Драган Стојановић

ЛЕПОТА У СВЕТУ МУЧЕНОМ ЗЛОМ И НЕСРЕЋОМ

Zusammenfassung

Мара милосница

Лепота је увек угрожена у свету, дивљење које изазива није довољна заштита за њу. Мара, милосница Вели-пашина, једно је од најлепших лепих бића у целокупном Андрићевом приповедачком опусу. Приказ њене пропасти у свету измешаних конфесија, суровости, примитивизма и свакојаке скучености, истовремено је приказ процеса у којем Мара губи здрав разум, а чије фазе су обележене сценама у којима она види зле, изопачене обреде. У свету који се указује као потпуно зао, Мара губи последњи ослонац када, преко ње, бива повређена успомена и на њену мајку, као "милосницу". Марин крах посредно је уметнички протумачен и паралелно насликаним несрећним судбинама других жена. Жалост као једина могућа реакција на Марину пропаст до краја је појачана тиме што и реч, којом би била изражена њена исконска чедност, бива прекинута. Али, страдајући као "турска милосница", тј. наложница Вели-паше, за читаоца се Мара преображава у милосницу као најдраже биће. Утолико, и само утолико, уметност може деловати искупљујуће.

Лепота је угрожена, увек. У неким временима, околностима, заједницама, угроженост лепог бића постаје потпуна, болнија и неприхватљивија него мање-више уобичајен изостанак среће, извесност несреће, осујећеност с малим или никаквим изгледима на повољан преокрет. Негодовање које оваква угроженост изазива и одбијање мирења с њом додатно се појачавају кад лепота неког бића постане претња самом његовом опстанку, разлог пропасти. Туга коју доноси обухватни увид у ствари овог света продубљује се тад до потпуне жалости.

Животу, додуше, увек нешто прети. Потпуно од сваке опасности обезбеђен живот можда више не би ни био живот. О томе је допуштено, па и пожељно размишљати, све ако се при том и не дође до неоспорних закључака. Живот схваћен као пустоловина која подразумева многе ризике схваћен је у својој пуноћи и ширини. Али зар – када се све то зна – не би требало да га управо лепота чува и штити од оног што га подрива и уназађује? Зар да и она, или чак она пре других ствари, буде изазов злој коби, узрок патње и смрти?!

Када изазива дивљење, жудњу помешану с поштовањем, лепота пружа заштиту какву ништа друго не може да пружи. У томе је њена неупоредива моћ све док дивљење траје. Она је у исти мах израз повлашћености неког бића и оно што унапређује његов живот у свету. То се најбоље види када је доживљај лепоте због нечег у нескладу или сукобу са смислом за правичност: лепоту је теже презрети или осудити него ружноћу, чак и када постоје добри разлози за осуду или презирање лепог бића. Да би према лепом бићу био правичан као и према сваком другом, човек мора посебно да се напрегне или барем усредсреди.

Жудња какву буди лепота није нужно удружена с поштовањем; дивљење нипошто није једино што она изазива. Жеља или пожуда нису нужно праћене љубављу или макар заштићујућим обзирима. Тамо где је лепота непризната, прећутана или осумњичена вредност, могу се очекивати свакакве несреће. Уместо да буде извор задовољства и уживања, лепота делује као подстицај поступцима који воде губитку оног што нелепа бића губе теже или никако и не губе, јер се од њих не очекује оно што се од лепих очекује, колико год да и она, у својој нелепости, подлежу свакаквим оштећењима и бивају упропашћивана на разне начине.

Предност лепоте претвара се у недостатак тамо где царује скученост. Питање је може ли лепо биће икада довољно развити своју социјалну интелигенцију и на одговарајући начин се обучити у справљању и примени животних противотрова који ће га штитити од зависти, злобе, љубоморе, суревњивости, мржње или бруталног насртања као видова испољавања скученог и помраченог живљења. Ако је у томе потпуно необучено, пострадаће, неретко и у случају кад постоји некако успостављена социјална норма, која ваља да обезбеди заштиту сваком. Сама норма, без одговарајућих стратегија измицања и прилагођавања, недовољна је.

Чиме сачувати лепоту од пресуде која у сваком њеном светлуцању види кажњиву обест, где је склонити од беса који се крије иза такве пресуде, да се о тупости оних који су за лепоту ионако слепи ништа и не пита...? У скученим приликама и заједницама увек је више оних који лепоту не виде или, ако је виде, нису спремни ни опремљени да јој притекну у помоћ кад постане предмет агресивне пожуде и грабљења, него оних који јој се диве и хоће и могу да је негују, чувају и – ако устреба – бране и спасавају.

Лепоти је тешко у свету, а у скученом свету, мученом злом и несрећом, лепом бићу је посебно, често неиздржљиво тешко.

*

Мара је по свему једно од најлепших, ако не можда и најлепше лепо биће код Иве Андрића. Читаоцу се она указује виђена сладострасничким оком иначе суморног, болешћу и многим доживљеним злом начетог Вели-паше. Њему не треба више од једног погледа у пролазу на девојку "испружену и полеглу по ћепенку" (96)[Иво Андрић, Јелена, жена које нема, Сабрана дела Иве Андрића, књига седма, Београд, 1976.], док, "клечећи и одупирући се једном руком", пружа ону "другу за неком тепсијом" (96), да би оценио да је она нешто изузетно, што га још може покренути и занети, те тражи да је нађу и доведу му је за наложницу. С обзиром на то да је у Босну дошао без харема, таква његова жеља је у извесном смислу разумљива, а с обзиром на положај који у том тренутку има, таквом његовом прохтеву мало шта стоји на путу, утолико пре што Марино порекло и социјални положај ни иначе не би обезбеђивали неку већу заштиту.

Уколико се читалац на Мару усредсреди пре свега као на лепо биће, за њега ће од превасходног значаја бити сазнање да постоји прави, Гетеовим језиком говорећи, звездани час њене лепоте, "право вријеме" (97), и да је он на почетку приче затиче управо у том часу; и друго, не мање важно, да је лепота Марина изгледала неуништива.

Размишљати о правом часу нечије лепоте не значи размишљати само о њеном врхунцу. Потребно је знати за кога та лепота постоји у свету, чијем се оку отвара, коме и под којим околностима се указује. Не само, дакле, да сви тренуци у животу лепог бића као лепог нису исти, већ исто важи и за живот онога ко лепоту види и бива изложен њеном дејству. Утолико прави час у овом смислу није нешто "објективно", за сваког исто, већ зависи од сусрета лепог бића и онога коме је оно лепо. Читалац о правом часу Марине лепоте – девојци је непуних шеснаест година – сазнаје преко Вели-пашиног доживљаја. Његово чуло у овим стварима је толико истанчано да му чини могућим да размишља о роковима који се мере већ и месецима. Вели-паша је веома задовољан што је Мару открио баш тад кад ју је открио. "Да ју је довео прије не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ би прецвала." (97) У свему је најважније ово "чини му се"; сусрет је, ако се пође од Вели-пашиног утиска, савршен и, судећи само по њему, требало би да буде радостан за обоје или бар да обећа нешто радосно. Погодити управо онај час у нечијем животу који изгледа тако изузетан да се не може мерити ни са једним другим, било ранијим, било оним који ће наступити само неки месец касније, то се може захвалити само великој срећи. Ако је Вели-паша тај час погодио, није чудо што се у њему буди љубавна страст, што се цело његово биће разбуђује. И Мара је, за своју несрећу, упала у 'прави час' његовог живота, иначе већ увелико у опадању, онај кад он може да је види као изузетну.

Но, за Вели-пашу, који једини о свему одлучује, једини има моћ, и једини доиста ужива, сусрет с Маром ипак није такав да би се претворио у трајну, чврсту и непоколебљиву везаност било које врсте. Андрић је тај однос приказао у разним аспектима, дајући и понеку непосредну оцену какав је и у чему се састоји. Када читалац сагледа целину тих аспеката, види да, с пашине стране, у том односу има неке уморне пожуде, мирног задовољства какво, оном ко уме да ужива, доноси присуство младог, лепог, а преплашеног створења, својеврсне нежности и бриге, које се мешају с покровитељском надмоћи, а има, у заметку, чак и уважавања Маре као личности, неке обзирности према живој људској души у њој, о којој такође ваља мислити.

Међу директно формулисаним квалификацијама њиховог односа најзначајнија је она да се, "у прикриваној и никад неизреченој узајамности, која се све више развијала између њих" (102), Вели-паша сам сетио да Мара осећа потребу да иде у цркву, управо стога што се, као његова наложница, осећа као велика грешница, и шаље је на мису. На који начин му је стало до ње постаје још јасније потом, у сукобу с фра-Гргом, који Мару, у цркви, исто као и остала паства, излаже презиру. Вели-паша прети фра-Грги, јер његов језик је језик насиља, и другачије он са људима општи у свету само по изузетку. У том спору, турски моћник с гневом ће добацити фратру: "Шта ти имаш с њеном душом?" (104) Каснији развој догађаја показује да фра Грго и цела његова католичка, односно хришћанска заједница доиста с Марином душом имају још мање, и мање је разумеју и штеде, него Вели-паша. Основни налог Христов, љубав и милосрђе према ближњима, изневерени су у 'свету' ове приповетке, па је тако и у Марином случају. Прави, иако не и почетни узрок њене пропасти јесте нескривена или слабо скривана окрутност према души онога ко је згрешио против обичаја и норми скучених, уз то и конфесионално измешаних заједница. Потпуна беспомоћност таквог 'грешника' и непостојање било какве слободе избора у одлучивању о себи, при том, недовољно се или никако не узимају у обзир. Милостивост и сажаљење осетиће и показати, донекле, и закратко, само они који су и сами у врло неповољном положају.

После првог инцидента који је Мара доживела у цркви, "паша је испрва нагонио да иде, али је послије и сам заборавио на то. Јер, и он је у посљедње вријеме бивао тмурнији, и све се више губио у замишљеном ћутању." (106) Брига његова за Мару постоји, али је непотпуна, недовољна. Но, не само да старање Вели-пашино о Марином душевном миру није превише упорно, оно је и неадекватно. Силом и претњама не може се обезбедити, односно изнудити да Мару у цркви не гледају попреко, као на саблазан. Осећање кривице не ишчезава нити се смањује самим физичким присуством у цркви, чак и кад би се оно силом обезбедило. Осећање изопштености и одбачености тако би се само још појачало. Чиме је пашин однос према девојци, осим овога, у битном саодређен осветљава и то како, уз одговарајуће претње, он фра-Грги најављује да ће Мара поново доћи у цркву. Вели-паша не каже она ће доћи, већ оно ће доћи (105). У тој заменици средњег рода садржана је и изражена амбиваленција њиховог односа. Вели-паша држи до ове девојке јер она припада оној врсти "женска коју је он увијек тражио, и нарочито цијенио, и која га је једино још привлачила" (97), али се, дабоме, осећа и као неко ко је много изнад ње, и то не стога што она припада иноверној раји (увиђавности према њеној "души" има он више него њени истоверници), па ни због велике разлике у годинама (ова је, пре, извор неке расејане доброте према њој), већ због саморазумљиве, нерефлектоване охолости турског моћника, која се на груб и осион начин испољава према свима, а, у датим околностима, према успаљеним, пред аустријску инвазују збуњеним и уплашеним босанским муслиманима поготову. Иако потпуно у пашиној власти и сасвим немоћна да утиче на своју судбину, неспособна чак да о томе било шта прозбори, Мара сагледава оно боље његово лице, у поређењу с оним које показује другима – најбоље, и добија од паше онолико пажње (пажње префињеног сладострасника), колико он уопште према некоме може да покаже. Кад је оставља, напуштајући Босну, он се брине за њене трошкове и гледа да је колико-толико обезбеди за будућност. Девојка, наравно, не мисли, нити може да мисли на "трошкове". Она је за пашу везана својом срамотом. "Води коње и слуге и псе, а њу оставља." (118) У томе, међутим, и јесте трагика њеног граничног положаја. Без коња, слугу и, нарочито, паса се не може. Мара за Вели-пашу није напросто ствар која се носи са собом. Али није ни неко без кога, као људског бића, он више не би могао. Мара је оно. Она то не може да разуме и прихвати. Пашин одлазак из њеног живота и нејасна обећања за будућност нису ослобођење за њу. Јер, са ким остаје?!

Немогућност да схвати и прихвати да он одлази а њу оставља утолико је јаснија што развој њиховог односа има својеврсну динамику. На самом почетку, Вели-пашина страст испољавала се као жеља да "дарива и усрећује и штити". (97) Насупрот овом низу глагола, који одређују Вели-пашин однос према Мари као у сваком погледу позитиван, ставља Андрић други низ глагола, који говоре како је то изгледало с њене стране. Мара се "бојала паше, гадила оне Саре Јеврејке (служавке пашине – Д. С.), и стидила дана и свијета". (98) Даривати, усрећавати и штитити стоји паралелно са бојати се, гадити се и стидети се. Марино постепено привикавање на пашу и његова миловања, њени разговори с њим и неми загрљаји, све то почива најпре на овом паралелизму. Пашина наклоност и осећај одговорности у фаталној су несразмери с Марином беспомоћношћу.

Постоје међу њима и тренуци чисто људског контакта. Каже се чак да је Мара нарочито заволела мирис пашине коже, да ју је тај мирис све више "привлачио, кријепио и веселио" (98) – овај низ глагола готово да на трен успоставља равнотежу с оним претходним: 'бојати се', 'стидети се', 'гадити се' – да је, после бесаних ноћи, проведених у плачу и грцању због јасне свести "шта је она и ко је она сада" (99), дочекивала пашу с "безгласним смијешком који је сав од бијелих зуба и сјајних очију" (99). Са своје стране, паша, који у својој оријенталној укочености и замишљености, воли да седи с Маром у сутон, ћутећи и пијући мастику, док по бистрој води у кристалној посуди пред њим пливају две трешње, отвориће се у понеком часу према девојци не само као моћник и сладострасник. Такви тренуци у сутон нису лишени присности. "Тек ако би се он осмјехнуо и запријетио јој, кад би почела да грицка поруб његове кошуље." (100-101) У том Марином грицкању пашине кошуље пластично је наговештен један од немогућих, несагледљивих, тешко замисливих путева на којима Мара не би морала пропасти и не би пропала. Нема нигде ни присенка среће у 'свету' ове Андрићеве приповетке. Ако ипак има неког макар каквог њеног мајушног наговештаја, који ће одмах бити пригушен и згаснути, онда је он у овим вечерњим, немим часовима које је Мара провела на Вели-пашиним обнаженим грудима.

Вели-пашин доживљај Марине лепоте у правом њеном часу треба повезати с приповедачевим исказима при крају приповетке о Мариној лепоти која је изгледала неуништива. Спољашње околности, које су разлог Вели-пашиног одласка, то јест аустријска окупација Сарајева, усмериће и даљу Марину судбину. Све ће се угађати тако да ће њена несрећа у једном часу постати превелика а да би је она могла поднети и остати, при том, при здравом разуму. Доћи ће смрт, али тек после душевног слома. Горе него код Офелије или Корделије, јер ће Мара претходно родити дете, које ће и само одмах умрети. Сломивши се душевно, "као подсјечена, страховитом брзином је опадала и ружњала, копнила и нестајала видно. Њено лице, чија је љепота изгледала неуништива, постаде мршаво и грубо, угаси се поглед, поружњаше уста. (...) Изгледало је невјероватно да толика љепота може пропасти у тако кратко вријеме." (162-163) Ово сад није опис Вели-пашиног доживљаја, него извештај приповедача који је упућен читаоцу непосредно. Марина лепота, дакле, изгледала је неуништива, али не стога што се њоме неко занео, што су нечија жеља или страст учиниле да изгледа тако, или што је такав утисак проистекао из наклоности, како год да се ова иначе ближе одреди (пошто о љубави у правом смислу овде, наравно, тешко може бити говора); наклоност каква је Вели-пашина, наиме, иако можда у мањој мери него љубав, неће, док траје, да зна за време и оно што оно доноси. Али, овде није реч о таквом истрзању из времена или слепилу за његово корозивно деловање, до којих долази услед одређених осећања. Марина лепота је, да се тако каже, стварно изгледала неуништива, независно од тога чије ју је око гледало и видело, и са каквим осећањима.

Марина смрт и претходно пропадање њене лепоте не мењају ништа у томе да је та лепота пре душевног слома изгледала неуништива. Пошто се то показало као нетачно и лепота је, пре смрти, била уништена, остаје да се закључи да непријатељ лепоте није само време, прецветавање, промашивање 'правог часа' или, напросто, старење. Утисак да је она неуништива није у власти времена; када разгризајући учинак времена постане видљив, тај утисак је већ нестао. У Марином случају показује се да лепота зависи од отпорности душе лепог бића на зло света. Лепота је угрожена с подривањем ове отпорности, угрожавањем душевног здравља. Оно што оживљује и озарује неко лепо биће, чинећи га лепим, није нешто напросто телесно, мада од тела није независно. Ту смо на тачки на којој, и у овој приповеци као и иначе, видимо да управо лепота лепог бића умногоме зависи од оног што одређује начин његовог постојања, што усмерава егзистенцију и расветљава или замрачује хоризонт унутар којег она себе схвата и може себе да прихвати.

Марина судбина говори нешто битно о неуништивости, односно о уништавању лепоте. Лепота лепог бића није неуништива јер његови сусрети с другим бићима разарају егзистенцијалну подлогу на којој она почива. Остављамо за сада пострани питање може ли неко биће бити и остати лепо ако у његовој егзистенцијалној подлози нема ничег лепог. Али, ако су у тој подлози разгризени неки основни њени садржаји, треба очекивати да ће, пре и независно од коначне пропасти тог бића самог, нестати његове лепоте.

Мара је потпуно неприпремљена и неопремљена за свет у којем јој је суђено да живи, осим тога готово сасвим онемогућена у изборима које би сваки човек морао да има; она је на зло неотпорна жртва. Лепота не само да јој неће помоћи, она је нескривљен узрок ступања на страшан животни пут и брзе пропасти на њему. Сусрет с Вели-пашом, у "право вријеме", погубан је, наравно, за Мару, али он сам још не значи пропаст; потребно је да се сустекну разне друге околности, личне и историјске, и да тај трагични сустицај активира болан, под болом запретан емотивни набој, који се тиче њеног рођења, мајке и њене, тако рећи, од ње наслеђене срамоте, па да Мара коначно поклекне и сломи се. У свему томе она ништа истински не разуме. Без могућности да ишта супротстави разним облицима насиља којем је изложена, она остаје исконски чедна, "анђео божији". Па ипак, пре него што ће сићи с ума и жалосно скончати, Мара ће схватити нешто битно: "... њој поче полако да се открива истина о Памуковићима: да су и они мучени злом и несрећом, као и сви које је досад познавала, као њена мајка, Хафизадићка, и стари Илија Гарић, као и Вели-паша, и баба Ануша; само што они то на свој начин сносе и крију." (138) Приповедач који зна све, како о оном што се збило, тако и о оном што поједини ликови при том мисле и осећају, нашао је за сходно да о овоме јасно и недвосмислено извести.

Прича о Мари, Вели-пашиној милосници, прича је о немогућности опстанка лепог бића и непостојању лепоте живљења у свету свуд и неизлечиво мученом злом и несрећом. Опстајање у њему је продужавање зла и умножавање несреће.

Овакво сазнање само додатно разара Марину егзистенцијалну подлогу. То није горка мудрост, која може да помогне у сналажењу међу разним облицима зла у свету или која, можда, чак крепи, онако како отрежњујући увиди понекад чине; за Мару је то извор стрепње од које би она да побегне и склони се негде где ствари боље стоје. Само, где је то?

На крају, пред слом, Мара ће излаз потражити од Богородице, у својеврсној визији, коју је Андрић дао у само неколико потеза. Цела Марина трагична егзистенција згушњава се у тих неколико реченица упућених Богородици, у њима је истина Мариног бића. Девојци која губи разум привиђа се модри плашт брзе заступнице несрећника овог света пред Богом, и она покушава да тај плашт навуче на себе и тако се заштити: "Покриј ме, Госпо драга, не дај! Заклони ме од свих, од свих... Свукуд су ме водили, код Турака и код наших. Свуда су ме гонили. Ништа не знам. Нисам крива. Не дај ме!" (161) Излаза нема, пропаст је ту. Сазнање да су и сви други мучени злом део је тог безизлаза. Да би такво сазнање помогло да се барем некако опстане, нека буде и у несрећи, као Јела или Невенка, биле би потребне неке претпоставке, какве у Марином случају не постоје, неопходни су егзистенцијални потпорњи какви њој нису били дати. Њена пропаст је уједно и вишеструко скрнављење исконске чедности бића тако лепог како је она лепа, и утолико јој одговара једино потпуна жалост, кад се о њој чита.

Мари се свет у коме се нашла чини обележен злим обредима, то јест обредима у којима се служи злу. Душевни крах овог лепог бића не наступа одједном, он је крај једног процеса. Тај процес започиње када Мара буде одведена Вели-паши, дакле истргнута из свог првобитног 'природног' окружења. Од тада њена душа постепено попушта, не налазећи могућности да се саживи са светом у новим приликама: с њиховим променама живот у њему постаје јој све мање сношљив, док на крају не дође "коначан ударац" (159), то јест реч коју Мара није смела никада ни да изговори, а кад је та убилачка реч милосница изговорена, није више могла ништа да поднесе. Бекство у визију Госпе, од које девојка која луди очекује помоћ и спас, постаје неминовно. Стварност у којој се живи је стварност зла, којој насупрот, као неки излаз, стоји још једино стварност привиђења Богородице из долачке цркве, упознате у детињству. Последњу одбрану од грозе живота и насртаја људи пружа биће које је у свему милостиво и добро, али изван реалности, у којој је чак и пуки опстанак постао немогућ.

Обреди треба да служе позитивном осмишљавању света, тако што уводе у простор сакралног и неугрозиво доброг; они усмеравају поглед ка таквом добру и у обичном, свакодневном животу чине оно свето присутним, симболично или стварно, како ко већ схвата. И неизбежне несреће добијају на тај начин неки смисао, постају сношљивије, налазе неко схватљиво место у економији добра и зла, а оно опасно, деструктивно, непојамно и смртоносно које доносе, односно којим су ношене, бива мање или више спутано и укроћено: окретање ка неугрозивом добру потискује претеће зло, имагинативно, па тиме, дакле, и стварно.

Зла која сналазе Мару увлаче је у процес који се мора завршити њеном пропашћу већ и због тога што она појединим сценама које види или је присиљена да у њима учествује почиње да приписује карактер обреда, чија је функција, међутим, супротна оној коју обред има. Поглед се ту не усмерава ка добру, већ је прикован за зло, ти 'обреди' не служе лакшем саживљавању са светом, већ га чине страшнијим и одвратнијим; ствари не задобијају смисао, већ постају непрозирне и већма претеће него пре. Уосталом, ту се заправо и нема посла с обредима, него то својство Мара придаје нечему што, иначе, другима може изгледати чудно, страшно, одурно и гадно, али не и као некакво изокренуто чинодејствовање.

Вероватно није могуће суочити се са светом као потпуно и у сваком погледу злим, а остати у њему. Критички, трезвен, дакле просвећен ум увек види релативност зла. Човек је утолико ближи поразу уколико је мање опремљен и припремљен да гледа и расуђује трезвено и критички. Стављен у позицију потпуне беспомоћности и трајно осујећен у сваком покушају да се прилагоди и саживи са наметнутим му приликама, он ће губити критичност и способност за трезвене процене. Очај можда и више утиче на разум него што разум утиче на очај. И пре него што очај постане потпун, а поготову кад је такав, траже се ирационални излази из несреће и пораза. Лудило је један од таквих "излаза" из света зла за које се од једног часа више не верује да може да се савлада разумом или да се некако другачије избегне. Сцене у којима Мара види зле обреде су, отуд, симболички израз стварног зла коме је она доиста изложена и пред којим је беспомоћна, али су истовремено и њеном сопственом, већ подривеном душом у 'обреде' преосмишљени ружни или чудни призори, јер се тако оно што је неиздржљиво и немисливо ипак некако приводи свести, а наиме да је свет у свему и сав потпуно зао. Другачије то Мара, очигледно, не може да обради ни душевно, ни духовно. Она је лепо али непросвећено биће, у свету конфесионалне ускогрудости и фанатизма, незнања и суровости. Преведена, са своје лепоте, преко границе која дели конфесије, преотета из не баш завидног 'почетног' положаја Хафизадићкине ћерке, да би се нашла у положају драгог бића, које ће, међутим, од Вели-паше бити одбачено, она је жртва и ускогрудости, и незнања, и суровости, а посредно, наравно, и фанатизма. Није, између осталог, случајно, у 'свету' ове приповетке, ни то да Мару сахрањују управо у тренутку када на погубљење поред гробља воде најзадртије међу фанатичним муслиманима, који би да пруже отпор надирућој каурској сили. Пажњу оно мало служинчади што је дошло да испрати Мару са овога света одвлачи управо призор тих осуђеника. Тиме се само употпуњује утисак да се Марина лична судбина пресеца са историјским збивањима, чега она није, нити може бити свесна, поготову не уколико је неопходно сагледати и проникнути шире историјске оквире, далеке везе, дуго припремане појаве и њихове узроке. Нико међу ликовима ове приповетке, уосталом, нема такву способност ни могућност.

Праве обреде, који призивају добро и свето, човек затиче у свету и њихов смисао је унапред одређен, о њему се не питамо: верујемо у њега, мање или више, уколико у обредима учествујемо. Оно, међутим, што се Мари чини да је обред, наопак и зао, јесте то само за њу, као објава несавладаног и несавладљивог зла света, те је, отуд, нешто неразумљиво, тајанствено и непознато. Треба обратити пажњу на придеве које је Андрић употребио у четири варијације овакве објаве светског зла Мари, која се њој указује као служба која се служи злу. Тим варијацијама, мотивацијски гледано, назначене су станице на путу Марине пропасти.

Вели-паши неки лишај разједа лице, и кад ноћу остане сам, он га маже некаквим лекаријма, узалуд покушавајући да одстрани то што га нагрђује. Мара га при том кришом посматра и "дође јој као да он то врши неразумљив обред, и служи службу нечем што је тајанствено, језиво и посве зло" (102).

Видећи, касније, пијану и напола излуделу баба-Анушу како се узалуд труди око силоване и обезнањене девојчице, Мара, која је ту побегла мислећи да се некако спасе, сусреће се с новом објавом зла. "Није могла да разумије ништа, али је осјећала да се ту врши нешто ружно и страшно. И опет као нека служба нечем што је зло, што застрашује и убија." (130) Мара, наравно, бежи одатле чим сване. Али, куда побећи?

Суочена са фра-Гргиним прекорима и неодмереним, гневним погрдама, после којих је он тера да се заједно моле, Мара чак и ту, при обраћању светој Марији, има исти доживљај. "Њој се учини да и он то нешто тајанствено ради и неком служи, а само он зна коме." (133) Молитва, која јој је нешто познато и требало би да делује умирујуће, преокреће се у опако служење, које је, разуме се, њој неразумљиво и застрашујуће. У Марином духу већ очигледно делује нешто што је присиљава да на овај начин преосмишљава оно што јој се догађа. Ономе што је доиста, само по себи, за њу зло, претеће, угрожава је, понижава, застрашује и застире сваки бољи изглед, придаје она смисао службе злим и, при том, непојамним силама. То чему су овакви 'обреди' посвећени мора, свакако, ономе ко у њима уопште види обреде бити и остати непојамно. Одакле девојци као што је Мара снага да тачно схвати прилике у које је бачена и превазиђе их, или, што би било важније, снага да их превазиђе и побегне из њих, макар их и не схватила у потпуности?

Нашавши се код Памуковића, Мара је на путу сад већ извесног краха. Ту и релативно безазлена појава енглеског конзула у суседству (о коме је чула да се прича да је сулуд јер ноћу пева, буди комшилук, окупља око себе божјаке итд.), изазива код Маре, у новој варијацији, утисак да се среће с неким наопаким обредом. "Посматрајући га како неприродно уздигнуте главе, обасјан, гледа према западу, њој се чинило да и он то врши неки обред коме она не може да наслути значење, а који је испуњава и оним обичним страхом од свега што је видила код Вели-паше, баба-Ануше, фра-Грге или Невенке и, осим тога, још и неком болном радозналошћу." (155) По трећи пут се јавља формулација "да (и) он то" (врши, односно ради нешто што је неразумљиво и застрашујуће). Сила која Мару одводи из света здравог разума и уопште света налази, тако, неки заобилазан израз. То што ова сила делује на овај начин није чудно ако је она "тајанствена", "језива", "посве зла", "ружна", "страшна", "мучна", "загонетна", ненаслутљивог је значења... "Што је главно:" – то је збиља главно – "и овде је њена душа била скрушена и сатрвена (134)", каже приповедач, коментаришући преокретање заједничке молитве с фра-Гргом у зли 'обред', које Мара врши, или се оно у њој врши.

Зло је у 'свету' ове приповетке неоспорно веома велико и обухватно, да се не каже свеобухватно, али овакво преокретање је симптом Марине болести, поклекнућа, трагична припрема за коначни слом када буде именована као милосница. То је именовање које убија, јер активира 'комплекс' везан за мајку, која је такође најпре била наложница неком Турчину, пре него што је удата за малоумног Илију Гарића. За тумачење приповетке ово је кључна тачка. Кап која превршује управо су Анђине речи, док одвлачи свог пијаног мужа Шимуна од Маре на коју је насрнуо: "Овамо долази, несретни сине. Треба ти турска милосница!" (158) Приповедач не жели да препусти читаоцу закључак о тежини ове квалификације и њеном погубном ефекту, иако би се такав закључак доста лако могао извести из целине приче: он те речи сам назива коначним ударцем. Оне то доиста и јесу. После тог именовања, у којем се изриком понавља осрамоћујуће именовање Марине мајке као турске милоснице, у души несретне кћери не остаје више ништа егзистенцијално заштићујуће, а при том колико-толико делотворно, односно остаје још једино идеална пројекција Госпе, неукаљане, необесвећене, јер је њу немогуће обесветити и укаљати; кћи и мајка су изједначене у срамоти. Идентификација с мајком, која је, иначе, за кћер природна, представља извор душевне снаге и може бити спасоносна, у овом случају постаје разорна, и то не стога што се увреда упућена мајци преноси и на кћер, већ што се увреда упућена кћери преноси и на мајку, на инстанцу мајке, обесвећује је и каља, чиме се ломи последњи ослонац. Околност што је Мара први пут реч милосница чула кад је била намерно, у свађи, упућена њеној мајци, док је у њеном случају до тога дошло, да се тако каже, индиректно, именовањем ње као турске милоснице, ништа не мења на ствари: оно нешто "модро, меко и расплинуто, али смртоносно" (159) у тој речи делује. То је именовање које ће је дефинитивно расточити и убити. На Мариној унутарњој позорници преостаје још само Богородица, али већ с оне стране стварног, 'нормалног'. Оно што је стварно и 'нормално' одређено је придевима који прате опаке 'обреде', како их је Мара доживела, па се свет уобручен тим придевима може сажето оценити као тајанствено зло или зло тајанство. Из њега се мора некуд, па куда год, тамо где постоји неко добар, светао и чист. Мара се тамо и упутила.

Паралелно с Марином несрећном судбином приказана је, мање или више подробно, несрећа неколико других женских ликова. Тај паралелизам уверава нас да оно што се збило с Маром није изузетак, да пропаст, душевна и физичка, у том свету није намењена само изузетној лепоти, да је скрнављење оног што у свакој жени мора да се поштује пре правило: страдање лепог бића једно је од многих, несрећа међу несрећама. Но, Мара је, ипак, средишња фигура. Њен живот може да добије, у тумачењу, своје најдубље одређење тек кад се самери са оним што се догађа другим женама. Овде то одређење видимо као неизбежност да исконска чедност и лепота лепог бића какво је Мара буду покварене, уништене. Тај свет, на граници вера, култура, царстава, схватан као забит гледано с обе стране, затворен у себе према обема, испуњен страхом, подозрењем, неверицом у бољу могућност, окован сујеверјем, придављен незнањем и бахатим полузнањем, с дугим памћењем да су насиље и притворство једино с чим се сигурно има рачунати, а добра воља и искреност варке, којима се не сме наседати, тај и такав свет не да лепом бићу да опстане у њему. Чудо је, међутим, у томе да се оно у њему рађа. Не другде, него ту. Ту га налазимо, међу другим несрећним бићима. Мара није сама кад је реч о суровом насртању на жену, о злоупотреби, о еросу первертираном у агресивност или жељу да се кињи, у чему има и насилникове аутодеструктивне жеље (и потребе) за сопственом несрећом; таква жеља (и потреба) налази се, чак не ни претерано скривена, у самом темељу једне одређене културе. Утолико 'свет' Маре милоснице можда и није географски и историјски строго омеђен, већ је напросто свет, могућ увек и свуд.

Ту је, најпре, слика изразите гнусобе силовања девојчице, намамљене шећером. (127) (Постоји известан паралелизам између тог призора и оног у коме се устаници, који се спремају да бране Сарајево од Аустријанаца, забављају спарујући псе (123).) Ту је, затим, широко развијена прича у причи о Невенки и њеном браку у којем од самог почетка нема ничега осим мржње. За разлику од Маре, Невенка је законита супруга једног од Памуковића, није прекорачила (није била нагнана да прекорачи) конфесионалну границу и, што је најважније, необичној ругобности свог брака спремна је да се опире сопственом мржњом и агресивношћу, као што је спремна и да се брани од насиља. Слично Мари, она је сувише млада и потпуно неопремљена да би се суочила са питањем о злу. Па ипак, с њим се она суочава успешније и непосредније: живећи међу Памуковићима, она има једну сталну мисао – откуд толико зло (147), не пројектујући, при том, као Мара, у оно што види неки посебан, да се не каже 'виши', обредни смисао. Невенка је отпорнија, здравија, нема наследно оптерећење, које се по Мару показује кобним када буде дирнуто у успомену на мајку. Напротив, у својој мајци Невенка има делотворну подршку. Питање: откуд толико зло? протеже се, као нека мрачна дуга, преко целе сцене ове приповетке и свега на њој, али не делује на сваког исто својом неразумљивом стравичношћу. За Мару, која је беспомоћнија од Невенке и у социјалном положају горем од њеног, то питање је страшније и неразумљивије, неподношљивије.

У мери у којој се може очекивати да ће уопште бити добијен, одговор на питање: откуд толико зло? помаља се тамо где се пресецају поједине личне судбине, дакле оно егзистенцијално, са историјским. Разне појединачне егзистенције укључују се, по правилу без јасне свести или ширих видика и потпунијег разумевања, у историјски тренутак, односно ток. Судећи по Мари милосници, евентуалним еманципаторским процесима у том свету заосталости и конфесионалне издељености и затуцаности, не дају се никакве шансе. Промене доносе катастрофе, каква је Марина, а да при том онај ко страда нити шта заиста разуме и зна о тој вези свог живота и историјских догађаја, нити може нешто да учини. Зло је и у историји и у појединим животним токовима, једно се међусобно условљава другим, али то онима којих се то тиче – Мари поготову – остаје непрозирно. Оно што се донекле схвата јесте оно што је историјски наслеђено, пре свега кад су посреди јазови који деле конфесије, али мисао о међусобном уважавању, ако не већ и нешто више од тога, тешко се ту и ретко пробија. Међутим, болно јасно је свакако то да се и Мара и Невенка порађају док над Сарајевом грувају топови. Њих две здружило је, у крајњој линији, то што је Вели-паша напустио град, јер је на неком 'конгресу' одлучено да Турци препусте Босну другој царевини. Ко ту уопште о том 'конгресу' има појма и због чега би требало да га занима шта је на њему одлучено? Било како било, Мару и Невенку у трагедији спаја и то што ће Мара једно време дојити Невенкино дете, ни не знајући право да то чини, будући да у том часу она сама није више при себи, а њено сопствено дете је већ мртво и, без обреда, сахрањено под дрво у кутији од ексера. Док су напољу нереди, друга дојиља се не може тражити, а Мару је – да ли управо зато? не може се поверовати да је све само зато, не може се пристати на такву сврховитост догађаја – стицај околности довео ту, десило се да се и она ту пре времена породила. Невенкино дете бива на тај начин спашено, а она, која је до тада у својој новој обитељи имала само душмане, почев од свог мужа па даље, тако ће се коначно иницирати у њихов свет, постаће равноправна с осталима, дочекаће час осветничког тријумфа. Пре него што умре, Мара ће јој, без свести, воље или жеље, помоћи у томе.

Подједнако је, у овом смислу, важан и лик Јеле. Њу је, кад јој је било шеснаест година, колико има и Мара, "унесрећио млађи брат старог Памуковића" (139), да би, потом, остала у тој кући целог живота као слушкиња. "Увела је рано и отупила потпуно" (139), сазнајемо о њој. Укућани су се на њу навикли "као на ствар" (139), и знали су јој име само зато што су је некако морали дозвати кад им је требала. При крају приповетке, међутим, када Мара треба да се породи, каже се о њој и следеће: "Јела, која никада није имала своје куће ни знала шта је срећа и породица, која је познала мушкарца једном у животу, и то само као звјерство и ужас, била је необично осјетљива кад се радило о дјеци и породу." (163) У томе, дакле, оно да је "потпуно отупила" не важи. Њеном вајкадашњем утиску и искуству да су Памуковићи и њихове судбине "зло које се не да промијенити" (140), биће, када поред себе буде имала Мару и Невенку, "двије благословљене жене" (165), придодато сазнање о природи зла, које се и само у њој без сумње дуго кристалисало. Оно је саопштено нараторовим сопственим речима, и њено је али и његово, то је спознаја коју јој наратор даје да би имао из чијег уметнички конкретизованог искуства да је 'преузме'. У већој мери него Невенкино питање о злу, а мимо Мариних сцена злих 'обреда', та спознаја престаје, дакле, да буде нешто што је искључиво лично условљено, мада се види из чијег и каквог живота се рађа, и задобија универзално важење. "Толико зло и толика патња, и још се све, на сваком кораку, множи и расплођује!" (164) Не би ли се, доиста, требало чудити томе? Знак узвика је ту. Могу ли, смеју ли живот и толико зло да иду заједно?

Овај исказ призива у сећање циничну жалопојку самог ђавола, али не оног о коме је реч у овој приповеци, већ оног Гетеовог, који се јада да никако не може да истреби ту "људску жгадију" (Фауст, 1369), упркос свему што чини и покушава, и ма колико се трудио. Човеку је, говори он још на почетку комада, расправљајући се с Богом, дато оно што он назива умом, али је последица тога та да је тај мали бог у свету "зверскији од сваке звери". (Фауст, 286) С друге стране, он сам покушава човеку да науди колико год и чиме год може. Па ипак, крај свег зла које људи наносе једни другима и оног за које се стара 'ђаво', нема правог успеха, какав би Мефисто желео.

Wie viele hab' ich schon begraben!
Und immer zirkuliert ein neues, frisches Blut.
So geht es fort, man möchte rasend werden.

(Faust, 1371 ff.)

Колике сам већ покопао!
А стално циркулише нека нова, свежа крв.
Тако то иде даље, просто да побесниш.

Андрићева Јела, са истом овом мефистофеловском мишљу, премда, разуме се, другачије артикулисаном, и веома далеко од Мефистове циничне ироније, навикнута да истрајава у болном чуђењу или да напросто истрајава, оваплоћује принцип супротан Мефистовом. Живодајни, божански. Јела је та која ће заплакати над Мариним гробом, иако годинама није плакала, али је, вероватно, важније то да је она та која се постарала да Невенкино дете нађе хране на Мариним грудима, као што се, уосталом, целог свог живота старала око свих који су рођени у кући Памуковића. Она зна да се нема од кога очекивати помоћ и зато је пружа она сама. Живот, сваки, увек и по сваку цену, ваља одржати – Јела, "потпуно отупила" у амбијенту изневереног и поништеног Христовог налога о љубави и милосрђу, али и "необично осјетљива кад се радило о дјеци и породу", јесте та сила због које би Мефисто да побесни.

Читалац не без разлога може да се упита хоће ли се и том најмлађем Памуковићу, кога је Невенка родила, као и "сваком од њих, кад дође у године" (144), отворити жива рана на нози или на руци, коју ће морати да крије – да се о другом злу у будућности, које се из реченог и приказаног може слутити, и не говори. Али, тамни нагон је одвећ снажан, болесна крв се такође наставља, биолошко побеђује. То што је у 'свету' Маре милоснице људско достојанство погажено или, најчешће, не може ни да се развије и испољи, макар у побуни или дубљем разумевању људске трагике; што се верски постулати, код свих, схватају примитивно и глупо, и служе понајвише распаљивању мржње; што је то свет без утехе и сасвим негостољубив за лепо биће, у томе ништа не мења. (Једина која од свих у том 'свету' покушава да Мару некако утеши и отвори јој неки бољи, спасоносни изглед по Вели-пашином одласку, јесте Циганка Хамша. Сушта супротност њој је фра Грго, који нема довољно тешких речи и претњи за Мару.) Пијани, развратни, болесни, охоли, сулуди, слепи за свет од надмености, надмени јер су слепи, устрашени или презиром слеђени и острвљени, бандоглави и преки, људи уништавају једни друге, лепо биће нема међу њима шта да тражи. Свеједно, живот се свакако наставља.

Као што је важно уочити улогу речи која убија, тако је у тумачењу Маре милоснице подједнако важно уочити да је реч која на крају треба да изрази суштину Мариног бића пресечена. Да је изговори, дато је слузи Маријану. Он се "поред Шимуна на Кисељаку одао пићу, био је лак на сузи и говорљив". (169) Такав човек добио је важну улогу: опроштајне речи над хумком су његове:

"- Ех, ех – уздисао је и застајкивао, не знајући управо ни сам шта хоће да каже – ех, закопасмо грјешницу, закопасмо сироту. Свак је понешто узео од ње, а никог да је пожали и сузу пусти над њом. Ех, пусто!" (169)

Потом, међутим, у тренутку прибирања, када истина Мариног живота, тога у свему несретног присуства на свету, сама долази на уста, Маријан "одједном бризну и тешким језиком, који се грчио од плача, викну, јаукну готово, као де нешто неочекивано и страшно открива и признаје:

– Јело, анђела смо божијег закопали, анђе..." (169)

У том тренутку, кад Мара није више ни грешница, ни сирота, и кад, у јауку, нема недоумице шта Маријан "хоће да каже", Јела, бришући последњу сузу, "нагло и грубо" (169) прекида његову реч. Нови животни задаци чекају и ваља се окренути њима. Ова пресечена реч Маријанова појачава туробност приче до крајње границе. Мара као анђео, у својој анђеоској лепоти и невиности, не само да нема места на земљи, она и у нечијој речи тешко може да опстане, макар онолико колико та реч траје. И она је пресечена.

Наравно, поред те пресечене речи, на крају, остаје и питање које имамо прво да поставимо сагледавајући целину приповетке: откуд такво, лепо, тако лепо биће, какво је Мара, у таквом свету? Производи ли њено присуство у њему, будући да је једном неопозиво била, нешто, макар неухватљиво и неизрециво, ако већ не неки ухватљив траг, неки искупљујући смисао, неку израчунљиву последицу?

Милосница значи женско чељаде које служи за насладу и уживање, али значи и најдраже, највољеније биће. И без видљивог трага у свету, Мара, Вели-пашина милосница, постаје, за читаоца, управо ово друго. Несрећа се у том преображају не искупљује, као ни непрозирно зло. Али, уметност толико може.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]