Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti

XII

Posleratna književnost

• Proza
• Poezija
• Drama i satira
• Književna kritika i istorija književnosti

Rat je završen, revolucija pobedila. Čitava književnost bila je zaokupljena događajima koje je proživljavala zemlja. Oni su postali ne samo njen predmet nego i osnovno merilo njene vrednosti. Tih godina često je ponavljano mišljenje da književnost "zaostaje za našom savremenom stvarnošću", pa pisci nisu ispunili svoj dug prema revolucionarnoj borbi i prema socijalističkoj izgradnji. Savremena stvarnost postala je imperativ književnosti. Iz tematskih i ideoloških ograničenja proizilazila su i druga što su se ticala pristupa, tehnike, stila, forme. Stvarnost je zahtevala istinit, veran, realističan odraz, koji ipak nije smeo biti neutralan, objektivan, nego borbeno angažovan. Predratni stavovi socijalne literature dovode se do krajnjih konsekvenci. Istovremeno govori se o potrebi obnove "tradicije naše borbene i realističke književnosti" prošloga veka, a odbojnost se pokazuje prema predratnim avangardnim, modernističkim istraživanjima.

Kretanje koje je postepeno dovelo do promene nije se začelo u samoj književnosti, nego u onoj oblasti u kojoj je modelirano i postojeće stanje, u politici. S laganim popuštanjem ideoloških i političkih stega, naročito posle sukoba s Kominformom 1948, došlo je do kravljenja leda i u umetničkoj sferi. Književna sloga do koje je došlo pod uplivom spoljašnjih činilaca nije dugo trajala. Čim su ideološke smetnje oslabile, čim se oštrica političke borbe pomerila na drugo područje, književni rat počeo je svom žestinom. U književnosti se obrazuju dve nepromenljive stranke: jedna se zalaže za tradicionalni model književnosti, a druga, u početku obazrivo, zatim sve otvorenije, teži k obnovi predratne književne avangarde. Njihovi pripadnici popularno su nazivani "realistima" i "modernistima". Glavna poprišta bitaka bila su književna glasila. Polemike su se vodile najpre između "Književnih novina" (izlaze od 1948. do danas) kao zastupnika realističkih i "Mladost" (1945-1952) kao nosioca modernističkih tendencija, zatim između "Književnih novina" i "Svedočanstava" (1952) i, na kraju, najduže, između "Savremenika" i "Dela" (oba od 1955. do danas), dok su obnovljeni "Letopis Matice srpske" i najdugotrajniji posleratni časopis "Književnost" (od 1946. do danas) zauzeli uglavnom neutralan stav. U tim borbama i nezavisno od njih postepeno se menja čitava književnost, i to ne samo ona koja je na svojim polazištima bila "modernistička" nego i ona koja je po svojem opredeljenju bila "realistička". Izgrađuje se nov model književnosti, suprotan onom iz prethodnog razdoblja. Njegova su osnovna obeležja: estetizam, formalizam i avangardizam, uzori su mu u međuratnom ekspresionizmu i nadrealizmu, te u stranim modernim piscima. Sveta Lukić je u novom pravcu video suprotnost ali i pandan socijalističkom realizmu i nazvao ga socijalističkim estetizmom Naša varijanta estetizma, nastala između 1950. i 1955, ostaje vladajući stil sve do sredine 60-ih godina, kada izbijaju na videlo nove, suprotne tendencije, koje se potkraj tog desetleća uobličavaju kao drugi stil. On obeležava savremenu epohu. I jedno i drugo razdoblje odlikuje dinamiku književnog razvitka i značajni stvaralački rezultati. Napredak se osetio naročito u prozi i poeziji, značajni rezultati postignuti su takođe u književnoj kritici, dok je drama tek u naše dane doživela izvestan polet.

Proza

Najobimniji razvitak imala je proza, posebno roman. Prve godine posle oslobođenja bile su tradicionalno obeležene pripovetkom i memoarskom prozom, dok su pokušaji romana, ako se izuzmu tri velika Andrićeva ostvarenja, dosta retki. Roman je i dalje pokazivao znake tradicionalnog zaostajanja. Međutim, početkom 50-ih godina počinje ekspanzija romana koja traje sve do danas. Do tada je pripovetka nesumnjivo bila glavna narativna vrsta, a onda je to mesto zauzeo roman i zadržao ga i u narednim decenijama.

Vesnici preporoda srpskog romana jesu Mihailo Lalić s romanom Svadba (1950) i Dobrica Ćosić s romanom Daleko je sunce (1951). Prekretnička godina bila je 1952, kada su se pojavila dva velika romana, Pesma Oskara Daviča i Prolom Branka Ćopića. Iako se međusobno razlikuju po postupku i izrazu, ta četiri romana imaju zajedničko tematsko ishodište. U njima su prikazani različiti vidovi naše oslobodilačke borbe i revolucije. Roman s temom iz NOB-a zauzima središnje mesto u romansijerskoj produkciji 50-ih godina, a četiri spomenuta pisca njegovi su glavni predstavnici. Dok su Davičo i Ćopić u romanu potvrdili ono što su ranije postigli u poeziji odnosno u pripoveci, Lalić i Ćosić ostvarili su se prvenstveno kao romansijeri.

Mihailo Lalić (1914), kao i većina crnogorskih pisaca, njegovih savremenika, razvio se i stvarao u beogradskom književnom krugu, ali i on je, u još većoj meri nego oni, tematski vezan za stvarnost Crne Gore i kao pisac ponikao je s njenoga duhovnog tla. Prve radove, pesme i pripovetke, počeo je objavljivati 1935, ali je zapažen tek posle rata. Do sada je štampao nekoliko knjiga pripovedaka i deset romana. Pripovetke su mu, i pored nesumnjivih vrednosti, ostale u senci romana. U prvom romanu, Svadba, prikazan je jedan detalj ratne drame na severu Crne Gore: život u kolašinskom zatvoru, beg grupe odvažnih na slobodu. Vrednosti dela su tradicionalne: epska jednostavnost, izvorno pripovedanje, upečatljivost likova i situacija, dramska napetost radnje. Nakon Svadbe usledio je ciklus od pet ratnih romana. Radnja se i u njima zbiva pretežno iza vatrenih linija, u pozadini, ilegalnosti, u zatvorima i logorima. Umetnički je postupak, međutim, bitno različit. Dok je Svadba klasično realističko delo, ostali su moderno koncipirani psihološki romani dati tehnikom unutrašnjeg monologa a neki, uz to, ispripovedani u prvom licu. Nova orijentacija dobila je najpotpuniju potvrdu u najboljem Lalićevu romanu Lelejska gora (1957; druga, konačna verzija 1962). Polazeći od jednog naoko nevažnog detalja, slučajnog odvajanja glavnog junaka od partizanske grupe s kojom se skrivao na okupiranoj teritoriji, taj roman je izrastao u modernu poemu o čoveku, protkanu dramatičnim okršajima, lirikom slika i osećanja, introspektivnim analizama i misaonom uznemirenošću ljudskom sudbinom. Drugi veliki Lalićev roman Hajka (1960) neposredan je nastavak prethodnoga. U njemu je prikazana krvava četnička i italijanska hajka na desetkovane ostatke partizana. Tom događaju dato je univerzalno značenje. Tu se sve zaverilo protiv čoveka: i priroda, i institucije ljudskog društva, i nevidljive sile u čoveku, i one izvan njega. U postupku se stapaju epsko i lirsko, psihološko i sociološko, realističko o moderno. Tim sintetičkim težnjama Hajka se otvara prema novom ciklusu sastavljenom od četiri romana među kojima je najbolji prvi Ratna sreća (1973). U njima je data epski široko zasnovana romansirana istorija moderne Crne Gore, od vremena kralja Nikole do narodne revolucije.

Dobrica Ćosić (1921) razvijao se na sličan način kao i Lalić. Njegov prvi roman Daleko je Sunce (1951) doneo je nov, nekonvencionalan, problemski pristup tematici NOB-a. U njemu je data sudbina jednog partizanskog odreda u Srbiji, koji je ostao iza glavnine vojske da vodi gerilski rat. Okružen sa svih strana neprijateljem, odred se našao pred sudbonosnom dilemom: da li nastaviti borbu ili se rasformirati kako bi se izbeglo uništenje. To je uzbudljiv akcioni roman, ostvaren tradicionalnim realističkim postupkom, jednostavan i čitljiv, tako da je vrlo brzo postao omiljen u najširim slojevima čitalaca. U drugom romanu, Koreni (1954), Ćosić se vraća u prošlost Srbije, u sumrak obrenovićevske epohe. Okosnicu radnje čini porodična hronika, istorija raslojavanja bogate seoske porodice, sukob očeva i sinova, njeno grčevito nastojanje da dobije naslednika u situaciji kada biološke snage sahnu. U pozadini su dati socijalni i politički potresi tog doba. Novina Korena je, pre svega, u postupku i stilu. To je poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavaju iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje. S Korenima je Ćosić započeo ciklus romana koji svi zajedno treba da pruže romansiranu istoriju moderne Srbije. U Deobama (1961), opsežnom trotomnom romanu, ponovo smo na ishodištu piščevih traganja za smislom minulih epoha. To je roman o kontrarevoluciji, srpski Tihi Don, posvećen istorijskoj, sociološkoj i psihološkoj analizi četništva. Pisac je duboko potresen strahotama o kojima govori, otuda je njegovo kazivanje uznemireno, isprekidano, sa stalnim dramatičnim naglascima, a njegov stil nazvan je patetičnim realizmom. Ćosićeva snaga je u otkrivanju sudbinskih kolektivnih drama. Stvarani junak romana jeste masa, pokret, dok su pojedinci određeni pre svega kao pripadnici mase i pokreta. Zamisao o romanu kao istoriji zemlje i naroda najpotpunije je ostvaren u Vremenu smrti (I-II, 1972; III, 1975; IV, 1979), složenoj književnoj kompoziciji sastavljenoj od nekoliko samostalnih romansijerskih celina, u kojoj je prikazana najteža i najsudbonosnija godina u istoriji Srbije, hiljadudevetstopetnaesta. Poslednji Ćosićev roman, Grešnik (1984), nastavak je prethodnih i ujedno otvaranje novog kruga čija je tema kritička analiza komunističkog pokreta između dva rata.

Početkom 50-ih godina u prvi red naših prozaista izbija Vladan Desnica (1905-1967), srpski pisac iz Hrvatske. Nastavljačke tradicije dalmatinske proze, moderni sledbenik Matavulja, on se karakterom svog dela i svojim delovanjem uklapa i u srpsku i u hrvatsku književnost. Kao pisac razvijao se sporo: prvi rad objavio je 1933, a prvu knjigu, roman Zimsko ljetovanje, objavio je 1950. Pisao je romane i pripovetke, eseje iz naše kulturne istorije ili s opštim temama, prevodio je s italijanskog. U početku kod njega preovlađuje deskriptivni postupak, regionalizam, anegdotizam, slikanje pojavnih vidova stvarnosti. Kasnije se njegov realizam sve više modernizuje, sociološka komponenta upotpunjuje se psihološkom i meditativnom. Realni geografski prostor prepoznatljiv je, ali su neki momenti u njemu prenaglašeni tako da dobijaju simboličko značenje. U romanu Zimsko ljetovanje grupa građana, pobegavši iz razorenog Zadra u susedno selo Smiljevac, kao da ulazi u sasvim nov svet, geografski blizak, ali sasvim nepoznat i zastrašujući. Taj roman, mozaički komponovan, statičnih detalja i okamenjenih predela, jezički ostvaren zrelim, intelektualizovanim izrazom, nema ničega zajedničkog s drugim romanima s početka 50-ih godina. U njemu nema ni trunka ideologije, ni revolucionarne patetike, ni ogorčenosti na okupatora, nego samo surova, groteskna slika života. U nekim delima, naročito kasnijim, regionalna obeležja sasvim se gube, a umesto socijalnih prvenstvo dobijaju egzistencijalne teme. U postupku se, uz realizam i psihologiju, javljaju i novi elementi, poetizam i esejizam. Fabula se reducira, događaji gube značaj, pripovedanje se zamenjuje intelektualnom analizom. Tim postupkom, uz više pripovedaka, izgrađeno je i njegovo najznačajnije delo, esejističko-poetski i filosofski roman Proljeće Ivana Galeba (1957), povest o sudbini umetnika, muzičara, satkana od njegovih sećanja i samoanaliza, razmišljanja i slika, snažno sintetičko delo, jedan od najboljih jugoslovenskih posleratnih romana.

Uz Desnicu treba spomenuti još neke srpske pisce iz Hrvatske, pesnika Vladimira Popovića (1910), autora jedne od najboljih poema iz NOB-a Oči; pesnika za decu Gligora Viteza (1911-1966); prozaika Vojina Jelića (1921), koji je u svojim romanima i pripovetkama dao sliku seoskog života u dalmatinskoj Zagori; hroničara revolucije Milana Nožinića (1921); pesnika i novelistu Milana Lentića (1920); pesnika, pripovedača i romansijera Dragana Božića (1931), književnog kritičara Stanka Koraća (1929) a od mlađih pesnika Jordan Jelić (1942) i Zdravko Krstanović (1950). Svi su oni između dve književnosti. Za većinu se može reći isto što i za Desnicu: da su postali hrvatski ne prestajući da budu srpski pisci.

Iste godine kad i Vladan Desnica objavio je prvu knjigu Meša Selimović (1910-1982), pripovedač iz istočne Bosne. Njegovo sazrevanje bilo je sporo, još sporije nego Desničino. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka Prva četa (1950), objavio je u 40-oj, a drugu, roman Tamnica (1961) u 51-oj godini života. Obe je kritika primila s nepoverenjem. Nisu mnogo bolje prošle ni sledeće njegove knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman magla i mjesečina (1965), iako su to bila već sasvim zrela ostvarenja. Njihova vrednost uočena je tek kada se pojavio veliki roman Derviš i smrt (1966), koji je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Radnja romana zbiva se u 18. veku, u Sarajevu; junak je Ahmed Nurudin, derviš; svako poglavlje počinje nekim citatom iz Kurana kao motom. Međutim, taj istorijski i civilizacijski sloj predstavlja samo jednu, i to manje važnu, stranu ovog dela. Po gledanju na čoveka i razumevanju njegova odnosa prema društvenim institucijama ono je izrazito moderno i posve savremeno. Roman snažne misaone koncentracije, pisan u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim nadahnućem, Derviš i smrt povezuje drvenu mudrost s modernim misaonim nemirima. On počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došao do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca čovekovog življenja. Sve te kvalitete Selimović je ponovio i u sledećem romanu, Tvrđava (1970), koja nas vraća u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je "svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija" zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u autentični život, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija. Poslednji Selimovićevi romani, Ostrvo (1974) i posthumno objavljeni Krug (1983), oba s temom iz savremenog života, nisu dostigli snagu i upečatljivost prethodnih dvaju. Meša Selimović je prvi književni velikan koji je potekao iz bosanskohercegovačke muslimanske sredine. S njime je muslimanska komponenta, prisutna vidljivo od poslednjih decenija prošlog stoleća, doživela punu afirmaciju u srpsko-hrvatskom i jugoslovenskom književnom mozaiku.

U pripoveci je najznačajniji novator Antonije Isaković (1923). Njegova prva knjiga Velika deca (1953), ciklus od deset pripovedaka o životu jednog partizanskog odreda, donela je isto što i tadašnji romani NOB-a: nekonvencionalan pristup ratnoj temi, zaokret od spoljašnjeg k unutrašnjem, od realističkog k psihološkom, moderan izraz. I naredne dve knjige pripovedaka, Paprat i vatra (1962) i Prazni bregovi (1969), ostale su u istim tematskim, žanrovskim i stilskim okvirima. Novinu donosi četvrta i do sada najopsežnija Isakovićeva knjiga, Tren (I, 1976; II, 1982), ciklus od deset kazivanja bivšeg borca o svojim ratnim i poratnim doživljajima, od kojih deseto kazivanje, o godini 1948, i Golom otoku, ima obim romana. Isaković je ipak izrazit pripovedač, o čemu posredno svedoči i ova knjiga. Većina je njegovih pripovedaka monotematska: iznosi se obično jedan događaj s ograničenim brojem ličnosti iz jedne osobene perspektive. Težnja k redukciji ispoljava se na svim planovima pripovetke, od predmetne osnove do izraza. Osnovna obeležja Isakovićeva stila jesu: suzdržanost, svedenost izražajnih sredstava na najnužnije, sažetost. Rečenice su obično kratke, odsečne, često epigramatične, u dijalozima se replike smenjuju ubrzano, ponekad bez identifikacije govorilaca; opisi su jezgroviti, pričanje u iskidanom ritmu, s dubinskim nemirima, ali na površini stišano, bez emocionalnih izliva, naizgled ravnodušno. Pokadšto taj stil prelazi u svojevrsni manirizam.

Isakoviću je suprotan neobuzdani i temperamentni Miodrag Bulatović (1930), pisac neobične imaginativne snage, sklon mračnim, demonskim vizijama. Pojava prve njegove knjige, zbirke pripovedaka Đavoli dolaze (1955), pretvorila se u pravu književnu sablazan. "Zadah truleži, bolesti, niskosti, prljavštine ulazi na sva vrata ove knjige"napisano je o njoj. Tu je data slika beogradskog podzemlja, svet pijanica, propalica, bludnica. Jedino je u pripoveci Crn, najboljoj u knjizi, tema zavičajna i ratna: uhvaćen je jedan okupacijski trenutak u nekoj varošici u crnogorskom Sandžaku. Taj prostor biće poprište zbivanja i u njegovim sledećim knjigama: u ciklusu pripovedaka Vuk i zvono (1958), u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), njegovom najpopularnijem i najviše prevođenom delu, u ratnim romanima Heroj na magarcu (1967) i Rat je bio bolji (1969). U četvrtom romanu Ljudi sa četiri prsta (1975) Bulatović nas ponovo uvodi u svet podzemlja, samo što to više nisu beogradske kafane nego emigrantska stecišta u zapadnoj Evropi, mesta gde se snuju zlo i nesreća našim ljudima. O fenomenu zla u njegovim savremenim, apokaliptičkim vidovima govori i poslednji Bulatovićev roman Gullo gullo (1983). Bez obzira na prostorno-vremenske okvire radnje, bilo bi pogrešno u delima ovog pisca tražiti realno prepoznatljive opise i zbivanja. Njegova slika sveta pomerana je prema mračnom i morbidnom, a likovi su mu groteskni i tragični istovremeno. To je fascinantni realizam srodan fantastičnom realizmu savremenih južnoameričkih pisaca, ali u njemu nalazimo i mnoge druge elemente: tragove uticaja starozavetnih spisa, novozavetne poruke o grehu, iskupljenju i sveopštoj ljubavi, plačevnu sentimentalnost slovenskih pisaca. Bulatovićev okrutni svet prepun je suza i kajanja. O svemu tome Bulatović priča snažno, temperamentno, s blistavom rečitošću, u jarkim slikama, ali bez smisla za samokontrolu.

Čitava naša proza 50-ih godina kreće se između dva pola, tradicionalnog i modernog, realističkog i avangardnog. Napetost među njima bila je u početku oštro izražena, a zatim je počela postepeno popuštati d abi se na kraju skoro sasvim izgubila. Osnovna razvojna tendencija išla je od prvog ka drugom polu, od tradicionalno realističkog k modernom proznom izrazu. Glavni pečat tom pravcu dali su bivši nadrealisti, u prvom redu Oskar Davičo, naročito svojim prvim romanima Pesma, zatim Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Njima su se pridružili, svaki na svoj način, Dobrica Ćosić i Mihailo Lalić, i jedan i drugi posle svojih prvih romana napisanih u realističkom maniru. Moderni eksperimentalni roman postao je središnji prozni model u književnosti 50-ih godina, prema kojem su se upravljali i stari i novi pisci, i "modernisti" i "realisti", i romanopisci i pripovedači. U eksperimentisanju s modernom romanesknom formom najdalje je otišao Radomir Konstantinović (1928), što se ispoljilo već u prvom njegovom romanu Daj nam danas (1954), s temom iz NOB-a. Okupacijske prilike u Beogradu u prvoj ratnoj godini čine pozadinu radnje, samoubistvo jednog beogradskog Nemca, koji je odbio poslušnost okupatoru, jedini je događaj u romanu ali i on se zbio pre početka radnje. U stvari, čitav roman ostvaren je bujicom ideja, filosofskih razmišljanja i rasprava, u kojima se sudaraju različita misaona strujanja, te u poetskom dočaravanju atmosfere. Od kasnijih Kostantinovićevih romana izdvaja se Izlazak (1960), u kojem je dato moderno, esejističko-romaneskno tumačenje priče o Judinom izdajstvu. Drukčiju vrstu eksperimentalne proze, deskriptivnu, narativnu, analitičku i istraživačku, dao je Pavle Ugrinov (1926) u nizu od desetak knjiga romana i pripovedaka, među kojima se izdvajaju nekolike s karakterističnim naslovom ili podnaslovom Elementi. U poslednjim romanima on se umnogome vraća tradicionalnom žanru razvojnog, autobiografskog romana. Njemu je sličan Bora Ćosić (1932). U čitavoj njegovoj prozi primetna je težnja ka humornom, satiričnom i parodijskom. Od njegovih dela izdvajaju se Priče o zanatima (1966), kratki roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1969), u kojem je data duhovita i dirljivo tragikomična slika prvih posleratnih godina, i veliki roman Tutori (1978), gde je postupak ovog pisca, koji je on sam nazvao "sistematičnost u konstruisanju rastrojstva", doveden do tehničke virtuoznosti.

Za prozaiste tradicionalno-realističke orijentacije karakteristična je postepena modernizacija prozne strukture, koja je išla uporedo s njihovim umetničkim sazrevanjem, tako da je većina ovih pisaca stvaralačku zrelost dostigla kasnije, u 60-im i 70-im godinama. Pripadnik naraštaja Lalića i Ćopića, Erih Koš (1913), započeo je suvoparnim ratnim hronikama a svoje umetničke sklonosti najviše je ispoljio u dva žanra, u psihološkom romanu i satiri. Njegove satirične povesti ili kraći romani, od kojih se izdvaja Veliki mak (1956), zatim alegorijsko-satirični roman Sneg i led (1961) te opsežni filosofsko-istorijski roman U potrazi za mesijom (1978), pisani skrupulozno, jednolično, bez poezije i humora, sadrže dobro uočene pojave političkih i moralnih iščašenja u modernom vremenu. Plodni prozaik Jara Ribnikar (1912) sporo se oslobađala shematizma socijalne proze da bi tek u biografskom, razvojnom romanu, Jan Nepomucki (1969), o sudbini umetnika, muzičara, dala značajno delo. Njen vršnjak Veljko Kovačević (1912), partizanski komandant, umetnički je uobličio svoja ratna iskustva u romanima Kapelski kresovi (1961), Gavrijada (1971) i dr. Plodni i raznovrsni Boško Petrović (1915) ogledao se u poeziji, pripoveci, umetničkoj esejistici, putopisima i prevodima ali je pun izraz dostigao tek u poznim delima, posebno u opsežnom romanu-diptihu Pevač (1980), u kojem je na originalan način povezao dva vremena, prvi ustanak u Srbiji i savremenu epohu. Petrović je nastavljač tradicije vojvođanske proze. Atmosferu ravničarske gradske i seoske sredine, skrupulozan odnos prema detalju, analitičnost, sklonost k meditaciji nalazimo i kod drugih pisaca s ovog područja: Aleksandra Tišme (1924), Momčila Milankova (1924-1979), Mladena Markova (1934) i dr. U više knjiga pripovedaka i romana Tišma prikazuje slabe i nezadovoljne ljude koje je život pregazio i zloupotrebio. Njegovo najznačajnije delo, roman složene strukture Upotreba čoveka (1976), spada u najveće domete naše proze 70-ih godina. Taj sivi, sumorni svet prozaične svakodnevnice, ali s manjim unutarnjim rasponom, nalazimo i kod Milankova. Njegov ponešto suvoparni, monotoni realizam u nekim delima se dograđuje i bogati elementima groteske i alegorije. Započevši sredinom 50-ih godina hroničarsko-reporterskim romanima, Markov je tek u zbirkama pripovedaka iz 70-ih godina i u opsežnim romanima Smutnoe vreme (I, 1976; II, 1978) i Isterivanje boga (I, 1984; II, 1985) – prvi je istorijski, o sudbini srpskog naroda u Ugarskoj u 16. veku, a drugi savremeni, o banatskom selu u prvim posleratnim godinama – dao snažnu, zgusnutu, višeznačnu realističku prozu. Za razliku od vojvođanskih, bosanski pripovedači pokazuju manje sklonosti za analizu a više spontanog pripovedačkog dara. Iz mnoštva imena možemo izdvojiti samo neka. Mladen Oljača (1926) uviše romana i pripovedaka, među kojima se izdvaja epski široko zasnovana Kozara (1966), dao je sliku ratnih pustošenja i stradanja naroda u Bosanskoj Krajini. Prikazivao je i posleratni život, Risto Trifković (1924), iz istočne Bosne, posle prvih ratnih pripovedaka, konvencionalno pisanih, okrenuo se modernim vidovima života i dao naturalističke slike s elementima grotesknog i fantastičnog. Vojislav Lubarda (1930) izbio je u prvi red među piscima svog naraštaja poslednjim romanom Preobraženja (1980), u kojem je prikazao pakao bratoubilačkog rata u istočnoj Bosni. Pripovedači iz Srbije više od ostalih duguju tradiciji naše realističke proze, posebno Bori Stankoviću. Njihov sumorni realizam u prikazivanju seoskih i palanačkih naravi protkan je slikama sirovih strasti i elementarnih nagona. Najvažniji su: Slobodan Džunić (1921), pripovedač iz jugoistočne Srbije, tematski vezan za selo; pesnik i romanopisac Branko V. Radičević (1926), koji je izrazio erotske žudnje, neposrednost doživljaja prirode i iskonske biološke i duhovne snage naroda; Žika Lazić (1932), tematski vezan za zavičajno Pomoravlje u više knjiga lirski obojene proze, autor niza romana iz istorije Srbije 19. stoleća. Regionalne razlike neutrališu se kod beogradskih pripovedača, među kojima se izdvajaju: Miodrag Đurđević (1920), Svetlana Velmar-Janković (1932), Voja Čolanović (1922) i Grozdana Olujić-Lešić (1934).

U proznom stvaranju 60-ih godina javljaju se dve generacije pisaca umnogome međusobno suprotne ali i komplementarne: prva se iskazala sredinom 60-ih a duga na prelazu 60-ih i 70-ih godina. Pisci prve generacije nastavili su osnovni pravac proznog stvaranja prethodne decenije. Njihove su glavne odlike: težnja ka univerzalnim temama, zatim estetizam, formalizam, konstruktivizam, visoko kultivisani izraz. "Zaokuplja me večni problem forme", rekao je Danilo Kiš (1934), vodeći pisac u ovom naraštaju. Njegovi romani i pripovetke – među kojima su neki prevedeni na više jezika (Bašta, pepeo, 1965; Peščanik, 1972), dok je ciklus pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča (1976) doživeo internacionalni uspeh – ostvareni gustom simbolikom i suzdržanim kazivanjem, u kojem se poetsko prepliće s esejističkim, izrazili su prustovsku nostalgiju za minulim vremenima. Blizak Bulatoviću, ali smireniji i ujednačeniji od njega, Mirko Kovač (1938) slike srama i rasula prenosi s nacionalne na porodičnu ravan i u više knjiga, među kojima se zrelošću izdvajaju zbirka pripovedaka Rane Luke Meštrevića (1971) i roman Vrata od utrobe (1978), iznosi različite verzije porodične hronike, u kojima je rat samo pozadina data često s ironičnom distancom. Najstariji pripadnik ovog naraštaja Borislav Pekić (1930), javio se poslednji, ali je dosada višestruko nadoknadio propušteno, objavivši osam romana, preko četrdeset drama i radio-drama, zatim veliki broj eseja, dnevničkih zapisa, publicističkih tekstova. Od romana posebnu pažnju zaslužuju magistralno Zlatno runo (do sada izišlo pet tomova između 1977. i 1982), o odiseji jedne cincarske porodice od poznog srednjeg veka do drugog svetskog rata, i "žanr-roman" Besnilo (1983) s elementima trilera, naučne fantastike i negativne utopije. Ostali pisci ovog pravca jesu: Radomir Smiljanić (1934), među čijim se knjigama izdvaja trilogija romana o samozvanom filosofu i spasitelju sveta Hegelu Miloradoviću; Branimir Šćepanović (1937), poznat naročito po kratkim romanima Usta puna zemlje (1974) i Smrt gospodina Goluže (1977), zatim, nešto mlađi od njih, Filip David (1940), pripovedač i dramski pisac, s osećanjem za nestvarno i mistično, i Boško Ivkov (1942), analitičan, kontemplativan, okrenut zavičajnom panonskom ambijentu.

Pisci sledećeg naraštaja donose prozu novog tipa. Oni prihvataju izvesna poetička rešenja svojih prethodnika, ali su dosledno privrženi konkretnoj stvarnosti (u prepoznatljivosti istorijskih i geografskih okvira priče). U tom smislu oživljava interesovanje za regionalnu tematiku, za karakterističnu fabulu i lokalnu anegdotu, za svet društvene periferije i podzemlja, za ružno i nisko. Korene te "stvarnosne proze" ili "proze novog stila" ili "obnovljenog realizma", kako se ona u kritici naziva, nalazimo već kod nekih pisaca 50-ih godina, posebno kod Bulatovića, donekle kod Isakovića. Živojin Pavlović (1933), poznat ne samo kao pripovedač i romanopisac nego i kao jedan od najboljih jugoslovenskih sineasta, Slobodan Selenić (1933) i Vladimir Stojšin (1935), po godinama pripadnici prethodnog naraštaja, razlikuju se od svojih vršnjaka time što odbacuju svaku artificijelnost, nastojeći da što vernije izraze grubu stvarnost života. "Novostilisti" hoće, međutim, i više od toga: ne samo da pruže vrnu sliku savremenog života nego i da tu sliku pronađu u oblicima živog govora, koji najčešće naglašeno odudaraju od normiranoga književnog jezika, ali doprinose izgradnji obuhvatnih poetskih simbola. Jedan od nagoveštaja proze novog stila može se naći u knjizi Mome Dimića (1944), Živeo život Tola Manojlović (1966), gde je život jednog seljaka, stvarno postojećeg, iskazan njegovim neposrednim govorom, sa svim lokalnim obeležjima. Ali već kod Dragoslava Mihailovića (1930), koji je svojim dvema knjigama – kratkim romanom Kad su cvetale tikve (1968), o životu bokserskog šampiona i tragičnog prestupnika, i novelističkim romanom Petrijin venac (1975), o životnom putu jedne seljanke – izbio u prvi red savremenih pisaca, korišćenje gradskog argoa i dijalekatskog govora ima dublju i osmišljeniju funkciju: preobražavanje "niskog" i "vulgarnog" u potresne poetske simbole. Njemu je blizak po temama, iako u izrazu sasvim različit, Vidosav Stevanović (1942). Više od ostalih on je zagledao u dno života i prikazao svakojake prljavštine i nakaze jezikom koji je silovit, neodoljiv, višeslojan. Među njegovim delima izdvajaju se zbirke pripovedaka Refuz mrtvak (1969), Periferijski zmajevi (1978) i Carski rez (1984) te roman Nišči (1971), hronika propadanja jedne palanačke porodice, s bogatom unutarnjom morfologijom. Sličan ambijent, ali mnogo jednostavnijim izrazom, otkriva u svojim pripovetkama i romanima Milisav Savić (1946), ambijent palanačkog podzemlja s likovima prostitutki, skitnica, uličnih junaka. Za razliku od Stevanovića i Savića, pripovedača elementarne snage, Miroslav Josić Višnjić (1946) odlikuje se ležernošću pripovedanja i istančanim izrazom svojevrsnim našim vojvođanskim prozaistima. Slavko Lebedinski (1939) uneo je u ovu prozu iskustva ruske pripovetke i romana 20-ih godina ovog veka. "Stvarnosni" model preovlađuje i u prozi 70-ih godina, o čemu svedoče ne samo nova dela već afirmisanih "novostilista" nego i pojava niza novih pisaca, kao što su Ratko Adamović (1942), Radoslav Bratić (1948) i Jovan Radulović (1951). Mnogo šta u ovoj prozi podseća na naš klasični realizam: regionalizam (obuhvaćena je ne samo unutrašnjost Srbije nego i drugi krajevi iz kojih dolaze ovi pisci: Hercegovina, Bosna, Dalmacija, Vojvodina), orijentacija na seoski i malogradski život, dijalektizmi, oživljavanje pripovetke. Gotovo svi "novostilisti" su pripovedači, i njihovi romani neretko nose izrazita novelistička obeležja.

"Stvarnosna proza" jeste glavni ali ne i jedini prozni stil 70-ih i prve polovine 80-ih godina. Uporedo se javljaju i duge orijentacije. Dolazi do obnove istorijskog romana s temom iz nacionalne prošlosti, gde se, uz dela već afirmisanih pisaca (D. Ćosića, B. Petrovića, M. Markova), javljaju i sasvim nova imena; Dobrilo Nenadić (1940), Petar Sarić (1937), Miroslav Savićević (1934). Prozu borhesovskog tipa, s naglaskom na fantastično, groteskno, parodijsko, neguju, između ostalih, Danilo Kiš, u svojim poslednjim knjigama, i Milorad Pavić, koji je njen glavni predstavnik. Proza modernog gradskog senzibiliteta, beogradska ili univerzalna u tematskom smislu, suprotna je "provincijskoj prozi" novostilista. Njeni su predstavnici Momo Kapor (1937) u nizu romana pisanih tehnikom jeans-proze, lakih, čitljivih i veoma popularnih kod mladih čitalaca, Milan Oklopdžić (1948), Svetozar Vlajković (1938) i dr. Programsku alternativu "novostilistima" dao je David Albahari (1948) u knjigama koje su nastajale uporedo s njihovima ali na drukčijim pretpostavkama. Glavne odlike njegova stila jesu: napuštanje konvencija realističkog pripovedanja, pomeranje težišta dela s radnje na čin stvaranja, parodiranje, težnja k sažimanju, fragmentizacija, otvorenost za uticaje svih medija od filma do rok-en-rola. Taj model prihvata najmlađa generacija srpskih prozaista. Oni su se javili svojim prvim knjigama krajem 70-ih i početkom 80-ih godina a imali su i nekoliko zajedničkih predstavljanja: Najnovija beogradska priča, 1981; Nova proza – novosadski krug, "Polja", 278-273/1981; Gospodar priča "Republika", br. za 1984). I ovi najnoviji prozaisti, kako i njihovi neposredni prethodnici, nastavljaju da s velikom pažnjom neguju pripovetku, insistirajući posebno na onim njenim svojstvima kojima se ona najviše razlikuje od romana. "Iskušenje sažetosti", "minimalizam" – to su neke poetičke formule ove naše najmlađe pripovetke lansirane u krugu njenih predstavnika i kritičara.

Oživljavanje pripovetke nije ugrozilo supremaciju romana. On je i u prvoj polovini 80-ih godina, kao i u prethodnim decenijama, u snažnoj ekspanziji. Stvaraju ga pisci svih naraštaja, od najstarijih do najmlađih, i svih književnih opredeljenja. Nekoliko naslova koji su se pojavili u poslednje dve godine (1984. i 1985) pokazuju koliko su veliki rasponi u svim ravnima, tematskoj, žanrovskoj, stilskoj, koji određuju sadašnji trenutak srpskog romana: Milorad Pavić, Hazarski rečnik, spoj fantastike i erudicije, roman u obliku rečnika; Borislav Pekić, 1999, ýantropološka povest", orvelovska antiutopija; Milovan Danojlić, Kao divlja zver, nihilistički roman ironijsko-parodijske stilizacije; Miroslav Popović, Sudbine, hronika jednog grada, s nekoliko isprepletenih individualnih povesti, ostvarena kontemplativnim psihološkim realizmom; Danko Popović, Knjiga o Milutinu, biografija jednog seljaka njim samim ispričana i njegovim jezikom oblikovana; Radoslav Petković, Senke na zidu, delo složene strukture i neobične stilske perfekcije, s elementima pikarske fabule, borhesovske fantastike i tehnike drugih medija. Poslednja tri pisca s ovog spiska do sada nismo spominjali. Miroslav Popović (1926-1985) javljao se pripovetkama u periodici i bio sasvim nezapažen pisac, Sudbine (1984), njegova prva i jedina za života objavljena knjiga, odmah je shvaćena kao izvanredno delo, jedan od najboljih naših posleratnih romana. Danko Popović (1928) objavio je nekoliko knjiga pripovedaka i romana, malo primećenih i kod čitalaca i od kritike. Pažnju javnosti privukla je njegova istorijska drama Karađorđeva smrt, igrana na televiziji 1984, ali je tek s Knjigom o Milutinu (1985) stekao najširu popularnost. To je u ovom trenutku jedna od najčitanijih naših romana. Radoslav Petković (1953) predstavnik je generacije koja dolazi. Senke na vodi (1985), kao i dva prethodna romana ovog pisca, pokazuju, osim njegova neospornog dara, sigurnost vladanja složenim tehnikama savremenog romana i usavršenost književnog zanata. A to nisu samo njegove vrline, to su, umnogome, obeležja sadašnjeg trenutka u razvoju srpskog romana.

Poezija

Poezija u prvim posleratnim godinama izravno se nastavlja na ratnu i predratnu naprednu poeziju. Ona je, budući neposrednije od proze zahvaćena zbivanjima na istorijskoj i političkoj sceni, ostala više pod uticajem trenutnih prilika i raspoloženja. Bila je to poezija borbenog zanosa, poezija "ratnika i prugaša", pragmatična, utilitarna, narodska, sva u težnji da bude na razini zahteva stvarnosti.

Razvoj naše posleratne poezije počinje suprotstavljanjem tom načinu pevanja. Prvi oblik suprotstavljanja bio je tradicionalan: pesnici se okreću ličnim emocijama, ispovedaju se, otkrivaju trenutku svoje intime. Poezija subjektivnog lirizma u početku je negovana gotovo skriveno, polulegalno, a zatim je postepeno preplavila listove i časopise. Nasuprot programiranome kolektivnom optimizmu javila se, često kod istih pesnika, kad pređu s kolektivnog na lično, elegičnost, melanholija, bolna rezignacija, potreba za alkoholičarskim zanosom, boemstvo. U tom rasponu sazrevala je prva generacija posleratnih pesnika, u koju spadaju: Risto Tošović (1923-1986), pesnik borac, u početku jedan od ideologa mladih, kasnije dao poeziju intimnih ispovesti, ustreptalu pred prirodom, melanholičnu i romantičnu; Slavko Vukosavljević (1927), autor jedne od najpoznatijih naših revolucionarnih poema, Kadinjača (1950), Mira Alečković (1924), pesnik omladinskog zanosa, popularna naročito u dečjoj poeziji; Svetislav Mandić (1921), prisutan početkom 50-ih godina lirikom mekih i blagih raspoloženja, sanjalačkom i elegičnom; Branko V. Radičević (1926), plodan podjednako u poeziji i prozi; Dragoslav Grbić (1926-1983) koji je, uz liriku intimnog, pretežno kamernog karaktera, pisao i pripovetke, romane, drame; zatim nešto mlađi, Laza Lazić (1929), pesnik Intima (1956); Florika Stefan (1930), dvojezički, srpski i rumunski, pesnik velike plodnosti, uronjen u zavičajni, ravničarski ambijent; Miroslav Antić (1932-1986), boemski raspevan, sa širokim rasponom, od prisnog lirizma do estradne poezije, izvanredan u dečjoj lirici. Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, "tužni pesnik malih stvari ... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki". Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.

Njegov vršnjak Stevan Raičković (1928) glavni je predstavnik poezije subjektivnog lirizma u našoj posleratnoj poeziji. On se uklapa u onu liniju srpskog pesništva koju čine naši najizrazitiji lirici: Branko, Dis, Crnjanski, Desanka, Dedinac, ali ne toliko po uticajima koje je pretrpeo koliko po osnovnim težnjama što su ga pokretale u stvaranju. Slično njima, i on je sav okrenut svetu prirode, lišću i travama, plavom nebu, reci. U svojim pesničkim zbirkama, naročito onima iz ranog i srednjeg razdoblja u svom stvaranju (Detinjstva, 1950), Pesma tišine, 1952; Balada o predvečerju, 1955; Kasno leto, 1958; Tisa, 1961), on je izrazio osećanje spokojstva u nedrima prirode, jedinstvo s biljem, radost u povratku reci detinjstva. Grad je u njima prisutan isključivo po svojim negativnim određenjima, kao mesto otuđenosti, usamljenosti i izgubljenosti čovekove. Okretanje prirodi oblik je bega iz grada, iz civilizacije, način da se uspostavi narušeno jedinstvo pesnika i sveta. U kasnijim knjigama Raičkovićev "misaoni lirizam" prožima se tragičnim doživljajem prolaznosti i smrti (Kamena uspavanka, 1963; Prolazi rekom lađa, 1967), Zapisi o crnom Vladimiru, 1971, i dr.). U pesničkoj tehnici i izrazu on je privrženik tradicionalnih oblika i vezanog sloga, a svoj najveći domet dao je u strogoj formi soneta.

Već godinama naša književnost živi u znaku uporne mistifikacije sa pojmom osećajnosti. Pod dirljivim geslom: od srca k srcu... nudi jedan standardizovani (u međunarodnim razmerama) malograđanski sentimentalizam", napisao je Zoran Mišić u članku Pevanje i mišljenje, objašnjenom u knjizi Reč i vreme 1953, iste godine kada se pojavila i jedna od najznačajnijih posleratnih naših pesničkih knjiga, Kora Vaska Pope, a godinu dana posle pojave 87 pesama Miodraga Pavlovića. Te tri knjige, prva u kritičko-teorijskoj a druge dve u stvaralačkoj ravni, odlučno raskidaju s poezijom "mekog i nežnog štimunga" i obeležavaju početak novog pravca koji će dati pečat pesničkom stvaranju 50-ih i 60-ih godina.
Pesnici izrazito antiromantičarske orijentacije Vasko Popa i Miodrag Pavlović različne su pesničke individualnosti, s različitim odnosom prema tradicionalnom i modernom. Vasko Popa (1922) dužnik je predratnih nadrealista ali i njihovog antipoda Momčila Nastasijevića. Nadrealistima je blizak alogičnošću svojih slika i sintagmatskih spojeva, naročito u prvim knjigama, dok ga s Nastasijevićem vezuje težnja k stegnutom izrazu, zatim traženje pesničkih izvora na domaćem tlu, u narodnoj poeziji, folklornim predstavama i srednjovekovnoj književnosti. Popina poezija ne može se ipak svesti ni na jedan od tih uzora. Za razliku od nadrealista, Popa ne prihvata iracionalno kao ishodište poezije. Pesma se ne gradi po diktatu podsvesti, ona je plod racionalnog cilja, izraz klasicističke svesti o formi. Iako mu je s Nastasijevićem, uz ostalo, zajedničko i to graditeljsko svojstvo, on se od njega odvaja time što iz svoje poezije sasvim isključuje religioznu i folklornu mistiku. Premda svoje slike ispreda od mitske građe, njegova bitna odlika nije uranjanje u mitsko, nestajanje u arhaičnom, nego, naprotiv, savladanost mitskog i arhaičnog i okrenutost modernome. Kao ni kod Nastasijevića, ni kod Pope pesma se ne javlja sama za se, već se uklapa u veće celine, krugove, knjige, opus, pa tek u tom sklopu ona dobija pun smisao. U osam njegovih do sada objavljenih knjiga može se pratiti postepeno izgrađivanje jednoga pesničkog kosmosa. Prve dve, Kora (1953) i Nepočin-polje (1956), u simboličkim antropomorfnim slikama predela, predmeta i radnji, dočaravaju predstavu sveta kao večnog sukobišta, nepočin-polja, na kojem se čovek rve s neprijateljskim silama, oličenim u mitskim čudovištima. Od te slike pesnik se okreće srpskoj paganskoj mitologiji, iz čije građe stvara moderni kosmogonijski mit (Sporedno nebo, 1968), ispreda priču o mitskim precima srpskog naroda (Vučja so, 1976), ili u spoju mitskog i istorijskog otkriva dublje slojeve smisla ličnosti, događaja i građevina iz srpske prošlosti (Uspravna zemlja, 1972) ili iz savremenosti i bliže prošlosti naše zemlje i sveta (Kuća nasred druma, 1976). Posle istorijskih i mitoloških traganja pesnik se vraća svakodnevnom životu, oblikujući niz sasvim običnih situacija, sličica iz svakodnevne stvarnosti, s nečim idiličnim u sebi, u kojima se i sam često javlja kao junak (Živo meso, 1976; Rez, 1981). Posmatrano u celini, Popino pesničko delo nastalo je u spoju sakralnog i profanog, mitskog i istorijskog, arhaičnog i modernog, tragike i humora.

Sličnu pokretljivost, istraživački nemir i dinamizam u razvoju pokazuje Miodrag Pavlović (1928). U njegovoj poeziji spaja se poetika modernog s klasičnim estetskim idealima, nespokojstvo savremenog sveta s dalekim istorijskim sećanjima. U prvim knjigama (87 pesama, 1952; Stub sećanja, 1953) on je odlučan pobornik modernog, izazovan u odnosu na vladajući ukus i stil. U iskidanim rečenicama izrazio je užas pred razaranjem sveta, dao slike masovnih klanja, razorenih gradova, leševa na ulicama, apokaliptične vizije atomskog uništenja sveta. Iz te more pesnik traži mogućnosti izlaza: on se okreće prirodi kao mogućem utočištu (Oktave, 1957), a zatim uranja u prošlost naše civilizacije. U pet međusobno povezanih knjiga (Mleko iskoni, 1963; Velika Skitija, 1968; Nova Skitija, 1970; Hododarje, 1971; Svetli i tamni praznici, 1971) Pavlović je pesnik istorije i kulture, koji u minulom traži korene savremenosti. Pesničkim govorom, u kojem se prepliću različni elementi, klasični i srednjovekovni, folklorni i moderni, opevao je propast antičkog sveta, pojavu Slovena, uspon Srba, opisao značajna mesta i predele, tragao za ključnim simbolima savremene civilizacije. U kasnijim knjigama (Zavetine, 1976; Karike, 1977; Pevanje na viru, 1977; Bekstvo po Srbiji, 1979; Vidovnica, 1979; Divno čudo, 1982) njegovo duhovno obzorje još se više širi, rasponi povećavaju, muzi istorije stiže u pomoć muza arheologije. Istovremeno u njegove pesme prodiru predmeti i ustanove savremene potrošačke civilizacije. Sudbina ljudskog društva data je u napetosti između dva suprotna pola, neolita i modernog velegrada, od kojih je prvi simbol izgubljene vedrine i spokojstva, a drugi – rastrojstva i dehumanizacije savremenog sveta. U pesničkom pristupu pojavljuju se elementi humora, satire i parodije, izraz se zgušnjava a u pojedinim pesmama on teži sažetosti poslovičkog kazivanja.

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i određene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Neosimbolisti su, pored ostalih, Borislav Radović (1935) i Velimir Lukić (1935). Slično Miljkoviću, Radović je zaokupljen idejom o čistoj, "savršenoj" poeziji. Njegove su pesme do srži ispunjene svešću o sebi, one su kao što je primećeno, poetocentrične i pesmocentrične. U njima nalazimo barokno obilje slika, sklonost k neuobičajenom, izuzetnom, negovanost izraza i oblika, inovacije u leksici i sintaksi, umetnost reči što podseća na veštinu rezbara. Slične sklonosti ispoljio je V. Lukić u pesmama skladno građenim, očišćenim od svakodnevnog i običnog, satkanim "od krhkog tkiva vizija i sanjarija". Iskazao se potpunije u drami. Neosimbolistima su bliski neoklasicisti. I jedni i drugi su s naglašenim esejističkim i intelektualnim sklonostima. Ali za razliku od neosimbolista, neoklasicisti nisu okrenuti prirodi nego istoriji, koja je za njih vrhovna učiteljica života, skrovište iskustva i mudrosti. Ta orijentacija primetna je kod M. Pavlovića, posle treće njegove knjige, Oktave. Među ostalim sledbenicima te orijentacije izdvaja se Ivan V. Lalić (1931), pesnik a artističkim sklonostima i klasičnim estetskim idealima. Objavio je više od deset knjiga pesama, među kojima se izdvajaju: Melisa, (1959), Argonauti i druge pesme (1961), Smetnje na vezama (1975) i dr. Lalić se bavi i kritikom, dramom i prevođenjem. Iako kontinentalac, Beograđanin, on je, slično Dučiću, po duhu Mediteranac. Njegovi su stihovi ispunjeni vedrinom primorskih pejzaža, dahom leta i trepetom mora. Ali njegov Mediteran nije, kao Dučićev, renesansni i romanski, nego helenski i vizantijski. Vizantija privlači Lalića, kao i mnoge druge savremen srpske pesnike i istraživače, neodoljivom snagom. Njoj se prilazi s osećanjem srodnosti, s težnjom za otkrivanjem vlastitih duhovnih kontinuiteta, svog mesta u opštoj kulturi. Laliću je blizak Jovan Hristić (1933), pesnik, dramski pisac i esejista, u poeziji kontemplativan, diskursivan, retoričan, s prizvukom blage nostalgije. I njega privlači helenski svet, ali ne Vizantija nego Aleksandrija.

Posebnu skupinu, suprotnu i neosimbolistima i neoklasicistima, čine pesnici neoromantičarske orijentacije. Oni su nastavljači poezije subjektivnog lirizma čiji je glavni predstavnik u prethodnom naraštaju Raičković. Najistrajniji je u tom opredeljenju Božidar Timotijević (1932), izrazit lirik, neposredan, izvoran, gipka, melodična stiha, kojim je izrazio osećanje blagosti, vedrine, stišane melanholije. Folklornu svežinu i čistotu osećanja uneo je u svoju poeziju Dragan Kolundžija (1938), rustikalan, idiličan slikar zavičajnih predela. Vezanost za rodno tlo i smisao za pejzaže, ali mnogo temperamentnije, emocionalno razuzdanije, ispoljio je Milovan Danojlić (1937), naročito u svojoj prvoj knjizi pesama Urođenički psalmi (1957). Razvio se višestrano, u poeziji, dečjoj poeziji, esejistici, a u poslednje vreme, naročito, u prozi. Tradicionalno polazište ove poezije postepeno se menja pod uplivom vladajuće modernističke struje ali i u individualnim istraživanjima, u nastojanju svakog pesnika da otkrije neko svoje privilegovano područje, gde će najviše biti kod svoje kuće. Vuk Krnjević (1935) posegnuo je za melodijom i stilskim formulama starinske pesme, posebno bugarštice, i za znakovima i simbolima na stećcima i u drvenim legendama i predanjima. Ljubomir Simović (1935), posle nekoliko knjiga vedre mladalačke lirike, romantično intonirane, dao je u tzv. vojničkim pesmama nadahnutu poeziju rodnog tla, u kojoj je progovorila Srbija ratnika i seljaka (Šlemovi, 1967; Vidik na dve vode, 1980; Istočnice, 1984; Hleb i so, 1985. i dr.). U njoj se istorijsko iskustvo naroda iskazuje govornim jezikom, patetika istorije razbija se ironijom, humorom i parodijom, strahote iz prošlosti pojačavaju se apokaliptičkom vizijom budućnosti. Simović takođe piše drame i eseje o starim i novim srpskim pesnicima. U preorijentaciji srpske poezije prema selu i narodu, koja je došla posle zamora od apstraktnosti i univerzalizma modernista, značajno mesto ima poezija sela. "Seljaci-pesnici" javili su se širom Srbije a najviše po gružanskim selima, kolektivno su nastupili u antologijama Orfej među šljivama (1963) i Cvetnik (1967), a zatim su se okupili oko časopisa za književnost i kulturu sela "Raskovnik" (pokrenut 1968). Iz mnoštva imena, pripadnika raznih generacija, možemo izdvojiti samo nekoliko: Momčila Tešića (1911), od starijih, a od mlađih Srboljuba Mitića (1932), Dobricu Erića (1936) i Milenu Jovović (1931). Toj rustikalnoj struji suprotna je moderna urbana poezija. Pripadnik sarajevskog kruga Duško Trifunović (1933) otkriva različite vidove savremenog života jezikom estradnim, ironičnim, u koji prodire govor ulice, a Dara Sekulić (1931) reske evokacije poratnog detinjstva, s elementima folklornog i mitskog. Sličan pokušaj čini Mirjana Stefanović (1939) u pesmama pisanim žargonom beogradske omladine.

Početkom 60-ih godina javlja se reakcija na neoklasicističku orijentaciju prethodnog naraštaja. Ta reakcija je u osnovi neoromantičarska, samo što njoj nije u osnovi bio tradicionalni subjektivni lirizam, kao kod pesnika 50-ih godina nego senzualno-humorna poezija međuratnih pesnika, Rastka Petrovića, Rade Drainca i ranog Daviča. Najodlučniji u poricanju teškog, hermetičnog intelektualizovanog pesništva Branislav Petrović (1937) dao je estradnu, čulnu poeziju stvarnosti, prožetu rablezijanskim smehom kao izrazom radosnog otkrivanja sveta. U njegovom pesničkom govoru prepliću se neobične slike i metafore s prozaizmima, konverzacijskim jezikom i raznim vrstama žargona. Drugi vid približavanja poezije životu ostvario je Matija Bećković (1939). Njegov je dar lirski i satirični, a njegov razvoj ide od vedre ljubavne lirike preko estradne poezije, izazivačke, narcisoidne, podrugljive do angažovane satirične poezije u poemama Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka manitoga (1976) i Lele i kuku (1978), ostvarenim u dosad neslućenom jezičkom bogatstvu jednoga gotovo izumrlog govora iz crnogorskih brda. Nove vidove pesničkog aktivizma i angažovanosti ostvarili su Božidar Šujica (1936) i Vito Marković (1935), prvi emotivan, često patetičan, sledbenik nadrealista i futurista, drugi misaon i humoran, okrenut folklornim izvorima.

Potkraj 60-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika koji donosi poeziju analognu stvarnosnoj prozi. Taj pravac nastavlja se i u narednoj deceniji, kada dobija svoju konačnu fizionomiju, a traje sve do danas. Uporedo s tim osnovnim, matičnim tokom savremenog pesništva, javlja se i velik broj drugih, naporednih ili sporednih. Svi se oni međusobno dopunjuju i prepliću tako da je panorama savremene poezije puna unutarnje napetosti i dinamizma. Tradiciju subjektivnog lirizma, veoma plodnu u srpskoj poeziji, nastavljaju: Slobodan Rakitić (1940), blizak Raičkoviću, s osećanjem za istorijsku perspektivu pesničkog razvoja, Dragan Dragojlović (1941), zatim Dragomir Brajković (1947), Darinka Jevrić (1947), Radomir Andrić (1944). Osećanje za tradiciju ali drukčijeg smera ispoljio je i Alek Vukadinović (1938), sledbenik Nastasijevića, Vinavera, Kodera, Vukadinovićeve pesme, tradicionalnog stiha (osmerac, deseterac i dr.) i strofe (kvarta, sekstina itd.), s obaveznim rimama, ostvarene su gustom, tamnom i ponešto apstraktnom simbolikom. Neosimbolističke težnje karakteristične su i za Božidara Milidragovića (1939), koji, uz pesme, piše i pripovetke i romane, a donekle i za Milana Milišića ((1941), Dubrovčanina koji se afirmisao u beogradskom pesničkom krugu. Neki pesnici na skrupulozan način odnose se prema formi i stihu. Rajko Petrov Nogo (1945) povezuje doživljaje svakodnevnog i banalnog sa strogošću forme, buntovnost gorštaka s izvornim osećanjem jezika. Ijekavac po zavičaju i obrazovanju, Nogo spada u one srpske pesnike koji svoje stihove pišu s oba srpska književna izgovora, ijekavštinom i ekavštinom. Istorijska tradicija, folklor, nacionalni i opšti mitovi – to su stara pesnička vrela što nisu presušila. U savremenoj poeziji preovlađuje ironično-parodijska interpretacija mitskog i folklornog, kojom se mit razara, desakralizuje. Uz M. Bećkovića, koji je započeo ovu liniju, tu spadaju: Boško Bogetić (1940), pesnik istorijskog, oslonjen na Njegoša; Gojko Đogo (1940), folklorno izvoran, parodičan i polemičan; Milorad Pavić, predstavnik eruditne poezije, Zvonimir Kostić (1950). Poezija "novog stila" pak sva je okrenuta stvarnosti, uvek spremna da iziđe u susret zahtevima i očekivanjima čitalaca. Zato napušta visoko kultivisani stil i progovara neizbrušenim oporim jezikom, aritmičkim stihom i izrazom u kojem su sve naglašeniji racionalni elementi, prozaizmi i narativni postupci. U nju prodiru i niski, prizemni, banalni vidovi života. Istovremeno, ta poezija je otvorena i prema tzv. višim ili specijalnim sferama, od mita i istorije do politike i savremenih mas-medija. Jedan od glavnih predstavnika te orijentacije Raša Livada (1948) povezuje "svakodnevno pozorište" života s mitskom slikom sveta. Njegova poezija je ironična, buntovna, protestna, prožeta gorkim saznanjima o sadašnjosti i prošlosti. U znaku tog novog verizma stvara čitav niz pesnika. Milan Komnenić (1940), značajan i kao esejista i kritičar, Stevan Tontić (1948), Simon Simonović (1946), Vujica Rešin Tucić (1941), Mirko Magarašević (1946), Ivan Gađanski (1937), Miroslav Maksimović (1946), Milan Nenadić (1947) i dr. Slika sveta koju oni grade nije ni neutralna ni objektivna, a najmanje je afirmativna, ona je negativna, kritička, data s ironičnom distancom, lišena svake patetike i sentimentalnosti. Ponekad je ta slika data iz humornog rakursa. Da je humor, koji je nekada bio povlašćeno područje proze, preselio u poeziju pokazuje više savremenih pesnika: Aleksandar Sekulić (1937), Ibrahim Hadžić (1944), Ivan Rastegorac (1940), Jovan Zivlak (1947), Duško Novaković (1949), Radmila Lazić (1949), i dr. Njihov je humor bez blagosti i vedrine, crno je obojen, razoran, sav u znaku razobličavanja i demaskiranja. Pa ipak on ne ide nikad do kraja u negaciji a u izvesnim slučajevima postaje afirmativan, oslobađajući. Takav humor, karakterističan naročito za nešto starijeg B. Petrovića, nalazimo i kod Adama Puslojića (1943), pesnika velike verbalne energije i plodnosti. U njegovoj poeziji spaja se humorni avangardizam i antipoetizam s apsolutizacijom aktivizma shvaćenog u egzistencijalnom smislu. Puslojić je s grupom istomišljenika proklamovao nov pesnički pokret, klokotrizam, koji svojim antitradicionalizmom i antinstitucionalizmom, zatim svojom težnjom za oslobođenjem poezije od svih stega, predstavlja novu varijantu nadrealizma. Na nadrealistička iskustva naslanja se i druga jedna struja, suprotna humornoj poeziji, koju čini poezija surovosti. Iako polazi od u zbilji prepoznatljivog sveta, ona nosi obeležja demonskog, dijaboličnog, egzorcističkog, što pokazuju, naročito, Milutin Petrović (1941), pesnik eliptičan, iskidane sintakse, "koja pulsira kao pod dejstvom električnih šokova", i birane ali stilistički funkcionalizovane interpunkcije, te Novica Tadić (1949), hermetičan, oskudan u izrazu, ali žestoke imaginativne snage, čiji je svet pun bezobličnih i bezličnih čudovišta što nasrću odasvud. Na drugom kraju ove široke lepeze, tačno nasuprot tradicionalnom subjektivnom lirizmu, nalazi se eksperimentalna signalistička poezija čiji stvaraoci – najznačajniji među njima su Vladan Radovanović (1932) i Miroljub Todorović (1940) – kombinuju verbalne s vizuelnim, zvučnim i gestualnim elementima. Todorović je svoj koncept poezije proglasio za nov pesnički pravac, signalizam.

Krajem 70-ih i početkom 80-ih godina pojavljuje se nov pesnički naraštaj. On još nije izgradio svoju fizionomiju niti su njegovi predstavnici kritički vrednovani (za razliku od najmlađe proze, koja je pobudila živo zanimanje kritike). Očigledno je njihov dug prethodnoj generaciji, naročito onim njenim predstavnicima koji su se najviše udaljili od ranijeg načina pevanja. Svoje prve knjige, kao i najmlađi prozaisti, objavili su u dvema omladinskim bibliotekama, "Pegaz" (Beograd) i "Prva knjiga" (Novi Sad), a u dva maha zajednički, panoramski predstavljeni (u časopisu "Književnost", br. 7-8, za 1985. i u listu "Zora", u Svilajncu, br. 11, mart 1984).

Drama i satira

Posleratna srpska drama pokazala je najsporiji napredak. Opšti pravac njenog razvitka, istovetan kao i u poeziji i prozi, ide od propagandnih tekstova do modernih umetničkih formi. Za vreme rata i neposredno posle oslobođenja nastalo je mnoštvo skečeva s temama iz borbe i obnove, koji su bili "namenjeni ostvarivanju dnevnih propagandnih zadataka". S obnovom pozorišta, obnavlja se i rad na drami. Na scenama se izvode pretežno prevedena i domaća klasična dela, ali ima i po koji nov dramski komad. Broj tih komada u prvih deset godina nakon završetka rata nije velik: desetak jednočinki i otprilike isti broj komedija i drama. Njih pišu poznati psici, predstavnici socijalne i ratne literature (S. Kulenović, Č. Minderović, B. Ćopić, O. Bihalji-Merin i dr.), ili pojedini glumci (npr. Jovan Gec i Dragutin Dobričanin, čija je komedija Zajednički stan doživela velik uspeh na sceni). Javlja se i nekoliko pisaca za koje drama predstavlja glavno područje književnog stvaranja. Milan Đoković (1908), poznat još od pre rata kao dramski pisac, vraća se ponovo drami. Njegov dramaturški postupak je tradicionalan, konflikti se u njegovim dramama zasnivaju na starovremenski shvaćenom moralu, pa opet one su izazvale dopadanje kod gledalaca. Na komediji je radio Žak Konfino (1892-1975). Moderniji vid drame negovao je Josip Kulundžić (1899-1970), poznati režiser i profesor Pozorišne akademije. Za njegove drame rečeno je da su "pirandelovske s antipirandelovskim zaključcima". One su veoma scenične, sigurne u korišćenju elemenata pozorišnog jezika, ali nedovoljno motivisane, iskonstruisane, proizvoljne u postavci radnje i karaktera. Realističku psihološku dramu neguje Miodrag Đurđević (1920), poznat i kao pripovedač i romanopisac. Napisao je tridesetak radijskih i televizijskih drama i nekoliko pozorišnih komada.

Najvažniji događaj u razvoju posleratne drame bila je pojava komada Nebeski odred (1956), čiji su autori Đorđe Lebović (1928) i Aleksandar Obrenović (1928). Iako je tema ratna, delo nema ničeg zajedničkog s dotadašnjim dramama o ratu. Ono spada u drame "filosofskog senzibiliteta": ličnosti su dovedene u graničnu situaciju, pred lice smrti, u njihovim rečima postavljaju se osnovna pitanja egzistencije. Oba pisca nastavila su da pišu drame, bilo zajedno bilo svaki za sebe. Od njihovih kasnijih komada izdvajaju se: Haleluja (1964) Đ. Lebovića, gde su, kao i u Nebeskom odredu, tema koncentracioni logori i gasne komore, i Varijacije (1958) A. Obrenovića, četiri lirski intonirane jednočinke o sudbini malih ljudi. Njihove drame kreću se između realizma i simbolizma. Istom tipu gravitiraju i drugi pisci: Ivan Studen (1929), poznat naročito po drami Vožd (1968), o sukobu Karađorđa i kneza Miloša, Vuk Vučo (1937), koji, uz drame, piše i romane.

Drugi vid drame predstavlja mitsko-poetska drama. Njen nagoveštaj nalazimo u drami O. Bihalji-Merina Nevidljiva kapija (1956), koja sadrži priču o Antigoni prenesenu u okolnosti pokreta otpora. Glavni predstavnici ove drame jesu pesnici Miodrag Pavlović, Jovan Hristić i Velimir Lukić te kritičar Borislav Mihajlović-Mihiz. Pavlović neguje intelektualnu i filosofsku dramu blisku pozorištu apsurda. Hristić prihvata mitske i sakralne teme, pretežno iz grčke mitologije, ali im prilazi s druge strane, na apokrifan način (Četiri apokrifa, 1970). Najplodniji u dramskom stvaranju jeste V. Lukić. On piše političke tragikomične farse, u kojima je tema totalitarna vlast. Među njima je najpoznatija farsa Dugi život kralja Osvalda (1963). Odlike njegovog stila jesu: groteskna alegoričnost, fantastika, komika apsurda. B. Mihajlović-Mihiz ima druga polazišta: motive iz naše narodne poezije istorije. Njegove drame odlikuju se živošću radnje, duhovitim dijalozima, sklonošću paradoksima i intelektualnim raspravama. Najbolja mu je drama Banović Strahinja (1963).

U drugoj polovini 60-ih godina u drami se događa nešto slično što i u poeziji i prozi: zaokret od apstraktnog univerzalizma k materijalnoj konkretnosti, od mita ka životu, od prošlosti ili savremenosti k sadašnjosti. Među dramskim vrstama izbija u prvi plan ona kojoj srpska drama duguje svoje najznačajnije rezultate, komedija. Njen obnovitelj jeste Aleksandar Popović (1929), koji je jedno vreme skoro neograničeno vladao na našoj sceni. U njegovim dramama nema fabule, nema čvrsto ocrtanih karaktera; glavni konstituent dramske radnje jeste jezik, u kojem se projektuju odlomci ljudskih odnosa, izranjaju likovi i situacije. Postupci kojima Popović gradi svoje igre izrazito su moderni, bliski savremenom teatru apsurda, ali je svet što se u njima otkriva domaći, proizvod naše tradicije i naših mentaliteta. Od četrdesetak pozorišnih komada, te većeg broja radijskih i televizijskih drama i drama za decu, izdvajaju se: Čarapa od sto petlji (1965), Sablja dimiskija (1965), Krmeći kas (1966), Razvojni put Bore Šnajdera (1967), Kape dole (1968), Druga vrata levo (1969) i dr. I romansijer Borislav Pekić razvio se i kao dramski pisac, napisavši velik broj dramskih groteski i sotija, među kojima se izdvaja dramolet Generalni ili srodstvo po oružju (1970), duhovita persiflaža rata i militarizma. Pesnik Ljubomir Simović dao je modernu, ironičnu interpretaciju tradicije i istorije. Njegova poetska drama Hasanaginica (1974), na temu poznate narodne balade, u belom stihu, i komedija Čudo u Šarganu (1975), bliska po duhu njegovim vojničkim pesmama, spadaju u najviše izvođena savremena dramska dela na jugoslovenskim scenama. Suprotan odnos prema tradiciji ima Žarko Komanin (1934), patetičan, s naglaskom na sudbinsko i tragično, u dramskoj trilogiji (Prorok, 1970); Pelinovo, 1972; Ognjište, 1973), tematski vezanoj za zavičajni, crnogorski prostor. U istim okvirima i na istim pretpostavkama nastali su i njegovi romani. Komedija ima i dalje vodeće mesto. Sedamdesetih godina u toj vrsti javlja se novo ime, Dušan Kovačević (1948), kojeg su gledaoci i kritika pozdravili kao dostojna nastavljača srpske komediografske tradicije. U svojim komedijama dao je izokrenutu, grotesknu sliku palanačkog, balkanskog mentaliteta i naših naravi (Maratonci trče počasni krug, 1973; Balkanski špijun, 1983, i dr.). Smisao za komično i satirično, savremenost tematike, kritičnost, zaokupljenost raznim vidovima naših mentaliteta karakterišu i dramsko stvaranje najmlađih pisaca, koje je u kvantitativno i kvalitativno u stalnom usponu i stalno praćeno i podsticano radoznalošću i nepodeljenim simpatijama zahvalnih gledalaca.

Satirično se javlja ne samo u drami nego i u svim drugim vrstama. U ovom trenutku ono je jedna od glavnih komponenti čitave književnosti. Iako nije bila tako izražena kao danas, satira je živela i u prethodnim fazama posleratne literature. Njen je obnovitelj B. Ćopić, s čuvenom svojom Jeretičkom pričom iz 1950. S tom i s nekoliko dugih satiričnih pripovedaka on je postao jedan od vodećih pisaca posleratne srpske satire. Koš je satiru uneo u roman, A. Popović u komediju, Bećković u poeziju... Ali satira nije samo gost u tim vodećim vrstama, uljez koji u početku zauzima sasvim skromno mesto a zatim se sve više i više širi. Postoje i naročite vrste koje su specifične za humor i satiru. To su, po pravilu, sitne i najsitnije forme koje nastaju i žive u međuprostoru književnosti i publicistike: zapis, feljton, crtica, satirična pesma, basna, aforizam. U početku one se neguju gotovo isključivo u humorističkom listu "Jež", a zatim postepeno prodiru i u ozbiljnu štampu, u književne i neknjiževne listove, u dnevnu štampu, na radio i televiziju, čak i u glasilo SKJ "Komunist". Ima više pisaca koji su se specijalizovali za novinsku satiru. U satiričnom feljtonu, izvesno vreme središnjoj satiričnoj vrsti, istakli su se Ljubiša Manojlović (1913), Vasa Popović (1923), pesnik Matija Bećković i, naročito, Vladimir Bulatović Vib (1931), novinar "Politike", 60-ih godina vodeće pero naše satire. Satirične pesme pišu mnogi, od Mileta Stankovića (1911), kao najstarijeg, do mlađih i najmlađih, među kojima se izdvaja Milovan Vitezović (1944). U satiričnoj basni ostali su usamljeni pokušaji rano umrlog Živka Stojšića (1941-1977). Najburniji razvoj doživljava satirični aforizam. On se javlja u drugoj polovini 60-ih godina pod uticajem poljskog satiričara Stanislava Jiržija Leca ali se oslanja i na bogatu usmenu tradiciju političkog vica i anegdote. Prve impulse dali su mu Branislav Crnčević (1933) svojom zbirkom aforizama Govori kao što ćutiš (1966) i Pavle Kovačević (1940) zbirkom Do sarkazma i natrag (1967). Kasnije se aforizma prihvataju i mnogi drugi pisci, kako oni koji su stekli ime u drugim satiričnim vrstama tako i sasvim novi pisci. Kao satiričar stekao je veliku popularnost Dušan Radović (1922-1984). Njegovi aforizmi, koje je pod naslovom Beograde, dobro jutro čitao na radiju, godinama su budili Beograđane. Nov polet aforizmu donosi najmlađa generacija satiričara, koji počinju objavljivati svoje priloge u listu "Student" 1979. a zatim i drugde. Kolektivno su predstavljeni u omladinskom literarnom glasilu "Književna reč" (u više brojeva 1984. i 1985). "Sve njih", kao što je primećeno, "pored zavidnog talenta, krasi vanredna upornost u otkrivanju značenjskog potencijala rabljenih sintaksičkih obrazaca, precizna jezička kombinatorika i smelost angažmana u aktuelnim prividno dnevnim, političkim temama."

Neki od spomenutih satiričara stvaraju u još jednoj oblasti, u književnosti za decu: Branko Ćopić, Dušan Radović, Aleksandar Popović, Branislav Crnčević, Milovan Vitezović. Ta simbioza satiričnog i dečjeg, na prvi pogled neočekivana, nije nimalo neobična. Otkrivamo je i u drugim epohama. Zmaj je bio i satirični i dečji pesnik. Jedna od najboljih satira u svetskoj književnosti, Sviftova Guliverova putovanja, danas se čita kao roman za decu i omladinu. Ovo je prilika da se spomenu još neki važniji naši pisci za decu, kao što su: pesnici Dragan Lukić (1929) i Ljubivoje Ršumović (1939), – poslednji piše i drame za decu – te prozaisti Arsen Diklić (1923), Voja Carić (1922) i Borislav Kosijer (1930). Poeziju za decu stvaraju i mnogi drugi pesnici. Uz starije, Desanku Maksimović, Gvidu Tartalju i Aleksandra Vuča, takvi su Mira Alečković, Miroslav Antić, Milovan Danojlić i drugi.

Književna kritika i istorija književnosti

Književna kritika u svom posleratnom razvoju prošla je kroz dve glavne etape; u prvoj, zaokupljena pre svega stvaralačkim problemima, angažovana u književnim borbama, bila je veoma važan činilac u procesima transformacije literature, a u drugoj se okrenula sama sebi, u težnji da se i sama metodološki i teorijski modernizuje.

U književnim borbama s početka 50-ih godina došlo je do polarizacije i u književnoj kritici oko shvatanja književnosti: na jednoj strani bili su pobornici modernog a na drugoj pristalice tradicionalnog, realističkog. Kasnije se ova polarizacija počela postepeno ublažavati ili je bivala zamenjena drugim i drukčijim.

Glavni pobornik nove poezije među mlađim kritičarima jeste Zoran Mišić (1921-1976). Bio je protivnik tradicionalnog lirizma, pseudoromantičarske osećajnosti, lirike "meka i blaga štimunga", ali je isto tako odbacivao i površinsku modernost. Moderna poezija nije plod veštine i znanja, prihvatanja gotovog, već je plod istraživanja, težnje da se izrazi moderni senzibilitet, pa treba da bude sinteza misli i emocije, racionalnog i iracionalnog, tradicije i inovacije. Mišićeva kritika je kritika opštih načela, kritika pevanja i mišljenja, dok su mu pojedinačna dela bila pre svega povod za ta opšta razmatranja. Njemu je suprotan Borislav Mihajlović-Mihiz (1922), izrazit primer dnevnog kritičara. Njegovi kritički prikazi, duhovito pisani, pronicljivi, ali bez sistematske analize, delovali su izvanredno u vremenu kad su se pojavili. To je poletna kritično-žurnalistička reč nadahnuta trenutkom i ograničena njime. U kritičkom vrednovanju odbacivao je iz vanknjiževna, pragmatična merila i oslanjao se na vlastito estetsko osećanje. Pobornik novog i modernog, on je pokazivao osećanje za vrednosti književne tradicije. Njegova kritička reč vladala je u prvoj polovini 50-tih godina. Zatim je Mihajlović uglavnom prestao pisati kritiku i jedno se vreme posvetio drami. na istoj liniji kritičkog angažovanja u borbi za moderno u književnosti razvili su se i mnogi dugi kritičari: Petar Džadžić (1929), Milosav Mirković (1932), Muharem Pervić (1934), Draško Ređep (1935), Miroslav Egerić (1933) i dr. Neki od njih su uspešno prevladali ograničenja tekuće kritike i pisali šire, studioznije, o raznim književnim temama: Džadžić je autor knjiga o Andriću, Crnjanskom i Miljkoviću, Pervić je s najviše pažnje proučavao pripovedačku umetnost naših savremenih prozaista a bavio se jedno vreme i pozorišnom kritikom, Egerić je pisao oglede i studije o najvažnijim srpskim književnim kritičarima.

Sličan raspon između dnevne kritike i kritičkog ogleda ili naučne studije pokazuju i kritičari koji su u početku bili pobornici tradicionalnog u literaturi: Dragan Jeremić (1929), Zoran Gavrilović (1926), Predrag Palavestra (1930), Miloš Bandić (1930), Pavle Zorić (1934), Bogdan A. Popović (1936) i dr. Svi su se oni s većom ili manjom istrajnošću bavili novinskom i časopisnom kritikom, prateći tekuću književnu produkciju, ali istovremeno većina od njih težila je da svoj rad upotpuni sistematskim proučavanjem književnosti. Palavestra i Bandić gravitiraju prema istoriji književnosti. Od njih imamo više monografija, tematskih knjiga ogleda i studija, književno-istorijskih pregleda. U svom radu nastoje da povežu impresionistički pristup delu s pozitivističkim metodom. Njima su slični sarajevski kritičari i književni istoričari Radovan Vučković (1935) i Branko Milanović (1930), prvi svestrani proučavalac srpske i hrvatske književnosti 20. stoleća, a drugi okrenut pretežno književnom nasleđu prošloga veka. Jeremić i Gavrilović, filosofi po struci, naginju analitičkoj kritici. Uz kritičke prikaze, s uspehom neguju onu vrstu ogleda čiji je predmet čitavi književni opus jednog pisca, a ogledali su se i u radovima teorijskog karaktera. Njima je blizak sarajevski kritičar Slavko Leovac (1929), vrstan interpretator, autor velikog broja ogleda-portreta i kritičkih monografija iz naše književnosti 19. i 20. stoleća.

Posebnu vrstu analitičke kritike neguje Miodrag Pavlović, plodan podjednako u esejistici kao i u poeziji. Izdvajaju se dva kruga njegovih kritičkih istraživanja: prvi obuhvata probleme moderne pesničke strukture, a drugi – naše pesništvo od srednjovekovnih usputnih pesnika, preko narodne poezije, do pesnika 19. i 20. stoleća. Pavlović nastoji da zahvati pisca celovito, da ga shvati i oceni kako samog za sebe tako i u užem i širem kontekstu. On piše odmereno, precizno ali ne i suvoparno. Njemu je blizak Jovan Hristić, pesnik i ramski pisac, koji se i u kritici bavi pretežno ovim vrstama. Intelektualnu esejistiku sličnu njihovoj neguju univerzitetski nastavnici Svetozar Brkić (1917), Svetozar Koljević (1930) i Nikola Koljević (1936), sva trojica upućeni na iskustvo moderne engleske i američke kritike. Sasvim osobeno mesto zauzima Sreten Marić (1903) svojim poznim esejima na teme iz francuske i engleske književnosti.

Od ove kritike, koja teži celovitosti pristupa i ne insistira na nekom strogo određenom metodu, razlikuje se redukcionistička kritika, koja se bavi samo pojedinim aspektima književnih dela ili književnih procesa, opredeljujući se pri tome za određene metode. Značaj ove vrste kritike jeste pre svega u tome što doprinosi vlastitom razvoju, razvoju kritike kao posebne intelektualne delatnosti, uvećavanju kritičkog iskustva. Jedan od glavnih nosilaca te orijentacije jeste Radomir Konstantinović, učesnik u posleratnim književnim bitkama, apologet modernog. Kasnije se razavio u dva pravca, kao romanopisac i kao esejista, od kojih je na kraju drugi sasvim preovladao. Od esejističkih radova najznačajniji su mu: antropološka studija Filosofija palanke (1970= i veliki zbornik Biće i jezik (1983), u osam knjiga, sa preko stotinu eseja o modernim srpskim pesnicima, od Laze Kostića do Oskara Daviča. Filosofske, metodološke i stilističke pretpostavke njegovih kritičkih istraživanja nalazimo u fenomenološkoj kritici. U svojim radovima on nastoji da otkrije bit pesnika, da stvori njegov duhovni portret. I drugi metodi postepeno prodiru u našu kritiku. Zoran Gluščević (1926) teži k primeni psihoanalitičkog metoda, što nije toliko došlo do izraza u njegovoj dnevnoj kritici koliko u opsežnim radovima iz nemačke i srpske književnosti. Nikola Milošević (1929) kreće se u svojim analizama književnih dela između psihološko-antropološkog pristupa i osobene vrste strukturalizma. Pretežno se bavi značenjskim aspektima dela. Sveta Lukić (1931), kao i Milošević filosof po obrazovanju, istražuje estetičke i sociološke pretpostavke književnog stvaranja u socijalizmu. Kod njega se spaja estetički sa sociološkim metodom, teorija s istorijom književnosti. Značajan je i kao prozni pisac.

Krajem 60-ih godina u našu kritiku počinju polako prodirati moderni instrumentalistički metodi. Putevi modernizacije različiti su, tako da u našoj savremenoj kritici imamo pluralizam metoda. Među kritičarima koji su se afirmisali u novije vreme bilo u tekućoj kritici bilo u sistematskom proučavanju književnosti izdvajaju se: Aleksandar Petrov (1938), koji je povezao tekovine ruskog formalizma s iskustvima modernih kritičkih metoda na Zapadu, a u poslednje vreme afirmisao se i kao pesnik, zatim Novica Petković (1941), Ljubiša Jeremić (1940), Branko Popović (1927), Milica Nikolić (1925), Petar Milosavljević (1937), Mirjana Miočinović (1935), Đorđije Vuković (1943), Srba Ignjatović (1946) i dr.

U svom razvoju naša kritika u posleratnom periodu sve se više približavala nauci. Najveći broj njenih predstavnika, naročito onih koji su se istakli od 60-ih godina do danas, povezuju u svom radu bavljenje tekućom kritikom s književno-teorijskim i književno-istorijskim proučavanjem literarnih pojava i problema. S druge strane, klasična nauka o književnosti, posebno književna istorija, oslobađajući se postepeno svojih tradicionalnih ograničenja, težila je da za se što više prisvoji ono što se smatralo prvenstvenim zadatkom kritike, književnu analizu i vrednosni sud. U njoj su zadugo vladali pozitivistički istorizam i biografizam, nasleđeni iz predratne akademske kritike. Njima se u prvim posleratnim godinama pridružio sociologizam zasnovan na pojednostavljeno shvaćenom marksizmu. Kao i pre rata književni istoričari međusobno se diferenciraju i po epohama koje proučavaju. Istoričari starijih perioda, – među kojima se izdvajaju Dimitrije Bogdanović (1922-1986) i Đorđe Trifunović (19349, za staru književnost, Vladan Nedić (1920-1975), za usmeno stvaralaštvo, i Miroslav Pantić (1926), za dubrovačko-dalmatinsku književnost – spojili su skrupulozan odnos prema detalju s težnjom k filološkoj egzaktnosti, koju su umnogome zapostavili proučavaoci novije književnosti. Broj ovih poslednjih veoma je velik: Živojin Boškov (1909), Živan Milisavac (1915), Vojislav Đurić (1912), Dragiša Živković (1914), orijentisan pretežno na komparativna istraživanja, Dimitrije Vučenov (1911), Miodrag Popović (1920), najznačajniji srpski posleratni istoričar književnosti, Milorad Pavić (1929), koji se u poslednje vreme afirmisao i kao jedan od vodećih proznih pisaca, zatim Svetozar Petrović (1931), značajan naročito kao teoretičar kritike i proučavalac stiha, Dragiša Vitošević (1935), Vladimir Jovičić (1935), koji u poslednje vreme piše uspele romane i pripovetke, i drugi. Moderni metodi imanentne analize prodrli su u srpsku nauku o književnosti nešto kasnije nego u hrvatsku i slovenačku. Oni umnogome daju pečat njenom sadašnjem trenutku.