смрти. Монографије о Доситеју су дали: К. Ф. Радченко, Д.осифей Обрадович и eгo литературная деятелыность, Киевь 1897; Тихомир Остојић, Доситеј Обрадовић у Хопову, Нови Сад 1907; Јован Скерлић, Доситеј Обрадовић, у књизи Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1909. и 1923; Павле Поповић, О ,Собранију, Доситеја Обрадовића, Глас СКА, Београд 1938 (90) и 1939 (91); Мита Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Београд 1952; George Rapall Noyes, уводна студија уз превод Живота и прикљученија на енглески (Thе Life and Adventures of Dimitrije Obradovic... Berkley and Los Angeles 1953, pp. 3127); Војислав Ђурић, Доситеј Обрадовић, уводна студија уз Доситејева Сабрана дела, Београд 1961 (I); Јован Деретић, Доситеј и његово доба, Београд 1969; Миодраг B. Стојановић, Доситеј и антика, Београд 1971; Ј. Деретић, Поетика Доситеја Обрадовића, Београд 1974; седам расправа др Алојза Шмауса о Доситеју обухваћено je његовим Скупљеним славистичким и балканолошким расправама (Alois Schmaus, Gesammelte slavistische und balkanologische Abhandlungen, Munchen 1971-1979); хронологијом Доситејевог живота и рада бавили су ce: Иларион Руварац, Живот Доситејев у хронолошком погледу (Бранково коло, 1895, бр. 13-14); T. Остојић, Живот Доситеја Oбpaдoeиha, Нови Сад 1911; Милорад Павић. Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад 1976, стр. 191-262; Сава Паланчанин, Data Dositeana, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1980, књ. XXVIII/2. Архивска грађа о Доситеју још увек ce открива и изненађује новим подацима (упор. нпр. М. Павић, Доситеј у Бечу 1774, Ковчежић, Београд 1973, књ. XI, стр. 51-4, или др Мирко Живковић, Из Доситејевог детињства (поглавље из дисертације), Ковчежић, Београд 1973, књ. XI, стр. 15-30). Ксенија Б. Лазић, Библиографија Доситеја Обрадовића, Београд 1990.
